С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Европска штампа о капитулацији Црне Горе
Mа да је капитулација Црне Горе изведена у таквим приликама, које нису
дозвољавале да се о њој, док се сврши рат, отворено разговара, ипак је о њој и савезничка,
и непријатељ, и неутрална штампа проговорила толико колико је довољно да се
закључи да је она била грубо и издајничко дело цетињског краља.
Савезничка штампа:
Лондонски часопис “Оксидент”, од 21 јануара 1916, осврћyћи се на
капитулацију Црне Горе, између осталога, пише:
“Поуздане вести уверавају, да капитулација Црна Горе није последица
крајњег исцрпљења херојског народа Црних Брда, нити каквог нарочитог војничког
успеха Ayстријанаца, него да је њу унапред аранжирала политика црногорске династије
(краља Николе!), омогућена повлачењем српске војске.”
*
Париски “Матен”, од 21. јануара 1916, пишући о капитулацији Црне Горе,
између осталога, вели:
“Црне Горе је нестало из реда наших савезника. Не може се у будуће
сматрати ни као суверена држава, јер је краљ Никола, предавши своју војску,
признао превласт непријатеља.
Капитулација Црне Горе може се протумачити само са две претпоставке.
Црногорска је војска, оставши без хране, притешњена бројно јачим снагама, била
приморана да подлегне, да се преда, и то је случај од најобочних у историји
ратова. Или је предаја црногорске војске дошла после једне, раније утврђене
погодбе, чија нам се друга страна крије и од краља Николе и од Аустрије, из
разлога који још нису познати.
Логично испитивање прве претпоставке показује исту као нетачну. Истина
је да су аустриске снаге бројно биле веће, али није истина да је црногорска
војска била опкољена, као што није истина ни да је оскудевала у муницији.
Истина је, да су ловћенски положаји били обасипани концентрисаном аустриском
артиљериском ватром, са которских утврђења и са аустриске флоте из которског
залива, али је такође истина, да је један француски генерал, који је посетио
ловћенске положаје пред сами њихов пад, нашао да су се они још могли одржати.
Принуђени смо дакле да примимо као тачку и истиниту другу претпоставку.
Немамо директних веза са Црном Гором, јер су се представници Силе Споразуму, по
савету краља Николе, са Цетиња преселили у Подгорицу, а одатле су стигли у
Скадар, без црногорске владе. И сам тај факат, да је влада изостала на Цетиње,
да после остане у Подгорици, доказује да је одлука о предаји већ, много раније
била пала.
Број предатих црногорских војника, према аустриским изворима, износи
45,000. Али ти људи нису криви што су послушали наредбу свога краља, који их је
био уверио да је част и независност земље била спасена. Други догађаји имају
важност тек другога реда, као долазак на управу земље Г. Мијушковића, који је
унапред, свакако по краљевој жељи, спремио капитулацију. Оно што је сигурно то
је, да је једна од две српске краљевине, Црна Гора, већ везала своју судбину за
Аустро-Угарску. И, отуда значај првога српскога краља, Краља Петра, постаје још
већи, и његовој ће се акцији додати сва права која су била везена за акцију
краља Николе.
Четворни Споразум стално води детаљан рачун, детаљан бележник о свим и
свачијим правима за дан победе”.
Госп. Пишон, бивш и француски министар иностранних дела, један од
најугледних француских државника, у своме листу “Л Пти Журнал“, од 19 јануара
1916, најоштрије осуђује предају Црне Горе, доказује очиту издају и тај злочин
према Српском народу и Савезницима приписује лично краљу Николи, који није ни
покушао да се брани.
Париски “Журнал”, у броју од 31. јануара 1916, под насловом “У Црној
Гори”, између осталога, пише:
“Немачки извори јављају о великим уличним нередима и борбама по Данилову
Граду и Подгорици.
Немачка штампа, пошто се повратила од претеране радости и великих нада
због предаје Црне Горе, почиње показивати своје разочарање љутњом и погрдама.
Извесни листови осуђују краља Николу да је играо дуплу игру, побегао из Црне
Горе и оставио у земљи једну крњу владу, чији се споразум са Аустријом,
касније, може примити или одбити.”
Дакле, према писању немачке штампе, краљ Никола је. према обавези коју
је имао према Аустрији, требао да остане у земљи, да спречи „уличне борбе по
Данилову Граду и Подгорици," да сам, лично, потпише капитулацију Црне
Горе! И, пошто то није учинио (није смео, јер се бојао да га Црногорци не
премлате!), пошто је “играо дуплу игру” и оставио Црну Гору, немачка се штампа
тужи на њега и као да би хтела да каже “да је издао и Централне царевине!”
Други речима: Да би осигурао своје пашовање над Црном Гором издао је Српски
Народ, Словенство и Савезнике, а да тај свој злочин не би на месту платио
кожом, да би спасао своју стару главу, побегао је из Црне Горе и на тај начин
“издао” Немце, Мађаре, Турке и Бугаре.
Римска “Трибуна”, од 29. јануара 1916, пише:
“Уговор између Црне Горе и аустриског генерала Кевеша, за разоружање
црногорске војске, потписан је на Цетињу 21. јануара 1916. У име Црне Горе
уговор су потписали генерал Бећир и
мајор Ломпар.
Црногорски делегати
су изјавили
жељу да
се што
пре почну
преговори о миру.”
*
“Коријере де ла Сера”, од 2. фебруара 1916, доноси ову нотицу:
“Наје Фаје Пресе” публикује разговор свога дописника са црногорским
министром Ристом Поповићем (Јабучанином), који је изјавио да је краљ Никола
напустио земљу по његовом савету (Никола Петровић и савети његових слуга!), јер
је био у опасности да буде заробљен. (Јер је био у опасности да га, као
издајника, премлате Црногорци!). Даље је изјавио да су чланови црногорске
владе, који су остали у Црној Гори: Поповић (заступник председника министарства
и министар унутрашњих дела), Paдуловић и генерал Вешовић, овлашћени, према
уставу, закључити мир, тим пре што су они, у споразуму са краљом Николом,
овлашћени да приме власт у своје руке.”
*
Руска штампа била је најкраћа у коментарима о капитулацији Црне Горе.
Петроградско „Новоје Времја“, полузванични орган руске владе, у броју од
20 јануара 1916, пише:
“Руски дипломатски кругови тврде, да је црногорски краљ Никола вољан да
абдицира (у корист свога унука,
Његовог Кр. Величанства Престолонаследника Александра) и да остане као
грађанин да живи у Француској.“
Кратко и јасно: Пошто је предао Црну Гору Аустрији и утукао себе и своје
синове у очима српскога народа у Црној Гори, у очима читавог Српства и
Југосовенства, да батали даље шпекулирање и да са мање бруке остане као
грађанин да живи у Француској!
Нема коментара:
Постави коментар