С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Како је
“ратовала”
Кућа Петровића
Преко своје воље, од љуте невоље,
вољом народном,
Цетиње је, званично Цетиње,
објавило рат Аустрији,
али је оно,
за то, настојавало и радило да то буде само један привидан,
само један демонстративан рат.
То је била једна јавна тајна,
окојој су ми сами Црногорци,
све отреситији и по племенима виђенији људи, на моме пролазу преко Црне Горе,
у новембру и децембру
1915, на тенане причали.
Они су ми говорили:
“У почетку рата добио је краљ Никола неколико милиона круна,
с обавезом да црногорска војска не продире дубље у Херцеговину и Босну,
где је по неки пут било врло мало аустриске војске и да обуздаје Херцеговце.
Ланац је био стално границом.
Паштровиће,
Будву и Грбаљ Аустријанци су препустили црногорској војсци без икакве борбе,
као терен који је требао да буде у црногорској ратној зони, ради-сигурних веза са Цетињем.
Књаз Петар,
најмлађи краљев син, са штабом Ловћенског Одреда,
седео је комотно у Будви,
одакле се редовно састајао са командантом Которске Посаде.
Чајниче,
на северу,
Аустријанци нису бранили због непосредне близине српског фронта на Дрини.
Истина,
17—20 августа
1914, Аустријанци су разбили билећки фронт и заузели црногорске положаје који су отварали пут за Никшић,
али су их,
по вишем наређењу,
21 августа напустили и повлачили се на,
много слабије,
пограничне старе своје положаје.
На херцег.
фронту чували су се Црногорци,
према наређењу својих претпостављених,
да не повреде аустриску територију,
а тако исто и Аустријанци.
Дакако,
било је окршаја,
борбе,
особито на Грахову и Троглаву,
али су те борбе изазивали својевољно команданти појединих јединица.”
Исто сам,
касније,
кад сам стигао на Цетиње,
чуо и од многих,
виших државних чиновника,
официра и других народних људи. У осталом то се све видело,
осећало и о свему јавно говорило.
Црна Гора била је мала,
за
2-3 дана могла се прећи уздуж или попреко,
војска се, већим делом,
снабдевала храном и оделом од својих кућа и све што се радило и говорило на фронтовима знало се за два— три дана и у последњем црногорском селу.
Једном речју,
знао је свако, ко се бави политиком,
за закулисне везе Цетиња са Аустријом.
Ловћенски и граховски фронтови,
главни црногорски фронтови,
непосредно су под утицајем краљеве тајне политике са бечким ћесаром!
Престолонаследник Данило,
који се после објаве рата преселио из Бара на Ријеку Црнојевића,
да тамо настави исти свој беспocличарски живот,
ловачки и рибарски шпорт по Скадарском Блату,
у сред рата,
здрав и читав,
иде ван отаџбине и у Швајцарској прегавара са грофом Бекендорфом,
повереником немачких царевина,
о продаји и предаји несрећне Црне Горе!
Књаз Мирко,
други син краља Николе,
наставља свој развратни живот у своме дворцу код Подгорице;
воз и се на аутомобилу са својим собарицама по Црној Гори и зауставља уз пут црногорске сељаке и сељанке,
грди пред њима Србију и Русију,
велича немачку снагу и хвали аустромађарску “политику”,
тера аустрофилску пропаганду!
Књаз Петар,
трећи син краља Николе,
као командант Ловћенског Одреда,
са седиштем у Будви,
под топовским цевима аустриске флоте,
приређује забаве и концерте на којима се свирају аустриске и бугарске химне;
тражи по Паштровићима и по Гробљу “великосрпску пропаганду"
и прогони и хапси свесне и честите Србе; држи телефонску везу између Будве и Котора;
приређује банкете аустриским официрима и преговара са аустриским пуковником Хупком на очиглед црногорске војске и српског грбаљског становништва;
подржаје сталну,
директну везу између Беча и Цетиња!
Може изгледати невероватно,
али је, на жалост,
истина,
да је књаз Петар,
син и мезимац Цетињског краља,
краља једне српске државице,
приређивао бакљаде и наредио да
му музика свира бугарски химну кад је пало Душаново Скопље, кад су у Душанову престоницу, ту Свету ћабу Српскога народа, ушли Аспарухови и Крумови потомци, војници Фердинанда Кобурга!
Кнегињица Ксенија, кћер краља Николе, преко својих љубимаца и перјаника, води спољну политику несрећне Црне Горе, тако да од почетка рата Енглески посланик на Цетиње није хтео да има никаквих веза са цетињским двором и са “цетињском владом!”
Овај се скандал, за који су и деца изнад десет година знала у Црној Гори, није смео и не сме прећутати.
A Генерални-Штаб, на чело којега је, како је познато, неко време био један српски генерал?— може неко питати.
Генерал Б. Јанковић, кога је Српска Врховна Команда у почетку рата послала на Цетиње као свога делегата, кога је краљ Никола после тога, ради параде, именовао за шефа црногорског Генералштаба, није могао ништа изменити. Он је могао једино, кад му је дозлогрдило гледати чуда и покоре Цетињског двора, да напусти Цетиње и да се врати у Србију. И то је учинио, кад је краљ Никола, у пркос Четворног Споразума, у љето
1915, повукао једну трећину своје војске са аустриског фронта, почео ширити границе своје државе према Албанији, кад је црногорска војска (без знања генерала Јанковића) заузела Скадар!
Тако је “ратовала” кућа Петровића; тако “ослобађала“ Србe; тако “уједињавала” јужне Словене!
Нема коментара:
Постави коментар