С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Краљ Никола после пада Цетиња
Пошто је краљ Никола, са својим сином и својим генералима, са једним
маневром који је на сваком кораку био очита издаја, предао Ловћен генералу
Кевешу, напустио сам т. зв. Которски Одред, који је сачињавала Катунска Бригада
са једним љешанским батаљоном и који се тотално распадао и вратио сам се на
Цетиње 28. децембра 1915.
Пред сами улаз у варош срео сам Кучко-Братоножићку Бригаду, која је, под
командом бригадира Гојнића, долазила из Подгорице и ишла на Ловћен, као
појачање Ловћенском Одреду,
са којим
је још
увек ”управљао”,
маневрисао књаз
Петар.
У пролазу поред војника те бригаде, који су ишли као туристи, како је
који могао, срео сам Вула Петровића, Куча, једног врло разборитог и напредног
црногорског сељака, који ми је још из ранијег времена, још одавде из Америке
био познат. Петровића познају, по његовом лепом гласу, сви амерички Црногорци,
који су до пре балканског рата у овој земљи дизали глас против пљачкања и
мрцварења своје, несрећне уже отаџбине. И Петровић ми је рекао:
“Долазимо из Подгорице и идемо на Ловћен. Аустријанци га, веле, нису још
свега заузели. Пре пола сата срео нас је краљ, на једно бијело кљусе, са
струком као стари сват и држао нам је, читавој бригади, говор. Пошто нас
похвалио, као што зна и умије, рекао нам је да нас је позвао да с њим и са
његовим сином погинемо на Ловћен. Рекао нам је да неће преживјети пад Ловћена.
Претварао се као стара вјештица и рекао би човјек, који га не познаје, да је
збиља ријешен да чaсно сврши своје старе дане. Али ми сумњамо, ми морамо сумњати. Варао нас је читавога свога
живота. Његове су ријечи увијек биле замке. Па ипак смо дошли. Дошли смо на
“вапај” једног старца, који нам је много зла учинио, али који данас вели да нас
зове на Ново Косово. И ми идемо. Идемо да му дамо прилику, ради части српске
Црне Горе, да једним витешким гестом опере своје многобројне грехове, да с нама
славно падне, као што је Лазар пао на Косову. Хоће ли збиља, једном херојском
смрћу, постати Лазар, или ће остати Бранковић, то још не знамо. Идемо виђети.“
И Вуле Петровић је, са својим друговима, наставио пут.
Кад сам стигао на Цетиње нашао сам онај хаос, који обично завлада у варошима
пред непријатељском инвазијом.
Радње су, већим делом, биле позатваране. Било је још неколико кафана
које су биле отворене. Ушао сам у једну и тамо нашао г. М. Јовановића,
инспектора Министарства Просвете у Новим Крајевима. Г. Јовановић је родом са Цетиња,
био је у своје време одборник цет. општине, знао је цетињске ствари, био је тих
дана на Цетиње, познавали смо се и замолио сам га да ми штогод прича. И он ми
је испричао ово:
“Имам једнога рођака у двору. Он ме је увек извештавао о приватном, домаћем
Николином животу. По приватном, домаћем животу људи се више пута одлично могу
оценити. Тај ми је рођак јуче причао:
“Краљ је 25. и 26. децембра био јако нервозан. Није марио ни за јело ни
за пиће. Није му се могло приступити. Непрестано је тражио нове и нове
извештаје, све до ситнице, о аустриском нападу на ловћенски фронт и о повлачењу
наше војске. Та је Његова нервозност била достигла врхунац 26. децембра у вече.
Није хтео ни да вечера. Није трпио никог. Непрестано је био на телефон. И тек,
у пола ноћи, кад му је јављено да су Аустријанци заузели Кук, главну ловћенску
позицију, са којом су падали сви западни ловћенски висови, краљ се је смирио.
Онда је почео да говори, благо и мирно, са свима који су близу Њега долазили.
Онда је тражио да му се донесе вечера и вечерао је врло добро. После тога пошао
је да спава и спавао је, преко свога обичаја, све до 11 cати ујутро. Кад је
устао рекао нам је да је добро сневао, да ће све “добро бити” и ручао је са
одличним апетитом. Данас је, са својима и са дворским особљем, нарочито
расположен.”
“Ово ми је — објашњавао је даље г. Јовановић — јуче казао мој рођак,
човек коме морам веровати и ја зебем од тога Николиног “расположења”. Морам
зебсти, јер то не значи, ни мање ни више, него да Никола Петровић, са задовољством
и радошћу, предаје Ловћен и Црну Гору аустриском ропству и вечној срамоти!”
И та је зебња г. Јовановића била потпуно оправдана. Цетињски краљ је био
расположен и весео само за то што су његове цифре излазиле, што се Његов план
извршавао, што је био пао Кук, да сутрадан падне Крстац, прекосутрадан део
Ловћен и онда сва Црна Гора!
29. децембра, пре свaнућа, Врховна Команда је напустила Цетиње и отишла
у Подгорицу. И Влада је, журно, тамо упућивала своју архиву и своја разна
оделења. Црногорска се престоница преносила у Подгорицу, заједно са двором,
који се две недеље пре тога спремао за бегство. Још 15. децембра 1915 рекла ми
је једна, врло обавештена личност на Цетиње, да се двор, ноћу, постепено
евакуише и да се краљ са својом фамилијом почео спремати за бегство.
29. децембра по подне ишли су Аустријанцима, на Његуше, краљеви
парламентари, тражећи примирје, али Аустријанци за такав разговор нису хтели ни
чути. Краљеви су их парламентари опомињали на некакву обавезу, на некакве
раније рачуне, али је генерал Кевеш на то одговорио да он није дипломата и да
од аустриске Врховне Команде нема никакве наредбе, на основу које би могао
обуставити напредовање аустриских трупа. Дакле, бечка је влада била “заборавила”
да, преко своје Врховне Команде, нареди генералу Кевешу да буде и војник и
“дипломата”. И аустриски је генерал био само војник. Аустрија је већ била
завладала Ловћеном, који доминира читавом старом Црном Гором и генерал Кевеш је
поручио цетињском краљу: „Кад заузмем Цетиње, онда ћемо разговарати о примирју
и миру!”
Аустрија је тим још једном показала, и Николи Петровићу, да за њу не
постоји, као што није никад постојала светиња обавезе и цетињски је краљ још
имао времена, још могао да извуче црногорску војску и пође за војском
Александра Карађорђевића. Али у Николи је већ давно био изумро Србин, изумро
Човек, изумро и најобичнији Разум и Он наређује демобилизацију Катунске
Бригаде, која се налазила између Његуша и Цетиња, и Црмничке Бригаде, која је
одступила преко Паштровића и била на путу ка Суторману.
То је био први корак извршења и последње, четврте тачке аустриских
захтева!
Нема коментара:
Постави коментар