С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Непријатељска штампа:
“Франкфуртер Цајтунг”, од 21. јануара 1916,
под насловом “Какав је утисак учинила у Софији капитулација Црне Горе,” између
осталога, пише:
“Молба Црне Горе за преговоре о миру учинила је у С0фији велики, радосни
утисак. Ову вест публиковали су софиски листови у својим ванредним издањима, у
којима истичу велики значај овога догађаја у погледу решавања читавог проблема
о будућности српске расе.”
Демократски орган “Препорец” пише: “Полагање оружја Црне Горе од великог
је политичког значаја и за наше савезнике и за нас, јер ће имати знатних
последица у даљем развићу балканских догађаја”.
*
Гешовљев орган ”Мир“ пише: “Мала Црна Гора дала је велике поуке
(бугарски морал!) свим малим државама. Колико је год малена, она је ипак умела
да уочи своје државне (династичке!) интересе, да одвоји своју судбину од Србије
и да се отргне из руку својих дојучерашњих савезника. Она је умела да уочи
општу војничку ситуацију и да прилагоди своје сопствене (!) интересе према
новоствореним приликама на Балканском полуострву.”
Дакле, Бугари су били врло задовољни са политиком детињског краља!
*
“Келнише Цајтунг,” од 19. фебруара 1916, саопштава овај телеграм из
Цириха:
“Према једној вести из Котора, црногорски министри, који су остали у
Црној Гори, изразили су своје огорчење и гнушање, када су сазнали за изјаву
министра председника Мијушковића (који је, свакако по наредби краља Николе,
изјавио да је Црна Гора уз Савезнике), јер сматрају да и даље колебање, између
Споразума и Централних Сила, може само да нашкоди црногорској ствари.“
Дакле, Ристо Поповић и његови другови, које је Никола Петровић оставио у
земљи, да Црну Гору представљају код немачких царевина, нису за даље шеврдање
између једног и другог европског блока! Они увиђају оно што неће да увиди
цетињски краљ: да се више не може седети на две столице! Они држе да званични
представници Црне Горе, који су једном продали и предали своју несрећну отаџбину,
који су се једном, једним великим злочином издаје везали за Аустрију, треба да
остану до краја уз Централне царевине! и то је, свакако, много моралније од
дволичне политике коју је водио и још увек покушава да води бивши цетињски краљ!
Бечки “Цајт,” од 26. јануара 1916, доноси ову вест аустро-угарског
ратног пресбиро-а: “У извештају нашег генералштаба од 21. јануара 1916. помиње
се на завршетку, да је у Подгорици дошло до нереда и крвавих сукоба, који су
престали кад су наше трупе ушле у варош. Колико је о томе до сада познато, ти
су нереди настали због тога, што је дошло до крвавог сукоба из међу Црногораца
и Арнаута који живе у околини Подгорице (Нигде, на неколика сата од Подгорице,
нема ни једног арнаутског села!). Још се не зна (не ће аустриски пресбиро да
зна!) прави узрок због чега је дошло до тога сукоба. Разни црногорски
званичници похитали су (!) на сусрет аустроугарским трупама, које су се приближавале
вароши и замолиле команданте да убрзају (!) свој улазак у Подгорицу, како се не
би још веће зло догодило. Када су наше трупе ушле у Подгорицу, варош се
умирила.“
О како везе овај бечки лист, а ми знамо да су сукоби у Подгорици могли
бити једино између преварене и огорчене црногорске војске и представника и
органа цетињског краља, који су их, по наредби свога крвавога господара,
предали Аустријанцима!
*
“Фремден Блат,” полузванични лист аустро-угарског министарства
иностраних дела, од 28. јануара 1916, трудећи се да докаже да је капитулација
Црне Горе легална и законита, каже:
“Два делегата, опуномоћени од црногорске владе, потписали су
капитулацију. И то је довољно, јер према уставном принципу Црне Горе, који
предвиђа, да такав уговор, да би био у важности, није потребно да буде потписан
од саме владе. и црногорска влада је према томе акту обавезна, као и према
сваком другом уговору који би она сама потписала.”
*
Бечки “Цајт,” од 22. фебруара 1916, доноси:
“Петроградске Биржевија Вједомости” јављају, да је довршена истрага коју
је водио Четворни Споразум у циљу, да сазна праве разлоге зашто је Црна Гора
капитулирала. У овоме претресу Русију је заступао Гирс. Италију Саландра и
Сонино, а Француску Дени Кошен.
Овом се истрагом утврдило, да иницијативу за полагање оружја није дао
генерал Кевеш (који је предводио аустријску војску и окупирао Црну Гору), него
сам краљ Никола. За то је одлучено, да се краљу Николи определи једна варош,
изван престоница Четворног Споразума, где ће морати да остане све до свршетка
овога рата. Краљ Никола не сме се за све то време бавити политиком.”
Дакле, Никола Петровић је долијао једном , за навек и стављен на своје
право место, на оптуженичку клупу!
*
“Ноје Фраје Пресе,” од 1. марта 1916, под насловом “Документи о
капитулацији Црне Горе,” публикује телеграм краља Николе аустриско цару Фрањи
Јосифу, у коме цетињски краљ старог бечког џелата “моли”, за мир и назива га
“племенитим и витешким” владаром. Садржину тога телеграма већ сам изнео у
чланку “Обрачун између краља Николе и г. М. Мијушковића.”
Даље, исти бечки лист, у истом броју, публикује телеграм цетињске владе,
упућен аустро-угарској влади, у коме бивши Николини министри: Мијушковић,
Радуловић, Поповић и Вешовић моле Аустрију за мир.
Свакако, ти су телеграми, те “молбе” цетињског краља и његових министара
обичне формалности, јер је одлука о капитулацији несрећне Црне Горе, између
Цетиња и Беча, много раније била углављена и решена!
Нема коментара:
Постави коментар