Миховил Павлиновић - Црна Гора

Црна Гора

Написао М. Павлиновић

І.

Црна-горо, ти си колијевка Србске слободе.

Што је стара Зета у накрст од Јаворја до Котора, па од Захумља до Дрине и до Бојане, стекла јуначке славе; то је насљедство твоје, висока Горо.

Твоји се врхови данас голи надгледају, под исток сунцу, над Скадарско блато, под запад сунцу, над Јадранску пучину; да кају веселе дане Србске слободе.

Твоје сузе ти поносно тареш, мајко Немањића; јере си слободна.

Пали Немањићи, пало Немањића царство: пропала србска царевина.

Али непропаде србска слобода: јер ти Горо, кроз вијекове подхрањујеш неугасими плам србске слободе.

Црна-горо, ти сама до данас, великодушно без престанка поклањаш живе очи и мишице јаке твојиx одабраних синова: сваким љетом слагаш прилоге на жртвеник србској слободи.

Није плам од пресахнула сијена, што на пољу букне, да брже преко ноћи гасне ;

Плам је оно стржевих клада : јесу пламтеће зубље, умашћене најплеменитијом крвљу девет црногорских покољена.

Народне пјесме широм по Југу; царске моћи кроз све Србске задужбине: то су Црна-горо, књиге твоје споменице; јамци су твојој будућности, узорита сирото.

Десет Немањића, од свога срца народу си дала: дала два пуна вијека србског величја.

Кад први твој Немања из Дукље завлада жупом Paшком, ти си Црна-горо, Немањи сватове спремила. —1159.

Зетском китом, у коло Стефан окупио Србију, Арбанију, Херцеговину; дода руку Мацедодонији, Босни, Приморју.

Кад се пуних тријдест и шест љета витешкога кола Стефан наиграо, и владања навладао, он се у своју задужбину заклонио, те покорне кости у Студенцу Србству дао на оставу. — 1200.

Ал’ у теби омладак живи живцати небеског жара;

Немањић Сава, рођенога брата овјенчао првовјенчанога Стефана. — 1222.

Сава, први Србски надпастир, порастворио Србству врата науке и просвјете.

То је Црна-горо расад рукосада твога: плам упрета Ловћенскога : јато гнијезда зетскога.

II.

Изколило се вријеме, па се изнизали Немањићи: Стефан Силни Цар преставио се на путу Цариградском. — 1356.

По царској смрти, великаши разјагмили царство; те се јогуни о србске земље и о србске главе, међу се покрвили.

У Зети жупној тад се догоди јак Зећанин, племенити Баоша.

Привиђев Баоша, да је настала отимачина на царску пустош, он собом рече: и ја сам могутац; имам братства и богаства; устанимо да војводовину стечемо.

Па се Баоша дигнуо с брда су три своја сина и са могућом породицом.

Кад је окренуо под своју руку питоми Скадар на Бојани; па сву доњу Зету претиснуо до дебела мора, Баоша се нагласио Зетским војводом.

Доња је Зета свога војводу послушивала; и војводино владање остало је по Зети утврђено.

Кад се Баоша хтио да преставља, позовну синове Страшимира, Ђурђа и Балшу, и рече им: чеда моја, Страшимире, Ђурђу и Балшо, ето вам Зете; њом владајте и складни је браните. — 1360.

И примише са благословом синови баштину отца свога: и насљедише све владање које Баоша имађаше по Зети и около Зете.

Харна чеда прославише родитеља свога; складна браћa paзмaкoше отчевину; Балшићи прекрилише широм и горњу Зету; пријеком Брда до Грахова и до Раше огрлише.

Балшићим рекоше Которани : у морском заливу ми вашега војводства нећемо. А Балшићи Котораним код мора рекоше: ви ће те људи словињани нашега пријатељства.

Па ни Балшића пријатељство непријало Котораним.

Ал’ је Балшићева жупа до Котора била; па Балшићи рекоше: а ми ћемо вам Которани тешки постати сусједи.

И тешко бјеше Котораним непријатељим; па им и Дубровчани зaвaлише солила.

Дубровачка властела добре пријатеље Балшиће дариваше; па Дубровачка- трговина проста кроз обе Зете пролазаше.

Оних дана, Вукашина краља нађе смрт од издајничке руке Николе слуге његова. — 1371.

Јер краљ Вукашин, био је на вјери погубио Уроша, сина Силнога Стефана, цара свога. — 1367.

И Балшића западе дио од Вукашинове пустоши: и њим бје на ухар.

Ал’ Нико Алтомановић, и он бјеше на дијелу; па дијелом незадовољан, почео закидивати - кнеза Лазара србскога, и краља Твртка босанскога.

Ника Алтомановића, Лазар и Твртко стукоше ; па му и живе очи ископаше.

Учини се Нико прибјег у Балшиће; Балшићи лијепо примише Hика. — 1376.

Балшићим и Алтомановићеве пустоши остало.

По том, сила загна Балшиће па рекоше: ми смо јаки н могући; нашој области војводства недотиче; хајде да се с краљем босанским о србској круни преотимљемо.

Не, завапише мудри Дубровчани, ви ће те један другому крила поломити; па ћете обоји краљества и војводства пожељети.

Мудрога свјета могући непослушаше; па се по разбоју погнаше, и многу србску крвцу од силе излише.

Над братским разбојем, ведро се проломило небо; док се вихорови црни над кобно Косово навијали.

Још се завели Балшићи, да се деру за туђим носилим: а својој глави удесна је дерба за носилим туђим.

Кад по царевој смрти била остала на одмет царевина, Котор се дао Људевиту краљу Будимскому; па се молио Твртку босанскому да му помогне од Дубровника такмаца приморскога.

Твртко је из Босне проћерао Дубровчане; а Дубровчани дођоше у Зету плачући: свијетли Ђуро, дај нас свети од Котора изкопајника.

На то Ђуро Балшић стаде робити палити, и наћера на веље јаде Котор код мора; да се он што брже смирио с Дубровником.

Страшимир Балшић свијетом је преминуо; опет за њим Ђуро први, јунак и паметник кога није у Зети било, преставио се у столноме Скадру. — 1379.

Ђура насљеди Балша други, омладак Балшин.

И овај даде Дубровнику војнике, да силују Которане на мир; а нањ навалише Турци.

Неопремљен Балша похити из Драча Турком на сусрете: њих пет хиљада поразише код ријеке Војуше, Балшину хиљаду; доглавнике му посјекоше, па и његову мртву ујагмише главу. — 1385.

Иваниш Вукашинов прибјег у Балшe, уз Балшу је код Балши и рече му: недај рођаче да Зетску старину жена продаје у туђина; јер ће те Зета равна и брда остала проклињати до вијека.

Ту ријеч примио Балша, и с рођаком Црнојевићем пође на Скадар.

За њима дођоше горњи Зећани, и отеше Скадар од Млетака. — 1419.

Млетчани на те гласе оставише обсједнута Трогира ; довезоше војску и топове Скадру под бедеме.

За првом војском и друга је дошла; али обе узалуд, јер овога пута у бијели Скадар не уљегоше.

Тад у свом гњеву замислише Млетачка властела: дај те, Турке да нам покоре Зећане.

И дођоше Турци Млетцим у помоћ: осам тисућа их дође.

Уз Турке Млетци бију хришћане; ал’ складни Зећани свога Скадра ни овога пута не дају Млетку, (а некмоли да би га Турчину дали!).

На прољеће Млетци црногласи, кад отеше Трогир покрај мора, узму Приморје од Сења до Котора.

Па Млетцим Которани рекоше: ми ћемо с вама господо Млетачка, на Зећане да вам освојимо Скадар.

На то Млетци пристану, и с Котораним ударише на Скадар.

Залуду га Млетци ударили; јер бо Скадар бране Зећани, и пред зећаним Балшић и Црнојевић.

Кад Млетци видише да им Бојана ваља лубање мртве, а да им Скадарско блато грозницом бориоце рази, примирје са Зећаним учинише.— 1421.

A Балша грозничав крену к Србији, своме ујки деспоту Стефану Лазаревићу; а Скадру остави свога Стефана Црнојевића.

Онога љета Балша ІІІ., потоњи од породице Балшићеве, у Србији умре; па Стефан Црнојевић изађе из Скадра; пође преко мора у Пуљу.

Након сестрићеве смрти, Стефан Лазаревић крену са Србије; да узме себи Балшићеве земље.

Ал’ су Стефана Лазаревића претекли Млетци; па се они за Балшићеву пустош јагмили; у јагми жестоко крвили.

Деспот Стефан Лазаревић претисну Земље по Зети и около Зете; а градови Скадар, Уцин и Будва осташе Млетцим.

Ал’ што ће кићена ђевојка без вијенца? што ли питома Зета без Скадра? Деспот на љето дигну опет своју војску на столни Скадар.

Млетци подмитише неке Србе и Зећане, а побунише Паштровћане, да узњих на Србе пристану; и деспотова војска бје потучена. — 1423.

Тада деспот Стефан пушти Зету сестрићу Ђурђу Бранковићу; па на прољеће опреми Ђурђа Бранковића Скадру на Бојани.

Ђурађ Бранковић налегне с војском у Зету, и оклопи Скадар; да му се Млетчићи за мир молили; и још к тому зануђали хиљадом годишњих дуката за Скадар на Бојани.

Па се Ђурађ вратио у земљу Србију по дјецу, по жену, и по чељад своју.

Кад се Ђурађ Бранковић повратио из Србије са женом и с дјецом и с чељади својом, застане у Зети Стефана Црнојевића.

Стефана су били Зећани из Пуље позвали, да га учине Зети господара; говораху они: „Ђурађ Смедеревац, он је у Србији Стефана Лазаревића насљедник, он је Турком поданик. Ми Зећани не ћемо господара турскога поданика.“

На Дубровачке поруке, Ђурађ отиде тад Дубровнику у посјете; те преко Уцина врати се у Србију.

Тад је сва Зета пристала уза Стефана, и славила свога независнога господара Црнојевића.

III

У оно вријеме, када Стефан Црнојевић приспjе у Зету, поклони му се Зета, четири Нахије, и четири Брда, и Подгорица, и Спуж, н Жабљак.

И поклонише се Црнојевићу Скадарски острови, подбарје и Приморје; Паштровићи, Браићи, Маине, Побори, Грбаљ.

На Врањину дођоше Млетчићи код св. Николе; те учинише мир и уговор са Стефаном Црнојевићем и са главарима.

Зећани се Млетцим обетали, да ће им они бити споборници против Турцима до Задрима и Љеша; а Млетци да ће њима давати жутаца дуката.

Стефан Црнојевић божијом је срећом војева на Турке, готово двадест и четири љета, у помоћ Арбанији и своме шури Ђуру Скендербегу.

За живота Стефанова, Турци пијесу Зету узнемиривали: ал’ су узнемиривали сусједи Млетчићи.

Стефан Косарић Млетачком подлијевом удари са Херцеговинe нa Црнојевића; и Црнојевићу Стефану зароби рођенога сина.

За откуп синовљеве главе, војвода Стефан миром је понудио Млетке; и Млетци тај мир једва дочекали, јер је Стефан био војвода гласовити.

Ал’ је Млетачки мир остао тужан за Црнојевића; јер су Црнојевићи прегорили приморске градове, и сву доњу Зету.

Па се Стефан Црнојевић у своме столноме Жабљаку преселио на вјечност: он је оставио своје вјечито име Црној Гори, и своја два сина Ивана и Ђурђа.

Иван-бег постаде Зетским господаром љета господњега 1471.

Кад је силни цар Мехмед I. сио у Цариград и срушио Смедерево; два царства стрмоглавио, четири краљевине уништио, двадесет покрајина узео, и двјеста градова отео, посла Солиман-пашу у Зету су седамдесет језера (тисућа) јаничара, да освоји Скадар на Бојани.

Млади Иван-бег похити у помоћ Млетцим, и недаде у Скадар Турком невјерником.

Султан Мехмед главом се на Скадар наврати ; а Иван се у невољи Млетчићим опет нађе са својим Црногорция; залићајућ се на Турке, отима храну, пресијеца путове. — 1478.

Боље и Млетчиће него саме Турке, вељаше Иван-бег.

Срдит Мехмед изврати се на Иван-беговину; и оте Иван-бегу столични Жабљак. Кад Млетци мирећи се с Мехмедом, пуштише му Скадар на Бојани, Ивана се и његова Жабљака и неспоменуше. — 1479.

Иван се спомену нетом се преставио Мехмед; па је свој Жабљак од Турака узео. — 1481.

Турци на Скадарском ни с ким нису хтјели да дијеле; па се опет на Иванов Жабљак спремили.

Са свих страна ударише Турци, и Жабљак град тврдим гвожђем и жестоким огњем, опасаше.

Дочекаше Турке Црногорци; они се предавали нису.

Али Иван узалуд позовну Млетке да му буду у помоћи; и кад предвиди да му саму у Жабљаку није опоришта, пусти пожар по граду; па засијече границе на својој Црној Гори.

Иван-бег неуздајућ се више у помоћ Млетака, остави брата Ђура да брани Црну гору; а он окрену Италиом равном, небил’ тамо у икога помоћи наша.

Кад Иван ненађе помоћи нигђе по Италији, врати се у Црну гору; и Црној Гори рече: нама је сад мировати с Турцима, ако на нас сами неударе Турци.

Турци су већ из Херцеговине отјерали херцегове синове Владислава и Влатка, и њихове земље : Попово, Требиње, Нови и Рисан освојили себи. — 1483.

Иван-бег сагради на Цетињу цркву митрополију; уз цркву сагради самостан; а у самостан намјести Зетскога Митрополита, са двадесет и пет духовника калуђера.

И себи сагради Иван-бег на Цетињу дворове, и на Цетињу намјести Црногорску столицу.

И сагради Иван-бег крај ријеке Обода, коју данас зову Црнојевића ријека, град именом Обод.

И сагради град именом Соко; и кланце на Црној гори све наоколо утврди.

Пa се Иван-бег препоручи: да Господ Бог и светаја Богородица, бране вјерну дјецу своје Црногорце!

На то браћа Црногорци скидоше на Цетињу пред Иван-бегом своје капе: „Иване беже Црногорски Кнеже, пријатно ви код Бога и код Богородице било. Божја ти вјера до кољена и до темеља, теби и твоме младђему, Господару, навјек Црногорци остат’ ће вјерни.

„Црну гору нашу милу мајку, до задње ћемо капи крви бранити. Тврђа наша вјера, Господару, од камена станца.“

Па међу собом Црногорци вјеру ухватише, и у Црној гори закон поставише:

„Ниједан Црногорац, без наредбе свога старјешине, да у боју с Турцима свога мјеста неостави, нити да узмакне: који би га оставио јали би узмака, да неима части ни поштења никад нигђе међу браћом ни међу дружином:

„Него да му се даде женско одјело и преслица; да га жене проћерују пресницама као страшивца и братскога издајника.“

Чуло се до Турака, какве Турцим дочеке спремио Иван-бег; знали су Турци за Црногорске ломаче; окушали су како је с Црногорцима мејдан дијелити; па су се оканили Црне Горе Турци.

Пошто је Иван-бег отпочинуо од Турака; стао да жени старијега свога сина Јурја; па му ђевојку испросио властеоку, узориту Млеткињу Јелисаву.

Дигоше се Црногорски сватови по лијепу невјесту прекоморску: дичну Иван-бег киту опремио. — 1490.

Црна гора од весеља одлига; слегла се Црна гора своме Иван-бегу на радост; али Иван-бег у свом двору снахе млетачкиње не дочека.

Још млада нева ни прага на двору пољубила није; а Иван-бегу црна смрт у цетињском двору очи склопила.

Ђуро Црнојевић узе за отцем Иван-бегом владати; и подаде тискане књиге спомен Црној Гори.

Иванов Станишга одметну се од рођеног брата; и пође су нешто Црногораца на дворбу цару у Цариград.

Султан понуди Станишу Црном гором и Скадром на Бојани: да се Станиша са својом дружином потурчи, и да с царевом војском пође на Црну гору.

Станиша се са дружином нотурчи, и пође на Црну гору, да се побије с роднијем братом, и да Турчин покори Црну гору.

Ђуро сађе Станиши брату на сусрете; у Љешкопољу Црногорци листом потукоше Турке.

Потурчењаке заробљенике, Ђуро пушти у отачбину; а Станиша пође на Арбанију у село Бушатли, јер га Скадар себи нехће господара.

Од братскога издајника Станише, посташе на Скадру паше Бушатлије.

А од Црногорских заробљеника, у Црној гори посташе Турци.

Гиздава млеткиња не могла да навикне новоме завичају; јер Црна гора Каменита, а данци и ноћи страшне од Турака.

Жена у плач, а лупеж у лаж.

Снаша млетачкиња дању и ноћу стала око Ђурђа господара грозне сузе ронити, и тешко уздисати:

Нит спава, нит се гиздава снаша разговара; него се господару о врату превија:

„Хајмо господару, бјежимо драгане, у моје лијепе Млетке.

Ту ћемо дневе у раскоши проводити; ту наше младости у љубави науживати.

„Овђе у пустоши умријет ћу ти, Ђуро од страха и од туге: страх ме мори од Турака; туга ме спопада од ових црних гора.

„Оставимо благо оставимо госпоство: у мога баба и блага и госпоства.

„Хајмо драги, прво нег тужна за тобом останем кукавица, ал ти на руци од страха не свехнем жалостница.“

Црнојевић Ђуро, да гиздaвoј снахи угоди, из кршне Црне Горе у Млетке хоће да исели.

Тужни Црногорци прате свога господара до Котора на море.

Ђуро Црнојевић кад се у Котору нађе, тад се осјети да је оставио Црну гору.

Па вели Владики и црногорским главарима: „Ето ви Црногорци сами себи господарим. Ти свети Владико, да си отац Црногорцим; ви поглавари да сте Црној Гори глава.“

 „Недајте у Турке ђедовине ваше: слушајте Владике, сијеците Турке.“

„Мене су црне очи опчиниле, да бјежим Црну гору, да потражим Млетке: Црногорци, плачите Црнојевића; плачите Иванова Ђорђа.“

IV

И тада бје, када се кнежевски грб нађе без господара, глухо доба по Црногорце;

Па Црну гору, и Куче и Клименте, сва Брда и широм Зету наоколо од Кома до морскога жала претисла тмица.

И тако бје за два пуна вијека.

За Владике се мијењају које старешине и војводе међусе бираху; свакога по роду и по срећи својој.

ІІрви за Ђорђом ста на владичество Вавила; којему кнежевски грб Ђорђе Црнојевић главом на растанку уручио бијаше.

За Вавилом сљеђашу владике: Герман, Павао, Василије, Никодим, Ромил.

Ромила па насљеди Пахомије Конанин (1569);

Пахомија Венијамин (1582); Венијамина Руфин Његуш (1631); Руфина Мардарија Корјећанин (1659).

Мардарија насљеди Pyфин Бољевић, који Куче, Братоножиће, Дрекаловиће од латинске крену на грчку вјеру (1675.).

Руфина насљеди Василије Вељекрајски; Василија Висарион Баица (1689.)

Висариона Сава с Очинића (1695.).

Сви ти владике вјерно се држаху грба кнежевского и власти кнежевске; али неимаху заповиједи кнежевске над Црногорцима; нити они имађаху деснице кнежевске на турке.

Па су Црну гору турци и потурчењаци кужили; и многи одметник на крст отаца својих поирзио.

Ал’ та куга непомори храбре Црногорце, и тијех црнијех дана у слободној Црној Гори још частному крсту нађе се осветника.

Кад се разлијегала jека Биоградскога пада (1521.); када се Турчину Морија предавала (1540.), и Драч и Бар и Уцињ (1501-1571.), кад је та сила и Кандију отимала (1645-1669.), хрватску мајку Ликом, Крбавом, Славонијом, Далмацијом у црно завијала; Срем, Бачку, Банат до Будима поплавила.

Туда турком иђаху брђани у походе до Пловдина; и често им поздрављаху карване и вароше; што им остало од Косова.

Црногорска мајка и тад је витезове рађала, своје храбре синове на побједе опремала.

Дође Али бег Мемибеговић Скадарски паша преко Мораче у Љешкопоље (1604.) су своијех три тисуће убојника, попали Стањевиће и Горицу; па се врати главом без обзира из бусије црногорске, која му позоба коњанике и пјешаке.

Од Султана дође Меxмет-пашић бањалучки (1612.) су двадесет и пет тисућа крволока, да покори љуте брђане; па му брђани одправише из Бјелопавлића разпасу војску, без коња и без одора.

Рслан-паша од Стамбола дође (1613.); и себи узе седам паша из седам санџака:

Призренски му паша дође, и Пећки дође, и Дукађински, и Харанички, и Елбасански, и Скадарски му паша дође.

До седам паша, ту му се на Подгорицу згрнуло преко шестдесет хиљада турака.

Рслан-паша удари на Клименте и на Васојевиће; ал’  му одударише брђани, те се брже у Подгорицу врати.

Рслан-паша удари на Бјелопавлиће; ал ту Црногорци на вјеки судише и њему и војсци његовој у Косовом лугу.

Па кад Славенска рука заклонила Беча, и сузбила Турчина (1683.) жеља наша и Нијемца и Латина, да би се Турчину осветили.

Па се Турчину за час осветише и Нијемци и Латини побратими, славенском мишицом у земљи Славенској.

Јарам стресоше Котари, и Приморци и Загорци; Славонију, Лику и Крбаву Хрвати освојише Нијемцу, Мађару и Латину.

Срби на помоћ Хрвату ка западу и ка сјеверу притекоше; освојише и Срби Нијемцу Мађару и Латину.

К’ истоку Хрвати с Млечићем дошли у поћеру за Турчином; њих (1687.) дванаест тисућа затворило Турке Новому у бедеме.

Па кад Турци Новому на помоћ хрлили; опет Срби Црногорци засјели у Камено, утукли Топал-пашу босанскога, и војску његову.

Себи узеше Црногорци пусте турске барјаке, и осјечене главе; а дали Хрвату кључеве да Нови отвара Латину господару.

Па се Црногорци к Будви навратили, да од десет хиљада скадарских Турака (1687.) убране Млечићу црногорскога града.

Па кад Млечићи видили какав им сусјед у Црногорцу; својих гa зaнудили побратимством; надарили га (1688.) витежким поклоним криваја и диљака, и одправили му у сватове биpaну киту, хиљаду набројно Хрвата Крајишника.

У jату Срби и Хрвати: Црногорци, брђани, сережани, Арбанијом и Херцеговином, тада су љуто разгонили Турке.

Од побратимских хришћанских руку паде на пољу Грахову петнаест тисућа Турака крволока.

V

Црна се здрмала из темеља гора; над њом ведро закрвавило небо.

Што си јадна , задрхтала Горо? што си ми закукала сејо Црногорко?

Мртав лежи у Цетињу владика; лагум разнио Иванбегове задужбине; Турчин сједе на Цетињу.

Стари заробљеници потурчењаци на хљебу и на соли отровали Висариона владику, и његове госте са приморја;

Главом је Баица од невјерника платио ново са христјаним побратимство.

Ново побратимство разјарило Турке крволоке; и Скадарски паша Сулејман ударио на Црнугору (1690.) мишицом страшном.

Превјерници потурчењаци проведоше Турке до Вртијељке, кад је Цетиње свога владику кајало.

Полетише вјерни Црногорци; ударише Турци (и потурчењаци), ужасна се код Вртијељке разтовари недаћа.

Турци засједоше у Иван-бегове дворе; заробљеници потурчењаци клањаше у Иван-бетовој цркви.

Па лагум дигоше Тури и потурчењаци, да нестане пеличника Иван-беговина, и његовој задужбини.

Ал је Иван-беговина у црногорској десници; Иванбегова је задужбина у јуначким прсима; докле је на свијету вјерна Црногорца.

Дању и ноћу лиећу на Турке Црногорци; нитко не жали смрти са Турцима.

И ти Бајо Пивљанине, ниси своје пожалио главе у боју са Турцима; нитли си за собом оставио иједнога шестдесет твојих другова.

И Црногорци опет изгњездише Сулејман-пашу и силу његову из Цетиња столичнога.

А тко ће да изгњезди превјернике потурчењаке?

Њим Турци оставише градац Обод у згодном кланцу; њим Турци уручише пазаре и трговине на жупној Црнојевића ријеки.

Црногорски потурчењаци окупили богаства и главарства; стали кроз племена подјамне провлачити руке.

Није крвавога боја са Турцима крволоцима; него је ту муклога хрвања са потурицам издаицам.

Немило и љуто, јунаку са невјером мегдана дијелити, повиједа црна на камену Гора.

Потурица бијесан, крваве очи на рођена брата, небрат подмутио.

Одметник грли туђина, мрзи рођена брата: превјерник мрзи частнога крста.

Потурица спомиње Турчина да свога таре; дичи се превјерник Мухамедом, да робұје, а зликује.

Душу отимље створитељу, а виче да му душе није; тијело заљубио трухло, па му грешница Богородпцом постала.

„Нами куле и дворови, нами пусати и пеливани; вами тријеми и катуни, вам рутежи и прјечалине.

Нами тржишта и подворнице, нами пшеница и овнови; а вам стрништа и љутежи, вам проје и лука.

Ваше нам ћери на руци робкиње, наше вам пушћенице на милост љубовце.

Ви к нашој руци и зими и љети: xљеба нам господару. А крст ваш, ни нам ни вам ни xљеба ни соли, ни буле ви кадуне, ни ужитка ни господства, нит има нит даје.

Тако зборе тамни по Црнојгори потурчењаци.

Црнагора разплака се; и ведро се небо замутило над Црногорцим.

Нит канђела на Цетињу горе, нит се хришћанске м0литве свечано роје.

Не листа гора зелена листа; нит се у гори јавља тица пјевалица.

Не попјева млада брђанка на води, нит бијеле јагањце јавља по рудини; него љепота на прагу стрне, а чобан планином үза стоку гине.

Црна Горо, игђели за тебе роди јунака?

VI

Оних дапа бјеше на планини дулиба жупна; камени брежуљци и горе велике њу oбaстираху.

На брежуљку од сјевера, куд пролазах у Црногорци, сјеђаше младић, те од рана јутра до касне вечери, пјеваше, жалостне пјесме Црногорцем.

Од вечере до јутра сву ноћ горке пред Богом прољеваше сузе; веља га туга обузимаше за родом својим.

И милосрдова Господ, и рече слуғи своме: Данило.                                                                      „Тко зове Господи?“

Ја сам Господин отаца твојих: Црнагора се заплака преда мном; и ја погледах на понижење њезино. Да си Црнојгори владика.

„Ја сам, Господи, у планини момче голобрадо.“

Ти си Данило Његуш, и ја сам изабрао тебе, помазаника мога, да његујеш народ свој, да му тобом сване дан ослобођења његова. Иди на Цетиње. —

Својом гуслом младац се заметнуо; запутио се на Цетиње и постригао се на гаришту самостанском.

Пошто Црногорци видише Данила на Цетињу, и разабраше тугу његову, и у срце примише бесједе његове, старци и старешине сви скупа рекоше: Данило Петровић, наш владико !

Данило се скриваше; он се тужаше и отимаше; ал бје владиком, Данило момче голобрадо (1697.).

Кад то зачуше Турци арбанашки, и потурчењаци црногорски, скупа завапише: љута нам се гүја на сред пута савила, хајде да jу погубимо.

И на вјеру позовнуше Турци владику Данила да у Зети свешта хришћанску богомољу.

И прими Данило за Бога и за вјеру; а Турци њету метнуше колац у руке да га погубе на стратиштү.

И зајаука народ: згрну се Зета, и брда и гиздава Подгорица, све носи одкупе за владику свога.

И препекло сунце на Зету да земља пуца, и вјетрова се страшни на блато спустили, да лађе потапају.

Тада Турци слакомише се на благо; и побојаше се Турци да се равна Зета не отрује, да зањ ништа не роди Зета; па Турци пустише Данила, примивши од црногорске сиротиње одкупе тешке сухога злата и црквених кандила.

Потом сабра Данило на Цетињу Црногорце, старце и старешине, прваке и правовјернике по кољену своме; по избору оне који љубљаху частнога крста, и срцем жуђаху народу слободу.

Па им рече: невидители, Црногорци, што нам на очиглед раде Турци и потурчењаци? Ако ми до Божића не покољете у Црнојгори Турке; ви мене владику небудете видили, Црногорци.

И нице погледаше Црногорци; и разиђоше се у племена своја: сваки пође ка огњишту своме.

Трећи дан свану славни дан Божић; а бадње вечери (1702.) до првих пјеваца учинише се по Црнојгори Турцима поклади.

Превјерници потурчењаци поклани бјеше: они и чељад њихова.

И учинише велико весеље на Цетињу; и сва Црнагора божићала славно.

И покрстила се дјеца црногорских Турака; па Турцима у Црнојгори од дана онога нестало трага.

Кад је Црнугору Данило частним крстом прекрстио; (1704.) подиже из развалина Иван-бегову цркву на Цетињу, и подиже Иван-бегов самостан, што су Турци проклетници разорили били.

Нањ ударише тада погранични Турци; први (1706.) приспјеше херцеговци на Цуце.

Њи круто приҷека Данило: и заробљенике њихове даде им на одкупе за горске вепрове.

И Данило одлучи да утврди законе и Црнојгори размакне границе.

И то дође са истока и са сјевера шум великих ратова, и бојева; што се чињаху између Шведа и Пољака, и Руса и Турака.

Па Петар велики руски цар, посла ка Црногорцима (1711.) посланике, Милорадовића и Лукачевића, са посланицам златним; да црногорци дигну околне хришћане, и да се кољу са Турцима.

И владика Данило окупи на збор Црногорце; складно Црногорци похитише на Турке; а владика пође на Ловћен и отле разтураше књиге на околне брђане, на Зећане, и на Херцеговце.

И на ријеч Данилову пламен по свуда букну; те опали турска села и вароши; и Турци осташе затворени у Оногошту, у Спужу, у Подгорици, у Жабљаку.

Када се Турци предати шћаху; пуче глас да је Петар присиљен примити мир од Султана, јер му је била на Пруту војска обкољена.

Па се Црногорци невесели вратише на заповјед Петрову; осташе градови у Турака, и оста им раја ка’ што до сада, по Зети, по Грахову и по Херцеговини.

Нит могоше Турци прегорити јунаштва Црногорции ; па силну Султан нoслa нa Црнугору војску.

И пошто сједе у Подгорици су шестдесет тисућа Турака, посла царев Серашћер владици Данилу по харач и по три главита таоца, ако неће да му до камена опали Црнугору.

Владика видећ, да кад би се Црногорци у со прометнули неби Турком ручка осолили, сабра на збор Црногорце, да сами одговоре на то што царево перо изговара.

Неки вели: да му харач дамо; а неки: да му ками дамо!

Но кад рече Вуко Мићуновић: „ви дајте харач Црногорци, ја недам три сокола црногорска, ја недам Турчину нигда ништа, док ми је глава на рамену, до крваве сабље и пољане.“ – Оста Вуку на бесједи владика.

И сви Црногорци похитише у Врању за владиком и за војводама; на кршне кланце са три стране натјераше Турке; те накрчише са двадесет тисуһа турских лешина царевлаз.

И бје славно по Црногорце: осамдесет и шест түрских барјака на Цетиње донијеше.

Тако први на царев-лазу од Косова до данас Црногорци дочекаше новога Видовадана.

И потом од пограничних Турака силно узимаху плијено; тјерајућ овце на збојеве, грабећ благо на сносове.

„Перчин ћу ти закренути, црни калуђере“ закле се на те гласе Султан Ахмет, разјарен као вепар.

Па дозива превјерника Ћуприлић Везира: узми сто тисућа војске, да изтражиш црногорска гњијезда, и покољеш љуте змије што се у њима легу.

Вољан Ћуприлић Турчину господару, узе сто и двадесет тисућа Турака и леже на Херцеговину.

Па на вјеру тврду позва владику и црногорске главаре: “дођите комшије да мир по Црнугору користан склапамo.”

На вјеру мү посла владика тридесет и седам главара: Па мү, их Турчин немилостно погуби, и на (1704) Црну гору пљуском обори.

Црнугору тада похара Турчин, и разори цркве и самостане; те за Црногорцим сагна се Ћуприлић до дуждева мора; и дужд му незамјери.

Од тад се закле Црногорац: да никад нема вјере у Турчина.

Пуче брука по свијету што уради на вјеру Ћуприлић; ал’ нитко не поможе Црногорцим.

Поможе им Бог, и поможе и црногорска мишица, и поможе братимскога народа милостива десница.

Бог непуштио стана турцима на Цетињу; па се Црногорци из збјегова на своја гаришта вратили, и шљемена своја по Црнојгори подигли.

И владика Данило пође у Русију у милостињу; и сузе црногорске Руси примили за Бога.

И подигоше се цркве, и манастири црногорски; и црногорски мученици запоји вјечна памет по руским црквам до данас и до вијека.

Кад опазише Турци да су још живи Црногорци, бези, аге и спахије, силновити са Херцеговине Ченгићи и Љубовићи ударише из небуха на Трњине (1716).

Силне бегове херцегорачке, аге и спахије Трњињани дочекаше; њим пpитeкoшe Цүце, Бјелице, Велестовци, Чевљани, потукоше и заробише Турке.

Турци дају небројено благо да се мећу на одкупе; и Црногорци мишљаху да приме драгоцјене одкупе од Турака, јер биjaxy jадни Црногорци гладни.

Но их сретају чевске покајнице; па им вели Крсте удовица кнеза Чевљанскога: „ваше главаре, Црногорци, Ћуприлић не зароби, него их на вјеру домами; па вам их нехти пуштити на одкупе.

Ако сте братске главе заборавили спомен те се, Црногорци, њихових удовица, што кукају на огњишту.

Дајте ноже, а на вам куђеље; да ми сијечено, ваше крвопије.“

И тежак бје Црногорцим укор од жена удовица; и посјекоше херцеговачке бегове, аге и спахије, њих до седамдесет глава, да освете главаре безвјерно погубљене.

И удовице примише им за разговор, и сиротам својим показаше отчево оружје.

Оних дана, опет се Ңијемци и Латини покрвише с Турцима; Срби и Хрвати на сјеверу и на југу своју пролијеваху крв под хришћанским заставам.

На сјеверу ослобођаху Банат и Бачку, и Биоград под кнезом Еугенијом; на југу јуришаху на Бар и на Уцињ под млетачким војводам.

Ту бjаше и владика Данило са својим Црногорцима; пет тисућа их даваше дужду у споборење (1718.).

И дужд даваше Црногорцима златних дуката, мачева и пушака.

И владики Данилу који му дође у Млетке да му се поклони, и да му тужи латине, даде дужд области по свим црквам што од Арбаније долазаху под дужда, од закона његова; и по црквам његовим што биjаху около Котора.

Јере дужду угодно бјеше да му владика под руком остави Мајне, Поборе и Браиће, да Црнагора до мора не допире.

И даваше дужд обилне плаће Црногорцим, да му буду споборници на Турке; јере дуждева снага малаксаше и пред Турком на истоку узмицаше.

И бјеше ратови и осветe нa Црногорце од Турака; Бећир-паша Ченгић са запада да освети (1727.) Ченгиће; Топал-паша беглербег дође са истока (1732.) да прослави Мухамеда у Црнојгори.

Али Црногорци повјероваше у Бога и у Богородицу, и светога видјеше предсобом Ђорђа, гђе им проти турком помагаше; и они од себе одгањаше Турке невјернике.

А владика Данило постављаше Црној Гори свијетскога владатеља, и сердаре и војводе; да суде, и да стегу по народу држе.

И то се чинило за живота његова.

И он посвећиваше цркве, и манастире; и закон божји утврђиваше по Црнојгори.

Па кад је владика Данило Петровић Црнугору препородио, Црнојгори независност обновио, и стека Црнојгори побратимскога народа и цара могућега Руса пријатеља, престави се у вјечност љета господњега хиљаду седам сто тридесет и петога.

“Орлић” 1867-68