С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Госп. Никола Пашић,
председник Српске Владе на Цетиње
Званични “Глас Црногорца”,
од
8. децембра
1915, донео је овај указ:
“Ми Никола І.
по милости Божјој
Краљ и Господар Црне Горе
На приједлог Нашег Министра Унутрашњих послова,
по саслушању нашег Министарског Савјета,
а на основи чл. 17. и 42. Устава земаљског ријешили смо и рјешавамо:
да се Народна Скупштина,
састављена од народних посланика изабраних за скупштинску периоду
1914, 1915, 1916. и
1917. године,
сазове у ванредан сазив на дан
12. децембра
1915. године.
Наш Министар унутрашњих послова нека изврши овај указ.
Цетиње, 6. децембра 1915. Никола с. p.
Министар унутрашњих послова
Саво П.
Вулетић с. p.”
Одмах после објаве тога указа,
сутрадан,
дошао је из Скадра на Цетиње г. Никола Пашић,
председник Кр. Српске Владе.
Цетињски је “Bјесник",
полузванични орган цетињске владе,
у броју од 10. децембра
1915. писао:
“Госп. Никола Пашић,
председник Владе Краљевине Србије,
допутовао је јуче из Скадра на Цетиње,
праћен од Посланика г. Чолак-Антића и г.
М.
Јовановића,
шефа политичког одјељења Министарства Спољних послова.
Госп.
Пашић је одсио у Посланству Србије.
Данас је посјетио заступника наше Владе и Министра Спољних послова г. Мирка Мијушковића,
па је касније био примљен у аудијенцију од Његовог Величанства Краља,
којем је учинио подворење.
Његово Величанство Краљ даје вечерас у двору вечеру поводом доласка г. Пашића.”
Разуме се,
г.
Пашић,
четрдесетогодишњи народни борац и крманош српског Државног Брода,
у најтежим и најкритичнијим данима Српскога народа,
није био дошао на Цетиње да прави обичне,
“колегијалне”
посете г. професору Мијушковићу,
ни да чини церемонијална
“подворења”
цетињском краљу.
А није био дошао,
тек тако, ни да присуствује вечерама које је приређивала цетињска Оџаклија.
По среди су биле много озбиљније и крупније ствари.
Србија је већ била ван Србије,
на своме,
српском и југословенском путу мучеништва и славе.
Црна Гора, друга и мања српска државица,
требала је, остајући верна својој лепој и витешкој традицији,
да пође стопама Србије,
српског и југословенског Пијемонта.
То је било логично и природно,
Међутим је Цетиње очито нагињало другом,
сасвим супротном правцу.
Краљ Никола је, фактични газда и господар Црне Горе,
био позвао Народно Представништво,
да се, тобож,
с њим “договори“
о коначној одлуци.
То је била последња карта Цетињског двора.
И г. Пашић је, као председник Српске Владе,
као најодговорнији представник Србије,
сматрао за дужност да дође под Орлов Крш и да упозори званично Цетиње на част и дужност српске Црне Горе.
Због тога је,
због части и интереса,
првенствено Црне Горе,
њене династије и њеног,
српског народа,
дошао био на Цетиње!
Дакако, да ни тај покушај,
седог и уваженог српског државника,
није успео да отргне цетињски двор из аустриских ноката.
Цетиње је, као без главе,
срљало у наручје Беча. Тај су жалосни факат потврдили каснији догађаји.
Госп. Пашић је остао на Цетиње
2 — 3 дана.
За то време,
као и после његовог одласка за Скадар,
дворски и владини органи почели су проносити још горе и црње гласове о српској војсци.
Трудили су се да председника Српске Владе представе као да је био дошао да се тужи и јадикује на Цетиње.
Трудили су се да лаковерни свет увере да је г. Пашић долазио на Цетиње да каже краљу Николи,
“да су остатци српске војске осуђени да помру од глади у Албанији и да Он, цетињски краљ, ради како га Бог и св.
Петар учи!” То је све што се могло чути по Цетињским кафанама тих дана.
У цетињском Министарству исто тако!
О фактичном разговору између г. Пашића и краља Николе нико ништа тада није знао у Црној Гори!
Тек касније,
после извршеног злочина,
после продаје и предаје несрећне Црне Горе,
изашао је у савезничкој,
руској штампи,
у кратко,
тај историски разговор,
од
10. децембра
1915, између г. Пашића,
председника Српске Владе и краља Николе.
Петроградско “Новоје Времја”,
полузванични орган Руске Владе,
у броју од 28. априла
1916, доноси дуг разговор свога дописника са г.
Н.
Пашићем,
у коме је председник Српске Владе,
говорећи о уједињењу Јужних Словена и осврћући се на Црну Гору, између осталога,
рекао:
“Краљ Црне Горе рекао ми је
(приликом његове посете на Цетиње,
у децембру
1915), да је Црногорцима тешко да се боре са Аустријанцима,
јер им је рђаво наоружање.
Ја сам одговорио,
да Црногорци имају да вежу своју судбину са нашом
(са Србијом)
и са нама да иду у Албанију,
па ту чекају помоћ Савезника.
Краљ ми је рекао:
“и ја тако мислим.”
— А после додаде:
“Али само ја једини...”
и после су Црногорци,
— објашњавао је г.
Пашић руском новинару
— не обзирући се на на мишљење нашег начелника штаба,
почели преговоре
(са Аустријанцима)
о примирју.
У Албанију је дошло
(избегло из замке)
само 10 црногорских официра и 13 војника.
(Чиновника и студената
150-200). Остало су добровољци:
Бокељи,
Херцеговци и Босанци.
Треба жалити,
што Црногорци нису пошли за нашом
(српском)
политиком...”
За што и како Црногорци нису пошли за српском војском,
за српском политиком,
видиће се из даљег развоја догaђaja.
Нема коментара:
Постави коментар