С. Богдановић - Народна, српска Црна Гора није пропала!

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Народна, српска Црна Гора није пропала!

Ко би смео тврдити да је народна, српска Црна Гора пропала?

Пропала је, са познатом, прошлогодишњом, срамном капитулацијом Црна Гора бившег цетињског краља: цетињска држава, која је била, нарочито за последња 3 — 4 деценија, редом, филијала разних непријатеља Српскога Народа на Балкану. Пропао је цетињски пашалук, који је, у оне свете планине старе српске Зете, пре 70 година, калуђерском подмуклошћу и разбојничким насиљем, створила кућа Петровића и који је, нарочито последњих деценија, за српски народ у Црној Гори био једна мрачна и несносна тамница. Срушио се и пропао је један крвави престо, цетињски престо, који је био подигнут на стотине угашених црногорских огњишта, на 900 мрамора храбрих црногорских горштака и одржаван хапшењем, тољагањем и мушкетавањем најбољих синова мученичке Црне Горе. Пропао је, кад је бацио маску и отворено пришао заклетим непријатељима Српскога народа, кад је продао и изручио Аустро-Мађарима Црну Гору и црногорску војску, први и последњи цетињски краљ, Никола Петровић и његова погана и издајничка династија. Не, народна, српска Црна Гора! Она је, преварена и издата, подлегла и пала у ропству, али она није пропала! Она, још увек, живи! Она живи као што живе сви они који се нису одрекли својих идеала, који живе вером, који живе за сутра, да сутра уђу у периоду бољег и срећнијег живота!

Она живи у својим синовима који се данас, под бедемима Маркова Прилепа, боре за оне исте идеале за које се је ускочка и осветничка Црна Гора борила пет векова. Тамо их нема много који су избегли из Црне Горе за време прошлогодишње издаје бившег цетињског краља, јер се је бивши цетињски сатрап на време био побринуо да што мање црногораца умакне аустро-мађарском ропству, али има много оних који су раније избегли из Црне Горе, побегли од насиља и зулума Николе Петровића, који од почетка рата служе у српској војсци и који се данас боре под ослободилачке свете заставе српског и југословенског Пијемонта. Нема данас ни једног српског пука, нема ни једног српског батаљона, а да у њему нема Срба из Црне Горе. Други, чувени Други Пук, т. зв. српски Гвоздени Пук, сачињавали су и сачињавају и данас добрим делом Срби из Црне Горе, храбри Топличани, који су се осамдесетих година прошлога века иселили из Црне Горе и дошли у Србију да траже хљеба и слободе.

Она живи у својим синовима, већином млади и школованих људима, међу којима има и неколико народних посланика и бивших црногорских државника, који су избегли аустро-мађарском ропству и који већ година дана доказују Савезницима и другом страном свету у Европи да српски народ у Црној Гори није издао српску и савезничку ствар, да је издао бивши цетињски краљ и раде на Уједињењу своје мале и сиромашне, мученичке и издате Црне Горе са Србијом и са осталим српским и југословенским земљама.

Тако је дошло до прелома и обрачуна између бившег цетињског краља и његовог првог бившег крунског саветника, г. Лазара Мијушковића, који је, у својој отпоруци, Николи Петровићу, од 20. маја 1916, између осталога, казао: “Ја верујем да ће српски народ у Црној Гори имати људи, који неће дозволити да он буде пред светом одговоран за туђе (Николине!) злочине, и да ће неокаљан, достојно, ући у велику Свeсрпску Заједницу, што је он у осталом и заслужио својом вековном борбом за слободу и уједињење Српскога Народа!”

Тако је дошао “апел” избеглих црногорских-чиновника и студената, са Крфа, из Женеве и из Париза, “апел” на бившег цетињског краља, од 1. августа 1916, у коме дотични Срби-Црногорци, из душе читавог српског народа у Црној Гори, Николи Петровићу поручују: “Нема силе ни вјештине, која “потоке може уставити да к сињему мору не хитају”, још мање која ће зауставити Црну Гору да се, при крају крајева, не сједини са Србијом у једну, нераздвојну цјелину!”

Тако је дошао меморандум г. Андрије Радовића и његових другова, његове “владе”, од 6. (19.) августа 1916, меморандум на бившег цетињског краља, да и формално абдицира са бедно и срамно палог и пропалог црногорског престола, у корист свога унука, Његовог Краљ. Височанства Престолонаследника Александра, како би се тим и формално решило већ једном практично решено питање Уједињења Црне Горе са Србијом. Иза тог, узалудног покушаја дошла је оставка г. Јанка Спасојевића, министра у Радовићевом кабинету, која је скинула маску старом цетињском глумцу, приморала г. Радовића да батали узалудне, половичне мере, да без даљег отезања напусти Николу и уверила избегле црногорске народне прваке о потреби енергичног организованог рада за остварење вековног идеала српског народа у Црној Гори, за формалну ликвидацију “црногорског питања”, Уједињење Црне Горе са Србијом. и већ је у том духу и са тим циљем основан Црногорски Одбор за Народно Уједињење, са седиштем у Паризу, у који су ушли: Андрија Радовић, као председник; Јанко Спасојевић, Перо Вучковић, Данило Гатало и Милош Ивановић, као чланови одбора. Одбор је већ почео издавати и свој лист, “Јединство”, у Женеви.

Тако је дошла брзо јавна честитка црногорских чиновника и студената из Париза, од 6. (19.) новембра 1916, приликом ослобођења Битоља, Врховном Команданту српске Војске, Његовом Краљевском Височаству Престолонаследнику Александру, коме се Срби Црногорци обраћају као будућем краљу свију Срба!

Тако је дошло и до организовања избегле српске омладине из Црне Горе, која се налази у Паризу и која у својој “Првој Ријечи”, између осталога, каже: “Вјерујемо да је остварење Ослобођења и Уједињења нашег троименог народа: Срба, Хрвата и Словенаца у једну јединствену државу само питање кратког времена, као и то, да све сплетке издајника и наших непријатеља неће ни за тренутак поколебата одлуку наших и Савезника да виде наше намучено племе потпуно уједињено!”

Та иста, организована српска омладина из Црне Горе, у своме програму, од 9. априла ов. г., вели: “Организујемо се да радимо на извођењу потпуног уједињења Црне Горе и Србије у једну, једину државу, око које ће се извести уједињење свих Јужних Словена, на чему су и наши претци вјековима сарађива!”

Ово су све речи Срба-Црногораца, који се данас налазе у разним савезничким и неутралним земљама у Европи, који су проговорили из душе читавог српског народа у Црној Гори и који оваквим изјавама и готовошћу да наставе и доврше велико дело својих предака доказују да народна, српска Црна Гора није пропала; да она, још увек живи!

Најпосле, ту су, у овој слободној земљи, хиљаде српских досељеника из Црне Горе. Дошли су у овај далеки свет да траже хлеба и слободе. 1912 г. било их је преко 20,000. За време балканских ратова и овог рата отишло их је, отишло надполовина њих тамо где их је звала част и отаџбина, многи су већ оставили и своје кости на Скадру и на Брегалници, али их још остало у овој земљи више него их је било на Љешкопољу 1597, више него их је било у Косовом-Лугу 1613, више него их је било на Медуну 1649, више него их је било код Новога 1686, више него их је било на Царевом Лазу 1712, више него их је било на Трњинама 1716, више него их је било на Kчеву 1756, више него их је било у стотине бојева са турским пашама и везирима, са многобројним турским ордијама од Иван-бега Црнојевића до кнеза Данила Петровића.

Ка би смео тврдити да у овим потоцима ускочке и осветничке Црне Горе не живи и данас народна, српска Црна Гора? Нико!

Данас се од америчких Срба из Црне Горе тражи, као што се од њих и јуче тражило, оно што су они увек за своју Црну Гору и своје Српство радо давали: крви и срце! Они су до сада тих највећих људских жртава, у балканским ратовима и у овом рату, са својом браћом Херцеговцима, који се од њих по чојству и јунаштву апсолутно не могу делити, дали више, сразмерно више од свих Срба у Америци. Они ће и данас, када представљају, са својом браћом у Јужној Америци, 75 од сто слободних Срба-Црногораца, учинити све, дати све, да докажу осталој српској браћи и читавом свету да народна, српска Црна Гора није пропала; да она, још увек живи и да ће она достојно, отворена и светла чела ући у сутрашњу Свесрпску, Југословенску Заједницу!

Ово су све, једно с другим, докази, да народна, српска Црна Гора није пропала; да она, још увек живи и суделује на остварењу својих вековних идеала, на Ослобођењу и Уједињењу Српства и Југословенства!

Њујорк, маја 1917.    С. Богдановић