С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Hermann Albin Josef Freiherr Kövess von Kövessháza
Аустриски напад и предаја Ловћена
Судбина Црне Горе била је већ решена. Без ње и иза њених леђа решио је био
Цетињски краљ са Аустријом. Требало је само извести углављене услове. Од прве
до последње тачке.
Први аустриски захтев, “да се преда или разоружа српска војска”, која
се, на своме повлачењу, налазила на територији Црне Горе, био је сам собом
решен, тим што је српска војска, са српским избеглицама, до 24 децембра 1915,
већ била напустила територију Црне Горе. Српска Влада и Српска Врховна Команда,
чим се свршила комедија цетињске Скупштине, чим је дошла Мијушковићева влада са
изјавом да ће се Црна Гора “борити до истраге”, чим су се увериле да се
цетињски краљ решио да преда Црну Гору Аустрији, наредиле су последњим одредима
српске војске и српским избеглицама да одмах напусте Црну Гору и да се упуте ка
Скадру и Љешу.
Требало је, дакле, почети са извршењем друге тачке аустриских захтева:
са предајом Ловћена, “без борбе или под видом борбе”. Краљ Никола, рачунајући
ваљда да ће преварити Савезнике, исто тако лако као што је варао црногорску
сиротињу педесет година, решио се на ово последње, да „под видом борбе” преда
Ловћен. И та је “борба” почела 25. децембра 1915.
Пре но што пређем на историјат те “борбе“, ваља истаћи да је ловћенски
фронт, од Цуца до Грбља, који је држао Ловћенски Одред, под командом књаза
Петра, најмлађег краљевог сина, двa дaнa пpе аустриског напада, био подељен на
двоје, добио два имена: Ловћенски и котор. фронт. Тако су од једног одреда, од
десетак хиљада људи, “постали” два: Ловћенски и Которски Одред. Командант
Ловћенског Одреда остао је и даље књаз Петар, а за команданта Которског Одреда,
над неколико батаљона људи, постављен је био дивизиар Митар Мартиновић, који
тек што се је био вратио из Русије.
Да ли је то учинио краљ Никола из неповерења према бригадиру Милутину
Вукотићу, који је, са штабом на Његушима, командовао десним крилом Ловћен.
Одреда, за то што се Вукотић сматрао као народни човек, или да би име дивизијара
Митра Мартиновића, који се сматрао као шеф т. зв. правашке странке, опозиције у
цетињској Скупштини, везао за једну срамну издају, то нама овде не треба
испитивати. Ја хоћу једино да истакнем да је било 5-6 ситних и крупних
црногорских генерала, који су “чинодејствовали” при предаји Ловћена.
24. децембра, у очи Божића, отишао сам са Цетиња на Његуше, да тамо, код
куће, налажем бадњаке, али у ствари да видим својим рођеним очима како ће
Никола Петровић предати гробове својих дедова, Ловћен и с њим сву Црну Гору,
Северним Турцима.
“Ilustrovani List”
Zagreb br. 46 1914.
25. децембра, дакле на сами Божић, рано у јутро, которске тврђаве и
аустриске лађе из которског залива почеле су обасипати концентрисаном ватром
ловћенске позиције. Аустријанци су врло добро знали црногорске положаје и већ
су првога дана уништили или оштетили већи део ловћенских батерија. Једна
црногорска хаубица, већег калибра, која је требала да одговара аустриској
артиљерији и да брани Крстац, обасута аустриском артиљеријском ватром уништена
је као да су команданти которских тврђава на милиметар знали њен положај и њено
одстојање. Тако је, скоро, прошла црногорска артиљерија и на Куку, главној ловћенској позицији, тако је прошла на читавом ловћенском
фронту. Тако
су прошле
црногорске батерије
и у
Грбљу. И
црногорска су
се прва
оделења, остављена
без артиљеријске
заштите, морала
повући изнад Шкаљара и Котора, из Веље
Продоли и Которских страна. Морала су се повући јер ловћенске батерије нису
имале довољно ни муниције, тако да ни оно нешто црногорских топова, који још
нису били уништени, нису имали с чим озбиљно дејствовати. Тако је прошао први
дан аустриског, артиљеријског напада на Ловћен. Аустријанци су имали таквих
успеха, да је сутрадан њихова пешадија комодно могла поћи напред. Црногорци су
тога дана имали 4 — 5 мртвих и неколико рањених.
Другога дана, 26. децембра, почело је аустриско пешадиско напредовање, под заштитом силне артиљеријске
ватре. Црногорска артиљерија била је или уништена или ућуткана
и аустриска
је војска,
без икаквих,
сем теренских
сметња, напредовала
уз Ловћен.
Аустриске су снаге, према тврђењу самих црногорских официра, износиле
око 15,000 људи, а Црногораца је било, који су бранили ловћенске позиције, од
Цуца до Грбља, до мора, 10—12 батаљона. Разлика дакле у броју људи није била
велика. Но било је разлике у другим стварима, у свему што чини једну, савремену
војску — војском.
Црногорски су војници, нарочито тих дана, били без хране. Добијали су по
парче хљеба након 4 — 5 дана. Па не само то, да нису имали хране, хљеба, него
су војне и полициске власти на сав глас говориле да га неће ни бити. Сами су
официри убијали морал својих војника. Кад су им, као милостињу, давали по парче
хљеба, говорили су им: “То вам је за пет дана!” и није ни чудо да су ти
вojници, остављени по неколико дана без хране, више пута и без муниције, у
најкритичним моментима напуштали своје позиције и лутали којекуда као гладне
зверке. У црногорској војсци, у којој никад није било дисциплине, настала је
била тих дана страшна анархија. Војници су својим официрима, у којима су
гледали оличење цетињског режима, које су као такве силно мрзили, отказивали
сваку послушност.
26. децембра стигли су са Цетиња на Његуше Французи, једна чета
француских војника, под командом мајора Куле-а. Та је француска чета до почетка
рата била у Скадру; током рата била је на Цетиње, као дворска гарда и долазила
је као појачање црногорска позицијама на Крстац.
Чим је стигла на Његуше догодила се ова карактеристична ствар:
Од почетка рата Његушка варошица била је седиште штаба т. зв. Левокрилне
Колоне, тада црногорског Которског Одреда. Ту су долазити и пролазили читави
батаљони црногорске војске. Ту су били деп0-и хране и муниције читавог десног
крила црногорског Ловћенског фронта, и кoторске тврђаве и аустриска флота из
которског залива никако нису бомбардовале ту врло важну “непријатељску тачку”.
Али чим је тамо стигла та француска чета, од 170 — 180 људи, одмах су је
бомбардовали. И тако се штаб Которског Одреда, први пут од почетка рата, морао
склонити из просторија хотела “Ловћен”, са Врпоља, под неке стене у једно
оближње његушко село.
Како сам се читавог тог дана налазио у штабу Которског Одреда, због
информација о току борбе; како сам тамо био и кад су Французи стигли на Његуше,
дивизиар Митар Мартиновић замолио ме је да му се ставим на расположење, као
тумач, између њега, његовог штаба и г.Куле-а, команданта дотичне француске
чете. И ја сам пристао.
Дивизиар Мартиновић је наредио да се, у оближњем селу, нађе неколико кућа
и да
се тамо
сместе Французи.
Време је
било доста
рђаво: Пошао
сам са
мајором Куле-ом, са читавом
његовом четом
и нашли
смо станове.
Али одмах иза тога долази ордонанс дивизиара Мартиновића и доноси наредбу да се
одмах иде на Крстац. Французи су имали два митраљеза; требало се тим ретким
оружјем послужити и одмах смо пошли. На Крстац смо били после једног сата. Чета
се распоредила и заузела позиције. Али већ је наступала ноћ, митраљези се нису
могли употребити и дошла је друга наредба, да се иде натраг, да се траже
станови за Французе у неком другом, његушком селу. Падала је киша, ноћ је била
мрачна, али су аустриске експлозивне гранате и рефлектори са котороких тврђава
осветљавали ловћенска брда, одсев је падао на Његушка села и лепо се видело.
Вратили смо се на “конак”.
Сутрадан се опет ишло на Крстац. Аустријанци су се приближавали: већ су
имали своје митраљезе на Праћишта и наступали су ка Жањеву-долу, селу које се
налази на подножју Штировника. Два црногорска митраљеза, који су раније стално
били на Крстац, нису већ били тамо, да спрече напредовање аустриске војске;
били су пренешени на неке, сасвим споредне и безначајне позиције. Французи су
из својих митраљеза, под кишом аустриских граната, испалили неколике хиљаде
метака. Иимали су 2 - 3 мртва и неколика рањена. Врло мало. Сачували су их
природни заклони крстачких стена. Али ипак, и са тим, безначајним жртвама,
Французи могу казати да су, сразмерно, према броју људи, које су тамо имали,
највише пролили крви у одбрани Ловћена.
26. децембра Аустријанци су, под заштитом своје артиљериске ватре,
стигли под саме опкопе ловћенских батерија, које су, тада, уколико још нису
биле уништене, сами Црногорци уништили. Све се на месту уништавало, као да се
тим, свесно, хтела испунити трећа тачка аустриских захтева: “уништење
црногорског тешког оружја.“ И Аустријанци су, 26. децембра у ноћи, другог дана
свога напада на Ловћен, имали у својим рукама Кук, најистакнутију ловћенску
позицију. Командант Ловћенског Одреда, најмлађи син Николе Петровића, побринуо
се је био на време да Црногорце склони са Кука и Аустријанци су 27. децембра у
јутро на тој најглавнијој ловћенској позицији имали неколико својих митраљеза
са две батерије брдских топова.
Са падом, предајом Кука, предајом без икаквог одпора, пао је Грбаљ,
падала је Будва, морао је пасти и Крстац. Са падом Кука падао је и пао Ловћен!
27. децембра Црногорцима су стизала појачања, али само у људима, без
свега другога са чим се воде данашњи ратови. Ишао је и краљ Никола на Ловћен,
да глумује пред превареном и издатом црногорском војском, али то није мењало
ситуацију. Аустријанци су 27. децембра у ноћи заузели Крстац, 28. децембра су
дошли на Његуше, родно место „куће“ Петровића и већ су имали у својим рукама
све прве ловћенске висове. Ловћенски Одред је био на Иванова-Корита, источном
делу Ловћена, а Которски Одред на Буковици, планинском венцу између Његуша и
Цетиња. Ловћен је, “под видом борбе”, како се био решио краљ Никола, већ био
предат, већ био у рукама аустриског генерала Кевеша!
Нема коментара:
Постави коментар