С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Покушај госп. Андрије Радовића
Оставка г. Спасојевића и одлазак Радовићеве “владе”
Пошто је г. Лазар Мијушковић, у мају 1916, напустио Николу Петровића, дошао
је на његово место, на место првог “саветника” цетињског раскраља, г. Андрија Радовић.
Госп. Радовић је био председник т. зв. народне владе 1907, осуђен у фамозној бомбашкој
афери одлежао је пет година у подгоричкој Јусофачи, уживао је леп глас ународу и
тај је његов корак, не само разочарао многе његове поштоваоце, него и изазвао противу
њега велико огорчење међу борбенијим Црногорцима, који су избегли из Црне Горе и
који су држали да не треба успостављати никакве везе са издајником отаџбине. Међутим,
како се касније доказало, г. Радовић је био дошао на тај незавидни положај и као
пријатељ Николин и као пријатељ српског народа у Црној Гори. Као пријатељ Николин
јер је хтео, не само да спаси Николу од љаге Бранковића, него и да му осигура једно,
резервно место у уједињеној српској, југословенској држави; а као пријатељ српскога
народа у Црној Гори јер је био дошао са програмом уједињења Црне Горе са Србијом,
са програмом уједињења читавог Српског народа у једну државу. И за то је г. Радовић,
као први Николин саветник, као црногорски Министар Председник, 6. (19.) августа
1916, предложио Николи да абдицира у корист свога унука, Његовог Краљевског Височанства
Престолонаследника Александра.
Никола се,тада, бар привидно, није бранио од тога предлога, признао је корисну
и патриотску страну предлога, рекао је да је то увек била и његова жеља, да се Српство
уједини, али је тражио да му се за то даде времена и да се ствар “постепено изведе”.
У ствари, он је, са тим и другим, разним изговорима, хтео да добије што више времена,
очекујући победу Централних Сила и ресторацију „велике Црне Горе” под туторством
Аустро-Мађара.
Госп. Радовић је чекао на извршење Николиног обећања. Никола је опет, очекивао на нешто
друго, на победу немачких царевина. Тако су, од данас до сутра, прошли 6 — 7 месеци.
Међутим, огорчење је међу Црногорцима, који никако нису веровали у остварење
те чудне комбинације, који су ту комбинацију сматрали као узалудно и неозбиљно губљење
времена, расло све више и они су се спремали за борбу и против Николе и против његове
“владе”. Тада је, увиђајући да од покушаја г. Радовића неће ништа бити, г. Јанко
Спасојевић, министар Правде и заступник министра Унутрашњих послова у Радовићевом
кабинету, поднео своме шефу своју оставку ове садржине:
Председнику Министарског Савета, Министру Спољних послова и Заступнику Министра
финансија,
Андрији Радовићу,
Париз*).
Јуче, у 5 сати и по после подне, имао сам част бити позват од Његовог Величанства
Краља, и, у разговору вођеном том приликом, а у присуству Његовог Краљевског Височанства
Књаза Петра, у коме је било пуно личних увреда, нанесених ми од Његовог Величанства,
задржали смо се највише на питању о уједињењу Српства уопште и Црне Горе посебно,
које је баш и дало повода, да ја сада будем позват.
После неколико жучних укора, управљених ми поводом тога питања, ја сам изјавио:
„Моје је тврдо убјеђење, то је моја вјера, да је једини спас Црне Горе и
њен династије у уједињењу са Србијом.”
На ово ми је Његово Величанство Краљ, заједно са Његовим Височанством Књазом
Петром, одговорио:
„Какво уједињење са Србијом ?! — од тога неће ништа бити; ја то не могу допустити.
Зар ја, који сам ковао моју круну 230 година, да је сад раздробим, да је бацим?
Кажи
и ти, зар може бити једна земља а два господара? — Не, то је немогуће, то
не може бити” -- обојица су заједно закључили.
„Величанство -- рекао сам ја — нико не тражи да Ви раздробите вашу круну;
ми само тражимо остварење наших националних идеала и задатака — уједињење Српства
— па кад се ово изврши, онда је ту Ваше Величанство, ту је Српска Династија, а ту
је наша свагдашња заштитница, Русија, па ће се, споразумно, срећно ријешити и династичко
питање.”
„Не, то не може бити — поновио је Његово Величанство Краљ. — Шта Русија?
Шта нам она може помоћи? Ја кажем: Српство се неће ујединити; то само мисле загрејане
главе, то не може бити без истраге једне куће.” Па је додао:
„Иди и гледај свој посао; немој више никад говорити што си до сада говорио
по овом питању, јер ти знаш да ја нисам осветљив.
Совим се завршио наш разговор. Господине Министре Председниче!
Разговор са његовим Величанством Краљем учинио је тежак, силан, болан утисак.
Ја сам из уста Његовог Величанства Краља чуо страшне ријечи: да он, не само што
неће помоћи извођење нашег националног програма — уједињење Српства, ком је циљу
Српски народ још од пре Косова тежио и за који је потоке крви своје пролио, па их
и сад пролијева — него да ће, напротив, чинити све могуће да се до тог уједињења
никако и не дође. Ово је мени Његово Величанство Краљ казао као министру, јавно,
јавно, у присуству Његовог Височанства Књаза Петра, који је, такође, свечано и јавно,
изјавио да, икад би његово Величанство Краљ радио на уједињењу, то он с Престолонаследником
Данилом не би никад допустио.
Ја сам и до сада незадовољан био нашим радом и министровањем, као што сам
Вам то толико пута изражавао, и имао сам пуно разлога да већ давно дадем оставку
на мој положај; али никад нисам могао замислити да ће, у извођењу нашег народног
програма, заузети баш ово гледиште Његово Величанство Краљ, те сам до сада трпио
и чекао. Сад је пак дошао крај и моме стрпљењу, и моме чекању, јер после овакве
изјаве једног Србина владара и сина му књаза, који циља, ни мање ни више, него на
унитење наших националних задатака, ја више, ни као министар, ни као јавни радник
и народни посланик, ни као Србин, ни као Црногорац, не могу и не смијем, остати
миран посматрач свега овога, него морам јавно, легалним путем, отпочети најенергичнији
рад на извођењу нашега народного програма, на коме сам радио, колико сам био у стању,
читавога мога живота. Ово је моја коначна одлука.
На основу изложенога, част ми је, поднети Вам, г. Министре Председниче, оставку
на звање Министра Правде и Заступника Министра Унутрашњих послова, с уљудном молбом
да је изволите поднијети на уважење његовом Величанству Краљу.
Подносећи Вам своју оставку, надам се да ћете Ви и остале ми колеге бити
потпуно солидарни са мном.
Изволите примити, г. Министре Председниче, уверење о мом одличном поштовању.
Париз, 8 децембра 1916.
Јанко Спасојевић, c. р.
Министар Правде и Министар унутрашњих послова.
Ова оставка г. Спасојевића, њена садржина, пружа много материјала за коментарисање
и ја ћу се на нека опажања бившег цетињског краља првом приликом освратити посебно
и опширно. На пример на његову причу о “његовој круни од 230 година”. Потребно је
изобличити ту безочну лаж и историјом доказати да је калуђерска и разбојничка кућа
Петровића тек пре седамдесет година узјахала на врат српскому народу у Црној Гори.
Најпосле, после ове и овакве оставке г. Спасојевића, 17 јануара ове године,
после осам месеци узалудног очекивања, напустио је бившег цетињског краља и г. Радовић.
Тако је пропао и овај, последњи покушај, да се Никола Петровић изведе на
прави, српски пут!
Њујорк, априла 1917. С. Богдановић
*) Као што је познато, краљ Никола је интерниран у Неји, близу Париза, где
се налазила и његова “влада”.
Нема коментара:
Постави коментар