С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Маневрисање са Херцеговачким одредом; Краљ Никола и Брђани; Буна у Никшиће;
Бегство херцеговачких добровољаца
За време аустриског напада на Ловћен, за време пада, предаје Ловћена и
Цетиња, највећи део црногорске војске налазио се на граховском и билећком
фронту, мa дa нa том фронту није било сем малих аустриских снага, сем малих,
локалних сукоба.
Како се та војска тамо везала, како се с њом маневрисало, да се случајно
не би повукла ка југу, да случајно не би на време одступила ка Скадру, са
српском војском, показују ова страшна факта, која ми је испричао г. Андрија
Лубурић, сабирач народних умотворина и етнографских података по Херцеговини за
Српску Академију Наука, који је са 2,000 херцеговачких добровољаца избегао из
Црне Горе и који се сада налази на солунском фронту као заставник Српског
Добровољачког Одреда. Госп. Лубурић је син познатог херцеговачког усташа Мргуда
Лубурића, друга Стојана Ковачевића и његова је реч – реч Срба-Херцеговца, са
којима је 50 година, као и са Србима из Црне Горе, трговао Никола Петровић.
Госп. Лубурић прича ово:
„Био сам у Херцеговачком Одреду, који су сачињавале две дивизије, Друга
и Трећа, под командом бригадира Јова Бећира и војводе Ђура Петровића.
25. децембра (1915) смо чули силну грмљавину на Ловћен.
Аустријанци су
тамо били
концентрисали две
трећине војске,
коју су
имали на
читавом црногорском
фронту и
са которских
тврђава и флоте из которског залива почели тући Ловћенске положаје. На нашем,
граховском и билећком фронту, владала је тишина. Но ми смо, у неком чудном
предосећању, били немирни, узбуђени. 26. децембра нам је саопштено:
“Аустријанци, уз припомоћ 20,000 Немаца, са загушљивим гасовима, ударају на
Ловћен. Али Црна Гора неће издати Српску Ствар и Савезнике. Краљ је, са бомбом
у руци, чинио контранападе са Црногорцима. Ловћен се
држи. Стигла
су му
у помоћ
два србијанска
пука, са
топовима.” То
је изазвало
силно одушевљење међу нама. Извиднице су
нам донеле сигурне гласове, да је врла мало остало аустриске војске у
Херцеговини. Ми смо очекивали наредбу да пођемо напред.
28. децембра наређено је Другој Дивизији, да се журно повлачи 20
километара у правцу Никшића, уништавају и артиљерију и муницију, коју не може
са собом однети, јер да се побунила Трећа Дивизија, да неће да се бори, да су
људи пошли својим кућама. Ноћу истога дана, сервирају Трећој Дивизији, која је,
као и друга, очекивала наредбу да се крене напред, исту лаж, вест о одступању
Друге Дивизије. Варале су се на један исти начин обадве дивизије. Бригадир
Бећир, командант Треће Дивизије, звао
је и
питао телефоном
војводу Ђура,
команданта Друге
Дивизије, о
узроцима повлачења,
који му
је, тек
на двадесетседмо
питање (г. Лубурић је био у штабу Треће Дивизије), одговорио: “Побунили су се
Брђани и неће да се
бију на
ову страну
Никшића. Ништа
ти друго
не умијем
казати!”
На то је бригадир Бећир, одмах (29. у 2 сата по поноћи) наредио
одступање Треће Дивизије ка Јеловици, 20 километара назад. Али добија у путу
наређење, да одступа до Никшића.
31. децембра наређено је одступање целог Херцеговачког Одреда, Друге и
Треће Дивизије, до Данилова Града, да ту, тобож, прими главну битку, а да ће је
Ловћенски Одред примити на “Царевом Лазу”. Али је истога дана у вече
Херцеговачком Одреду издата друга, нова наредба, да се поврати на старе
положаје, јер да су, говорила је та наредба: “Руси уљегли у Мађарску и
марширају на Пешту; Талијани узели Трст, Пуљу, Дубровник и Требиње, и да се иде
низ Херцеговину, и то прво три херцеговачка усташка батаљона.“ На то се је
учинио силан шемлук и Трећа Дивизија се врати на старе положаје, а Брђани се,
који су сачињавали другу Дивизију, растуре и 2. јануара (1915.) покупе на
Данилов-град и побуне. Затворе војводу Ђура, свога команданта, а убију мајора
Риста Лекића и његова два ордонанса. Краљ доjури из Подгорице на аутомобилу и
спасе рођака војводу. И рече Брђанима:
„Брђани, издајници, пуцали сте на св. Петра, убили сте ми стрица (књаза
Данила), били ми оца (вој. Мирка) и вазда издавали моју кућу и Црну Гору.
Грозно ћете ми платити мог најбољег и највернијег официра, кога сте ми убили, а
тако и све остало!”
На то Брђани, из стотина грла, повичу:
“Нисмо ми издајници, него Ти, Бранковићу и стара врти капо, лажове и,
богме, платићеш све као и овај Лекић!”
Краљ је видио да се Брђани не шале, ускочио је у аутомобил и побегао пут
Подгорице.
“Од 29. децембра, после траженог примирија — прича г. Лубурић -
завладало је једно безвлашће на све стране. Нико никога није зарезивао, а
нарочито нико није хтео чути за мир са Аустријом.
Херцеговци, нарочито они који су били пребегли у Црну Гору у почетку
рата, а који су се били вратили на старе положаје, са Трећом Дивизијом, видевши
да се ради о издаји, у споразуму са својим командантом, бригадиром Бећиром,
напусте граничне положаје 5. јануара пред вече и освану у Никшићу. Ту је, 6.
јануара, букнула побуна. Побуњена војска позатварала је све више официре
(бригадире Бећира и Вујисића, И. Бојовића и друге) и ставила их под суд.
6. јануара, изведен пред војском, као издајник, бригадир Бећир је рекао:
“Несрећна браћо, тако ми части и живота овога ђетета (показивао је руком на
синчића, који се налазио код њега), нисам за ово све знао, нити сам што
крив; него је за све ово крив Краљ, само он, који вас је издао и продао
Аустрији! Него, ви, јадни Херцеговци, бежте Скадру, бежте дању и ноћу и тражите
братску Србијанску Војску! Немојте да вас, на путу, преваре и уставе краљеви
људи!“
Никшићки бунтовници, ма да их је било неколико батаљона, чекали су неке,
друге батаљоне с даљих положаја, да с њима заједно крену 7. јануара за
Подгорицу, да убију краља, потуку све Петровиће и њихове присталице, па да
хитају Српској Војсци у Албанију. На чело покрета били су Марко Даковић, Љуба
Павић и командант требјешког батаљона, капетан Марко Јовановић.
Док су побуњеници Никшићке Нахије гледали на што већи број, да што више
браће поведу са собом, усташка херцеговачка три батаљона гледала су на време.
Сваки је час одлагања могао бити судбоносан. Требало се чим пре кренути.
“И кренули смо из Никшића – прича даље Лубурић — 6. јануара у 3 сата
после подне. Сутрадан смо осванули у Подгорици. Ту нас срете сердар Јанко, са
речима: “Херцеговци, били сте вазда јунаци, срамота је да нас остављате, него
се уставите да се, у друштву Црногораца, покољемо са Аустријанцима на Загарач,
где се окупља црногорска војска, та да онда, заједно, одступимо. Кад нам је то
говорио сердар Јанко, пролазили су поред нас аустриски официри, шаjпајући се
комотно као да су на Бал-Плацу. Ми смо видели, било је очито, што се спрема и
ноћу, истога дана, наставили смо пут за Тузи, преко Кастрата, за Скадар, где
смо стигли 9. јануара 1915.
У Скадар су већ били ушли Аустријанци, заузели стари Вукашинов град и
мостове на Бојани и Дримачи. Били смо пред дилемом: или да се предамо или
пробијамо. Дакако, изабрали смо ово последње. 9. јануара, у 3 сата после подне,
ми смо, три херцеговачка батаљона, прелазили мост на Дримачи, који су држали
Аустрианци. Нису још били толико јаки да нам се супротставе; пропустили су нас
без борбе. Али после нас никога, јер после нас нико није изашао, јер су
Аустријанцима била на путу појачања, тако да је сутрадан, 10. јануара 1915.
црногорској војсци већ била прекинута свака одступница.”
Овако се маневрисало са Херцеговачким Одредом, са највећим делом
црногорске војске; овако је Никола Петровић прошао са Брђанима; овако је
избегао аустриском pопству, аустриским вешалима, један део херцеговачких
добровољаца!
Нема коментара:
Постави коментар