С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Последњи дани владавине цетињског краља и његово бегство из Црне Горе
Кад је краљ Никола, на своме бегству из Црне Горе, стигао у Скадар, 7.
јануара 1915, рекао је пред једном групом Црногораца:
„Шта ово би ? — Преварише ме Аустријанци! Рекоше ми да ће заузети Кук са
осталим, западним висовима Ловћена, а они заузеше Цетиње и сву Црну Гору!”
Јесу ли ове речи краља Николе биле искрене, први пут у његовом животу,
или су биле једно његово, обично глумачко претварање; је ли он уговором, који
је имао са Бечом, “дао право” аустро-мађарској војсци да заузме “само Кук, са
осталим, западним висовима Ловћена,” или и Цетиње и сву Црну Гору; је ли се
Аустрија држала уговора, тајног уговора који је имала с њим, или га је
изиграла, као што је изиграла све оне који су јој веровали и ослањали се на
њено уже, те после заузећа Ловћена, који јој је цетињски краљ, како сам
признаје, предао, то ће показати будућност. Ми само знамо данас, што је и
главно за нас, ово:
Да је цетињски краљ, 31. децембра 1915., дакле после предаје читавог
Ловћена и пада Цетиња, телеграфски тражио мир од аустриског цара Фрање Јосифа,
називајући га “племенитим и витешким” владаром. То је, по његовој наредби,
учинила и његова краљевска влада. А то значи да је краљ Никола сам понудио
предају Црне Горе и тим издао Српство и Савезнике, који су много раније
изјавили, да ће истрајати у борби све до победе над непријатељима!
Знамо да је цетињски краљ, још пре предаје Цетиња, демобилисао Ловћенски
Одред, онај део црногорске војске, који је требао, а и могао да осигура
одступање читаве црногорске војске. И да је тим издајничким кораком отворио пут
десном крилу аустријске војске, преко црмничке и Приморске Нахије, да за
неколико дана дође до Скадра и зароби читаву црногорску војску!
Знамо да је цетињски краљ после предаје Ловћена и Цетиња мотао и ломио
Херцеговачки Одред све докле та је претворио у једну обезглављену и огорчену
масу, која је, уместо да се одмах повлачи ку Скадру, за српском војском, почела
да веже и убија своје официре, да прети и тек да се спрема за одступање. И да
су се том приликом међу војницима Херцеговачког Одреда нарочито прославили Ђуро
и Марко Петровић, краљеви рођаци, који су ревно агитовали да Херцеговци и
Брђани остану код својих кућа и дa Ayстријанцима предаду оружје. Да даду
другима пример, та су два Петровића, та два краљева рођака, први предали своје
“свијетло оружје”!
Знамо да је цетињски краљ и после пада Ловћена и Цетиња Санџачки Одред
систематски држао у борби са Ayстријанцима, који су надирали од Санџака, како
би војници тога Одреда мислили да се и остала црногорска војска бори и на тај
начин закаснили да одступе за српском војском. Тако је краљ Никола преварио и у
аустриском ропству оставио храбре Морачане, Ровчане и Васојевиће!
Знамо да су плаћени и неплаћени органи цетињског краља и после предаје
Ловћена и Цетиња, свуда по земљи, уверавали несрећни српски народ у Црној Гори
да су Бугари заробили српску војску у Албанији, да је аустриска флота блокирала
Сан-Ђовани ди Медуа и Драч, да аустриска војска носи силну храну за исхрану
гладнога становништва и да свако остане код своје куће!
Знамо да војвода Божо Петровић, трећи рођак цетињског краља, који је био
гувернер у Скадру, ни после предаје Ловћена и пада Цетиња није ни једном
црногорском поданику издавао пасош и да се трудио свим могућим средствима да ни
један Црногорац не пође за српском војском; да и они Црногорци, који су били у
Скадру, остану у аустриском ропству!
Знамо да су се парламентари цетињског краља и после предаје Ловћена и
пада Цетиња неколико дана шетали на аутомобилима од Подгорице до Цетиња, како
би Црногорци мислили да се ради о неким преговорима, о склапању неког “часног
мира” и да би се на тај начин задржали да не беже за српском војском. Међу тим
краљевим парламентарима био је и, у овој земљи по злу познати, Јован Матановић!
Зна се да је у Подгорици 4. јануара 1915 г. Л. Мијушковић, председник
цетињске владе, подносио цетињском краљу своју оставку и да је Никола није хтео
примити, него је рекао своме првом крунском саветнику да покупи новце из
државне благајне па да иде са краљицом Милевом и са његовим кћерима пут Медуе и
да га чека у Бриндизи, у Италију. На тај је начин цетињски краљ решавао и решио
,,министарску кризу” после предаје Ловћена и пада Цетиња!
Знамо да је цетињски краљ после предаје Ловћена и Цетиња по Подгорици,
да би преварио и задржао Црногорце да не беже за српском војском, да не би ни
један црногорски војник умакао аустриском ропству, проповедао “рат до истраге”
против Аустријанца. Знамо да је 5. и 6. јануара 1915. позивао Црногорце на
“Царев Лаз,” да Га тамо чекају, да с њим сви изгину “као Лазар на Косову"
н да је 6. јануара увече, поноћи, тајно, побегао преко Плавнице у Скадар!
Зна се да је цетињски краљ оставио у земљи, као “чувара династичких
интереса”, једног свог сина, књаза Мирка. И зна се да је из Скадра са тим
својим сином, који је био остао на Крушевцу, код Подгорице, на телефон овако
разговарао:
„Мирко, ја сам стигао у Скадар и идем даље. Него, немој заборавити што
сам ти рекао и пази ту “ђецу” (несрећни српски народ у Црној Гори, који
цетињски краљ назива децом!). На то му је књаз Мирко одговорио: "Добро,
тата, добро! Иди и све ће бити као што смо говорили!”
Овај је разговор између цетињског краља и његовог сина чуо и прибележио
један црногорски телефонски чиновник, који је тада био на служби у Скадру и
који се сада налази у Француској.
Најпосле, знамо да је цетињски краљ, пре но што је напустио Скадар, 7.
јануара 1915, наредбом Министарства Војног, под број 305, објавио
демобилизацију целе црногорске војске. То је урадио 5 дана пре потписа фамозне
капитулације несрећне Црне Горе. То је била његова последња, „обавезна“ или
„необавезна“ услуга, коју је учинио Аустрији!
Такви су били последњи, црни и срамни дани владавине цетињског краља са
несрећном Црном Гором!
*
Када је све тако, “лепо и поштено” свршио са Аустријом; када је предао
Црну Гору и црногорску војску Северним Турцима, краљ Никола се кренуо за Сан-Ђовани
ди Медиа, где га је чекала једна италијанска лађа, да Га, са десеторо перјаника
и толико других ситних и крупних његових слуга, пребаци на другу страну
Јадрана.
8. јануара 1915, на путу из Скадра за Сан-Ђовани ди Медya, у Љешу, где
је још био његово Краљ. Височанство Престолонаследник Александар, врховни
командант српске војске, Никола је нашао неколико Црногораца, већим делом
студената и чиновника, међу којима и неколико војника и официра, који су
случајно били избегли аустриском ропству. То га је свакако морало непријатно
изненадити, али стари глумац није изгубио присуство духа и обратио се тим
Црногорцима са овим речима:
“Црногорци, ја идем преко мора, у иностранство. Овде остаје Његово Краљ.
Височанство Престолонаследник Александар, мој узвишени унук, командант српске
војске. Ја вас Њему предајем и слушајте Њега као што сте мене слушали!”
После тих речи, врло значајних речи цетињског краља, на које ћу се
посебно освратити првом приликом, Никола Петровић је наставио пут за Сан-Ђовани
ди Медуа, укрцао се истога дана за Бриндизи и растао, растао за навек са
српским народом у Црној Гори! Тако је Црна Гора заведена за Голеш Планину!
С. Богдановић, Њујорк, фебруара — марта 1917.
Нема коментара:
Постави коментар