С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
После повлачења Руске војске из Пољске и Галиције
После повлачења руске војске из Пољске и
Галиције, у љето 1915, смерови су званичне Црне Горе почели постајати све
јаснији. Повлачење руске војске са Карпата, припремање аустро-немачке офанзиве
против Србије и спремање Бугарске да нападне Србију са леђа охрабрило је
званично Цетиње у толикој мери, да је оно отворено почело показивати карте
своје несрпске и издајничке игре са Аустријом.
Стари краљ Никола, први пут
од почетка рата, напушта свој мирни живот на Цетиње и почиње обилазити
црногорске фронтове. Требао је да види команданте одреда и већих јединица и да
их Он лично извести о “новој ситуацији.” И то је са најбољим расположењем учинио.
Обилазећи своје трупе, лево крило Херцеговачког Одреда,
у августу 1915, краљ је батаљонским изасланицима на Грахово држао “патриотски
говор” и рекао ово:
“Немци су Русе присили на повлачење, али је силан Москов и његова ће
бити побједа. Него, Црногорци, немој који истурити пушку на Аустријанце, да му
очи не избије. А ја вам дајем краљевску ријеч, да не ће ни они на вас.”
Ове краљеве речи, које су познате целој северо-западној Црној Гори, не
требају коментара!
Оваква је била улога, отворена и јасна као дан, цетињског краља у рату
против Северних Турака!
А краљевска влада?
Није ни она стајала скрштених руку; и она је, поред краља, имала своју
улогу. Цетињска је влада издавала наредбе обласним и племенским властима да се
свуда по варошима и селима објаве наредбе да се ни један Црногорац за живу
главу не превари и истури пушку на аустриске аероплане, који су у то време
крстарили по Црној Гори, пратили кретање црногорске војске, бацали бомбе по
црногорским варошицама и убијали црногорске жене, децу и старце. Једнога су
дана у Подгорици убили преко 120 особа.
И ове су се наредбе писале и лепиле на видним местима, у свим
црногорским варошицама, како би их сељаци, кад долазе у вароши, могли прочитати
и упамтити. Мени је лично један овакав плакат, са потписом и печатом подгоричке
обласне управе, показао један народни посланик на Цетиње 22. децембра 1915.
Али то није била сва улога цетињске владе; она је имала и других, и то
врло крупних задатака. На пример, да снабдева народ са храном из иностранства,
из савезничких земаља, али тако, да та храна никад не стигне у Црну Гору. Или,
када је већ нешто морало доћи из иностранства, да то буде у што мањој количини.
Краљева је задаһа била да
каже црногорским
војницима да
не пуцају
на Аустријанце,
а задаћа
је Његове
владе била
да те
војнике и
њихове породице
остави да
помру од
глади. Дакле,
подела “рада”!
Кад је кило кукуруза било у Црној Гори по три перпера (динара), у љето
1915, цетињска је влада имала свога делегата за набављање хране у Египту. Тај
делегат је бо г. Петар Никезић, директор Пећке Банке, који се сада налази овде
у Америци. И г. Никезић је имао дозволу од енглеских власти у Египту да може
куповати и слати жита и других животних намирница за Црну Гору колико хоће. и
г. Никезић је јављао Цетињској влади да има кукуруза у Египту доста, да може
послати колико год је потребно, и то да не кошта црногорску државу, са
подвозом, више од 20 франака сваки квинтал, свако 100 кила. Нудио је цетињској
влади кукуруз 7 — 8 пута јевтиније него што се продавао у Црној Гори. Али
Цетиње није хтело кукуруза за црногорску сиротињу; оно је хтело нешто друго, да
Црну Гору, глађу, свим могућим средствима, доведе до онога до чега је збиља и
довело концем 1915 и почетком 1916 године. Краљ Никола је, са његовим
измећарима, хтео капитулацију, продају и предају Црне Горе.
Говорим о продаји и куповању хране, па неко може помислити да Црна Гора
није имала новаца, да купи хране. Али то није било. Црну Гору су помагали
Савезници исто као што су помагали Србију и Белгију. Црна Гора је примала од
Савезника, преко Србије, 1,800,000 динара месечно.
Дакле било је новаца довољно. И те је новце, у српским новчаницама,
примало Цетиње од Србије свакога месеца. Али не да издржаје црногорске војнике,
као што су се издржавали војници других, малих савезничких држава, ни да
набавља храну за њихове породице, за остало црногорско становништво, него да те
српске новчанице, те новце препродаје на париској берзи и да тргује с њима.
То је срамно трговање званичног Цетиња са српским новчаницама, са
српском крвљу, било ухваћено и г. Р. Поповић, министар црногорских финансија,
морао је, у љето 1915, дати оставку.
И још нешто, што је врло карактеристично, после руског повлачења из
Пољске и Галиције, пред аустро-немачку офанзиву и бугарски напад на Србију.
Кад су Аустро-Немци повратили Лавово и освојили Варшаву, онда је и краљ
Никола, охрабрен тим аустро-немачким успехом, одвојио једну трећину црногорске
војске са аустриског фронта и заузео Скадар. Кад су Аустро-Немци пошли напред,
кренуо се напред и цетињски краљ. Али не на Требиње и Мостар, не на
Аустро-Мађаре, који су жарили и палили по несрећној Херцеговини, него на
Скадар, којему у то време, да би био изгубљен за Црну Гору и Српство, није
претила никаква опасност.
Србија се спремала за своју, српску и југословенску Голготу, а цетињски
краљ је уситњавао и онако малу и неорганизовану црногорску војску, од једнога
фронта направио два заузео Скадар!
И то је било неко цетињско знаменије!
Нема коментара:
Постави коментар