Томо П. Ораовац - Писмо Његовом Величанству Николи I (I дио)

Томо П. Ораовац

Писмо Његовом Величанству Николи I  (I дио)

Њу-Јорк

“Конац дјело краси”

Ваше Величанство,

Од како је пострадао српски народ, а Црна Гора убијена војнички, политички, морално понижена и сатрвена, канио сам се неколико пута да пишем Вашем Величанству; али сам се опет устручавао, да то учиним у времену страшнога слома, збуњености, бриге и несреће у којој се налази Ваше Величанство.

Да, било је много разлога, који су ме гонили, да не пишем, али има много више који ми императивно налажу, да то по сваки начин учиним, зато ево и приступам послу колико тешком и непријатном — толико и дужном и часном, не бих ли се колико-толико одужио Домовини, која броји тешке дане и цвили у туђим оковима; а и да бих колико-толико припомогао расвјетљењу и објелодањивању истине о одкрићу тајне, која црним велом покрива мистериозни чин издаје, предаје или продаје јадне и витешке Црне Горе. На овај тешки корак покренуло ме је и то: што сам у праву да то учиним, како по томе што ми је прошлост Црне Горе позната као икоме или мало коме од данашњих Црногораца, тако и по томе што сам можда једини Црногорац који је од прије четрдесет година почео критиковати што не ваља и улагати протест противу свакога чина и рада власти, владе и Вашег Величанства, кад су се ти радови косили са интересима Црне Горе напосе и Српства уопште.

Још за вријеме мога службовања и рада у Црној Гори, баш онда кад сам руковао државним благом, имао сам смјелости улагати протест противу рада оних, који су се нагло богатили, у времену кад су црногорски соколови страдали, борили се и низали побједу за побједом, а својим безпримјерним пожртвовањем и витештвом, наносили част Српству и Словенству, што свједочи моја позната „Црвена кула”, којом сам жигосао сисавце народне крви и разметљивце на рачун народног зноја. Познато је Вашем Величанству моје страдање у Црној Гори, које је наступило после мог часног по Државу и Господара корисног рада. А зашто? Зато што сам имао смјелости потражити народна погажена права и жигосати једнога издајничког и свемоћног министра унутрашњих дјела, војводу Маша Врбицу, који је вазда био ћесарски слуга и аустриски скутоноша. Баш зато живоме ми се је гроб копао! Баш зато био сам осуђен на тајну и недостојну смрт и чашу мученичке смрти ја бих испио, да није било пријатеља који су зато сазнали и јавили мени и мојима пријатељима; услед чега сам отворено и јавно на Главици подгоричкој говорио онако, како могу говорити људи који отворено могу погледати свакоме у очи, и који воле више част него ли живот, а слободу своју и народну као своју част. После чега је наступило моје нечувено мучеништво и страдање, хапшење, испитивање и од војнога суда оглашавање да сам полудио, да би се тако пред народом убила важност мога поступка. Па кад се тијем средствима није успјело, да се постигне што се је жељело, наређено је да напишем што имам Књазу и тако сам из тамнице написао познато Вам велико писмо, којим сам предочио Вашем Величанству истине, које дотле нијесте могли чути ни од кога, јер нико није имао смјелости, да то рече или напише.

Тамо сам изнио сву штетност ондашњег система управе, рђави рад власти, ужасне поступке главара и осудио свемоћ појављене шпијунаже и несрпски и клеветнички рад многих великодостојника као и Вашу равнодушност замолио да се одпочне владати и управљати народом, праведно и поштено, у духу једнакости, слоге и братства, тражећи од свију државних чиновника исправност у служби, водећи над свачим радом строгу контролу и дајући народу слободе за које се вјековима борио. После чега сам, везан и мучен, доведен на Цетиње, затваран у најтеже тамнице и извођен ноћу на испите, и тек после свега тога као победиоц пуштен у слободу, а Врбица лишен звања и власти.

Са овим се није свршило, јер после великих интрига, пријетња, не бих ли се принудио да бјежим из земље, како би се могло рећи, да сам утекао од страха одговорности, чим се није успјело, дошло се је до тога да сте ми преко управника вароши Цетиња поручили: „Да обојица не можемо живјети у Црној Гори, а Томо нека види, ко треба да иде из земље?” После чега сам се са Вама раставио, као што знате на достојанствен и јединствен начин и рекао Вам заувијек: „Збогом”.

Чим сам из Котора кренуо за Србију, Ваш Которски конзул, по наредби, јавио је у Београд, како тамо идем са намјером да убијем Краља Милана! Да не бих ни тамо – код браће Срба – нашао утока.

И после оваквога поступка Вашег Величанства нијесам престао мислити о добру Црне Горе, неправди која се витешком народу чини. Говори сам и писао оно, што је требало да се говори и да се пише, да би Вам се предочила велика опасност опаког управљања и владања оним витешким народом, би био по свему и свачему јединствен и несравењив да су његови управљачи имали више увиђавности а мање сујете, више правичности а мање неправде, више искрености а мање дволичности, патриотизма, а мање личног егоизма. Једном ријечи да су били оно - што на жалост нијесу били, а да су за народ мислили, радили, живјели, макар једном трећином од онога колико је и како је народ мислио, желио и радио за Вас и Вашу Династију.  Да је Ваше Величанство онаквим очима гледало свој народ - каквим је очима гледао народ Вас, свога Господара Црна Гора била би срећна земља и обиловала би културним тековинама и просвјетним установама, а не би била никад оно што је сада доживјела. Баш зато што сте према народу многе неправде, не бринући о томе хоће ли народ и докле ће равнодушно гледати на све то, ја сам сматрао за дужност, рескирати са собом, учинити оно што ми је дужност налагала да учиним, без обзира на тешке последице таквога одважног корака, написао сам и јавности предао моју познату „Жалопојку”, којом сам упро  прстом у тешку рану, дајући такву лекцију Вашем Величанству, из које сте могли извући поуку за себе, јер је написана чојски и онако како би Вас могла пробудити и у многоме упутити на прави пут и вршење дужности према својим поданицима, удовицама, самораницама, сирочадима, сестрама без братницама, рањеним, осакаћеним и изнемоглим јунацима и довести до правог познавања свога гријеха према ономе народу, коме сте за дуго били идол, а који умије „окренути кожу наопако" и према бившем своме идолу.

Још онда, прије равно тридесет и три године, у којој „Жалопојци” изустио сам и казао оно - што је са двије стране било тешко и опасно помислити, а камоли изрећи. Казао сам оно што стоји у души и срцу свакога Србина, који жели мир, срећу и напредак српском народу, а та моја отворена исповијест гласи:

„Ој власници на вас загрмјело!

Сјетите се жалосне прошлости!

Сами себе баците на страну!

Круну дајте ономе на главу,

Кога цио народ изабере!

И за главу једногласно прими!”

„Жалопојка” је пала као гром, не само на Цетињу и код Црногораца, него и код свију Срба, нарочито ондашње интелигенције и виђених људи, новинара и књижевника, да су ме незаслужено нападали, спорили ми чисто српску и поштену тенденцију, која ме је једино и руководила да онако отворено и поштено узвикнем истину, без обзира на тешке последице и гоњења, која су настала прову мене.

Ја сам и онда, у доба Вашега славља, у доба побожног поштовања према Вама већином свију Срба, кад су Ве сматрали за непогрешивог, устао — не противу Вас лично - но противу онога што се је косило са мишљењем и вјеровањем још необавијештеног свијета, да бих тијем спријечио даље погрешке и грехове, који ће, ако се не тргну - рјечито доказати, као што је вријеме и доказало, да сам ја био у праву, кад сам тако јавно устао - не противу Вас - него противу Ваших грехова.

Свјесан свога поступка, ријешен и умријети часно за своје вјеровање, а радећи са увјерењем, да тако треба радити, без обзира што ће ко рећи и како ћу због тога проћи, ја сам равнодушно гледао као да се мене и не тиче, све оно чим сте ме и како сте ме гонили, шаљући једнога за другим - своје људе - да ме лише живота, а што нијесам давао јавности, не из обзира лично према Вама, јер Ви то нијесте заслужили, него из обзира према имену и части Црне Горе, којој сте Ви били Господар.

Но уколико сте већом жестином радили, да ме морално и материјално убијете, ја сам са већом сталношћу и непоколебљивом ријешеношћу мислио, желио и радио о поправци и лијечењу онога зла, којим сте стално убијали самога себе у срцима Црногораца и српскога народа, због чега сам непрекидно писао Вашем Величанству, али је то све било узалудно; јер се је стално ишло на то, да ме нема. Промислите само на оно кад је Ваш великодостојник Нико Татар писао своме оцу Малиши, децембра мјесеца 1884. г., који се налазио у Видину, као изасланик Ваше владе, (да интригира противу честитор Вука Пејовића и других Црногораца у Бугарској), а који му јавља: Како је славио Св. Николу, како су му долазили сви Петровићи, осим Књаза и Престолонаследника, како му је Господар повисио плату на сто наполеона, како је био код господара и како му је наређено, да јави Малиши, да пође у Ниш, да убије Тома Ораовца, а ако он не може то да изврши, да нађе другога, који ће то извршити и да ће бити срећан он и његово потомство. Малиша је примио писмо и дао своме пријатељу да му га прочита. Овај му је прочитао оно што се је односило на његову кућу, а не оно што се је односило на мене. По прочитању узео је тај пријатељ) писмо код себе, написао мени писмо и уложио Татарово писмо унутра, ради мога знања и управљања. Писмо сам добио децембра мјесеца исте године. Прочитао сам га, сео и написао апел на јавно мњење, да ме оно узме у заштиту.

Када сам при свршетку писмо преписао, ради потврде и давања јавности, паде ми на ум, шта ће се рећи о Црној Гори и Црногорцима, ако се мој апел са писмом објелодани. И одоговор је био: Да ће се рећи, да је то пропала земља и никакви народ, кад је Господар такав. Па онда рекох: „Треба ли ово дати јавности и понизити земљу узалудних највећих јунака?” Одговор је био „Не! Нипошто не; боље је и правије је, да ја мученички испијем незаслужену чашу смрти, него да се убија углед земље у којој сам поникао и за коју бих – као Србин – у свако доба живот дао!” Зато сам мој апел поништио и заклео се да писмо никоме и никад не покажем, чувајући га као успомену зле судбине, која прати мене и све поштене Црногорце.

Тако сам заборављао себе пред интересима и чашћу земље у којој сам поникао, радио, мучен био и насилним путем уклоњен. После овога писао сам Вашем Величанству и рекао да ће Ви се овакви поступци прије или послије осветити, а завршио сам писмо са овим ријечима: Да Књазу Господари не желим никакве друге казне, ни од Бога ни од људи, само да по невољи изађе из Црне Горе, сађе низ Крстац и да се као изгнаник — остављен себи без никога – обрете на ону морску локву под Котором, да погледа Ловћен, узимајући од њега жељу, да оде у бијели свијет, да жели виђет Ловћен и Црну Гору, а да је виђети не може, па да се увјери како је онијема добријем људима, који су самовољом Владаочевом доведени до скитње и потуцања по туђим земљама.

Ово сам онда написао из препуклог срца и ојађене душе, да видите и да једном увидите: Да је пут којим идете, не само за осуду, него и за жаљење: што и оно мало људи, које имате у онако маленој земљи, Црној Гори, неразумљивим поступцима свакодневно из земље уклањате и од најоданијих људи стварате незадовољенике, који и по туђем свијету чувају образ Црне Горе.

На жалост, Ви то нијесте могли виђети ни увиђети!

Занешени и опојени витештвом црногорским и славом, као и бујицом велике среће која се над Вама кокетно смијала и пред свијетом Вас пратила, јединственом милошћу миловала и њежно у раскошном наручју љуљушкала, гледали сте на народ, појединце и на многа племена као на робље, које уста има а не треба да их има, које и памет има а коју не треба да има, које и срце има а које не треба да куца друкчије - него како Ви хоћете, како желите и наређујете! Једном ријечју: Ко мора говорити, мислити, жељети и радити у свему како хоће и како жели Ваше Величнaство, а што нигдје ни у једној земљи није донијело добра, кад се је тако са престола гледало на подчињени народ.

Зато сам у мојој „Црвеној кули” то црно стање, управљања и Ваше деспотско понашање поред осталога једним јединим стихом оцијенио и окарактерисао у ријечима: „Муч свакоме преко челa пише!"

И на жалост, свако је уста имао - као да их није имао, главу је имао и ишао као без главе и срце је имао какво немају други људи ни други народи: срце, је имао какво немају други људи и други народи: срце, које је куцало за све што је часно, витешко, племенито и узвишено а српским се назива; срце које је куцало за добра свога Господара, који је у томе срцу имао престо, какви није имао ни један владаоц ма кога народа. Али то срце није познавао онај који је требао у томе срцу и да почива, ако хоће и ако жели да се назива Господаром, не само по „вољи Божјој”, но и по вољи народној, по срцу народноме, јер кад Господар не почива у срцу народном, није Господар - него наметнути тирјанин, узурпатор, крвопија и борац противу Божије воље, јер и Свето Писмо каже: „Глас народа, глас сина Божијега!” А ко не ферма глас народни, тај не ферма ни Божију вољу, он се демонским духом заноси и ђавољом силом поноси, док га паклени дух и сила не сломи и у понор недизања сурва и баци.

Опет се је радило наопако, као што се је и почео: противу мене многи су упућивани, да ме клеветају, потурајући ми ствари које ни у сну нијесам могао уснити а како ли учинити! И при свему томе о Црној Гори непрекидно сам мислио и Вама писао и учтивијем тоном опомињао за поправку, не би ли се тргли од свега што ће прије или послије убити углед Црној Гори и њеном Господару. Мислим да се сјећате писама које ми је 1892. године по наредби Вашој писао Радоје Рогановић, главни државни благајник и ја три пута одговарао на његова писма, у којима сам у најживљим бојама и цртама изнио Вашу злу управу са земљом, напомињући црне последице тако црне и несносне управе. Но то је све узалудно било. Радило се је и даље како се је свикло, а навикло се је било на управљање и владање народом са терором каквим се није могао похвалити ни један средњевјековни деспота, или какви азиски сатрап.

Све што сам писао нијесам давао јавности, није ми било до тога да ме ко пожали или као мученика похвали; него ми је једино било стало до поправке и преокрета на боље, да се рече, да није за тај преокрет било утицаја са стране, него да је то урађено Владаочевом вољом и иницијативом.

Све је то било узалудно. Гледало се је на све могуће начине, да се омаловажим, оштетим и осрамотим! Шиљао се Дука од Медуна да наговори моју жену на развод брака и сердара Јола Пилетића на прекид пријатељства са мном, обећавајући њој и њеноме оцу господарско благовољење, срећну удају и награду; али је наишао на пријем достојан једног интриганта и изасланика Господара, који није бирао срeства ни презао од најгрознијих радова у борби противу поштених и заслужених људи.

Долази 1896-та година и дан Ваше посјете Београду и Краљу Србије, несрећном Александру. Вашим доласком доведен сам био до ивице пропасти, а на прагу гроба стављен вољом Вашег Величанства у најудаљенијем кутићу Србије, у маленој Сурдулици.

Још из Црне Горе, приликом преговора вођених од стране Ваше владе са Краљ. Срп. Владом тражено је, да се из Србије уклоним, да ме у Србији приликом Вашег доласка нема; и Краљ. Срп. Влада хтела је да удовољи тој Вашој жељи. Али је Краљ. Влада била заборавила и Ви се нијесте сјећали, да јој напоменете, да нијесам бјежао ни из Црне Горе, ни онда када сам био подвргнут мукама и да нијесам презао од никаквих мука кад се тицало моје части. Јест, није се сјетила Ваша ни Краљ. Влада да ме, као исправна чиновника и лојална поданика Краљевине Србије не може по уставу земаљском нико истјерати, те зато нијесам фермао незаконите наредбе власти, да се из землье удаљим и да дам задовољство ономе који ми је свако зло учинио и само што није успео да ми очи извади, те сам и остао и сачекао команду једнога полицискога писара, који је по наређењу владе, усред бијела дана, својим пандурима командовао да ме убију, како би тијем курбаном задовољили Ваше Величанство, о чему је било говора преко јавности, услед чега сам и написао она отворена и мушка писма предсједнику владе Стојану Новаковићу, не спомињући Ваше Величанство, да не бих вријеђао Ваше осјећаје и Повриједио светињу српског гостопримства. Том бих приликом и погинуо да ме није сачувао Бог и моја ваздашња одлучност, која ми је помогла да окренем у бјегство и чиновнике и пандуре које у мало што није народ премлатио, узимајући ме у заштиту и као човјека и чиновника, јер сам и тамо радио онако часно и поштено, као што сам узалудно радио и у Црној Гори.

Није ми намјера износити све и описати све, само оно и онолико колико је потребно да се зна и да се види са коликом сте мржњом и по свијету гонили људе, који су заслужили награду и имали смјелости радити и говорити оно што треба говорити и радити у корист народа и државе, без обзира хоће ли се то коме допасти или не.

Вашему је Величанству позната „Ријеч” црногорске велико-школске омладине у Београду која је штампана у засебној књижици, на коју је Ваша влада, са Вама заједно скренула пажњу и донијела ријешење: Да се црногорска великошколска омладина, подписници „Ријечи” позову и суду предаду. Подписници „Ријечи" одазвали су се позиву и дошли на Цетиње, да се подвгрну одговорности и суђењу.

Читајући ту књижицу нијесам се могао начудити, како се је могло доћи на мисао, да се узимљу на одговорност младићи за онакву „Ријеч”, кад у њој није било ништа тако страшно, да би се према њима и такве мјере предузимале. Зато сам и написао оно писмо, које сам упутио Вашем Величанству октобра мјесеца 1906. године. Ово сам учинио бојећи се да не учините и ту велику погрешку, да се ови млади људи, ни криви ни дужни осуде и да се прва година уставног живота у Црној Гори закити осудом невине црногорске омладине, за оно што би у свакој другој уставној земљи прошло незапажено.

Писмо је било колико умјесно, толико и отворено, разложно, са пуно поуке да је хтјео и имао ко да то чује и да се тим користи. Њим сам доказао невиност окривљених младића и да се том њиховом “Ријечју" није споменуо ни хиљадити дио онога што се је могло рећи и написати; као и то да је влада учинила кардиналну погрешку кад је тражила да се ови млади људи предаду суду. Рекао сам и речито доказао зашто су Црногорци били свагда непобједиви, а побјеђивали свакога. Зашто су били задовољни са оним што су имали и зашто се из земље нијесу селили ни расељавали. Изнио сам за примјер Владику Петра І. и његово доба: Доба мучеништва и витештва, доба праве славе и послуха. Доба побједе над силним Бушатлијом и Турцима; доба побједе над побједником свију и свакога, силним Бонапартом, пред ким су и под чијим су ногама били пали скоро сви европски цареви и краљеви. У то доба Наполеонове свевласти над свијетом, није клонуо, но гордо пред њим стао црногорски горштак, који је од Наполеонове војске, од Наполеонове силе, освојио Боку Которску, Дубровник и Корчулу. То је било и тако се радило у доба великога Владике, који је са Црногорцима дијелио добро и зло, који се је у доба глади и невоље хранио оним чим се је и народ хранио, који је приповједао мир, слогу и љубав братску, због чега га је, за његова добра дјела, још за живота народ прозвао Светим! Светим га је народ називао и с тога, што је поштовао народну вољу и угађао вољи, поштовали и народну вољу, у којој је оличена Божја воља, Петар I био је господар срца и душе, народна љубав, а не оружане страже и војници. То сам све живо предочио Вашем Величанству и наговјестио зле последице деспотске владавине, која је Црногорцима била тежа од глади и свијех невоља  и злијех година.

Мјесто да се окрепе на боље, да се устав поштује и по њему влада, утврдило се је да је устав народу дат ради парадирања пред свијетом, да је био варка, преко које су се фатали у клопку сви слободоумни људи! Народ се је почео гонити, злостављати, понижавати, апсити, везивати и окивати, мучити и прогонити тако, да се је зажалило и пожељело безуставно доба отворене деспотије. Народни посланици су се прогонили и влада, која је поникла из скупштинске већине, избачена је на улицу, а људи сумњиве и скоро никакве прошлости, чак туђи подајници, доводе се на министарске столице! И ти су људи по жељи и вољи Господаревој жарили и палили, изигравали и газили права безправног народа, који се вјековима борио, да му туђин не господари.

Година 1907. била је страшна и ужасна, година “уставног” рада, кога се је латио Господар Црне Горе да сађе са висине престола у вртлог партиских страсти! Служећи се у томе средствима недозвољеним ни једноме најобичнијем човјеку - партизану! Бручећи, грдеһи, пријетећи, и силом владарске моћи, излажући људе свакојаком понижењу, давајући властима маха да убијају, да харају, да пљачкаују и да пале куће поштених и мирних грађана! Давајући мита, да се руше штампарије, и ниште просвјетне установе!

Томе махнитоме раду власти, раду терора и бијеса, који се разуздано вршио над народом, “у име закона”, служило се је са изговором: „Да тако хоће Књаз Господар”. Ужасавајући се се од свега тога, згранут од нечувенога безакоња сматрао сам за своју свету дужност, да о томе напишем оно опширно писмо, са који сам, августа мјесеца исте године, предочио Вашем Величанству сва чуда и покоре, који се чине по Црној Гори и нагласио: Да још никад није било освајача, који је тако бездушно поступио са покореним народом, као што поступају до безумља Ваше сумануте власти, и као што сте – нажалост Црне Горе и убијања угледа свога и династије – поступали Ви, који дугујете Црној Гори, своме витешкoмe народу признање, поштовање, награду и непрекидно благовољење према свима и свакоме, чувајући народна права као своја, као што је народ Вас узалудно чувао, предано и од срца волио, именом се Вашим клео и попео до висине са које сте га могли у моменту свога беснила неодговорно псовати, исмијавати, гонити, апсити и доводити до ропског понижења и неописаног срама и страдања.

Ово сам учинио, не зато да би се рекло и чуло, како сам био одважан, да ово речем једноме Осветољубивом владару, него зато, да бих скренуо пажњу Вашем Величанству на злочине, који се врше једноме идеално честитом, вјерном и витешком народу, који Вам је дао и који Вам даје све што се дати може, који Вас је наградио љубављу и повјерењем каквим се ни један владар није могао похвалити и не може похвалити, а који је за све то, са висине Престола, на велико запрепашћење свију и свакога, изнова кршћавао племена, братства и људе, дајући им имена, која је и у колибама зазорно чути и слушати. То писмо није било намијењено јавности, јер је писано са жељом, да се чује на мјесту са кога се чују страхоте Ваше владавине и гнусобе рада Вашијех власти, које нијесу имале и које немају ништа свето пред очима, које су брижљиво чувале и задовољавале своје страсти, прохтјеве и алапљивост својега незајажљивог желудца и мизерне душерине.

Јер, писмо сам упутио Вама и нагласио, да га нијесам намијенио јавности, него само Вама да га изволите примити к знању и учинити крај чудима и покорима у Црној Гори, којој чупају срце и ваде очи њени изроди и одроди, чинећи то са бласловом и благовољењем свога милостивог Господара, који је објавио рат своме народу на начин до сада непознат у историји! И да ће се то горко и прегорко осветити Вама, Династији и народу, и то на начин опет до сада непознати и незабиљежен у историји света! Тамо сам још напоменуо и отворено рекао: Да се, тражени међу вјерним народом „антидинастичаре”, тим самим учи народ и отварају му се очи, да и мимо Вас може тражити другога владаоца и другу династију, а и друкчију управу. Напоменуо сам и то: Да не треба тражити антидинастичаре у народу, него у Вашем двору, у кући Вашој, у Вашој околини, међу Вашим милим, драгим и „вјерним” који народ клеветају и од Вас га грубо, издајнички и невјерно удаљују. Рекао сам и то: Да се народ злочинима власника и самовољом Владаочевом довео до ивице пропасти и да се налази на једном страшном раскршћу, са којега једва чека да се удаљи и своју земљу остави, па да тражи спаса и утока некуд друго! А куда? Ни сам не зна! али то чини са увјерењем, да ће му и код црнога ђавола у безданој јами бити боље него ли у Црној Гори: под ропским ланцима, а не свијетлим скутом свога Господара.

Као увек искрен, желећи поправке, рекао сам сушту истину. Да не желим бити пророк, и дај Боже да се моје пророчанство, које се на дата и факта оснивало, не испуни. А то је: Да ће, ако се овако и даље буде владало и радило, Црна Гора брзо пожељети Црногораца, а да Црногораца у Црној Гори неће бити. У том случају, да нико неће толико изгубити колико Ваше Величанство, Ваша династија, која је Вашим радом и радом Ваших доглaвника доведена до положаја бити или не бити и која се лелија и дрхти као кап воде о листу, која, са краја листа, опада и нестаје.

И после оваквога писма, после овакве искрене опомене остали сте тврдога и каменога срца. Продужали сте борбу противу народа и противу себе, потрзајући династичко питање кад о њему нико није мислио ни радио противу Династије. Негодовало се једноставно противу недјела и терора власти и власника, који су све чинили у име Краља Господара, који ни са краљевског трона није лијечио ране задате народу са Књажевског престола! Шта више, борба противу народа, коју је водило Ваше Величанство, Ваша влада и власти, вођена је са још већом жестином, без и мало појма о моралу, поштењу и рачуна о правди и правичности!

При закъучку писма нагласио сам: Да је апел на Ваше Величанство упућен из чисто париотских побуда, далеко и од помисли на какву корист, коју од Вас нијесам нигда имао ни тражио, ни онда када сам чинио услуге Држави и са правом могао очекивати користи и награде.

После овога долази злогласна афера са бомбама, која је упропастила многе људе и многе домове, због које су осуђени многи народни прваци ни криви ни дужни, што најјасније свједочи она отворена исповијест идеално поштеноr Михаила Ивановића, бившег министра, који је поводом ове афере са браћом био осуђен на робију, иако се знало да није имао ништа заједничко с овом афером. Ивановић је јавно и свечано казао истину, да он и његови другови министри нијесу имали никаквога удјела ни везе са овом фамозном афером: казао је да у Црној Гори није постојало и да не постоји династичко питање, да су то питање Ваши доглавници насилно наметали народу, као да се нарочито хтјело да то питање извуку из мрака и да га као баука баце пред Владаоцем, с чим се нажалост и успјело, те је владаоц бијесним налетом кидисао на све и свакога, због чега је народ био стављен ван законске заштите и подвргнут мржњи и гоњењу, како владе и власти - тако и самог Владаоца.

Но, иако сам узалудно писао, говорио и радио, да не дође до таквога прекида и провале, помоћу које је и са којом је прекинута веза између народа и Владаоца, опет нијесам престајао мислити ни радити како би подигао мост преко провале ради измирења. Истина је, као што рекох, да о томе нијесам даље писао, али ми се је указала згодна прилика да искажем оно што желим и што мислим човјеку Вама оданоме, који је уживао Ваше пуно повјерење и био предсједник Министарског Савјета и Министар Војни и као такви заступао Вас и Црну Гору при склапању уговора између Србије и Црне Горе о заједничкој одбрани и нападу, који је у тој сврхи био у Биограду, приликом анексионе кризе 1908. године, а који је преко пријатеља изјавио жељу да се видимо. Тако сам се видио и састао са сердаром Јанком Вукотићем.

Сусрет мој са Јанком био је чисто пријатељски и он се је увјерио о чистоти мога карактера и чистини побуда при излагању мисли и жеља за поправку ужаснога унутрашњег стања у Црној Гори. Ја сам пред њим - као и увијек пред свијем пријатељима и непријатељима - био отворена књига из које се може читати срце и душа, говорио сам са њим у свему онако, како бих и о чему бих говорио са Вашим Величанством, упозорио сам га на сва моја узалудна писма, на све преставке, опомене и рекао му да је за све ово што се дешава у Црној Гори криво Ваше Величанство, које је могло да је хтјело и аферу са бомбама узети сасвијем другчије и не придавати јој важност какву она собом није престављала и није могла имати, а коју су српски непријатељи изнијели на велика звона и направили од тога страшило, којим су плашили Владаоца и Династију и довели народ и Династију у безизлазно стање, што није требало да буде и без чега се је могло проћи, да је Књаз Господар приликом суђења учинио оно што би у млађим годинама сигурно урадио. Требао се је над собом узвисити и на дан претреса доћи у судницу, потражити бомбе и наредити да се пред њим изведу они који су бомбе донијели, па великодушно рећи: „Знам да у мојој држави и моме народу нема човјека, који би се тијем средством против мене послужио; признајем да у мојој држави нема издајника ни антидинастичара, а знам да ми је народ одан и вјеран, зато нећу допустити да ма ко пострада због појаве тијех бомба; нека се ствар сврши тако: Да господа бивши министри иду као невини својим домовима, сви остали да се ослободе од суђења и осуде, а они што су бомбе донијели нека иду од куд су дошли и то ново разорно оруђе нека носе одкуд су га и донијели.” Чим би убио своје непријатеље и народ пријатно гaнуо и орасположио да му буде захвалан, да му невини људи благодаре и цио свијет честита као Књазу и витезу који је могао учинити оно што обични људи и ситне душе под крунама нијесу у стању учинити.

Кад то у своје вријеме није учињено, нека барем сад учини једно племенито дјело; нека општом амнестијом ослобиди све, како оне који ни криви ни дужни труну оковани по тамницама тако и оне који се скитају по бијеломе свијету, те да се тако измири са народом кога он држи за свога крвника, а народ опет Владаоца за свога мучитеља, због чега човјек не може доносити користи, него је она и велика несреће за оба чиниоца: за народ и за Владаоца. После овијех ријечи ђенерал Јанко дао ми је часну ријеч, да ће ову моју искрену поруку и жељу саопштити Књазу Господару.

Знам да је сердар Јанко саопштио све што сам рекао Вашем Величанству и на то добио високо обећање да ће све општом амнестијом предати забораву. Али, нажалост, то није урађено, чим је омогућена и створена друга афера, т.зв. „Колашинска афера”, која је обиљежена невином крвљу, чак и онако идеалних људи и ријетких синова Црне Горе као што је био народни љубимац Илија Божинов Петровић - Куч, који је стајао далеко од свакога мучкога рада, а који је смио и умио, само да је хтио, привести у дјело своју замисао, без да тражи друштва са стране или ма чије помоћи, кад је имао онакву браћу и онакво племе као што су Кучи, који су свагда давали Обилићу равне витезове, какав би био и витешки Илија, да му цетински крволоци у доба његове мушке снаге нијесу попили чисту и невину крв, која још тражи освету од Бога и од људи.

Сиромах Илија платио је главом грижњу савјести, ако савјести имају зликовци који у невиној крви пливају, топећи се и давећи у смртним гријеховима. Зар је мало пролито кучке витешке крви?! Зар на души и о души Ваших предака не виси жалосна смрт витеза над витезовима Вукића Попова Петровића, који је мученичком смрћу мучки уморен, ваљда зато што је његов ђед на Крусима убио Махмуд пашу Бушатлију и тијем омогућио побједу Црногораца на Крусима?! Или је онаквом тајном и недостојном смрћу убијен што је 31. марта 1837. по споразуму са владиком Радом, ударио на Подгорицу и освојио и попалио трећину вароши, кад су многи црногорски главари у Момишиће примили благо од Турака и ноћу утекли, а владику сама оставили, као и генерала Ивановића у Зети, кога је од ропства избавио Вукић Попов са Кучима и војвода Илија Пилетић са Пиперима! Да, биће да га је владика Раде, преко купљених најамника убио, сјекиром у главу, зато што је Вукић мимо других Срба србовао и чинио чуда од јунаштва, каква је чинио само хајдук Вељко у своје вријеме! Убио га је зато што је издајнике назвао издајницима. Смрт је Вукићева за владику Рада била једна велика грехота и срамота. Са смрћу Вукићевом равна се и друга смрт - смрт једнога од првака Кучкијех. Џyџa Радоњина Чејовића, кога је Владика убио, преко купљених најамника, „на Бога и Св. Јована”. Убице је богато наградио, одликовао и главарством унапредио! А зашто? Зато што је Џуџо био умирник братски, мудар и паметан Србин и главар, каквог је народ требао, а Владици се такви људи нијесу допадали, јер је тражио племенску свађу, да би тако могао држати дизгине у руке!

Зашто су Кучи,  1856. године, онако звјерски попаљени, похарани, опљачкани, побијени и скоро ископани, гдје се нијесу штеђели ни изнемогли старци, мала дјеца мушка ни женска, како каже црногорски историк и лични секретар Књаза Данила: „Не штедећи ни ђецу у утроби материној!” Да, Величанство, овако се је радило и поступало са Кучима, који су били мртва стража према Албанији, а који су, како потврђује исти историк црногорски, Медаковић: „Били свагда своји, слободни и независни, не подпадајући ни под турску ни под црногорску политичку управу, не дајући никоме никаква данка, управљајући са собом у духу републиканском, а који су свагда у свијема бојевима помагали Црној Гори.”

На такве Кучи, издајнички, ноћу, ударило се онда, кад су водили борбу далеко од својих кућа, са Арбанасима. Такве је Куче, за њихово србовање, упропастио Књаз Данило, против чега су конзули и европских сила у Скадру, по наредби својих влада, упутили колективну ноту и осудили поступак Црне Горе и Књаза Данила, жигосали: „звјерско и нечовјечно уништавање једног храброг хришћанског племена.” Тако је масакрирање Куча било европско питање.

Иако је тако са Кучима поступљено, опет они, као прави Срби 1862. године када је Црна Гора била у агонији, хитају у помоћ својој браћи Црногорцима и боре се са Турцима, не мислећи о својим домовима, које су оставили без икакве заштите и тако су они последњи прекинули бој са Турцима на Ријеци Црнојевића. После овога, ма да су, у мјесто признања, били понижавани и излагани подсмијеху од Вашег Величанства, они, 1876. године, први почињу борбу против Турака, освајају тврди Медун и на Фундини сатиру десет пута надмоћнију турску војску, гдје је војвода Марко Миљанов освијетлио образ Вама и Црној Гори, а који је, ваљда зато, 1877. године, на Даниловом-Граду, по Вашој жељи, награђен куршумом у леђа.

Тако су Ваши преци, а тако сте и Ви награђивали за вјерност ово збиља витешно племе, а таква награда је мало што није допала и мене кад ми се у Подгорици живоме гроб копао зато што сам отворено устао противу тога и таквога рада и зато био мучен, удаљен из земље, покућанство ми распродато, мајка проћерана, имање отето и без пресуде судске лишен свога права, које сам узалудно од Вас тражио и које сте ми Ви обећали дати и тражили да то потраживање мога имања одложили до јубиларне прославе, после чете да ћу, Вашом одлуком, доћи до имања и накнаде, што то имање не уживам ево тридесет и три године. Шта је касније било са овом мојом тражбином то знате: да по прослави Ваше педесетогодишњице нијесте ништа урадили иако сам често пута подсјећавао Ваше Величанство на владарско обећање - дату ријеч! А што да се рече о Вашем поступку са одличијем, којим сам одликован од њег. Импер. Величанства Рускога Цара, које ми никад нијесте предали - но урадили оно што Вам је познато?!

О овоме имању постоји и жалба код Вашег бившег Великог Суда, која би, кад би се дала јавности, задала смртни удар црногорском правосуђу и Ваша би црна душа још једном била илустрована у очима људи и народа, од чега сам се све до сад устезао, надајући се да ћете једном увиђети да свакоме стрпљењу има и краја. И почетак тога краја ово је моје писмо, које упућујем Вашему Величанству, не из освете - јер ја од тога далеко стојим - него из увјерења да је дошло вријеме да изиде “дјело на виђело” да би овим помогло жалосноме и несрећноме српскoмe народу у Црној Гори.

Ваше Величанство,

Све изложено, вјерујем, да ће Ваше Величанство - ако и у себи - признати и рећи: Да сам имао право за све што сам рекао, савјетовао, писао и све скоро прорекао. Вјерујем да ћете - ако и у себе – признати: Да имам право и за ово што ћу рећи, што ћу кратким потезима изложити, јер не могу пропустити да остану неопажени, неизнешени, прави узроци и истина о капитулацији и ропству Црне Горе, злочину који, по општем мишљењу, пада на терет и душу Господара црногорског, који је у тешким прошлогодишњим данима Црне Горе био дужан жртвовати свој живот и свога свакога за слободу непобједног народа и до скора неосвојиме Црне Горе. Ово ћу учинити и ради свете успомене оних српских ратника и мученика, који су вјековима радо гинули, славно умирали и љубав према слободи, чистој као сунце, предавали с кољена на кољено својим потомцима, да се овако страшно и стидно не би завршила историја писана крвавим и златним словима, преко које је, прошле године, раширен црни плашт и вео срамоте.

Свијет је говорио, људи су причали и ја сам вјеровао: Да ће Господар Црне Горе, као Србин, витешки умријети, и да ће у последњем часу извршити најсветију дужност и дати примјер како и владари умију и смију жртвовати себе у одбрани домовине и умријети славно, да се вјечито живи. Да, дужан је био Господар Црне Горе, не дозволити другоме да, преко њега живога, господари Црном Гором! Дужан је био, за себе, свој дом и свој народ неустрашиво погледати смрти у очи и само преко себе мртвога пустити Црну Гору да је крвопије српске газе и даве. Он је требао једном у животу учинити за народ и српско име оно што су за њега и српско име, на његов позив, чинили његови, личним јунаштвом несравњиви војници, који су му и дали име „Цара Јунака”. Да, дали су му то име, које се није очувало, но се сумњиво и непојмљиво бацило, са висине „Цара Јунака”, у низину биједе и мрака, одакле сада гледа своју ојађену земљу, у оковима срамнога ропства, због чега се данас сваки Црногорац стиди звати именом Црногорца, јер то име данас не представља недостижног јунака – него слугу ропства!

Црна Гора не би никад пала да се није тврдо вјеровало и јавно говорило: „да је Краљ још одавна са Аустријом закључио мир!” Црногорци су вјеровали: да Краљ зна што ради и што тражи, да зна зашто се одступа и без борбе напуштају она мјеста и они положаји, које ничија сила не би била кадра освојити. Вјеровало се и говорило се: да се одступање наређује да не би војници упразно гинули и да се зна дан објаве мира. Говорило се и вјеровало се: да ће мир наступити по одобрењу и вољи Русије и других савезника, који нијесу у стању добацити Црној Гори храну ни ратни материјал и да ће тај мир трајати до бољих дана и времена, кад ће они отпочети поново борбу и добити  везу са савезницима; зато су се, народ и војска хладнокрвно и предали црној судбини и срамно ропству.

Ваше Величанство,

Тек сад увиђам колико сам гријешио што сам мислио, желио и радио на поправку онога што се не да поправити! Сад тек видим како сам био на погрешноме путу, кад сам мислио да се може ствар окренути на боље! Сад тек видим колико сам био неувиђаван, кад сам вјеровао да се можете тргнути навика, које доносе штету Вама, Династији и народу и да можете постати своме народу нешто више од оца, као што је Вас народ до скора држао за нешто више од човјека. Ова велика несрећа, незапамћено зло и слом Црне Горе отворио ми је очи и довео до увјерења, да сте збиља у свему онакви као што сам о Вама стекао увјерење од прије скоро четрдесет година, када сте самога себе у моме срцу убили и мени задали неизлечну рану и бол што мој бивши Господар није онакви каквога сам га желио, какви је требао да буде, јер зато није имао никакве сметње. То раније стечено увјерење, и по одласку Црне Горе радио сам и желио сам да га силом воље сузбијем и да вјерујем у могућу поправку. Сва упућена Вама писма покушаји су, не би ли Ви постали у свету друкчији и задржали народну љубав и повјерење које сте чисто нeпoмично изиграли и нажалост потпуно изгубили.

Сад тек увиђам да нијесам требао шиљати Вама писма но их предати јавности и без устезања јавно нападати и осуђивати све што задире у народ, који је Вашом сулудом управом деценијама трован и затрован у толикој мјери да је због тога слијепог вјеровања у Ваше свезнање изгледао као неспособан за живот и доведен до понижења и свестране пропасти, која га је тек сад освјестила и рјечито му доказала да је био обманут, што је икад и ма што Вама вјеровао, а да тога није било пушка би и сад по Црној Гори пуцала и Црна Гора се не би никад и никад предала, а о полагању оружја не треба ни говорити, јер би Црногорци прије жртвовали све и изгубили све него ли свој вазда свијетли образ и сјајно и толиким побједама прослављено своје оружје.

Жалосно је што је народ доцкан дошао до самосвијести и познавања свију и свакога, а да је знао у очи своје пропасти оно што зна сад, не би га могао нико вратити са пута части, славе и дужности, све би наредбодавце одступања предао своме народноме суду и каменовао их као гробаре Црне Горе, а сам остао на мегдану, са кога би засијао новим сјајем несрављивог чојства и витештва, и показао Њемцима и Аустрији пут, као што га је показао и неповратак оћерао у своје вријеме свјетскога побједника силнога Бонапарту.

Да стекао сам - ако и доцкам - увјерење да не треба крити оно што се рђаво и наопако ради, јер се тим и таквим прикривањем прикрива зло које је равно рани која се крије на здравоме тијелу све дотле доклен се крв не отрује и тијело изумре. Јавности је требао без обзирно и непоштедно давати све што се коси са народним интересима. Да се то редовно чинило не би се грехови понављали и не би се дошло до народног краха. Зато ћу овим писмом изнијети на јавност оно што треба да се чује, оно што је јавност жељна. Ово морам урадити, не зато да се гријех лијечи, јер је то доцкан, јер „Мртву главу не диже из гроба!” – него зато да би се очувала народна част, која је оваквим сломом доведена у питање! У такво питање, пред којим се од стида црвене и зелене данашње црногорске генерације!

Да би ово могао учинити приступио сам, ако и претужан и прежалостан, послу немилом и тешком, да бих колико-толико расвијетлио слом и пад Црне Горе, која је остала без владаоца, без владе и без војске у данима кад јој је требао владаоц духа Књаза Данила и влада каква је била при склапању мира Црне Горе са Турском 1862. године, која није пристала ни потпис дала на тачке које су вријеђале незавиност, част и славу Црне Горе.

Да, иако измучен и претучен, јадима уморен и падом Црне Горе утучен, опет сам желио чути и забиљежити све оно што би могло колико-толико припомоћи да се уђе у траг узроку слома Вашега, народнога и државнога.

Још за вријеме мога бављења у Црној Гори, на повлачењу са српском војском, прикупљао сам податке о одступању Црногораца испред непријатеља. Па, послије тога, за све вријеме овога мога путовања и мучења по свијету, нијесам пропустио ни једну прилику којом би се могао користити, сазнати што више о прошлогодишњој капитулацији несрећне Црне Горе. Сва ова опажања и ове досадање биљешке у овом ћу писму изложити и ставити на знање Вашем Величанству, а ово чинити из ових разлога:

а) Зато што желим бити потпуно објективан, стојећи далеко од ма какве мржње, предрасуда и предубјеђења.

б) Зато што мислим да не би било ни право ни поштено, писати о оваквоме страшноме догађају без знања онога кога се непосредно највише тиче.

в) Што желим дати могућност Вашем Величанству да све ово изволи прочитати, проучити и наредити да се по свим тачкама донесе и одговор, молећи да се ово не тумачи рђаво - него онако како је, са чистом намјером, за доказ до истине написано, те да се чује и оно што противу Вас и Ваших власти и врховне команде војује, као и оно што побија, ако случајно имате каквих ваљаних изговора, вриједност оптужбе.

г) Дајући ово јавности, нећу да будем једностран зато и молим да ми се одговори по свим тачкама потребним објашњењем, изволи што прије доставити како бих и тај одговор са објашњењем могао са овим писмом дати јавности; да се чује једна и друга страна и донесе потребан суд о свему, како не би једна страна - одговорних чиниоца – не саслушана, била осуђена од јавнога мњења, које и сад - ако и шапатом, а чешће пути и гласно - осуђује пад и слом Црне Горе и њеног дојучерашњег управљача.

А ево што војује противу Вашег Величанства, Команданта Ловћенског Одреда и Ваших доглaвника:

1.) Познато је Вашему Величанству да се је прије двије године повела у јавности ријеч о предаји и продаји Ловћена Аустрији и да је сва српска штампа једногласно устала противу тога и тијем доказала да је свакоме Србину Ловћен, не само драги мио, него и светиња, пред којом се сваки Србин побожно клања и сматра је за српску велику светињу, коју не може и не смије окаљати туђинска, несрпска нога. Па само српска, него и свјетска штампа, а нарочито талијанска, то је питање свестрано претресле дошла до закључка да се Ловћен не смије уступити Аустрији.

Свако је жељно очекивао: Што ће рећи на ово Господар Црне Горе, који посједује Ловћен, а нарочито Црногорци, који се налазе по несрећи изван Црне Горе. Ја сам онда тврдо вјеровао да Ловћен не може пасти у туђе, несрпске руке докле траје једнога Црногорца и док је у животу његово Величанство Краљ Никола I-ви. И што сам вјеровао то се је за онда обистинило. На велико задовољство свију Срба, дакле и моје, изишла је у „Гласу Црногораца” изјава Вашег Величанства, којом речито побијате све пронесене гласове о предаји и продаји Ловћена, дајући са висине престола свечану ријеч да нико и никада не може овладати Ловћеном, који је за Црну Гору толико свет, да нема блага за које би се дао ни силе пред којом би пао, док траје у животу Црногораца, који је гинуо за све што је српско, а за Ловћен да би прије сваки свој живот жртвовао – но што би дозволио, да га туђа шапа обесвети, а да би зато и Краљ Црне Горе радо жртвовао свој живот.

Овако сте недавно бесједили и српске духове умиривали. А сад што видим? Ловћен је без одбране пао и гроб блаженопочившег владике Рада, великог Србина, генија и недостижног пјесника, ћесарска хијенска рука раскопала је, цркву - споменик Владичин - порушила, кости Владичине поломила и низ Ловћенске стране бјесомучно разбацила, а на мјесту Владичиног споменика подигла споменик својим палим војницима при освајању неосвојимог Ловћена и Цетиња, ређајући на спомен-плочи имена: седамдесет погинулих аустријских војника!

Страшна иронија судбине! При освајању Ловћена да погине само седамдесет ћесарских војника! Да може бити што не може да види горостасни Владика Раде, колика је „сила" Аустриска нападали на Ловћен (15.000 војника) и колике су жртве при освајању Ловћена пале! Ко је његов споменик оборио! Ко ли му кости из гроба извади и на све стране побацио! Рекао би да у Црној Гори није било живога Петровића! Јер да је било сви би пали и животе витешки дали, а не би никад дозволили да се црногорска слобода, слава и независност закопа онога дана и онога сата, кад је Аустрији дата могућност да уништи живе и да раскопа мртве по гробовима. Сама ова тачка довољна је да осумњичи Ваше неразумљиво држање приликом пада и предаје Ловћена и Црне Горе.

2.) Прокламацијом Вашеr Величанства, приликом одступања србијанске војске и пролаза Србијанаца преко Црне Горе, која је објављена народу преко званичног листа, дали сте свечану ријеч: Да ће Те бранити Црну Гору и њену слободу до последњег свога даха и сваку стопу црногорске земље натопити душманском и црногорском крвљу, да ћете лећети са Црногорцима од мјеста до мјеста, са једног брда на друго, из једне планине на другу и да ће Ваша престолница бити тамо гдје се Ваше Величанство буде налазило. То је овеселило свакога пријатеља Црне Горе и српскога народа и до суза дирнуло и довело оне људе, који су са разлогом били нерасположени према Вама. Ја сам се од срца радовао што ће се обновити старо доба црногорског витештва, доба неуморног рада, самопрегоријевања, надчовјечанских напора и непрекидне борбе, из које су Црногорци излазили побједиоци, не клонувши ни у најтежим мукама и скоро безизлазним приликама, које су биле у свачему много теже и са мање изгледа на побједу него ли што су биле оне у којима се је налазила Црна Гора приликом њенога пада, слома и уништења њене слободе, која је као гром поражена онога дана, кад је требала и морала засијати новим и до сад невиђеним сјајем.

Ту своју, пред свијетом зaдату владарску ријеч, не само што нијесте испунили и искупили, него сте је и погазили и заборавили! Шта више, а што је и најцрње, без борбе, скоро без икаквих жртава, пуштили сте непријатељу Ловћен и Цетиње!

При помисли на овај загонетни и неразумљиви поступак човјек не умије мислити, онесвијести се ударом који са највећом силином пада на срце и душу свакога коме је образ мио, а слобода светија од живота. Да, при помисли како је Ловћен пао, мозак се леди, крв застаје и срце хоће да препукне! Владаоц Црне Горе морао је радити онако како је свечано рекао, обећао је својој прокламацији, а кад није то учинио, пригрлио је ропство, којим је на заходу свога живота даровао непобједну земљу својих предака. И ова је оптужба колико жалосна толикко и праведна, која сама собом казује оно што јавност тражи и правда захтијева.

3.) Познато је Вашем Величанству да се је јавно говорило и да су војници причали: Да је Краљ Никола давно закључио тајни уговор о предаји Ловћена и о миру Црне Горе са Аустријом и да зато није било од стране Ловћенског Одреда онакве борбе и одбране, каквом су се Црногорци поносили и навикли да непријатеље сатиру, већ да се шенлучило са бродова испод Котора, да се је пуцало и грмјело како би се том страховитом тутњавом представило и свакоме учинило да се воде крваве и страшне борбе, којијема Црна Гора не може одољети. А зашто се тако радило, и по коју цијену, за то зна само Ваше Величанство! То је вјеровао цијели народ, то се уопште није крило, саме власти ове гласове нијесу сузбијале, него их и оне препричавале и народ увјеравале – да је тако!

II дио