С. Богдановић - Ко је издао Црну Гору и предао Црногорску војску Аустро-Мађарима

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Ко је издао Црну Гору и предао Црногорску војску Аустро-Мађарима

— обрачун између Краља Николе и његовог бившег првог министра, г. Л. Мијушковића. –

Кад су Аустро-Мађари, после заузећа Ловћена, ушли у црногорску престоницу, 31. децембра 1915, Краљ Никола, који се тада налазио у Подгорици, упутио је Фрањи Јосифу, аустриском цару и мађарском краљу, телеграм ове садржине:

“Сире,

Пошто су Ваше трупе данас ушле у моју престоницу, то је црногорска влада принуђена да се обрати Вашој царској и краљевској влади с молбом за примирје исклапање мира између држава Вашега Ц. и Кр. Величанства и моје земље. Пошто би услови срећног победника могли бити и сувише строги, то се унапред обраћам Вашем Величанству, молећи Вас, да се заузмете, како би се склопио частан мир, који би био достојан (?) једнога народа, који је увек уживао Вашу високу благонаклоност, Ваше поштовање и симпатије. Ја се надам, да Ваше племенито и витешко срце неће допустити да тај народ претрпи никакво незаслужно унижење.

Никола.”

(“Наје Фраје Пресе”, од 1. марта 1916.)

Многи ће приметити, да Владика Данило, заједно са црногорским главарима, са шаком црногорских горштака, још пре двеста година, кад оно Црна Гора бијаше “једна сламка међу Вихорове”, није овако разговарао са изаслаником силнога турскога султана.

И људи имају право.

Али оставимо сада то успоређење; пређимо директно на ствар. Пређимо на питање: Ко је издао Црну Гору и предао њену дичну, српску војску Аустро-Мађарима?

Оно питање, поред многих других факата, о којима ће се говорити у своје време, које ће и српска историја забележити, расветљује и један обрачун између Њ. В. краља Николе и Његовог бившег првог министра, г. Лазара Мијушковића.

Како је познато, “племенито и витешко срце” Фрање Јосифа, Хабсбурговца, разумело је наведени телеграм, прихватило наведени позив краља Николе и ћесарско-краљевска војска је, скоро без икаквих жртава, заузела Црну Гору, заробила 50.000 црногорске војске и негдашњу Српску Шпарту претворила у аустро-мађарски пашалук.

Разуме се, краљ Никола је, сумњајући ваљда у коначни успех немачко-мађарског и турско-бугарског оружја, несигуран ваљда у коначни успех свога злочина, са својим кћерима и са једним својим сином, избегао из несрећне Црне Горе. Једнога сина, Књаза Мирка, као чувара династичких интереса, оставио је у земљи. С Краљем је избегао и Његов Министар Председник, г. Лазар Мијушковић.

После срамне предаје Црне Горе настаје ово:

Госп. Лазар Мијушковић, као Министар Председник, долази у сукоб са својим краљем. Госп. Мијушковић престаје да се покорава ћуди једнога краља без краљевине, без војске, без игде икога. Г. Мијушковић бојећи се суда историје, покушава да изолује краља Николу и да већ једном компромитовану црног. ствар преда у руке Савезника. Краљ се томе против и настаје сукоб. Госп. Мијушковић подноси своју оставку. Један пут, други пут, трећи пут, четврти пут. И Краљ, пошто је нашао другога Министра Председника, првом половином маја 1916, прима Мијушковићеву оставку са оваквом мотивацијом:

1.) За то што је тражио мир од Аустрије.

2.) За то што је постао рђаво виђен због тога.

3.) За то што је давао нелојалне изјаве за Савезнике (Италијане, који су били индиферентни према положају Црне Горе).

4.) За то што је одвраћао од њега Црногорце и друге Србе.

5.) За то што је цензурисао Његову приватну кореспонденцију.

6.) За то што није радио на организовању црногорске војске.

7.) За то што није штитио Црногорце (разне Његове и аустриске шпијуне, аустро-угарске поданике, “новоцрногорце"): што их није заступао и бранио код савезничких власти (које су их држале и држе под полициским надзором).

На ово је г. Мијушковић, 20. маја 1916, краљу Николи, једном опширном одпоруком, у главним цртама, одговорио овако:

Ваше Величанство,

1.) Ја сам, збиља, тражио мир, али по Вашем наређењу, и благослову, што сведочи Ваша (горе наведена) депеша Фрању Јосифу и т. д. А у свему томе био сам обманут од Вашег Величанства.

2.) За време моје посете у Риму био сам најљубазније примљен и у Двору и код Италијанске Владе, него сам

чуо најнеповољније мишљење о личности Вашег Величанства. Дакле, Ви сте постали сумњиви у Риму а не ја. Кад сам стигао у Париз био сам најљубазније примљен од г. Бријана, Председника Француске Владе и Министра Спољних послова, него сам и тамо чуо најгоре и најцрње мишљење о личности Вашег Величанства.

За време посете Савезничким Амбасадорима у Паризу наишао сам на најбољи пријем, а чуо сам, у разговору са њима, најгоре мишљење о Вашем Величанству. Дакле, будите уверени, да нисам ни сумњив ни непопуларан код Савезника ја, него Ви. Бламажа, катастрофа нашега народа у Црној Гори није дошла ни од моје рђаве политике, ни од народних грешака, него је она посљедица Ваше политике шеврдања од пре 50 година па до данас. Ево Вам доказа:

Од почетка Ваше владавине до данас нисте успели да добијете ни једног сигурног пријатеља у Европи. Због Вашег непрестаног кокетирања, час са једним, час са другим. Шта више, Ви сте проиграли и поверење Русије, које смо уживали, за што, мислим, не треба набрајати доказе.

Ви сте, Ваша фамилија и Ваша дворска камарила довели Црну Гору до овога банкротства, а не никаква политика, ма које било владе, од почетка Ваше владавине.

А ево и за ово доказа:

Сваки се члан Ваше фамилије сматрао компетентан да води државну политику. По Вашој су инспирацији вођене противнародне агитације у земљи. Онда долазе: авантуре Baшега сина Књаза Мирка у земљи, за време рата; састанци Вашега сина Књаза Петра са пуковником Хупком у Грбљу; преговори Вашега сина и Престолонаследника Данила, преко г. Карминатија, са грофом Бекендорфом, повереником централних сила и још толики други смртни грехови, које сте учинили Ви, Ваша фамилија, а и Ваша камарила, а које не морам све цитирати.

Ето, то је, једино то што је упропастило Црну Гору и довело је до банкротства.

Ви сте дакле за све морални виновник, а ја могу бити само један преварени, мали Ваш саучесник!

3.) Сушта је клевета да сам ја давао нелојалне изјаве за наше Савезнике. Мој експозе, који сам дао званично у Паризу, фебруара 1916, био је делимично цензурисан, не за то што је био нелојалан, него што је у њему било доста јаких аргумената, да нам се није притекло у помоћ, учинило све што нам се могло учинити. Цензурисан је да се не би дало повода опширним коментарима савезничке штампе.

Мој интервју, који је изашао у њујоршком “Сону”, где ми се подметала нелојалност према Србији, само је једна обична измишљотина и ја сам то званично демантовао.

4.) Нема места пребацивању Вашег Величанства, да сам одвраћао од Вас Црногорце и остале Србе.

5.) Мислим да ми не треба ништа говорити о цензурисању Ваше личне кореспонденције, јер се бојим да не раним Вашу сујету, која Вам је иначе веома драга.

6.) Шта сам ја могао урадити за организовање црногорске војске, кад је она била онако подло предата непријатељу! Но о томе ћу се с Вама доцније, опширно, обрачунати. Ваљда ћете се сећати мога и Вашега разговора у Бриндизи (8-21 јануара 1915), кад сам Вас, кад сте стигли из Медуе (црногорског пристаништа, јужно од Бојане), питао: “Где су други министри?” — И кад сте ми Ви, заједљиво, одговорили: “Иди па их тражи !”

7.) Нема места ни Вашем пребацивању, да нисам довољно штитио црногорске поданике. Могло би се рећи само то, да има људи (“ново-црногораца”), на жалост у Вашој средини, који су сумњиви француској полицији (Милан Живковић, краљев лични секретар, тајни саветник и шеф црногорског Пресбиро-a и данас се налази интерниран у Бордо-у), а за које ја нисам могао наћи никаквих разлога да их оправдам.

Најпосле, г. Мијушковић завршује своју одпоруку краљу Николи оваквим епилогом:

“Ја верујем да сви грехови Вашег Величанства, Ваше фамилије, Ваше камариле, па и моји, не могу бити уписани у грех српскому народу у Црној Гори, који је увек вршио своју српску дужност и показао толико отпора и пожртвовања за остварење Српских Идеала.

И према томе, ја верујем да ће тај народ имати људи, који неће дозволити да он буде пред светом одговоран за туђе злочине, и да ће неокаљан, достојно, ући у велику Свесрпску Заједницу, што је он у осталом и заслужио својом вековном борбом за слободу и уједињење Српскога Народа!”

Госп. Мијушковић је по једну копију ове његове одпоруке, с којом се обрачунао са краљем Николом, упутио свим Савезничким Представницима у Паризу.

И ово је један доказ још више, који доказује ко је издао Црну Гору и предао њену несрећну, српску војску Аустро-Мађарима!

С. Богдановић. Њујорк, марта 1917.