С. Богдановић - Цетињска страховлада и њено пустошење по Паштровићима, Будви и Грбљу (V дио)

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Цетињска страховлада и њено пустошење по Паштровићима, Будви и Грбљу

Одмах у почетку рата аустриска је војска, свакако према ранијем споразуму између Беча и Цетиња, евакуисала Паштровиће, Будву и већи део Грбља. Тај је терен, како се касније доказало, имао да послужи и служио је као директна веза између бечког Бал-Плаца и цетињског Двора. Тако се књаз Петар, најмлађи син краља Николе, као командант Ловћенског Одреда, са својим штабом и својим полициским апаратом, још у августу 1914 настанио у Будви. Тако су Паштровићи, Будва и већи део Грбља привремено прешли из аустријског ропства под тиранију и терор Цетињског двора, из једнога зла у друго.

О цетињској страховлади и њеном пустошењу по Паштровићима, Будви и Грбљу г. С. Микијељ, Србин из Грбља, дакле из тих истих крајева, који је до капитулације Црне Горе био у Будви и пре два месеца дошао у ову земљу, између осталога, прича:

"Српско становништво у Паштровиће, Будви и Грбљу дочекало је црногорску војску, црногорске војне и административне власти, не као завојеваче, не ни као обичне ослободиоце, него као праву и рођену браћу своју.

“Кад је данашњи рат наметнут Српском народу и кад смо га морали примити, кад је рат почео, ми смо веровали да уз Србију, која је прегнула да под цену највећих жртава ослободи и уједини наш, српски и југословенски народ, пристаје и Црна Гора, да и она, према својим скромним средствима и према својој снази, сарађује на том великом националном делу. Тако је мислило српско бокељско становништво, тако су без сумње мислили и црногорски војници, честити и храбри синови Црне Горе, али тако нису мислиле цетињске војне и полициске власти, а нарочито тако није мислио командант Ловћенског Одреда, најмлађи син краља Николе, који је у име свога бабајка држао са Паштровићима, Будвом и Грбљем као Дед-ага Ченгић са Херцеговином.

“Чим је књаз Петар стигао у Будву, поред војне власти, која му је припадала као команданту Ловћенског Одреда, узео је у своје руке и административну, полициску власт над становништвом поседнутих приморских крајева и завео један страшан терор, идентичан аустриском терору; терор, какав је само Аустрија могла жељети!

“Сумњичења, оптуживања, злостављања и хапшења била су на дневном реду. Сваки исправни и честити Србин, са ширим погледима на српску и југословенску ствар, био је кињен, гоњен и злостављан. Сваки честити српски дом, који цетињским жбирима и шпијунима није био отворен као кафана, био је оптужен и глобљен. Оптуживали су и глобили људе, Србе, који су у својим домовима држали слике Српскога Краља, Краља Петра и Престолонаследника Александра. Просто је било очито да се ишло за тим да се српско бокељско становништво морално утуче и материјално упропасти. Народ је био погођен таквим, неочекиваним поступањем и давао је видна израза свога тешкога бола и огорчења, али је то скупо плаћао.

“Војници су, народни људи са села и из варошица, били добри и честити и схватали су наш бол и наше огорчење. Али и они су трпели, много трпели и ништа нам нису могли помоћи. Свако је се је плашио, као некада у Млетцима, ако не кога другога а оно свога хлада. Шпијунажа је и у војсци, свуда, била развијена. Полициски је апарат свуда био страшно развијен. Исто као у Аустрији.

“За једну лепу реч о Србији ишло се сместа у затвор. Сви омладинци, напреднијег духа и мало слободнијег језика, били су хапшени и крвнички, као скотови и тучени.

Нигде ништа слободно није се смело рећи. И песме, многе наше патриотске песме, биле су забрањене. Но најгоре су пролазили они, за које беху дознали да желе уједињења читавог српског и југословенског народа са Србијом. њих су са њихових рођених огњишта прогонили и слали их у Метохију или у црногорски део Санџака, где су их, као какво непријатељско робље, држали под полициским надзором.

“Нису се добро провели ни они наши добровољци,

јер су се као аустриски војници предали српској војсци, или из аустриске војске пребегли у Србију, па дошли у

Црну Гору ради виђења својих. Још горе од ових пролазили су они, који су хтели да иду, да се врате у Србију. Тражити пасош за Србију био је злочин и ту се назирала “нелојалност" према цетињској династији. Назвати се Србином, такође, није било лојално. Требало је што више истицати “чисто црногорство”. Једном је приликом књаз Петар, рођено дете краља песника, на сред будванске пијаце, јавно, рекао својим перјаницима: “Грдне ћу муке имати ја и мој Дом док ову приморску багру поцрногорчимо!”

“Будва, стародревна варошица у српском Приморју, била је за цело време рата поприште страшних призора и најжалоснијих сцена. Ту је становао књаз Петар са својим штабом, перјаницима, полицијом и читавом хордом цетињских, дворских шпијуна. Будва је била главна филијала цетињског двора. Цетиње је преко Будве општило са Ayстријом. Будва је стајала у непрекидној вези са Котором, а преко овога са Бечом. у Будви су се стално читали аустриски листови, као у сред Мађарске и Аустрије. Будва је имала телефонску везу са Котором, подморски кебл, оптичке сигнале и још стотину чуда и грдила.

“Кад је пала Варшава, стара пољска престоница, у љето 1915, Будва је била окићена, под изговором да су Руси добили једну “велику победу.”

“Кад је падала Србија у Будви су ликовали, а кад се аустро-немачка војска састала са бугарском преко Србије у Будви су паљени ватромети. Кад су Бугари ушли у Скопље кнежева је музика, књаза Петра Петровића, свирала бугарску химну. Сведоци су ми сви они црногорски војници и бокељски добровољци који су се тога дана нашли у Буди, читаво становништво Будве.

“Са становништвом се поступало горе него што су икада Турци поступали са својом рајом. Лична безбедност је била угрожена. Упропашћивање приватне имовине ишло је својим током. Кућно право било је потпуно изоловано и изиграно. Војска је била раздељена и смештена по приватним кућама, помешана са фамилијама, Становништво је тражило да се у сваком селу испразни по неколико кућа и да се утим кућама сместе војници, а фамилије да се збију по другим кућама и тако да се пружи могућност фамилијама да живе одвојено од војске. И војска је то исто жељела, али није удовољено ни војницима ни становништву. Књаз Петар, унук св. Петра, тако је хтео и тако је морало бити, и то је та морална страна, коју је син краља Николе донео несрећном Приморју!

“Становништву су власти реквирирале све што је имао, а никоме ништа нису исплатиле.

“Кад је аустриска војска у почетку рата напустила Грбаљ и повлачила се ка Котору, повукла је са собом целокупно становништво из пет грбаљских села, која су се налазила у близини Котора, и то су несрећно становништво аустриске власти упутиле негде да лута и крепаје од глади у унутрашњост Далмације. У та су пуста српска села упали као курјаци мамелуци књаза Петра, свакако по његовом одобрењу, а могуће и изричном наређењу и однели и опустошили све што су нашли. Српски су официри, и то на страшном повлачењу српске војске преко Албаније, где су људи падали као муве од глади, стрељали српске војнике за једно силом одузето јаје арнаутско, а пустахије књаза Петра, цетињског, харали су и до темеља рушили српска села по несрећном српском Грбљу! По наређењу књаза Петра и у његовом присуству спаљена је и општинска дворана у Горњем Грбљу, која је Грбљане коштала преко 50.000 круна. Па не само то, не само општинску дворану, него је најмлађи син краља Николе наредио да се спали и манастир Подластва у Грбљу, један од најстаријих српских задужбина и споменика из средњег века, који је подигао Српски Цар Душан Силни. За ово знају сви црногорски војници који су били у Грбљу.

“Грбљани су се жалили самоме краљу Николи на ова насиља и пустошења Његовог сина, али то није помогло. Навешћу овде један пасус из једне жалбе, коју су неки Грбљани били упутили Краљу. Тај пасус гласи:

"Величанство! — Грехота је да један од увек српски крај угине, јер овако и у оваквим приликама стављени, кад се и рат срећно сврши и спроведе велико дело ослобођења, Приморје ће постојати као географски појам, а онај тужни део становништва, што не изумре од глади и под притиском осталих терета, разићи ће се по беломе свету, да тражи xљеба, слободе и уточишта.”

“Из самога овога вапаја може се закључити, какво је бедно стање владало у Паштровиће, Будви и Грбљу и нема срца, српскога срца, које се не би над овим потресло, али стари Краљ Никола, који је некада слатко и заносно “певао о Боки Которској, није овога пута хтео на све ово ни да главу окрене. Толико само што је наредио да се пронађе писац жалбе, кога је касније Његов син, књаз Петар, мучио и у будванској тврђави држао интернирана неколико месеца.

“Све ово, у вези једно с другим, сведочи да су цетињски најамници, под капом војних и полициских власти, у Паштровиће, Будви и Грбљу радили оно исто, што би радили да су тамо у то време били и аустриски солдати, жандари, поглавари и провидури. Све ово сведочи да је Цетиње, званично Цетиње, аговало и пашовало над овим српским приморским крајевима како је то само Аустрија могла жељети!”

Ово су речи једног Србина из Боке Которске, који је својим рођеним очима видео, како се провела тужна Бока са оним, од кога је очекивала да је огреје сунце слободе. Ово су речи једног Србина из онога српскога краја, који је до јуче врло тешко схваћао негодовање и трзање српскога народа у Црној Гори и из којега је цетињски Содом последњих деценија редовно регрутовао своје “саветнике и државнике.” И ове речи, жалосне али истините, треба да отворе очи и последњем сину кршне Боке, да види Петровиће у њиховој правој, бедној боји и да се увери да ће српске и југословенске земље, српски и југословенски народ огрејати сунце слободе, ослобођења и уједињења само са Авале!