С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Повлачење Српске војске и проглас краљ Николе
Да је пут Пећ—Андријевица био готов,
како се српска војска била извукла из аустро-немачких и бугарских клешта,
како се у новембру
1915 на Косову било слегло преко
250.000 српске војске,
Српска Врховна Команда могла је извући сву комору,
сву артиљерију и у децембру
1915. концентрисати у Црној Гори и Северној Албанији најмање
200.000 одличних бораца.
Да је тај пут био готов срп. војска не би никад доживела трагедију која је снашла и коју је преживела крајем
1915. и почетком
1916. године.
Да је тај пут био готов и данас би се,
у најгорем случају,
војска Александра Карађорђевића,
заједно са црногорском војском,
налазила у Црној Гори и Северној Албанији и до
продаје и предаје српског народа у Црној Гори, Црне Горе,
не би никад ни дошло.
Историчар, који буде описивао страшно повлачење српске војске
1915, писаће овако:
Српска војска није била тучена ни на на Дрини,
ни на Сави,
ни на Дунаву,
ни на Тимоку,
ни пред Пиротом,
ни на Нишави,
Морави или где друго;
српска војска доживела је и преживела своју трагедију на Косову.
Тамо је српска војска,
дошавши пред непролазне арнаутске и црногорске планине,
нашавши се без пута за даље одступање,
оставила неколике стотине хиљада пари волова и кола
(сву своју комору),
неколике десетине хиљада коња, 4-5 стотина топова,
неколике стотине теретних аутомобила,
муницију,
разне војничке справе и потребе,
све што је имала.
Године
1389, кад је пао Лазар и пропало Српско Царство на Косову,
Ситница је проносила мртве коње и јунаке;
године
1915, кад је одступала војска Александра Карађорђевића преко Косова,
реке Лаб, Ибар, Ситница и Бели Дрим биле су пуне мртвих коња и волова,
кола и аутомобила,
топова разних калибера,
муниције и другог војничког материјала,
Српска војска је у октобру и новембру
1915. уништила и оставила на Косову мала и разног ратног материјала у вредности од неколике стотине милиона франака,
више него што је вредила сва приватна и државна имовина Црне Горе.
И све је то уништила и оставила јер је то морала учинити или капитулирати.
И све је то морала уништити и оставити јер није било пута између Пећи и Андријевице,
јер је званично Цетиње омело,
управо онемогућило градњу тога пута,
који је имао да веже Србију са Црном Гором,
да осигура одступницу српској војсци.
Кад су српски војници добили наредбе да закопају или униште своје драге топове,
да убијају своје коње и волове,
да спаљују своја кола и аутомобиле,
муницију,
све са чим су чинили чудеса од јунаштва и победама на Куманову,
на Брегалници,
на Церу и на Руднику овенчали себе славом,
наступило је оно што је било неизбежно:
разочарање,
морална малаксалост,
распасаност и анархија!
Онда је наступила трагедија српске војске!
Свака друга војска,
налазећи се у таквом положају,
пошто је поломила и уништила своје оружје,
коначно би пала и пропала.
Српска војска није. Опало је од ње, остало на Косову и у Метохији,
преко
50,000 маловерног и малаксалог,
али је она
(њене три четвртине),
преживела ту страшну кризу и наставила своје повлачње преко непролазних црногорских и албанских Алпа у највећем
jеку заме!
Да је био готов пут Пећ—Андријевица Војвода Путник не би оставио и изгубио на Косову и у Метохији преко
50,000 људи;
да је био готов тај пут не би по црногорским врлетима и албанским пустарама помрло од глади и од зиме још преко
50,000 српских ратника;
да је био готов тај пут не би никад дошло до капитулације Црне Горе и предаје преко
50,000 црногорске војске!
Другим речима,
да је био саграђен пут Пећ—Андријевица,
како је то Србија хтела и тражила,
не би данас у аустро-мађарском ропству било преко
100,000 српске војске из Србије и Црне Горе и не би од Санџака до Валоне српска војска оставила преко
50,000 гробова.
Цетиње, увек званично Цетиње,
знало је и оценило важност пута Пећ—Андријевица и оно је, баш због тога, радећи заједно са Бечом,
спречило да се тај пут сагради.
Цетиње се надало,
рачунајући заједно са Аустријом,
да ће војска Александра Карађорђевића,
кад дође на Косово,
без пута за даље повлачење своје артиљерије и коморе,
или примити једну неравну борбу и изгинути као што је, пре 526 година,
изгинула Лазарева војска на Лабу и Ситници,
или капитулирати.
У једном или другом случају,
Цетиње је добивало одрешене руке да,
без “срама и зазора”
пред Савезницима и историјом,
закључи сепаратан мир са Бечом и „осигура”
своје,
цетињске интересе.
Али ту је и у томе рачуну грешно Цетиње преварила нада. Клопка је била спремљена,
али у њу није пала српска војска.
Александар Карађорђевић,
верујући у Српску Звезду,
у вечну правду и у будућност Српства и Југословенства,
није пао ни као Лазар на Косову ни предао своје гвоздене шумадиске пукове аустро-мађарској фукари.
Син Петра Мркоњића,
унук бесмртног Вожда,
Оца Србије,
изабрао је нешто сасвим треће:
поломио је своје тешко оружје и бацио га у Лаб и Ситницу,
у Ибар и у Бели Дрим, као Марко на Урвин,
и наставио је свој пут уз страшну,
Српску Голготу!
И српски су пукови,
са својим Белим Орловима и са вером у будућност Нације,
почели прелазити преко Дрима и преко врлетног Ругова,
са правцем ка Јадранском мору!
Кад је краљ Никола видео да се преварио у рачуну,
да српска војска није пала ни капитулирала на Косову,
да српска војска прелази на територију Црне Горе и у Албанију,
да су у опасности Његови планови са Аустријом,
прибегао је једном глумачком трику.
Стари глумац почео је опет да глумује,
изашао је опет на позорницу.
Кад је Прва Армија српске војске,
под Војводом Мишићем,
почела прелазити Проклетије и спуштати се преко Кoмoвa кa Подгорици и Скадру,
црногорску је војску почела обузимати црна слутња и зебња од онога шта је чека без српске војске и многобројни су војници,
са разних црногорских фронтова,
почели напуштати позиције и долазити да траже српску војску,
да јој се придруже.
И ти су црногорски војници,
када су се састајали са својим шумадинским друговима,
својој браћи из Србије говорили:
“Србија је подлегла,
али Српство није пало.
Није потамјела ни ваша војничка слава.
Ту су ваши Бијели Орлови и ви сте увијек витези са Куманова,
Брегалнице,
Сувобора и Авале.
У вијек смо вас вољели,
али вас данас највише волимо.
Дошли сте у ове наше планине да презимимо,
па ћемо у прољеће,
заједно,
натраг ка Косову и Шумадији,
напред ка Мостару и Сарајеву.
Или,
ако је суђено и морате ићи даље,
ми ћемо подијелити вашу судбину и ићи ћемо с вама. Никада се, никада више нећемо раздвајати!”
Ово су биле речи Срба-Црногораца српским војницима,
српској војсци,
која се у новембру
1915. почела повлачити преко Црне Горе.
И ове су речи, овакви осећаји српског народа у Црној Гори, задали велику бригу званичном Цетињу.
И због тога је стари краљ Никола,
11/24 новембра
1915., упутио овај и овакав проглас Његовом “црногорском народу.”:
“Мој мили народе!
И Црној Гори се спрема исто што и Србији,
али,
што је записано у књизи судбине,
не зна се.
Свакоме нека је знано,
да ће Црна Гора остати увијек вјерна и сљедствена својим предањима,
да је радија смрт него ли робовање,
да јој је од свих добара и блага на свијету најдража њена слобода.
Народе драги мој!
Ниједна стопа моје јуначке земље није још до данас ногом непријатељском погажена.
(За читаво време аустронемачке и бугарске офанзиве против Србије,
на црногорском фронту,
од Рогатице па до Грбља,
није било више од 15—20 хиљада аустриске војске!).
Она ће се страшно и крваво бранити,
а наступе ли дани још тежег искушења,
тада ће нам Бог најбоље помоћи,
као што је помагао и нама и нашијема старијема кад су били у мукама.
Помоћи ће нам и наши велики Савезници,
чим се приберу и понареде.
И ми ћемо најпослије добити.
Него,
ако Бога знаш,
немој у првину духом клонути,
него буди мудар и присебан и сљедуј упуствима и наредбама,
које ће ти Моја Влада назначивати.
За материјални опстанак и исхрану побринули су се наши Савезници,
и ми ћемо је имати у довољној количини.
Ти ћеш се,
намучени Мој народе,
још напатити,
али без хране нећеш бити. Ти ћеш из својих скровишта чујати по планинама одјеке нашега оружја и веселе гласе добитника.
Сваки јуначки син црногорски удвостручиће се у храбрости кад зна да му је породица обезбјеђена и храном снабдјевена,
а у изгледу има снажну помоћ Савезника и коначну побједу.
Борба,
коју ће тада витез црногорски повести,
биће само крвава игра, којy ће свијет са дивљењем гледати и славити име црногорско.
Чује ли се глас, да је непријатељ ово или оно мјесто или област притиснуо и освојио,
то ће бити,
вјерујте,
само привремено.
Чује ли се глас, да сам се и Ја са мога стонога мјеста пошенуо,
ондје ће бити Мој пријесто
— гдје Ја будем,
на врху које планине,
откуда ћу гледати испод Мога барјака чудесна дјела руку Мојијех витезова,
које Ми број година смета предводити и пред њима летјети као некада с била на било твојих гора пјевајући пјесму побједничку.
Ја вјерујем у тајанствене гласе те пјесме,
вјерујем да си ти Богом изабрани народ да будеш друг у подвизима најбољих народа,
вјерујем да ћеш побиједити и бити срећан;
вјеруј и ти,
народе храбри Мој, у Мене и у ово Моје пророчанство,
које Ме никад до сад није изневјерило.
Овом те посланицом очински поздрављам и благосиљам,
а као неустрашивом не треба да ти довикне:
Не бој се!
Твој Краљ
Цетиње, 11./XI. 1915. На дан Св. Краља Дечанског.”
Са тим прогласом,
калуђерске хипокризије и глумачког претварања,
Краљ Никола ништа друго није хтео него да скрене пажњу српског народа у Црној Гори са онога
што је народ већ био почео опажати и да тај несрећни народ,
дон-Кихотским разметањем,
хипнотише и задржи као слепо оруђе у својим рукама!
Краљ са тим прогласом,
са којим је Црногорце позивао на “дужност и славна дела”, ништа друго није хтео него да црногорску војску још неко време задржи приковану за аустриски фронт,
далеко од одступајућих српских армија и да на тај начин у њеним очима прикрије намеру свога злочина,
намеру онога што је касније с њом и са Црном Гором учинио!
Нема коментара:
Постави коментар