С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Зашто
Црногорска војска није пошла за Српском војском; њен распоред и њени команданти
у очи Аустриског напада
Краљ Никола, како се види из његовог прогласа, који је српском народу у
Црној Гори упутио 11. новембра 1915, настојавао је да црногорску војску што
тешње држи приковану за аустриски фронт. Цетињски краљ је настојавао да и
последњег црногорског војника одржи далеко и од помисли да напусти фронт: своје
племенике, своје ратне другове и онда своје родно место и да пође за српском
војском, која је, полако али стално, одступала ка Љешу и Драчу.
Наћи ће се много људи који ће осуђивати црногорску војску, што се дала
преварити од свога врховног команданта, од свога несрећног краља; има много
ствари које су биле и за осуду у црногорској војсци, али не треба заборавити на
одгој, на менталитет црногорских сељака. Треба српско, горштачко становништво у
Црној Гори схватити онакво какво је било, онакво какво су га одгојиле, створиле
вековне ускочке и хајдучке борбе против Турака. За Црногорца је граница према
непријатељу, фронт, било место борбе и части. И нико тамо није хтео да оставља
своје место упражњено. После пада Србије и одступања српске војске нико није
веровао да се мала Црна Гора може одбранити од аустро-мађарске навале, али су
црногорски горштаци, већим делом, веровали у нешто друго: да ће славно, као
Бајо на Вртијељци и Леонида у Термопилама, пасти за част и отаџбину. Веровали
су да са витешком и славном погибијом могу победити Северне Турке. Веровали су,
синови старих српских ускока и хајдука, у старе подвиге и стара чуда. И то су
веровали непоколебљиво, као што су непоколебљиве оне кршевите и суре планине у
којима су се родили и одгојили. Знали су трговачки дух свога краља, опажали су
његово шуровање са Аустријом, али нису веровали, у часу када су они били готови
да се жртвују за част и отаџбину, да ће их, баш тада, краљ продати и предати
српским заклетим непријатељима. Мислили су да такав злочин није кадар да учини
ни један Србин. Црногорци су најпатријархалнији и најмање политички васпитани
део српскога народа. Они су били и остали само један војнички логор. Неугодно
је, али се мора признати да у политичком васпитању нису стајали ни изнад
Арнаута, које су последњих деценија почеле будити и политички васпитавати разне
аустриске и италијанске пропаганде.
То је врло добро знао краљ Никола и у томе је тајна његовог успеха, да
завара, задржи и преда Аустро-Мађарима 50.000 црногорске војске!
У очи самог аустриског напада на Ловћен, 24. децембра 1915, цетињски
“Вјесник”, полузванични орган црногорског двора и цетињске владе, који је
уређивао лични краљев секретар, донео је једну песму, из које вадимо ове
стихове:
“Још последња искра утрнула није;
Још слободе има, не клоните тако
Јер последњи ув’јек најслађе се смије
Онај што је некад у јадима тапко.
С Дурмитора, Кома, још пробили н’jecy
Милион им треба до “Царева Лаза”
И крвавог Спужа на гордоме вису.
Свуда смрт их чека и крвава стаза!
Не губите наде у Божију Вољу
Све док српско сунце по Ловћену грије —
На староме светом цетињскоме пољу
Још последња искра утрнула није.”
Ове је стихове у цетињском “Вјеснику”, једином листу поред званично “Гласа
Црногорца” у Црној Гори, три дана пре пада Ловћена, седам дана пре пада Цетиња,
дакако са краљевим знањем, јер је у Црној Гори и листове цензурисао краљ
Никола, донео онај исти Милош Живковић, који ме је, 15 — 20 дана пре тога, са
оловком у руци, уверавао о “неминовности” капитулације Црне Горе!
Оваквим је стиховима, оваквом бајком, о “погибији милиона Аустро-Мађара
до Царевог Лаза”, варао црногорску војску Цетињски краљ, један дан пре но што
су ти исти Аустро-Мађари почели да заузимају Ловћен, пет дана пре његовог
бегства са Цетиња, две недеље пре његовог, тајног бегства из Црне Горе!
Црногорски војници су веровали овим стиховима, веровали су своме краљу и
тако су пали у аустро-мађарско ропство!
Црногорска је војска у очи аустриског напада била распоређена овако:
ІІрва Дивизија (у Црној Гори дивизије су бројиле, свих родова оружја,
између 10 и 12 хиљада људи), под именом Ловћенског Одреда, била је распоређена
на фронту од Цуца до Грбља, до мора. Она је, под командом књаза Петра,
најмлађег краљевог сина, сачињавала лево, крајње лево крило црногорске војске.
Друга и Трећа Дивизија, под именом Херцеговачког Одреда, биле су
распоређене на граховском и билећком фронту, под командом војводе Ђура
Петровића, краљевог рођака и бригадира Јова Бећира. Тамо се, дакле, налазио
највећи део црногорске војске.
Четврта Дивизија, са батаљонима из црногорског Санџака, под именом
Саначког Одреда, налазила се на фронту Таре и Лима, Берана и Ругова, под
командом сердара Јанка Вукотића. Тај је Одред, пошто је евакуисао Санџак,
бранио наступање аустриске војске на стару црногорску територију, преко Таре,
Берана и Ругова. И то је био једини црногорски одред који је, како је био у
вези са српском војском, као десно крило црногорске војске, учествовао у борби
против Аустро-Мађара за време аустро-немачке и бугарске офанзиве против Србије
и одступања српске војске.
У Скадру је било око десетак хиљада црногорске војске, коју су
сачињавали регрути из 1915. и 1916, која се тамо налазила, под командом сердара
Машана Божовића, да чува да са ушћа Бојане не “побегну” рушевине старог
Byкашиновог града.
Дакле, црногорска је војска била распоређена тако, да је најмање било
тамо где се спремао главни аустриски напад, на ловћенском фронту, највише тамо
где није било никакве озбиљне опасности, на граховском и билећком фронту и
једна читава петина њена где је била, због реткости животних намирница, само на
терет српској војсци и српским избеглицама, у Скадру.
И том су, тако намерно разбацаном војском, као главни команданти,
управљали: књаз Петар, краљев син, који се за две године редовног похађања
берлинских кафешантана “усавршио” у војничкој струци; војвода Ђуро Петровић,
краљев рођак, са спремом најобичнијег црногорског сељака; сердар Јанко Вукотић,
краљичин рођак, који се две године учио окретати у једној талијанској
подофицирској школи; бригадир Јово Бећир, краљев племеник, са истом спремом;
сердар Машан Божовић, најновији црногорски сердар, који је добио сердарство за “заслуге”
које је учинио Црној Гори као министар војни у Вукотићевом кабинету, са истом
војничком спремом.
Такав је био распоред црногорске војске уочи аустриског напада и то су
били њени, главни команданти!
Нема коментара:
Постави коментар