С. Богдановић - Србија и Црна Гора

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Србија и Црна Гора

Под овим насловом угледни швајцарски лист ,,Газет де Лозан”, од 20. марта ове године, доноси изјаву г. Лазара Мијушковића, бившег црногорског председника министарског савета и министра иностраних дела, који се сада налази у Женеви, у Швајцарској, и који у тој изјави између осталога вели:

“У посљедње се време извесни (европски) листови са нарочитим интересовањем баве српско-црногорским питањем; кратко и јасније речено: уједињењем Србије и Црне Горе.

То је питање веома јасно:

Црнгорци, Срби по крви, без мешавине, били су географски одвојени од своје браће у Србији отоманском силом. Неравна петвековна борба противу Турске сама је крепила националне идеале свију Срба, одржавала њихове наде и загревала њихову жељу да се опет потпуно уједине. То је историски факат, толико познат да је непотребно набрајати доказе. Отуда и идеја о уједињењу Србије и Црне Горе. То дакле није нека нова комбинација, ни сан извесних људи или политичких партија. То је дубоко осећање и непоколебљива воља целога српскога народа, које не може и неће нестати док траје српскога пемена!”

Mа да г. Мијушковић, бивши црногорски председник министарства и министар иностраних дела може, из више разлога, да говори само у своје име, ипак је ова његова изјава интересантна, тим пре и више интересантна што се је он сматрао као духовни вођ једне прилично велике партиске групе у Црној Гори, тако званих „Мијушковићеваца”, који су од 1913. фигурирали као нека владајућа политичка група у Црној Гори.

Од 1905, од кад је Црна Гора ,добила” устав и почела живети „уставним животом”, па до њене продаје и отвореног изручења Аустрији, у њој су се појавиле и изашле на површину три политичке групе : „Народна Странка”, „Праваши” и „Мијушковићевци“. И све су се ове три политичке групе, редом, изјасниле за уједињење Црне Горе са Србијом.

Прва је била „Народна Странка”, која је, кад је представљала у цетињској Народној Скупштини четири петине, скоро цео српски народ у Црној Гори, 1906. и 1907, ма да још није било заједничке границе са Србијом, високо истакла идеале српскога народа у Црној Гори: уједињење са Србијом и са осталим српским земљама! И тим су представници те прве политичке групе у Црној Гори изазвали противу себе срџбу и гњев цетињског крџалије, који их је, са безобзирношћу најокрутнијег азиског сатрапа, прогонио, хапсио и убијао. Та је политичка група најпослије, 1909. и 1910, у борби за Уједињење Црне Горе са Србијом, дала и шест гробова идеалних и честитих синова српске Црне Горе. То су били, никад незаборављени гробови: Илије Петровића и Петра Митровића, у Подгорици; Михаила Јојића, Петра Ђиновића и Радисава Рачића, на Андријевици; мајора Николе Митровића, у Скопљу. То је та крвава, али за то и златна страница у животу бивше црногорске „Народне Странке.”

Онда, после првог и другог балканског рата, 1913. и 1914, долазе „Праваши”, правашка група, коју је у бившој цетињској Народној Скупштини представљао Др. С. Дрљевић са 7 — 8 својих другова, са изјавом и захтевом за уједиљење Црне Горе са Србијом.

Најпосле и “Мијушковићевци”, та трећа бивша политичка група у Црној Гори, када су били на управи земље, 1914. године неколико месеци пре но што је почео данашњи рат, тражили су да преговарају и преговарали су са Београдом о политичкој, војничкој и финансијској унији Црне Горе са Србијом. О унији, јер се је против коначног уједињења ових двеју српских државица, одмах после другог балканског рата, Аустрија отворено изјавила и запретила да ће она то спречити макар и ратом.

Дакле, о уједињењу Црне Горе и Србије изјавиле су се, какве су тод биле, све бивше црногорске политичке групе. Уједињење, коначно уједињење српскога народа у Црној Гори са својом браћом у Србији није изведено, још за време балканских ратова, зато, само зато што се Аустрија томе најенертичније одупирала, претећи ратом, који српски народ одмах после балканских ратова није могао примити. И са Аустријом, која је “дозрела” и која ће се победом Савезника oтeрати, не само са Балкана, него и са целог Словенског Југа, нестаје и последње озбиљне сметње која је до сада спречавала уједињење Црне Горе и Србије.

Што се пак тиче реакције бившег цетињског краља, око кога се данас налазе још неколико српских изрода из Аустрије, за добре плате и дијурне, то је само опорба једног немоћног, излапелог и неурачунљивог грешног старца, за кога они који га не познају могу имати сажаљење, а српски народ из Црне Горе једино одвратност и вечно презрење.

Уједињење Црне Горе са Србијом, победом културног и демократског света над тевтонско-могнолским варварством, после толиких, вековних напора и жртава, доноси нам наша лепа сутрашњица, јер је то, како каже г. Мијушковић, дубоко осећање и непоколебљива воља целога српскога народа, које не може и неће нестати док траје српског племена!”

С. Богдановић                                            Њујорк, маја 1917.