С. Богдановић - Цетиње пред капитулацијом (IX дио)

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Цетиње пред капитулацијом

Цетиње је било најмања престоница у Европи и најоригиналнија у целом свету. Кад је почео данашњи рат имало је свега 4,000 становника, од којих, према тврђењу поштених цетињских грађана, 1,500 плаћених и неплаћених шпијуна. Остали су били дворски и земаљски достојанственици, већи и мањи чиновници, перјаници, пандури, ситни трговци, ђаци, занатлије и т. д.

Цетиње је у самој Црној Гори, нарочито последњих деценија, био на гласу по цетињској тамници, цетињском великом суду, цетињском манастиру, војном стану и “господаревом палацу.”

Црногорску су престоницу, нарочито последњих година, интелигентнији и напреднији Црногорци називали “црногорском мочваром”. Називали су је “црногорском мочваром” јер су се, збиља, у тој “мочвари“, за последње пола века, окаљали и удавили хиљаде црногорских синова, који би, у свакој другој европској земљи, остали исправни и честити људи. Називали су је “црногорском мочваром” јер је, према стеченом искуству, у тој “мочвари”, све што је дошло и остало на дуже време, све што је било изван цетињске тамнице, морало утонути и морално пропасти. За то су се свеснији и напреднији Црногорци и клонили Цетиња као живе ватре. И за то су Подгорица и Никшић у Црној Гори били духовни и народни центри.

На то и такво Цетиње, преко Пећи, Андријевице и Подгорице, стигао сам 28. новембра 1915. Деветнаест година после мог, првог одласка из Црне Горе.

То је дуго време прилично проширило, променило уљепшало цетињску варошицу: зграде, дућане, улице. Али, на жалост, само варош. Духове сам, сем једног малог, часног изузетка, нашао исте, онакве какве сам их знао из ранијег времена, исто као и брда која окружују варош, исто као и Ловћен који се високо уздиже према Цетињу. Дугогодишњи режим Николе Петровића успео је био да духове, несрећне синове негдашњих необузданих српских ускока, српских осветника, или укалупи на своју руку, или петрифицира.

Чим сам стигао на Цетиње отишао сам у Министарство Иностраних дела: код Шефа Пресбиро-а да се као новинар легитимишем и код Начелника Министарства да тражим информације о политичкој ситуацији, пошто на повлачењу, од Краљева до Подгорице, за читава два месеца, нисам ни видео никаквих новина.

Шеф цетинског Пресбиро-а, злогласни Милош Живковић, аустриски поданик, издао ми једну крњу легитимацију, а Начелник Министарства Иностраних дела, г. Славко Рамадановић, такође аустриски поданик, одговорио ми је, на моје питање о политичкој ситуацији, “да ће бити све добро у здравље Господарево.”

Да је био неки руски, енглески или француски новинар муку би имао са тумачењем таквог одговора г. Рамадановића, али је мене, сину оних мученичких и несрећних црногорских брда, тај одговор био јасан и нисам тражио даља објашњења. Отишао сам једноставно у Генерал Штаб, где је било неколико српских официра, да се известим о стању српске војске, која је одступала ка Скадру и Љешу, и тамо сам добио тражене информације.

Онда сам, знајући да се по цетињским кафанама и крчмама, уз чашу кафе или “првијенца”, расправља цетињска “политичка ситуација“, тамо отишао, да чујем оно што нисам чуо у Министарству Иностраних дела.

И тамо сам чуо и видио ово:

Никада Цетињски крчмари и цетињске дућанџије, који су на Цетиње махом српске потурице и Арнаути, нису тако тврдо веровали у “политичку мудрост” краља Николе, као кад су аустро-немачке и бугарске хорде преплавиле Србију.

Никада цетињски фаворизовани, дворски и владини кругови, ситни и крупни перјаници, униформисани и прерушени пандури, уопште представници цетињског режима, нису били тако глагољиви, тако разметљиви, тако велики циници, као за време повлачења српске војске, која је оскудевала у свему и свачему.

Једном речју, Цетиње је, званично Цетиње, и оно које је живело о њему, осећало неку демонску сатисфакцију пред трагичном сликом повлачења српске војске и српских избеглица.

По цетињским кафанама и крчмама говорило се на сав глас: како је краљ Никола весео, веселији него што је икада био; како је Он осигурао Црну Гору од непријатељске најезде; како престолонаследник Данило ради у све четрнаест по Европи и како му је већ пошло за руком да осигура “силне компензације” (!) код Централних Сила, код Немачке и Аустрије, и т. д.

Разуме се, краљ Никола није тако јавно говорио; Он је сасвим друкчије говорио. Он је г.г. Бори Станковићу и Бранислав у Нушићу, познатим српским књижевницима, који су били на Цетиње негде у почетку децембра 1915, кад их је примио у Двору, са највећим ентузијазмом причао о будућности српске књижевности. Краљ је, другима, у другим моментима, истицао Његову “тврду одлуку” да у борби истраје до краја.

Међутим, Његови су људи, који су тумачили његову жељу и његову политику, дворски и владини органи, непрестано протурали гласове и уверавали народ о узалудности сваке даље борбе и о потреби сепаратног мира се Аустријом. Сам г. Милош Живковић, шеф Пресбиро-а цетињског Министарства Иностраних дела, иначе краљев приватни секретар и саветник, са оловком у руци, трудио се да ме увери о “неизбежности” капитулације Црне Горе.

Дакако, било је нешто људи на Цетиње, већином школованих младих људи, у служби администрације и у грађанству, који су се гнушали пред таквом несрпском физиономијом званичног Цетиња, али ти људи нису били ни тако бројни, ни тако организовани, да би могли изменити једну скроз растровану и обесвешћену средину. Црвенили су се од стида и зеленили од бола пред чудима и покорима која су гледали својим очима, али су се налазили у једној атмосфери која је гушила, у једној мочвари у којој се тонуло, у једној средини у којој обични људи губе веру и ништа нису учинили!

Ето, такво је било Цетиње пред капитулацијом!