С. Богдановић - Последњи дан на Цетињу (XVII дио)

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Предаја црногорске војске

Последњи дан на Цетињу

30. децембра 1915. на Цетињу није било ни министара, ни Црногорске Банке, ни ,,куће“ Петровића. На Цетињу је тога дана било неколико хиљада преварених и напуштених, гладних и разочараних људи. Пушке су још носили, као да су тим хтели да докажу да су још војници, али војници већ нису били. Били су једна обезглављена и морално клонула маса, која је била изгубила веру у све. Подељени у групе и групице, као неми и погнутих глава, лутали су десно и лево по цетињским улицама.

Једну групицу тих мученика срео сам у општинском парку, између “Кронштата” (како цетињски варошани зову дворове Јабучана) и престолонаследникова двора, који је још пре 5-6 месеци био евакуисан. Били су из његушког и цетињског батаљона. Са Буковице, где су били распуштени, нису отишли својим кућама, него су дошли на Цетиње. Приступио сам им и ступио с њима у разговор. Рекао сам им, да не губе време, но да иду ка Скадру, за српском војском, јер да Аустријанци могу сутра, бити на Цетињу.

На ове речи, на које су ме погледали са неким неповерењем, одговорио ми је један:

“Ви говорите о српској војсци, и ми смо на њу мислили. Али нама су наши официри казали, да више нема српске војске. Веле, да су Бугари продрли преко Албасана, заузели Драч и заробили већи део српске војске. И да су остатци српске војске, између Љеша и Скадра, умиру од глади и од колере. Дакле, да је све пропало. Куда дакле да идемо? У Албанију? Да тамо покрепамо од колере или да нас заробе Бугари! Нећемо! Кад су нас већ издали наши главари, кад нас је издао наш краљ, те нисмо поштено до последњега изгинули на Ловћену, те нас чека срамно ропство, нећемо ићи даље! Остаћемо овде!”

Други један, висок и коштуњав, постари човек, као да је хтео да допуни одговор свога друга, додао је:

„Јест, остаћемо овде. Аустријанци су још пре два дана стигли на Његуше (дотични је био са Његуша). Сутра ће, могуће, доћи и овде, на Цетиње. Ако не дођу сутра, доћи ће свакако прексутра. Нико им не смета, нико им неће ни сметати, официри нам, свакако не без знања врховног команданта, већ толико дана говоре, да је сваки отпор узалудан. И нико се не одупире. Свако види, да смо с главе погинули и да све оде ђавољијем трагом. Аустријанци долазе. Ја ћу их овде чекати. Ништа немам у Црној Гори сем 4—5 голе и босе, гладне и жедне деце. Све што ми је од оца остало, а остало ми је било добро сељачко и мање, позобали су ми перјаници и главари, судови и судишта Николе Петровића, али ћу ипак остати овде. Аустријанци ми немају шта одузети сем голога живота, а до њега ми је најмање стало. Могу живот, али он је таква маленкост, која је, да је што коме требала, давно хтела нестати. Остаћу овде, да својим очима видим, како ће ово опљачкано и оглодало место променити господара. Остаћу да видим, да видим и осетим крајњи резултат греха првих генерација, које су овај мученички камен неколико векова браниле од Турака и Латина, да га најпосле мрцино пусте једној подлој и поквареној калуђерској породици. Свет ће рећи, да су Црногорци кукавице. То није истина, то није наше право име, али нека каже свет шта хоће. Ја нећу да знам за свет. За свет који је, до пре неколико година, дизао у звезде ове исте цетињске Бранковиће. За свет, који је долазио у ове наше планине, не да чује грцање наше душе, не да види трзање нашег мученичког живота, него да се Клања Цетињском Пазван-Оглу и да из његових крвавих руку прима брошеве “даниловог реда”. Мени за тај, такав свет није стало!

Велите да идемо ка Скадру, да умакнемо ропству. Ропству? Али ми смо у ропству још од кад су Петровићи од својих калуђерских капа направили Књажевску и краљевску круну! Још од тада су ова српска горштачка племена постала прћија куће Петровића! Што ће сада прећи из једне торбе у другу, тим баш неће много изгубити. Иначе, ка Скадру бежи Никола Петровић, а ми за њим нећемо. Истина, он је казао, кад је побегао одавде, да иде у Подгорицу, да на Ћемовском Пољу (код Подгорице) даде “одлучну битку”, али он ће и из Подгорице побећи. Ми смо уверени, да је он са парама, са кћерима и синовима кренуо у свет. И нека иде. Само нека иде што даље! Испало оно око, које ће за њим заплакати! Ми ћемо у аустриско ропско чиштилиште. Може бити, да ће нас оно излечити. Може бити да свако зло није за горе. Може бити, да је ово био једини, жалосни и срамни, али ипак једини начин да се на пречац решимо једне разбојничке куће, која се паљевинама и убијањем, мучким и јавним, попела и одржавала на врат овоме мученичкoмe народу!

Кажете да идемо за српском војском, за нашом браћом из Шумадије. То је лепа идеологија, тако налаже дужност, па макар с њима помрли по албанским мочварама. Али ми смо данас неспособни за дужности. Више од пола века хранили су нас Петровићи лажима и тукли тољагама. Ми смо данас неспособни за све друго, за све сем да мрзимо, да смртно мрзимо онога и оне, који су нас више од пола века гледали и понижавали, да нас најпосле овако подло продаду и предаду Аустријанцима. И ми, са предајом Ловћена, са предајом Црне Горе, овако обезглављени, разочарани, утучени, рушевине од једног народа, прелазимо испод тољаге цетињског краља под чизму бечког ћесара. Земља је тврда, небо је високо и ми остајемо овде!”

Цитирам ове речи, својим речима, баш једног племеника Цетињског краља, да илуструјем разочарање и клонулост, обезглављеност и утученост осталих Црногораца, читаве црногорске војске после предаје Ловћена.

Кад су се Кучи, Братоножићи, Лешњани, Цеклињани и Љуботињани вратили са Ловћена на Цетиње и нису тамо нашли ни Краља, ни Владу, свима је пукла пред очима превара, сви су увидели злочин издаје. Почели су грдити и проклињати на сав глас. Поломили су државне магацине, узели све што су у њима нашли и кренули пут Ријеке и Подгорице.

Аустријанци су били на Буковици, планинском венцу између Његуша и Цетиња. Цетињско се становништво спремало да их дочека. Већ су се знали и људи који ће их дочекати. Већ није било чекања и морало се ићи.

30. децембра 1915. у четири сата после подне, кренуо сам са Цетиња за Ријеку, за Скадар. У четири и по сата био сам на Белведер. Време је било лепо и зимско је сунце залазило за Ловћен, који је већ био у аустриским рукама. Залазило је и сунце независности друге српске државице, мученичке Црне Горе!

Тај моменат нећу никад заборавити!