С. Богдановић - Хвала и част Америчкој Српско-Хрватској штампи!

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Хвала и част Америчкој Српско-Хрватској штампи!

Госп. Јанко Спасојевић, црногорски народни посланик, бивши црногорски министар и сада члан “Црногорског Комитета за Народно Уједињење”, пише ми, у једном Писму из Париза, између осталога, ово:

“Ми се веома радујемо што Ви радите тако енергично за нашу свету народну ствар, за коју је наш народ толике жртве поднио. Знамо да на том путу можете имати много сметња и незгода (мисли на једну ситну и бедну душу, на једног интриганта ,,напредњачке” длаке, који се пре 3—4 месеца прошверцовао овамо и покушавао да ми подмеће клипове!), али то не треба да Вас буни, ни за час задржаје. Само, тако, напред!...”

А г. Глигорије Вукчевић, кандидат инжињерије и сада одборник “Јединства”, организације избегле српске Омладине из Црне Горе, које је сада седиште у Паризу, у име својих другова, у име “млађих”, између осталога, пише ми:

“Овлашћен сам од другова, одборника и чланова наше, омладинске организације „Јединства”, да Вам саопштим да са великим интересовањем пратимо ваш рад, да смо

веома задовољни са вашим радом и да ћемо Вас у свему помагати у колико нам буде могуће, како би наша ствар, за коју се заједнички боримо, ми овамо и Ви тамо уродила жељним плодом. Кроз Вас је, међу тамошњим нашим исељеништвом, проговорила и говори и наша душа и увијек можете на нас рачунати.

За “Јединство”, организацију избегле српске омладине из Црне Горе, Глигорије Вукчевић, одборник.”

*

Ове, приватне редке, упућене ми од стране управника “Црногорског Комитета за Народно Уједињење” и “Јединства”, организација избеглих Срба из Црне Горе, “старијих” и “млађих”, које данас представљају и заступају преварени и издати српски народ у Црној Гори пред Србијом и уз њу, пред Савезнике и уз њих, доносим због овога:

По среди је једно врло важно, једно врло крупно наше национално питање. Не, не “црногорско-србијанско”, него једно опште, свесрпско, свејугословенско наше национално питање. Угаони камен, може се казати, читавог нашег здравог и солидног југословенског уједињења, читаве наше, сутрашње југословенске заједнице.

До овога рата наш је народ био подељен на два, главна дела: на ослобођени, потпуно слободни део нашега народа, који се налазио у сељачкој и демократској нашој Србији и на, већи део нашега троименога народа, који се налазио под тешком тиранијом бечке и цетињске династије. И цетињске династије, кажем, јер је она тако тесно била везана за бечку династију, за све црвене династије од половине прошлога века, да је нашему народу који је био под њеном тиранијом било горе, много горе него ономе који је био у Хабсбурговини.

До овога рата имали смо две југословенске самосталне државице: Србију и Црну Гору. Прву су створили народни, управо сељачки устанци под Карађорђем и Милошем и она је била и остала прва, потпуно народна наша држава, здраво и жилаво чедо наше ренесансе, коме је пала у део часна али и тешка дужност да пробуди, ослободи и уједини читави наш народ од Триглава до Дојрана, од Тимока и Драве до Јадрана. Друга је била логориште српских ускока, горских царева, који су у, неприступачне планине старе Зете, коју су Турци назвали Црном Гором, чували и очували кандило српске слободе, све док половином прошлога века није претворена у пашалук једне разбојничке, калуђерске породице. Прва је била наше огњиште новога живота, са кога се преносио свети огањ који је запаљивао веру и загрејавао наду нашег потлаченог народа, које је ново доба одредило да се око њега и над њим подигне наша, сутрашња, савремена југословенска заједница. Друга је била остатак нашег средовековног племенског живота, док се последњих деценнија није претворила у један мрачни и загушљиви угао из којега је наш народ бегао и расељавао се на све четири стране света.

Велика је, врло велика разлика била између ове две наше југословенске државице. Разлика која постоји између онога што је младо, што има да се развија и да живи и онога што је остарило и што је на заходу. Србија, народна Србија представљала је почетак новог доба нашега народа, младу и бујну демократију, којој припада будућност. Црна Гора, Црна Гора Николе Петровића представљала је једну средовековну деспотију, коју је двадесети век затекао у Европи само за то што се ослањала на такође средовековне државе каква је била Турска и каква је Хабсбурговина.

Та се разлика најбоље показала у овоме рату. Црна Гора Николе Петровића стала је отворено уз феудалну и средовековну Хабсбурговину. Она је у овом рату скинула своју маску. Ја сам већ за то изнео стотине доказа. И тим је она пропала бедније него што је пропала икаква сатрапија од постанка света. Дочим је млада и демократска Србија, уз жртве које немају примера у историји света, остала на стражи заветне мисли нашега народа, да доврши велико дело на коме су радиле толике прве наше генерације, од Лудевита Посавског до Матије Губца и Кватерника, од Часлава до Карађорђа и освете Косова, да, победом демократије над тиранијом и варварством, још сутра, уведе читави наш троимени народ у еру једног новог, слободног и срећнијег живота.

Кад сам, пре четири месеца, на захтев мојих ужих земљака, избеглих Срба из Црне Горе, “старијих” и “млађих”, кренуо из Европе, да дођем у ову прекоокеанску земљу, где се налази преко пола милиона Јужних Словена, рекли су ми:

„Иди и објасни нашој прекоокеанској браћи како је заведена наша ужа отаџбина, наша Црна Гора за Голеш Планину. Потребно је да знају да је и како је, бедно и жалосно, свршила Црна Гора Николе Петровића, која је последњих деценија била филијала заклетих непријатеља нашега народа, која је последњих година била камен спотицања нашег народног, српског и југословенског уједињења. Али, реците нашој прекоокеанској браћи, да Црна Гора, права, народна Црна Гора, иако је, преварена и издата, пала у срамно и тешко ропство, није пропала; реците им да она још увек живи, да нестрпљиво очекује беле орлове са југа и да ће, кад они стигну у њене планине, она ускрснути као после Вртијељке. Однесите им наше братске поздраве и нашу заклетву, свету као што је била света петвековна борба наших предака, страшну као што је била страшна прошлогодишња трагедија наше уже отаџбине, да нас, наш народ у Црној Гори, неће моћи ништа раздвојити од наше браће у Србији, од наше остале српске и југословенске браће. Ми смо данас уједињени у родству и ми ћемо сутра бити једно у слободи!”...

Чим сам стигао овде обратио сам се представницима овдашње наше српско-хрватске штампе, којима сам саопштио ову брацку поруку избеглих Срба из Црне Горе, који су данас тумачи осећаја и жеља нашег народа у Црној Гори и тражио сам њихову братску потпору у овом врло важном српском и југословенском питањy.

И разумела су ме браћа. Прихватили су ове наше речи како то могу и знају само права и свесна браћа, преко сваког нашег очекивања.

“Српски Дневник” је први дао знак борбе, коју је наставио и наставља као што то он зна и умије када се једном прихвати једног, народног посла. Његов се уредник не задовољава са самим пропагирањем покрета, него га он, својски, одважно и брани. „Амерички Србобран”, орган наше велике организације “Србобрана”, отворио ми је своје ступце и његов уредник пише лепе и борбене чланке о неминовном уједињењу Србије и Црне Горе, читавог нашег троименог народа. “Хрватска Застава”, наш угледни хрватски дневник који излази у Чикаго, као да се натијече у овом покрету са српским дневницима, као да хоће да докаже делом да је питање уједињења Црне Горе са Србијом исто толико хрватско питање колико и српско, првокласно југословенско питање, чланке о осећајима и тежњама нашега народа у Црној Гори, као чланке о једном најактуелнијем југословенском питању, доноси стално на првом месту. Ову, братску пажњу са хрватске стране, Срби из Црне Горе не могу и неће никад заборавити. “Србобран”, орган наше највеће српске организације у овој земљи, поред толиких ствари организације, које пре свега морају да изађу, скоро у сваком броју доноси по 2 — 3 ступца, по неки пут и више о овом нашем покрету. „Ујед. Српство” уступа ми читаве ступце у сваком броју и његов вредни уредник посвећује читаве уводне чланке уједињењу Србије и Црне Горе, уједињењу читавог нашег народа. Тако и наши српско-хрватски листови: “Балкански Свијет” у Чикаго, “Нови Свијет” у Гери и “Народ” у Фарелу. Тако и наши вредни листови са Запада: „Српски Гласник” у Сан Франциско, “Ново вријеме” у Лос Анђелосу и „Слобода” у Окланду. Овој се кампањи придружују и њујоршки „Нови Хрват“ и калуметска „Хрватска”, хрватски листови, „Канадски Гласник“ на овом покрету ради неуморно још од кад је покренут. „Југословенска држава”, орган Југословенске Народне Одбране у Јужној Америци, читави један свој број, 64 број, посвећује т. зв. “црногорском питању”, које је једно од највиталнијих југословенских питања. Шеснаест америчких српско-хрватских, југословенских листова развили су своју активност на једном југословенском фронту на коме треба осигурати победу на осталим фронтовима.

Ово, кад се узме у обзир да је главна улога америчке југословенске штампе да васпита и припреми за сутрашњу нашу југословенску заједницу преко пола милиона Јужних Словена, није никакво претеривање.

Са падом Црне Горе Николе Петровића пала је последња кула нашег средовековног, подвојеног и сепаратног живота. Са њом је пала стара идеја, идеја разних сујетних племенских поглавица, да разне покрајине једнога истога народа могу имати и своје разне и засебне деспотије. Са њеним је падом наш народ коначно изашао из старога доба и улази у еру новога, савременога и демократскога живота. За то треба и да буде камен, који ће покривати гроб бивше цетињске деспотије, тешки и велики камен који ће за навек покрити међу нашим троименим народом сваку фаталну, стару идеју о засебном племенском и покрајинском животу.

Данас није питање, није главно питање хоће ли наша, сутрашња Југословенска држава имати мање или више 100 или 200 хиљада становника; него је главно и животно наше питање да ми, у тој држави, будемо уједињени, једно, јер ћемо једино тако моћи и да се одупремо сваком, евентуалном нападу наших суседа, и да се унутра развијемо и ојачамо културно и економски. Ову су истину схватили представници америчке српско-хрватске, југословенске штампе и то је највећи и најљепши доказ да су они дорасли за посао који данас, у овим судбоносним данима нашега народа, са толиким успехом воде. За то су нас они и разумели и тако својски и енергично прихватили покрет за уједињење наше мале, кршевите, неплодне, намучене, али и заслужне уже отаџбине са Србијом и са осталим српским и југословенским крајевима. и за то, ако некоме треба захвалити, то њима припада та хвала.

Ја сам донео наведене редке, које су ми упутили чланови и управници “Црногорског Комитета за Народно Уједињење” и “Јединства“, организација Срба из Црне Горе, који се данас налазе у Паризу, у Женеви, у разним савезничким земљама и на солунском фронту, да кажем:

Хвала и част америчкој српско-хрватској штампи!

Њујорк, маја 1917.    С. Богдановић