понедељак, 10. август 2020.

С. Богдановић - Да не би ни један црногорски војник умакао! (XIX дио)

С. Богдановић


“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.






Да не би ни један црногорски војник умакао!

31. децембра 1915. прва оделења аустриске војске ушла су у црногорску престоницу. Но, заузећем Цетиња, Аустријанци још нису били посавршили сав посао са Црном Гором. Људска, жива снага црногорске војске још је била ту, слободна, у стању, ако не да одбрани издату Црну Гору, а оно свакако да пође трагом српске војске. Ту је војску, преко 50,000 људи мушке снаге, требало стрпати у аустриску торбу. И краљ Никола се, са читавим својим апаратом, ставио у службу генерала Кевеша, главног команданта аустриских трупа, за постигнуће тога циља.

Та се издајничка работа извршила овако:

После предаје Ловћена расплинуо се је као мехур Ловћенски Одред. Две су се бригаде: Катунска и Ријечко-Црмничка, једноставно отправиле кућама. И тим се је, не само предала читава Стара Црна Гора, него и десном крилу аустриске војске отворио пут за Бар, Улцињ и Скадар. Тим се је отворио пут Аустријанцима да код Скадра прекину одступницу читавој црногорској војсци. Тај је корак био први и главни, да не би ни један црногорски војник умакао,
Херцеговачки Одред, који су сачињавали Херцеговци и Брђани, држао се на граховском и билећком фронту докле год је то било могуће, а онда се с њим маневрисало између Троглава, Грахова, Никшића и Данилова-Града све док је претворен у једну озлојеђену и разјарену масу, која је изгубила хладнокрвност, појам о ситуацији и почела да се обрачунава са својим старешинама. Краљ Никола је врло добро познавао дух Херцеговаца и Брђана, да су они, кад увиде издају, могли клизнути са српском војском и он се побринуо да им скрене пажњу на домаће ствари, на освету, док десно крило аустриске војске пређе Приморску Нахију, заузме Скадар и на тај начин прекине одступницу читавој црногорској војсци. Тај је краљев метод потпуно успео, јер су Херцеговци и Брђани, збиља, кад су увидели издају, у место да дигну од свега руке, да гледају на време и да одмах одступају ка Скадру, почели да затварају и убијају своје старешине, да се искупљају и договарају како ће убити краља издајника и онда кренути за српском војском. Тако су, преварени, закаснили и остали у аустриском ропству храбри Херцеговци и Брђани.

Санџачки Одред, који су сачињавали Морачани, Ровчани и Васојевићи, необавештен, или наопако обавештен о догађајима који су се развијали у Старој Црној Гори и Херцеговини, и не сањајући да десно крило аустриске војске маршира на Скадар, водио је крваве борбе испред Колашина и Андријевце. Између 4—6 јануара 1915, у крвавом сукобу са аустриском војском код Колашина, где су Аустријанци били тучени, пало је неколико стотина храбрих Морачана и Ровчена. Санџачки Одред је дакле био стално ангажован у борби са Аустријанцима и он је видео издају тек после краљевог бегства и пошто је аустриска војска заузела Скадар. А тада је било доцкан; тада се није могло ни мислити на какво одступање.

Но најинтересантније је и најжалосније оно што је учињено са црногорском војском која је била у Скадру. То илуструје врхунац злочина Цетињског краља и врхунац кукавичлука једног његовог покорног слуге, једног црногорског војсковође, сердара Машана Божовића.
У Скадру је било десетак батаљона црногорске војске, коју су сачињавали, већим делом, регрути из 1915. и 1916. године. Тој војсци није требао него један дан, или једна ноћ до Љеша. Сердар Машан Божовић, командант те војске, да је било у њему и трага официрског и српског поноса, није требао него да окупи ту војску и да јој саопшти да је Никола Петровић продао Аустрији Црну Гору. То је било довољно. Да је само то учинио и онда прешао мост на Дримачи, та је војска, сва, хтела поћи за њим и данас би бар тих десетак батаљона Срба из Црне Горе било на македонском фронту.
Али није учињено ни то. Цетињски краљ је имао са Аустријом уговор да јој са Црном Гором преда и последњег црногорског војника. Тај је уговор Цетињски краљ, помоћу разних својих Божовића, слуга каквих никад нису имали ни персиски шахови, ни турски султани, хтео до ситнице да изврши и црногорска је војска, која се налазила у Скадру, после предаје Ловћена, упућена у унутрашњост Црне Горе, тамо, где је чекало аустриско ропство. Дакако, упућена је тамо са изговором: да је тражи краљ, да хита у помоћ осталој црногорској војсци, да брани Црну Гору од Аустријанаца”!

Да није била демобилисана Ријечко-Црмничка Бригада одмах после предаје Ловћена; да је био само један батаљон црногорске војске на Суторману, са нешто артиљерије, да заустави надирање аустриске војске ка Бару и Улцињу, Аустријанци су морали да заузму сву Црну Гору да дођу до Скадра. Аустријанци су у таквом случају преко Подгорице, Тузи и Кастрата морали ићи на Скадар. Аустријанци у таквом случају нису могли ни у фебруару 1915. стићи у Скадар. И црногорска се војска, сва, могла да извуче и да данас, поред шумадиских пукова, на македонском фронту буду и 50 батаљона Срба из Црне Горе!

Јест, али то се није слагало са планом “цетињске царевине,” која је несрећном сину Мирка Петровића још пре неколико деценија никла у глави, и за то на Суторману није било ни пет црногорских војника да зауставе Аустријанце. За то је десно крило аустриске војске, без икаквог отпора, заузело Бар, Улцињ, целу Приморску Нахију и 9. јануара 1915. стигло у Скадар, да прекине одступницу целој црногорској војсци, да не би један црногорски војник умакао!

Тим је црнац, у овом случају Никола Петровић, потпуно извршио своју улогу, своју обавезу, коју је био узео према Аустрији и онда је могао ићи, као што је и отишао!








Нема коментара:

Постави коментар