С. Богдановић - Трагедија Српског народа у Црној Гори (I дио)

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Трагедија Српског народа у Црној Гори

Дан 22. децембра 1915. остаће забележен у историји парламентарног живота Црне Горе. Тога је дана била последња седница црногорске Народне Скупштине. Тога је дана у цетињској Народној Скупштини др. С.  Дрљевић, вођ опозиције у црногорском Парламенту, са документима у руци, са необоривим доказима, пред народним представништвом и многобројном публиком, доказивао да је влада Њ. В. Краља Николе, влада која је уживала апсолутно поверење Круне, завела Црну Гору за Голеш Планину. Да је влада Њ. В. Краља Николе, у борби Српскога народа са северним Турцима, издала Српство као Вук на Косову. „Црна Гора је заведена за Голеш Планину!” – рекао је и понављао др. С. Дрљевић.

Црна Гора, онај наш, српски дивни збег косовских осветника, гњездо Српске Слободе, о коме П. Петровић у „Горском Вијенцу” вели:

„Што утече испред сабље турске,

што на вјеру праву не похули,

што се не хће у ланце везати,

то се збјежа у ове планине,

да гинемо и крв проливамо,

да јуначки аменет чувамо,

српско име и свету слободу!”

Црна Гора, легендарна Црна Гора, која је очувала кандило Српске Слободе, подгрејавала српске наде и распаљивала српску веру, “олтар прави на камен крвави”, о коме песник вели:

„Крсту служи а Милошем живи!”

Црна Гора и Голеш Планина? Опет трагедија? Да! Исто као пре 528 година! Још страшнија! Нови Бранковић је предао северним Турцима, завео за Голеш Планину 50.000 српских бораца!

Како? Преваром и издајом! За што? Због себичних рачуна и личних амбиција! Поновила се косовска историја:

„Великаши црне ку кавице,

постадоше рода издајице!”

Ја ћу, једним кратким набрајањем важнијих догађаја, кроз ту црну страницу наше историје провлачити један нит, који ће, свима који нису још обавештени, послужити као кључ у “тајни” срамне прошлогодишње капитулације Црне Горе. Потребно је да амерички Срби, сви амерички

Југословени знаду како је један поносни и заслужни део нашега народа принешен на жртвеник сумњивих рачуна и себичних амбиција једнога рђавога Србина владара и његове клике. Треба да амерички Срби и остали овдашњи Југословени знаду како је преварен и издат, понижен и унесрећен наш храбри народ у Црној Гори, како је заведена Црна Гора за Голеш Планину.

Историја је ове трагедије врло дуга, али ја ћу настојавати да будем што краћи, осврћући се једино на важније догађаје.

Како је Црна Гора објавила рат Аустрији

15. јула 1915, кад је Аустрија објавила рат Србији, да је, исцрпљену у два победоносна балканска рата, понизи или прегази, и тако Јужним Словенима истера из главе сваку мисао о ослобођењу и уједињењу, Цетиње се налазило у врло срдачним односима са Бечом. Скадарско питање, у коме је Аустрија српски народ у Црној Гори ујела за срце, није нимало пореметило старе добре односе између цетињског и бечког двора. Стари и амбициозни Краљ Никола није могао тако лако заборавити да је краљевску титулу, тек пре неколико година, као накнаду за анексију Босне и Херцеговине, добио из Беча.

Иначе, није то само било по среди. Ту су биле и крупније ствари. Склад погледа бечкога и цетињскога двора на Балканско Питање. Цетиње се још пре 14 година коначно бацило у наручје Бечу. Објава рата Србији од стране Аустрије пружила је цетињском двору згодан моменат за смеле политичке авантуре. Објавом рата Србији пукла је пред очима цетињског двора дивна проспектива. Требало је само Црну Гору, народну Црну Гору скренути са њеног традиционалног, српског пута. Требало је само да Црна Гора остане неутрална. Под разним изговорима као што је, на пример, Грчка остала “неутрална”. Какав је то тек хтео бити успех! Колосалан! Успех цетињске династичке политике, која је, на жалост, била и политика званичне Црне Горе за последња неколика деценија. А Аустрија је то све хтела платити на рачун Српства и Југословенства.

Али како да се обузда поносни и ратоборни српски народ у Црној Гори? Како да се тај народ наговори да баци српски образ, оно што му је најмилије и најсветије под ноге, да изневери српску заветну мисао, да изда идеале за које се је пет векова под најстрашнијим околностима борио, да се оглуши о поклич своје херојске браће испод Авале? Е ту је било тешко успети, тешко и свемоћном у Црној Гори Краљу Николи! То је било немогуће!

Па ипак. Учинио се је покушај, једини који се могао учинити. Стари Краљ, који је више од 50 година владао Црном Гором по својој личној вољи, који српски народ у Црној Гори није никад питао ни за што, за кога је, крњи и бедни црногорски устав, који је пре неколико година “даровао” народу, био мртво слово на хартији, сазивље Народну Скупштину. Да се, преко своје владе, са народним представништвом “договори” шта треба да ради Црна Гора. Београд је био под ватром аустриске артиљерије, Аустро-Мађари су на неким местима били прешли Дрину, Дрина и Сава проносиле су мртве српске јунаке и премлаћену ћесарску солдачију, Србија је била примила једну часну и неравну борбу, борбу за све, а цетињска Оџаклија је стављала пред српским народом у Црној Гори питање: Да ли да стане на бранику српске части и имена? Да ли да прими бачену рукавицу? Да ли да објави Аустрији рат?

Народна Скупштина се састала. Влада Њ. В. Краља Николе изашла је пред њом и почела „објашњавати” ситуацију. Није могла, није смела изаћи одмах са својим предлогом о „неутралности”. Но владина је мисија била прозирна, очитa и многи народни посланици нису хтели ни да чују њене адвокатске фразе. „Још се Хупка (аустриски војни аташе) по Цетињу шета!” — добацивао је влади подгорички народни посланик Митар Вукчевић. Седница је била бурна. Наједном је устао народни послани; поп Станко Обрадовић и рекао:

Први метак, који су Аустријанци опалили на Београд објавио је рат целоме Српском народу! Шта чекате Црногорци? За мном ко је Србин!”

После тога је свако растезање било немогуће.

Влада се морала определити.

У осталом, на прву вест да је Аустрија објавила Србији рат, у народу је настало велико узбуђење. Сељаци су оставили своје њиве и своја стада, своја села и своје домове и дошли у вароши да траже муницију, бомбе и друге војничке потребе. Варошани су, исто тако, оставили своје радње, тражили пушке и у групама ишли по варошима, вичући: „Доље Аустрија! Живела Србија! Живео рат!”

И влада Његовог Величанства, налазећи се пред једном таквом народном бујицом, плашећи се народног гњева, дала је путну исправу аустриском посланику на Цетиње и објавила Аустрији рат.