С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Црна Гора у Аустро-Мађарском ропству
По страној штампи
Атински лист „Атине“, од 17. фебруара 1916, под насловом “Црна Гора под
Аустријом”, доноси:
“Познати мађарски дописник “Морнинг Пост”-а пише, да нарочити изасланици
мађарских листова телеграфишу из Подгорице, да је стање у Црној Гори страшно.
“Патње овог несрећног народа су неописане, особито оних који су, бежећи
испред аустриске војске, оставили своја огњишта. Избеглице се налазе у страшном
стању. На повратку са Цетиња, један од дописника видео је уз пут многобројне
лешеве избеглица, из северне Црне Горе, који су помрли од напора и глади. Поред
пута се виде људи, жене и деца, где умиру, и никога нема ко би тим несрећницима
пружио ма какву помоћ.”
О “брашну и другој силној рани”, коју су органи цетињског краља
обећавали црногорском становништву, само да не бежи за српском војском, само да
остане у аустриском ропству, ни где ни помена!
*
“Ноје Фраје Пресе”, од 3. априла 1916, под насловом “Аустриски војни
министар Кробатин на Цетињу”, саопштава вест, да је аустриски министар војни
генерал Кробатин стигао на Цетиње и да га је том приликом црногорски митрополит
Митрофан (један од главних шпијуна цетињскога краља!) поздравио овим речима:
“Ваша Екселенцијо, Господине Министре!
Веома ме радује Ваша посета и што имам част да поздравим вашу
екселенцију у нашој средини. Нарочито ми је пријатно што могу вашу екселенцију
известити, да су се победоносне аустриске трупе (које су донеле са собом велики
број вешала и одмах почеле вешати херцеговачке и бокељске добровољце, које су
нашле у Црној Гори!) од првога дана окупације понашале мирољубиво (?!) према
нашем становништву. Ја се надам, екселенцијо, да ћете код његовог Величанства
цара и краља Фрања Јосифа и његове владе бити веран тумач наших осећаја и
захвалности (!). У то име поздрављам Вас добродошлицом и Бог Вас благословио!”
Још једна срамота на образ Срба-Црногораца, још једна мрља на историју
православне цркве у Црној Гори.
*
Петроградско “Новоје Времја”, од 7. марта 1916, пише:
“Аустриска влада, без обзира на закључени сепаратни мир са Црном Гором,
понаша се у овој земљи као најбездушнији победилац. Административна управа Црне
Горе уређена је по аустриском систему и власти поставља аустриска влада. Разуме
се, најгори друштвени олош, уколико не лиферује чиновништво из Аустро-Угарске.
Црногорска влада, коју је краљ Никола оставио (!) у земљи, да управља са
земљом, није него једна сенка и горко се жали на свој, апсолутно бесправни положај.
Она сада увиђа своју погрешку и каје се за свој злочин, али је сада све касно.
Ayстрија је постигла оно што је хтела, заузела је Црну Гору без жртава и сада
се на црногорској територији понаша као најокрутији завојевач.”
Дакле, сепаратни мир између Аустрије и Црне Горе, преговори, потписи и
протоколи, били су само средство да се српски народ у Црној Гори преда без
отпора! Кад су то Аустријанци постигли, онда су бацили под ноге све та акта,
узели административне власти у своје руке и по црногорском робљу опалили својом
аустро-мађарском камџијом!
*
“Пестер Лојд”, од 10. јуна 1916, под насловом “Италија ве допушта извоз
хране за Црну Гору”, пише:
“Председник црногорске скупштине Мило Дожић и више њих бивших цетињских
великодостојника обратили су се посланству Сједињених Америчких Држава у Бечу,
да оно посредује код влада Сила Споразума, за дозволу транспорта животних
намирница за црногорско становништво, које умире од глади. Намирнице су у
Солуну, у магацину црногорске владе (Дакле, имала је и у Солуну бивша
црногорска вада — хране!), а пренеле би се на једном транспортном параброду у
Бар. Италијански министар спољних послова, одговорио је, преко америчког
посланства у Риму, посланству Сједињених Држава у Бечу, да италијанска влада не
може дозволити транспортирање хране из Солуна у Бар, снабдевање храном
становништва које се налази под непријатељском, аустро-угарском влашћу.”
И то је врло логично, јер је та храна, коју су “бивши цетињски
великодостојници” тражили за црногорску сиротињу, коју су они исти, губало их
српско млеко, по наредби Николе Петровића изручили Аустрији, могла да послужи
за исхрану аустро-угарских посада у Црној Гори!
*
“Газет де Лозан”, од 15. јуна 1916, под насловом “Побуна у Црној Гори”,
пише:
"Сарајевски лист "Боснише Пост” доноси једну прокламацију
генерала Вебера, команданта аустро-угарских трупа на Цетињу, објављену 4. јуна
1916.
“Генерал Вебер се обраћа црногорском становништву, објављујући му да је
бивши војни министар, генерал Радомир Вешовић, са своја два брата, радио на побуни
Црне Горе против аустро-угарских снага које се ту налазе. Сем тога, у
прокламацији се каже да је генерал Вешовић убио аустриског официра, који је био
упућен са Цетиња да позове генерала да предстане аустриским властима. Те власти
су хтеле, према прокламацији, да га интернирају у унутрашњост монархије.
Пошто је генерал Вешовић побегао, са своја два брата, то га генерал
Вебер позива да се преда, иначе, ако се rенерал Вешовић, са своја два брата не
преда, вели се у прокламацији, његов отац и његов трећи брат, који се налазе у
нашим (аустриским) рукама, биће обешени.” Одређена је награда од 50,000 круна
ономе, који преда аустриским властима генерала и његова два брата.
Генералу Вешовићу је пошло за руком да се сакрије у албанске планине,
где је раније, пре аустриске инвазије, био гувернер.”
Кад су тако аустриске војне власти поступиле са бригадиром Вешовићем, са
једним чланом Мијушковићеве влада која је, као покорна служавка цетињског
краља, извела капитулацију Црне Горе, како ли су тек поступале са другим,
обичним црногорским сељацима!
Вешовић се није одазвао позиву аустриског генерала Вебера, није се предао
аустриским властима и његовог су старог оца и брата Аустријанци обесили на
Андријевици!
*
Париски “Матен”, од 28. јуна 1916, пише:
“Према једном телеграму из Валоне, црногорско се становништво, кињено и
прогоњено од стране аустриских војних власти у Црној Гори, побунило против
својих угњетача. Буна се проширила на велики део Црне Горе. Црногорски су
усташи, моткама и секирама, потукли више аустриских посада у унутрашњости
земље. Аустриски гарнизони су напустили много црногорских села; неки су се
повукли чак до Цетиња. Немоћна, како изгледа, да угуши ову побуну, Аустрија је,
каже се, учинила апел на Бугарску.”
Треба само замислити какви су морали бити зулуми аустро-мађарске
солдачије по несрећној Црној Гори, да се је црногорска раја, са моткама и
секирама, морала дићи против својих, до зуба оружаних аустро-мађарских
угњетача!
Наравно, та буна, тај очајнички корак понижених и огорчених црногорских горштака
није могао успети. Аустрија је ту буну, гвожђем и ватром, вешањем и убијањем,
угушила!
*
“Новоје Времја”, од 15. јула 1916, под насловом “Ризов и принц Мирко”,
доноси:
“Бугарски посланик у Берлину, Ризов, при повратку са свога отсуства,
зауставио се у Бечу, где је разговарао са многим политичарима. Али, како
изгледа, главни је циљ његовог боравка у аустриској престоници, преговори са
црногорским принцом Мирком. Ризов је често похађао принца и сваки пут се дуго
код њега задржавао. Ризов је такође био примљен у аудијенцију код Фрање Јосифа.
Компетентни кругови доводе ову аудијенцију и састанке са принцом у везу са
догађајима на Балкану. Бугарска и Аустрија врло су забринуте због
непријатељског држања Црногораца према својим завојевачима. Постоји бојазан да
- у случају успеха савезничке војске на македонском фронту, - Црногорци не
предузму акцију у корист Споразума. Да би се уклонила та опасност, настојавају
наговорити принца Мирка да одврати своје земљаке од сваке непријатељске акције
против својих завојевача.”
Наравно, књаз Мирко, који је, кад је довршио издајничо дело свога оца,
краља Николе, побегао из Црне Горе у Беч, који се у Црну Гору не сме вратити,
да га црногорске жене не утуку, ништа није могао у том питању помоћи. Због тога
је, да се спречи та “црногорска опасност”, настало интернирање читавог мушког
црногорског становништва. и тако се данас, скоро сва мушка снага несрећне и
ојађеле Црне Горе налази интернирана у унутрашњост Мађарске и Аустрије!
*
Лондонски “Нир Ист”, од 24. јуна 1916, под насловом “Умирање од глади у
Црној Гори”, пише:
“Депутација црногорског Релиеф Фонда” изложила је енглеском министру
блокаде страшно стање у Црној Гори. Посланик Мак Нел и г. Мак Девин говорили су
о ужасу који влада у Црној Гори. Аустријанци су отерали апсолутно сву стоку из
Црне Горе. Конфисковали су и сву храну коју су нашли код сељачког становништва,
тако да са том храном издржају своје посаде по Црној Гори. Килограм хљеба кошта
од 10 до 15 круна, млеко уколико се нађе 2 до з круне на “пинту”, а месо се
уопште не може добити.
“Лорд Роберт Сесил одговорио је да ће да чини покушаје, али с Немцима и
Аустријанцима је немогуће радити. Треба се обратити преко Италије. Госп. Девин
поднео је опширан рапорат о ужасном стањy у Црној Гори, где становништво умире
од глади и где су деца испод 10 година, која се не могу хранити корењем, већ
скоро сва помрла.”
Тако ће црногорско становништво, оно које није интернирано да помре по
Аустрији и Мађарској, помрети од туге и глади у Црној Гори, где му
аустро-угарска солдачија отимље из уста све што му се роди на оном његовом и
онако сиромашном камену!
*
“Ноје Цирихер Цајтунг”, од 7. августа 1916, под насловом “Нови лист на
Цетињу”, доноси овај телеграм из Беча:
“Половином августа изаћи ће на Цетињу први број “Цетињер Нахрихтен”-а,
на немачком, мађарском, хрватском и арнаутском језику.”
На Цетињу, под Ловћеном, где су српски ускоци и хајдуци, после Косова,
очували кандило Српске Слободе, лист на швапском, мађарском и арнаутском
језику!
*
Бечки “Цајт”, од 19. августа 1916, под насловом “Свечаност у Црној Гори”,
пише да је на Цетињу одржана сјајна свечаност приликом рођен-дана аустриског
цара Фрање Јосифа. Сви висови око Цетиња били су осветљени. У подне је тога
дана — вели наведени бечки лист - учинила посету војном гувернеру,
фелдмаршал-лајтнанту Веберу, једна депутација “угледних” Црногораца, коју је
предводио митрополит Митрофан и војвода Гавро Вуковић, и спонтано му изразила
своје честитке и жеље за дуг живот цара Фрање Јосифа!
Српски народ у Црној Гори догорева у аустриским ланцима, као робље, а
бедни црногорски архијереј, са још беднијим Гавром Вуковићем, дугогодишњим
министром иностраних дела Николе Петровића, чине подворења освајачима н зулумћарима
Црне Горе
и изјављују
своје жеље
за дуг
живот крунисаног
бечког џелата!
*
Туринска “Штампа", од 10. септембра 1916, под насловом “Аустриски
споменик на Ловћен”, јавља :
“Аустријанци ће подигнути на Ловћену споменик “Победи”, висок 30 метара,
на који ће бити исписана имена аустриских војника, који су пали при заузимању
Ловћена. (Пало их је свега 70 аустро-мађарских солдата !).
И тај су споменик, на највећем ловћенском вису, на месту где су почивале
кости Владике Рада, Аустријанци већ подигнули!
*
“Франкфуртер Цајтунг”, 5. новембра 1916, под насловом “Црна Гора”, доноси
дуг допис свога дописника са Цетиња, у коме се, између осталога, вели:
“Разоружани црногорски ратници иду сада погнутих глава, неми, утучени, и
не радо се лаћају посла. Њихову веру и обичаје не дира нико, али они се осећају
понижени, незадовољни и неповерљиви су......
“У једном разговору са генералом гувернером фон Вебером — каже немачк
новинар — могао сам чути ово:
“Тешкоће војне управе у овој земљи крша биле су нарочито у почетку
велике. Од 8. до 11. јануара (1916 — по н. к.) заузеле су Ловћен наше трупе,
после неколико дана положила је оружје црногорска војска, а после неколико
недеља отпочела је свој рад наша војна управа на Цетињу....
“Наша је тежња да људе забавимо и да их на рад васпитамо. Са одраслима
иде тешко, веома тешко, и наша је нада у генерацији, која расте и коју ћемо
преко школе ми васпитати. Прољетос су већ спремљени нови учбеници и нови
наставни план према аустриском програму и у септембру су почеле да раде неке
основне школе. Постављени су аустро-угарски учитељи за хрватски језик. Тешко је
било наћи учитеље за албанске школе. Ћирилица је допуштена само у верcкoј
настави; иначе се учи латиница. Средње школе не раде“.....
У таквом се бедном и страшном стању данас налази Црна Гора у
аустро-мађарском ропству!
Њујорк, априла 1917. С. Богдановић
Нема коментара:
Постави коментар