Dubrovčani su Srbi - Stranica 35

  Luko Zore - "Dubrovčani su Srbi"

istoku staroj dubrovačkoj državici, gdje ponajviše žive pravoslavni Srbi, mislimo da nije potreba dokaza i ako ih ima izobilja¹); a na zapadu i sjeveru za Neretvu, Dalmatinsku Zagoru i Makarsko Primorje, gdje su sve katolici, odaju se Srbima oni stanovnici zovući svoj jezik: po vu našku, po vu vlašku, po vu našku primorsku.²) A kako su pisci dubrovački zvali svoj jezik? - I oni su često kazali naški za puk, a književno su ga nazvali slovinski, koje je ime s početka značilo samo srpski, a polagano se razvilo kao ime jezika sviju našijeh plemena na jugu, pak kasnije kao sveslovenski naziv jezika, a po tome se namijenilo i stranijem narodima, pa čak izvan Evrope. No slovinski je sinonim srpskomu, i eto dokaza: Daničić kaže³): Словъинскы (isto što Словьинскыи) slovenicus; no по вьсои грчьком и словинскои земли егова (краља Милутина) милостина достиже; а zemlja kralja Milutina bila je očito srpska; dakle slovinski sinonim je srpskomu. - Pod istom riječi u Daničića razlikuju se nazivi hrvatski i slovinski: бискупс загрепскому и свега хрватскога wрсага и словенскога. ⁴) Iz ovoga se primjera dіѕtо razabira razlika izmegju hrvatskoga i slovinskoga, te je slovinski nešto drugo nego hrvatski. A što to drugo može biti nego srpski? G. 1364. pisar dubrovačke republike potpisuje se: м Нико Бъикь диак српски, a to je prevedeno: a mi Nico de Biele, scrivan sclavonesco⁵) (biva slovinski).

Takogjer riječ Sclavonia⁶) znači u starijem spomenicima Srbija po svjedočanstvu našega Bogišića, koji veli: „Statut (dubrovački) ne upotrebljuje tu riječ (Sclavonia), nego u tije-

¹) Poredi spomenuto djelce: О српском имену В. Ђ.  глава I., II. i IV.

²) Biva, po ovu našku, po ovu vlašku, po ovu našku primorsku. Vidi Grubković gosp. odvjetniku Jozi d.ru Paštroviću u Zadar g. 1879., obr. 13, primj. 5. - Kod čakavaca osim plemenskoga naziva hrvatskoga za jezik, u pučkom govoru čuje se fraza po našu, kao n. p. na otoku Visu.

³) Рјечник из књижевнијех старина српских, написао Ђ. Даничић, у Биограду 1864.

⁴) Ibidem

⁵) V. Jireček, Споменици српски, oбp. 34.

⁶) V. Le statut de Raguse, codification inedite du XIII e siecle, par V. Bogišić, Paris 1894, obr. 44, primj. 2 i 3. Tu je rečeno: “Le statut n'emploie se mot que dans un sens restreint, denommant ainsi le royaume de Serbie aussi bien que le pays qui en dependent ou qui sont habités par la race serbe.”