1893.
Џеваб ала кавли ћеззаб
Читајући у задарском „Narodnom listu“ допис из Мостара, (број 101.од 21. дећембра 1892. г.), под насловом: „Bosna-Hercegovina“, испод ког стоји: „Naše izvješće osobito“, намјерих се на „ћизбисарих" (освједочену лаж), којом се г. дописник изврсно одликује као и остала његова браћа, хрвацки „муазини“ (агитатори), који безразложно „пропагирају“ хрваство у овијем двјема чисто српскијем провинцијама.
Заиста г. дописник не прати бројеве „Дубровника“, односно у њем моје дописе, па да може судити и у исто вријеме тако неосновано тврдити, да сам ја Србином постао не из освједочења, већ из инада; или пак ако их прати, не ће да их разумије у цијелини, да својијем хотимичнијем извртањем живе истине омаловажи моје српске осјећаје код народа мога, те да тако подпомогне развитак неоправдане мандалашке пропаганде у овијем српскијем земљама. Збиља г. дописник хоће, ма каквијем начином било, да ме омаловажи у моме народу, али све му је забадава, као и црном „Bošnjak“-y: “Лане туллахи алејћума”.
Г. дописник и то каже, да сам ја неке Хрвате молио, да ми праве чланке, па да се појавим као Хрват у хрвацкијем новинама!? Вјеруј ми, г. дописниче, да би ја прије и радије и лакше прегорио претрпјети и најужаснију смрт, него скочити и радити против свог увјерења и освједочења! Мани се, луда главо, тијех својијех ћоравијех посала! Зар да ја примам мандалашко име, које никад није постојало у нашој кршној Херцеговини? Зар да примим оно име, за које бих се и у гробу морао стидјети од потомства свог, а бјежати испред свијетлијех сјена својијех славнијех прађедова? — Зар да примам оно име, што никад није славно било, нити је данас, а и у напредак му се не види никаква лијепа будућност? — Види! уједну бих се смијао глупости занесенијех мандалаша, а у другу бих се чудио, ко им даде право, да нас безочнијем нападајима, у сопственој кући нашој, узнемирују? Али „међер“ је истина, што пише историк Мајков, да је полиција створила Хрваство у српскијем земљама. Но — хвала Богу — ми смо јаки, па се не бојимо, да се не ћемо моћи одупријети тој најезди хрвацкој, која амо под вјерскијем фанатизмом долази, јер није далеко вријеме, које ће са собом донијети коначну побједу над вашијем мутнијем појмовима и црнијем предрасудама о ндентификовању вјере с народношћу. Ово исто препоручио бих и црном „Bošnjak“-y, који у исте гусле свама, хрватима, гуди, и на ваша нас упућује врата, макар другијем правцем: „Лане туллахи алејћума.“
Заиста види се, да је г. дописнику тешко било, кад је видио велики број браће Мухамеданаца при мојој расправи, па на то каже, да су тежили на моју страну ради мржње према градоначелнику Ибрахим-бегу Капетановићу, а не ћe да каже оно, што би га по срцу тиштило ……..
У истину, народ има велику антипатију спрам градоначелника Ибрахим-бега Капетановићa, а још виша се порађа од оног часа, кад је, на његову велику срамоту, поднио Суду против мене оно своје клеветничко свједочанство о моме моралном понашању. То свједочи јавно свједочанство поштенијех и одличнијех грађана мостарскијех, које изађе у 26. броју дичног нам „Дубровника“, а које је мутило погледе црном „Воšnjak“-y и свијем босанско-херцеговачкијем мандалашима, — званијем „Хрватима“.
Још примјећујем г. дописнику, премда не заслужује дуљити с њиме, да нијесам се Србином појавио, нити коме у прилог, нити коме за инад, него ме је на то дужно поприште изазвала једина савјест моја, да пустим маха свом оправданом гњеву, који ме распаљује на очајну борбу против лажи, глупости и неродољубља, којима се служе људи без, харахтера.
Мостар, Дећембра 1892.
Мехмед ефендија Спахић
Цано Реџовић - Поздрав Србину Мухамеданцу Мехмед ефендији Спахићу
Нема коментара:
Постави коментар