С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Градња пута Пећ — Андријевица
После срећног балканског рата, који је Црној Гори донео леп и богат део Ст.
Србије,
а нарочито после објаве рата Аустрији,
после чега је дошло блокирање Бара и Улциња,
један колски пут између Андријевице и Пећи,
старе Црне Горе и Метохије,
постао је за Црну Гору животно питање.
Тај је пут имао да веже кршевиту Црну Гору са равном и плодном Метохијом,
а преко ове са Косовом,
са Вардарском Долином,
са Србијом.
Тај је пут имао да буде саобраћајна веза, прва и једина,
којом је српски народ у Црној Гори требао да добија од Србије и осталих савезника храну,
оружје,
муницију,
све што му је требало у борби са Аустријом.
Тај је пут имао неоцењену економску и стратегиску важност,
не само за Црну Гору,
којој је током рата имао да послужи као плућа,
него и за читаву српску,
читаву савезничку ствар на Балкану.
И српска се влада,
влада краљевине Србије,
још у пролеће
1915, имајући у виду општу српску ствар,
рачунајући да је Црна Гора,
са владом и управницима какве је у то време имала,
неспособна за озбиљнија подузећа,
решила да, са својом снагом и својим средствима,
сагради пут Пећ
— Андријевица,
створи једну саобраћајну везу између Србије и Црне Горе. И у ту је сврху одредила радену
cнaгy (8.000 аустриских заробљеника),
алат,
материјал,
све што је било потребно.
Све је то било приправно у косовској Митровици,
на граници Црне Горе и градња је пута требала да почне одмах.
Али званичне Цетиње,
које је увек зазирало од свега што је имало обилежје Србије,
обилежје Српства,
није дозволило српској влади да, на територији Црне Горе,
гради и сагради тај пут.
Цетињска је влада изјавила да она прима на себе обавезу да тај пут сагради,
само ако јој српска влада,
Србија,
стави на расположење потребна новчана средства.
(Ко о чему,
Цетиње о новчаним издатцима,
о новцу!)
И српска је влада,
кад већ није било друге,
пристала и на то, само да се пређе на дело,
само да пут Пећ — Андријевица буде чим пре готов.
Онда почиње ова комедија:
Цетињска влада одређује инжињера г. Т. Смодлаку
(брата познатог далматинског народног првака дра Ј.
Смодлаке),
да овај пут трасира и гради и ставља му на расположење још неколико инжињера,
геометара,
техничара,
надзорника,
тако да је управа за градњу пута бројила
40 особа.
Госп. Смодлака је отишао на лице места са додељеним му особљем и извршио трасирање пута. Трасирани пут представљао је дужину од 76 километара.
Чим је био готов са трасирањем упутио је извештај на Цетиње и тражио
6-7 хиљада радника,
да одмах почне са градњом.
Али му је Цетиње на то одговорило да трасирање није добро извршено и да изврши друго трасирање.
Цетиње му је,
разуме се, тако одговорило јер је жељело да се тај пут никако не сагради!
Цетиње,
које је већ имало везу са Аустријом,
није хтело никакве везе, ни један колски пут са Србијом!
Госп. Смодлака је, са целим својим управним персоналом,
јавио цетињској влади да се боље трасирање не може извршити и молио је владу да му стави на расположење раднике,
како би отпочео са градњом пута. Влада му за неко време ништа не одговара и тек после подужеr
времена јавља му да је наредила обласним управама у Пећи и на Андријевици,
да му ове прибаве раднике.
Госп.
Смодлака се тада обраћа дотичним обласним управама,
за раднике,
али ове не предузимају ништа.
И г. Смодлака,
видећи како се ствар отеже,
долази с Андријевице на Ријеку Црнојевића,
где се тада налазио Краљ Никола и жали му се,
у присуству г. Петра Пламенца,
бившег министра и краљевог кућног пријатеља,
на поступак краљевске владе.
Госп.
Пламенац му, непозват у овом питању,
“обећаје”
8.000 радника
(заробљеника)
из Србије.
А краљ му даје једно кратко,
својеручно писмо
(које се и данас налази у оригиналу код г.
Смодлаке)
на сердара Јанка Вукотића,
Председника Министарства и команданта Санџачког Одреда,
ове садржине:
“Јанко,
Госп. инжинијер Смодлака дошао је код мене и жали ми се да му власти не иду на руку за градњу пута који му је повјерен.
Виђите што је у ствари.
Иако је г.
Смодлака дошао без ичијег питања,
немојте га за ово узимати на одговорност.
Краљ”.
Госп. Смодлака одлази на Цетиње,
где га први предусреће г. Мирко Мијушковић,
Министар Иностраних Дела и Министар Финансија,
и строгим тоном пита: за што је дошао и напустио рад? (какве ироније!)
Затим се сазива Министарска Седница,
где г. Смодлака протестује и говори да он неће ни коме служити као средство за извођење прљавих и несрпских планова.
Министарски Савет упућује г. Смодлаку на Андријевицу,
са свечаним обећањем да ће обласним управама у Пећи и на Андријевици наредити,
да му ставе на расположење што више радника.
Истовремено,
да ће влада тражити од црногорске Врховне Команде извесан број сиромашних војника,
којима ће се по нешто и плаћати да раде на градњи пута.
Овде треба стати и испричати како је дошло и како је прошло ово тражење од Врховне Команде
“извесног броја сиромашних војника”,
који су, тобож,
имали да раде на градњи пута Пећ
— Андријевица.
Пошто је у црногорској Врховној Команди на Цетиње било неколико српских виших и нижих официра,
то је цетињска влада хтела,
да,
у овом питању,
пута Пећ — Андријевица,
тој браћи из Србије баци песак у очи,
и то на Овај начин:
Краљевска влада је “молила”
црногорску Врховну Команду,
да ова позове по неколико сиромашних војника из сваког батаљона,
који би добровољно хтели да пођу на градњу пута Пећ
— Андријевица,
где ће им се по нешто у име рада плаћати,
како би могли издржавати своје фамилије.
И Врховна Команда,
преко свих одреда,
шаље тај позив,
ту понуду црногорским сиромашним војницима.
Послала је у
11 сати у јутро.
А већ у два сата после подне,
истога дана, добија одговор од књаза Петра,
команданта Ловћенског Одреда,
из Будве,
који јавља
“да се није јавио ни један војник,
ни из једног батаљона,
подручне му команде,
који би био вољан поћи на градњу пута Пећ
— Андријевица.”
Очито је да дотичан позив није никако саопштаван војницима,
јер се то није могло учинити за 24 сата, на фронту од Грахова до Бара!
Очито је да су команданти одреда већ раније имали упутства од цетињске владе,
како да се снађу у томе питању и шта да одговоре Врховној Команди!
Сада да се опет вратимо на г.
Смодлаку.
Госп. Смодлака одлази на Андријевицу и обраћа се, према “свечаном обећању”
Министарског Савета,
обласним управама за раднике.
Али ове, опет, ништа не подузимају.
Госп.
Смодлака тада, видећи да се од владе и њених обласних намесника већ нема чему надати,
узима неколико сељака и он,
лично,
с њима тражи раднике,
и на тај начин окупља око 1,300 раденика,
већином Арнаута и почиње градњу пута. Алат је,
такође,
набављао од сељака.
Скупио је био око 100 секира,
које су му,
у шумовитим пределима,
кроз које је пут пробијао,
биле од неопходне потребе.
Али,
од једном,
добија наређење са Цетиња,
да упути
100 секира сердару Јанку Вукотићу,
команданту Санџачког Одреда.
И то је морао одмах учинити.
Тако су му одузели тих 100 секира.
Госп. Смодлака се је обратио за барут на Цетиње;
без барута се апсолутно није могао пробијати пут кроз црногорске кланце и планине.
Али су му са Цетиња,
лаконски,
одговорили да немају барута.
Тада је он послао једног инжињера у Крагујевац,
Србију,
који је тамо добио извесну количину барута и пренео га на лице места,
у Црну Гору.
Али,
ето,
опет,
врага и поруке са Цетиња,
која му наређује да већи део тога барута упути Одреду сердара Јанка,
за градњу пута Плевља
— Бијело Поље. И то је он,
као “млађи”,
одмах морао учинити.
Упутио је и барут из Србије за секирама црногорских сељака!
Све сердару Јанку!
Па, ипак,
поред свега тога и сметња са цетиња,
г.
Смодлака није малаксао;
он је, уколико је имао радника и средстава,
настављао свој рад:
пут се је пробијао.
И по Цетињу се је почело говорити да ће г. Смодлака,
ипак,
саградити пут. А то,
према плану званичног Цетиња,
није смело бити. За то је цетињска влада послала на Андријевицу г.г. Риста Поповића и Марка Ђукановића,
бивше министре,
који су г.
Смодлаку позвали код себе и наредили му да гради мост на Црноречици,
једном малом притоку Лима, близу Андријевице.
Госп. Смодлака је објашњавао г.г. министрима да тај мост није потребан,
пошто преко те речице може проћи војска,
Комора и артиљерија,
него да је потребан,
неопходно потребан пут на којему ради, да би се спасла комора,
артиљерија и српска војска,
која је већ тада била у велико на своме повлачењу.
На то му је г. Поповић одговорио:
“Видим да свој занат разумијеш,
али пут не смије бити готов за прелаз српске војске.
Мислим да нас разумијеш!”
Госп. Смодлаки је већ било јасно о чему се ради и прекинуо је градњу пута, од којега је већ био свршио,
и то на најтежим местима,
23 километра.
С обзиром на средства и радну снагу,
што је г.
Смодлака имао на расположењу,
пут је, по његовом прорачуну,
имао бити готов на 11 дана раније но што је српска војска,
на своме повлачењу,
приспела до Пећи.
Ово је та тужна и жалосна,
фамозна и издајничка историја градње пута Пећ
— Андријевица!
Нема коментара:
Постави коментар