С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Црна Гора у рату са Аустријом
Српски народ у Црној Гори приморао је свога владаоца и његову владу да објаве рат Аустрији,
рат се је водио,
али тај народ,
у једној земљи где је на све био ударен жиг династичког ауторитета,
где је династија корумпирала све слабо и лакомо,
није могао,
ни поред најбоље своје воље, у томе рату развити своје старе ратничке врлине.
Данашњи модерни ратови остављају врло мало личној иницијативи самих бораца.
Све зависи од врховног команданта једне војске и његових органа,
од централне управе и њеног апарата.
Данас се ратови успешно воде једнодушношћу и сарадњом:
државних фактора које представљају круна и влада,
врховне команде која кроји ратне планове и издаје наредбе,
војске која извршује те наредбе и планове претвара у дела.
А те потребне једнодушности није било у Црној Гори када је ступила у рат против Аустрије.
Те,
апсолутно потребне једнодушности није било ни после,
током рата. Црна Гора је била подељена у два табора:
у династичку и народну Црну Гору.
У томе је била фаталност Црне Горе.
Династија је, која се тек пре
70—80 година подигла из једне црногорске сељачке колибе,
изчаурила из калуђерских мантија,
држала да је Црна Гора,
подигнута на костима српских ускока и осветника,
њен спахилук и ставила је себи за циљ да јој се жртва не истргне из руку.
Стојећи на том становишту она се још од пре неколико деценија почела удаљавати од свога народа.
Рат са Аустријом,
на коју се она још једино могла ослањати и помоћу ње проводити своје себичне циљеве,
још је више удаљио.
Она је почетком рата пред собом поставила,
смелије него икада до тада,
своје рђаво схваћене династичке интересе.
И тако се разишла са српским народом у Црној Гори, који је хтео и хоће да остане веран традицији својих витешких предака,
веран
својим
српским
идеалима, са династијом или без ње.
За то су, чим је почео рат са Аустријом,
синови Краља Николе,
престолонаследник Данило и књаз Мирко,
демонстративно прекинули и оно мало веза,
које су раније имали са војском и народом.
Док су синови Српскога Краља,
Краља Петра,
предводили српску војску,
низали победу за победом,
пролевали своју краљевску крв (Краљевић Ђорђе је био два пута рањен у борби са Аустро-Мађарима!)
за остварење српских идеала,
за уједињење Српства и Југословенства,
синови су Краља Николе крали Богу дане и шампањизирали,
један на Ријеци,
други у Подгорици.
За то је влада Њ. В. Краља Николе,
састављена из дворских креатура и бескичмењаковића из народа,
покорна служавка династије,
чим је објавила рат Аустрији,
ослободила војне обавезе и задржала у својој служби читави чиновнички кадар.
А то је,
у једној земљи где су чиновници представљали скоро сву народну интелигенцију,
значило обезглављeњe народа.
То је значило деобу и народне Црне Горе.
Док је интелигенција у Србији била заједно са народним масама,
душа српске војске,
интелигенција је у Црној Гори била привезана за државна надлештва и тако безпосличарила и дремала по разним црногорским варошицама.
Владин је циљ био да створи једну распасаност у земљи и у томе је,
мора јој се признати,
потпуно била успела.
И за то,
у току читавог рата, за 16 месеци,
није никако сазивана Народна Скупштина.
У таквим несрећним приликама,
где је земља била подељена у два табора,
од којих се један борио против
Ayстро-Мађара а други стајао у вези с њима,
црногорска војска,
састављена махом из сељачког света,
са једним неспремним и добрим делом корумпираним официрским кадром,
са једним врховним командантом који је радио заједно са Аустријом,
са једном интендантуром која је остављала гладну и босу,
није могла,
ни поред највеће готовости на све могуће жртве,
да изврши свој високи задатак.
Српски народ у Црној Гори увиђао је ту немогућност,
тај свој тешки положај,
који је окарактерисао овим, болним и свуда у Црној Гори познатим речима:
„Бог високо,
а Србија далеко!”
Србија је,
која је свакако морала знати шта се ради у Црној Гори, која је хтела што успешнију борбу против северних Турака,
предлагала заједничку команду србијанско-црногорске војске,
целокупне српске војске.
Кад Немци,
Мађари,
Бугари и Турци,
на бескрајном простору од Персиског Залива до Балтичког Мора, могу имати заједничку команду,
зашто је две суседне српске државице,
на сразмерно малом простору од Саве до Јадрана,
нису могле имати?!
Међутим је Цетиње одбило тај предлог:
није хтело заједничку команду са Србијом!
За што? То су каснији догађаји доказали.
Цетиње је хтело да има одрешене руке у закулисном раду са Бечом!
Цетиње је хтело да настави своје трговање са Српством и Југословенством!
А то је било немогуће да је било заједничке команде са Србијом.
Да је било заједничке команде никад није хтело доћи до прошлогодишње капитулације Црне Горе!
Црна Гора је хтела поћи стопама Србије!
и данас би се Срби из Црне Горе,
уместо што умиру по Мађарској и Аустрији од глади и разних заразних болести,
у ропству и ропски,
славно борили пред бедемима Маркова Прилипа,
крчећи пут ка Царском Скопљу,
Косову,
Метохији и Црној Гори!
Нема коментара:
Постави коментар