С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Наоружање, опрема, исхрана и превозна средства Црногорске војске уочи
Аустриског напада
У Црној Гори, где је све, све савремено било тек у повоју, ни наоружање
војске није могло бити друкчије. Никола Петровић, и као књаз и као краљ,
говорио је врло често црногорским сељацима
да је
“нагомилао” толико
оружја и
муниције у
Црној Гори,
да може
ратовати “за
седам година”.
Међутим, читаво
наоружање црногорске војске било је
ово: пушке које је Русија с времена на време поклањала црногорској војсци,
неколике батерије старих топова које је такође Русија даровала црногорској
војсци, неколике батерије старих Италијанских
топова, које је цетињска влада купила од Италије, да с њима усрећи Црну Гору
као што је усрећила са италијанским монополом дувана и жељезничком пругом од
Бара до Вир-Пазара. То је било наоружање
црногорске војске! И то је, такво наоружање, показало своју праву вредност још
у првом балканском рату, на Скадру, кад су црногорски горштаци заузимали
Бардањол и Тарабош без икакве озбиљне артиљериске заштите! Због чега је и
остало око Скадра преко 10.000 црногорских гробова!
То је, то исто наоружање имала црногорска војска и у рату са Аустријом.
Додатци су били мали и незнатни. Без пута Пећ—Андријевица, без икаквог колског
пута између Србије и Црне Горе, ни Србија ни остали Савезници нису могли
наоружати Црну Гору са потребном артиљеријом.
6. децембра 1915, кад сам био на Његушима и отишао да видим црногорске
позиције на Крстац, више Котора, имао сам прилике да тамо видим два стара руска
митраљеза, са димним барутом, који нису могли опалити ни по двеста метака од
једном и који су тамо били само да послуже мети аустријске артиљерије.
На те, такве митраљезе, где је посади, за време борбе, претило сваког
часа уништење, држали су напредније и према томе “опасне” људе из разних
батаљона. На пример, на та два стара руска митраљеза на Крстац држали су једног
мог брата, кога су, чим је стигао из Америке, племенски војни и полициски
главари оптужили да је говорио војницима о „некаквим” народним правима и још
неке младе и напредне Подгоричане, који су пре рата оснивали соколско друштво у
Подгорици и читали београдске листове.
Тако је стајала са наоружањем, са артиљеријом и митраљезама, црногорска
војска!
Онда далази војничка опрема. С њом је било још горе, много горе. Управо,
о некој опреми црногорске војске, црногорских војника, не може бити ни говора.
Војска краља Николе била је и остала једна запуштена маса, која је од државе
добијала пушке, муницију, с времена на време по један пар опанака и по један
шињел, док је било руских шињела. То је било све. Црногорски војници су били
остављени сами себи, да се одевају и обувају од својих кућа. Они који су били
сиромашни, а било их је много таквих, ишли су окрпљени и подерани као последњи
просјаци.
За време мога бављења на Цетиње, у децембру 1915, гледао сам црногорске
војнике који су долазили на Цетиње са Грахова и из Грбља, босе као што су од
мајке рођени, да траже по један пар опанака од гл. војног интенданта, г. Данила
Гатала, али није било ни тога. То јест, било је у државним магацинима опанака,
било је и ципела, али не за црногорске плебејце. Требало је и за то “пријатељства”
и протекције. Требао је војник, који је тражио пар опанака, да буде бар неки
осредњи “кућић”, или да
има бар
неку “малу
заслугу" за династију. Иначе
није било
опанака. Али
за то
су цетињске
праље и
крчмарице, од
реда, куповале
за по
неколико перпера
и носиле
официрске и
војничке ципеле.
Тако се је одевала и обувала црногорска војска!
Са исхраном војске, такође, ишло је тешко и наопако. Врло често, по
неколико дана, војници нису добијали тајин. Остављали су своје старе родитеље,
своје жене и своју децу без мрве хљеба, да би они могли истрајати на бранику
несрећне отаџбине. Но и то је, та домаћа помоћ, све више и више нестајала.
Крајем 1915 г. продавао се килограм кукуруза у Црној Гори по 4-5 перпера
(динара). Хљеб је постајао ретка посластица. Цео је народ гладовао, па је
гладовала и војска.
А ,,савезничка помоћ у храни”? (о којој краљ Никола говори у своме
прогласу од 11 новембра 1916), — може неко питати.
Савезници су у новембру 1915 послали један велики транспорт хране Црној
Гори. 1,500.000 килограма брашна, 250.000 кил. сланине, велику количину
консервe, соли и других животних потреба. Ту су храну искрцали на мауне под
Медуом и предали је црногорским војним властима, које су требале само да је
искрцају на суво и упуте у унутрашњост Црне Горе.
Али црногорске власти, ма да је народ у земљи систематски умирао од
глади, нису то учиниле. Оне су ту храну, свакако не без наређења са Цетиња, 3—4
недеље држале у маунама, на мору, док су, 6. децембра 1915, изашле из которског
залива неке аустриске ратне лађе и све то потопиле.
Тако се исхрањивала црногорска војска и несрећни српски народ у Црној
Гори!
Најпосле, када се нешто мора казати и о превозним средствима, о комори
црногорске војске, мора се казати ово:
Црногорска војска није имала своје коморе, какве имају друге војске и
без које се данас једна савремена војска не може ни замислити. Неколико
аутомобила и кара, који су се кретали између Цетиња, Подгорице, Данилова Града
и Никшића, служили су више за превоз господе чиновника и других путника него
као превозни средства црногорске војске. Комора црногорске војске биле су
црногорске жене, Црногорке, које су својим мужевима и својој браћи
на леђа
носиле и
додавале муницију
и храну.
Истина, цетињска влада обраћала се једном Енглеском Посланику на Цетиње,
са молбом да јој Савезници пошаљу неколко теретних аутомобила, као превозна
средства за црногорску војску. Али је Енглески Посланик, који је био добро
обавештен о шуровању између цетињског и бечког двора, о спремању цетињске
издаје, одговорио:
“А ко ће нам гарантовати да ти аутомобили, које нам тражите, сутра не
пређу у руке наших непријатеља!”
И тако су Црногорке биле и остале “комора” црногорске војске!
Такво је било наоружање, таква опрема, таква исхрана и таква комора
црногорске војске уочи аустриског напада!
Нема коментара:
Постави коментар