С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Командир Петар Ломпар
Закулисани услови за предају Црне Горе
Цео свет,
који је у јануару и фебруару
1916. пратио,
ма коју било штампу,
зна оне понижавајуће,
оне срамне услове,
под којима је капитулирала Црна Гора.
Аустрији је, једноставно,
издато,
предато
50,000 црногорских
— српских бораца,
којима је био отворен пут преко Албаније и који су данас могли бити са војском Александра Карађорвића,
са Русима,
Французима,
Енглезимa
и Италијанима на македонском фронту.
За што?
За то јер је цетињски краљ, под условима,
закулисним условима,
које је раније утaнaчио са Аустријом,
примио био на себе такву обавезу!
За потврду,
у место да наведем што год од онога што се говорило,
што сам чуо за време мога бављења на Цетиње,
донећу садржину једног писма,
датираног на Цетињу
2. децембра
1915, а упућеног,
од стране једног дворског човека,
г.
Ђуру Вучинићу,
пиперском народном посланику,
који се налазио на Грахово.
Писмо је, још, био потписао и бригадир Милутин Вучинић,
син Мијајла Никшина,
злогласног председника крвавог Колашинског Суда, у познатој Васојевићкој Афери.
Један чиновник Никшићке поште,
поштански цензор,
преписао је то писмо и тако сам ја дошао до његове садржине.
Ја ћу донети из тога писма само оно што се нас овде тиче.
Госп. Алфа,
дотични дворски човек,
јављао је пријатељу Ђуру Вучинићу,
да је на Цетиње,
директно двору,
краљу,
стигла аустриска
,,нота”,
која је предлагала услове за сепаратан мир између Аустрије и Црне Горе.
Аустрија је тражила:
1.) Разоружање или предају српске војске,
која се налазила на црногорској територији,
до
20. децембра
1915.
2.) Предају Ловћена,
са планинским,
доминирајућим висовима,
од Грахова до Бара,
под видом борбе или без борбе.
3.) Уништење црногорске артиљерије,
митраљеза и муниције,
а да се пушке,
касније,
покупе од народа и сложе у државне магацине.
4.) Да Црна Гора, после тога, прекине овако шуровавање са својим бившим савезницима,
да остане благонаклоно неутрална према централном савезу и да преда
Ayстрији херцеговачке и бокељске добровољце.
Рок за извршење тих услова одређује се време од 1. до 20. децембра
1915.
У име накнаде,
за све то,
одмах по извршењу наведених услова,
Црна Гора добија:
1.) Херцеговину,
сем Требиња и Мостара;
босанско Загорје и фочански Кадилук;
новодобивене крајеве из турског рата, сем Ђаковице,
која остаје Бугарима.
Уз то, још, Скадар са
околином.
2.) Краљ Никола добија титуларно право на заштиту Срба у
Аустро-Угарској, до краја рата.
3.) По рату, добија Србију до Мораве, Босну и Далмацију до Неретве.
4.) После тога краљ се има прогласити за Српског Краља и одмах
абдицирати у корист Престолонаследника Данила, који има признати власт немачког
цара и остати у саставу централних царевина, са правом које у оквиру немачке
царевине имају баварски краљеви.
Дакле, ни мање ни више, него подела Србије између Фердинанда Кобурга и
Николе Петровића! После тога: војничка, дипломатска и царинска јунија између
Беча, Пеште и Цетиња, под туторством Берлина! Јунија, која би, кад би се
остварила, обухватила Бугарску и Турску! И онда истребљење српскога народа и
германизирање српских и осталих југославенских земаља!
То би значило потпуно остварење немачких идеала. Немци су за двеста
година германизирали словенске земље између Одра и Висле, и не би им требало,
како су то више пута сами истицали, него сто година да германизују словенски
Балкан. А то би, са друге стране, “лепо и глатко”, осигурало и даље пашовање Kyће
Петровића, не само над малом и сиромашном Црном Гором, него и над једним
великим и богатим делом српских земаља! Дакле, и за једну и за другу страну, и
за Немце и за Петровиће, врло корисна комбинација!
Позната је ствар, да се је Престолонаследник Данило, немачки зет,
затучени германофил, још у јулу 1915, покупио из Црне Горе и отишао у свет да,
преко Швајцарске, подржаје што тешње везе са Берлином и Бечом, да спрема и
спреми овај црни колач Српскоме Народу!
О наведеним предлозима о сепаратном миру, између централних, немачких
сила и Црне Горе, који су могли довести, који су довели до познате срамне
капитулације несрећне Црне Горе, уверавали су ме и врло обавештени људи на
Цетињу, у децембру 1915.
Садржину наведених аустриских услова, негде у првој половини децембра
1915, пред неколико никшићких грађана, саопштио је г. Алекса Мартиновић, бивши
црногорски консул у Скадру и Лични секретар Престолонаследника Данила, који тек
што се је био вратио из Швајцарске, г. Јовану Вукајловићу, хотелијеру у
Никшићу. Дакле, то није била никаква тајна у Црној Гори!
А да је те аустриске,
односно аустро-немачке услове примио краљ Никола, види се из догађаја који се
касније развијали. Види се, види као дан, да се је цетињски краљ, раније, решио
био да приђе аустро-немачким плановима на Балкану, да под окриљем уједињеног и
јаког Германства,
исто као и Фердинанд Кобург, потражи места и опстанка себи и својој династији.
А тим га је несрпским, издајничким путом одвела она иста кобна жеља, која је
његовог Станка Црнојевића, његове “Балканске царице”, пре 400 година, одвела
турскоме Султану. Хтео је да постане Српски Краљ, макар и раскомаданог, макар и
подјармљеног Српства!
Јест, бојећи се да га српски народ у Црној Гори не ухвати на делу
издаје, бојећи се да кожом не плати свој злочин, успео је да, код наведених
аустриских захтева, Аустрија продужи условљени рок за пет дана, до 25. децембра
1915, и да одустане од захтева да јој се предаду херцеговачки и бокељски
добровољци, који су се борили у ред0вима црногорске војске.
Све је остале, наведене аустриске захтеве, све, извршио!
Нема коментара:
Постави коментар