Паштровићи
Јануара 1896.
У Паштровићима, у селу Кастел-ластва, мјестанцу убавом, на обали, а које своје име носи по тврђави цара Душана, Српског силног уснуо је у Господу, вјечни сан, Стијепо Савов Греговић, банина српска, зорна.
Посљедни куцај Стијеповог срца родољубног искуцао је 22. пр. м. у један четврт сата посље подне.
То бјеше посљедњи куцај срца које је свагда родољубно куцало: скоро 82 године.
Стијепо бјеше огранак старе историчне куће Миковића: која своје племство броји од цара Душана, а који су јој на основу Душанове повеље, и Млечићи признали и потврдили.
Уз остале племићке куће, и ова се, по пропасти косовској, из Видина, града Србије, пресели у Црну Гору, витешку поносну, да брани искру слободе српске, те је уз Балшиће-Црнојевиће, бранила остатак српске слободе. И данас се у „Црмници“ прича, како се је некад говорило: „Стани земљо, докле дође сила Миковића!“
У Црмници се и данас налази њихова задужбнна црква Богородичина, која се зове: „црква Миковића“, а мјесто гдје су пребивали: „Миковина”.
У историји налазимо на име „Радича Миковића“, Душановог „протовестијара“, коме је Душан даривао хај и не хај, и „ђурђево брдо“, и касније, на име: Андрије прозватог „Паштровића”, коме Дубровчани пишу, као Балшином војводи, да не чини квара Котору граду.
Једног дана убију, из бусије, Бољевићи 70 Миковића нападнувши их ненадно! Виши дио остатка од Миковића пресели се у паштровску гору, и на даровштину Душанову и данас се само налази једна кућа Миковића у Црмници у околинн варошице „Вир-пазара”.
Једна породица сиђе на „Челобрдо”, данашње, угледно Паштровско село, и Глигор од те породице, западе у крв, и због ње пресели се у Брајиће. Немогући ту остати, пресели се у Кастел-ластву, и његови се потомци прозваше по њему „Греговићи”, распростријевши се по Грабовици и Новом селу, у Паштровићима, да тако буду у близини рођацима: синовима Давида Миковића, данашњијем Давидовићима, и Стијеповићем, данашњијем Медиковићима, тако презватијем јер је Стијепо био лијечник од ког су научили лијечити и данашњи „Личковићи“, у Црмници. Они Миковићи који се данас налазе у Угарској имају предикак „племић“, а род им у Паштровићима, није тражио на то потврду од Аустрије.
Пок. Стијепо слиједио је традицијама своје куће и био је по срцу и души, прави српски племић, говорећи: „Дјецо ми треба да будемо по дјелима „племићи“ као наши стари, па ћемо тад бити и по имену“.
Доста је да напоменемо да је он „Омер пашине!” године, откинуо све олово са својих мрежа, па га послао Великом војводи Мирку Петровићу Његушу, да с њим гађе српске непријатеље.
Он је био унук попа Андра Андровића, тако прозваног по Андрији Миковићу, а Љубишом с правом прозваног „Нови Обилић”. За његове српске заслуге одликовао га је књаз Никола најприје с витешким крстом Даниловим, а послије командаторским.
Његов вјечни растанак осјетиће Паштровићи, јер он бјеше стуб, и лијепа, висока, снажна, црна, мирољубива и скромна слика Косовског остатка.
Оплакују га многобрјна ђеца, унучад, и праунучад, пријатељи, знанци, и поштоватељи, и ми му с њима повикујемо „Вјечна памјат!“
У. Н.
1896.
Нема коментара:
Постави коментар