С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Састанак Народне скупштине, министарска “криза” и долазак Мијушковићеве владе
Краљ Никола,
који се, последњих десет година,
врло неспретно играо уставног владара,
да би, у очима света,
српском народу у Црној Гори подметнуо свој злочин,
на који се већ био решио,
који је још само требао да изведе,
сазвао је, први пут од почетка рата, црногорску Народну Скупштину.
Сазвао је за
12 децембра
1915, и Народна Скупштина се тога дана састала.
У Црној Гори, ваља имати на уму,
није било организованих политичких странака;
организовање таквих странака,
без којих политичко стање у једној земљи није него једна непокретна баруштина,
није дозвољавао краљ Никола;
постојале су само
2 — 3 неорганизоване партиске групе.
Скупштина је била састављена овако: из Владиног Блока, који су сачињавали т. зв. Мијушковићевци и присталице Народне странке;
из вирилаца,
посланика по положају,
са којима је добро био снабдевен цетињски парламенат,
и из т.
зв.
Праваша,
којих није било више од десетак посланика,
са Др. С. Дрљевићем на челу,
који је представљао опозицију у Скупштини.
Према таквом стању,
Вукотићева влада имала је, не само већину,
него и 5/6 посланика у Скупштини.
Па ипак је та влада,
која је имала огромну већину у Скупштини,
после прве, тајне седнице,
у којој је изложила политичку ситуацију,
“дала”
оставку.
И тако је створена министарска “криза“.
Зашто? За то јер је ту оставку хтео краљ Никола,
који је хтео да свет прозбори о министарској кризи у Црној Гори. За то јер Народна Скупштина у Црној Гори није била, као ни раније,
него један скуп људи,
дневничара,
који су морали радити по краљевој вољи, или ићи својим кућама.
За то јер је у Црној Гори Никола Петровић био: краљ, скупштина,
влада,
владика,
све и свја.
Њему је требала министарска “криза”.
Требало је дати форму ономе што се спремало,
ономе за чим се ишло.
Требао му је нови персонал:
не људи других идеја и друтог менталитета,
које иначе никад није трпио,
него људи, између Његових,
најспретнији,
са којима је имао да изведе удар, ликвидацију своје,
рођене политике.
На пример,
у место једног сердара Јанка Вукотића,
или једнога професора М. Мијушковића,
или некога другога сличнога,
био је подеснији један Лазар Мијушковић.
И Л. Мијушковић је, као такав,
не да краљу Николи наметне своје уверење,
да му натури своје погледе,
јер их Староме нико није мотао натурити,
него као најспретнији између краљевих људи, дошао на место председника краљевске владе,
која је, као што је познато,
као послушна краљева служавка,
извршила капитулацију Црне Горе.
А прваци,
негдашње Народне странке?
Где су они били? — може неко питати.
И они су били тамо. Били су у доста великом броју.
Било их је и на министарским столицама и у Скупштини.
Али они су били сенке,
бледило,
беда.
Јусофачки мученици,
за које смо у своје време имали толико лепих речи, читава српска и југословенска штампа,
пуштени једном из јусофачних подрума,
улазећи поново у Народну Скупштину,
постали су људи без амбиција,
без кичме,
јањци.
И још нешто горе:
Војвода Гавро Вуковић,
један од првака негдашње Народне Странке,
као председник Владиног Блока у Скушштини,
на тајним конференцијама,
које су посланици владине већине одржавали за време наведене,
удешене министарске кризе,
отворено се је изјавио за сепаратан мир са Аустријом,
“доказујући”
да је Србија пропала и да је неће више бити.
Ту је гадну али карактеристичну изјаву Гавра Вуковића изнео на јавност,
полемишући са Савом Вулетићем,
народним послаником и министром у Вукотићевом кабинету,
у јавној седници Народне Скупштине од 22 децем
– бра
1915, Др.
С.
Дрљевић.
Ето, тако су се,
бедно,
показали представници негдашње Народне Странке,
у моменту када је Црну Гору заводио за Голеш Планину,
не Вукотић или Мијушковић и њихове владе,
како је то тврдио у Скупштини Др. С. Дрљевић,
бивши министар у злогласном Томановићевом кабинету,
него сам, главом,
краљ Никола!
Народна Странка,
на коју су се полагале толике наде последњег деценија,
тотално је банкротирала концем
1915. и то је њено банкротство доказ,
да Црна Гора,
макар она била и на Марсу,
није способна за један засебни,
савремени,
самостални живот!
Министарска “криза“,
која се отезала читавих десет дана, “решила“
се пристанком г. Л. Мијушковића,
да састави нову владу.
Г.
Мијушковић се осам дана “нећкао“,
али је најпосле подлегао вољи свога суверена,
пристао и поднео краљу ову министарску листу:
Председник Министарства и Министар Иностраних дела Л.
Мијушковић;
Министар унутрашњих Дела Р:
Поповић;
Министар Финанција А. Радовић;
Министар Војни бригадир Р. Вешовић;
Министар Правде М. Радуловић;
Министар Просвете и Црквених послова М. Ивановић.
Краљ је санкционисао ову министарску листу,
јер му је било много стало до тога да обрука и на тај начин за себе што тешње веже неке од наведених политичких личности,
који су се у народу сматрали као поштени и исправни људи. И позвао је у двор ново-именоване министре,
све сем г.
А.
Радовића,
који се тада налазио у Италији,
као делегат црногорске владе,
да им честита министарске положаје.
И краљеве су честитке примили сви г.г. министри,
сем г. М. Ивановића,
који се одбранио од те министарске
„части”,
захваливши се г.
Мијушковићу и краљу Николи на њиховом
,,поверењу“.
Скупштина се,
после десет дана беспocличарења,
састала у јавној седници,
22. децембра,
да јој се представи нова влада.
Госп.
Мијушковић,
шеф нове владе,
прочитао је на тој седници своју декларацију,
којом је, кратко али јасно,
у име своје и својих колега,
изјавио
„да нова влада долази на управу земље,
да наставни политику рата, устрајности у борби, све до победе праведне српске и савезничке ствари.”
На ту декларацију,
која је била звучна као што су обично звучне све декларације,
устао је, у име Владиног Блока,
скупштинске већине,
посланик М. Вукчевић,
један од бивших јусофачких заточеника и изјавио поверење политици нове владе.
Али то није било све, што је цетињска Народна Скупштина “изделала”
тог историског дана (осам дана пред падом Цетиња);
она се сетила и црногорске војске.
Зашто не? Комедија је требала да буде потпуна!
Црногорски војници нису по
4 — 5 дана примали тајин,
хранили су се у многим приликама корењем,
личили су више на чопорове изгладнелих вукова него на једну савремену војску,
али их је требало
„поздравити!”
И цетињска Народна Скупштина,
при закључку свога
„рада”,
22. децембра
1915, из суве и лепе скупштинске дворане
“Владиног Дома”, упућује гладним и жедним,
голим и босим црногорским војницима овај “поздрав”:
„Храбрим браниоцима и витезовима драге нам Отаџбине!
Народна Скупштина,
као представник родољубивога народа
(којега?
српскога или кинескога
— не објашњавају “народни оци”!) у Црној Гори, најсрдачније поздравља своју драгу браћу и синове,
дичне храбре соколове.
Диви се њиховој храбрости,
којом се одупиру навали Вишеструко и бројно надмоћнијега непријатеља,
одаје најдубље признање њиховој издржљивости и пожртвовању,
којим се боре не само противу непријатеља,
већ и противу другијех разнијех оскудица и немаштина,
и слави сјени палијех витезова.
У потпуноме увјерењу,
да ће дични наши соколови истрајати до краја у овоме великоме дјелу,
које ће се,
над у Свемогућега Бога, а благодарећи храбрости нашијех трупа и моћи Савезника срећно по нас свршити,
— Народна Скупштина једногласно кличе:
Да живи Врховни Командант Његово Величанство наш витешки Краљ Господар!
Да живи његова храбра војска!”
Пошто је цетињска Народна Скупштина онако,
лепо,
сложно и једногласно,
одпевала:
“Да живи Њ.
В.
наш витешки краљ - Господар!
Да живи Његова храбра војска!”
— посланици су пошли у Министарство Финанција,
примили своје дневнице и отишли својим кућама.
То је била последња игра са парламентом, игра са несрећним српским народом у Црној Гори, старог цетињског краља!
Нема коментара:
Постави коментар