Милош Обилић и о Црнојевићима и поријеклу Змајевића

(1624 - 1694)

"Primate della Servia e visitatore apostolico delle diecese della Servia, Albania, Macedonia e Bulgaria"

***

DARXAVA

 SVETA  SLAVNA I

KRIEPOSNA

 CARKOVNOGA LIETOPISA

 TRUDOM

 ANDRIE ZMAIEVICHIA

 PERASCTANINA

FILOSOFIE NAUCITEGLIA I BOGOSLOVCA

GNIEGDA OPATA PERASCKOGA

SADA

ARKIBISKUPA BARSKOGA V BUDVI S PRISTOGLIA

APOSTOLSKOGA NAMIESNIKA KRAGLIESTVA SERVIE

NACELNIKA

NARODV SLOVINSKOMV

OTVORENA

A S. SKVPSCTINI OD

RASPLODEGNIA VIERE

POKLOGNENA

GOD MDCLXXV

                       Милош Обилић

Милош Кобилић, бан Тјентишта у Хлму, близу Новога Пазара, одхрањен у дворове кнеза Лазара, ожени се за кћер истога кнеза Вукосаву, која прегањајући се с Маром сестром својом, женом Вука Бранковића, зането хвалећи јунаштво Милоша, мужа свога, рече да је бољи витез од Вука, би од исте сестре заушницом ударена. Ради које ствари Кобилић позва (на двобој) Бранковића; и видјеше да Милош бољи јунак бјеше, када с коња обали Вука, и могаше га убити да хтје. Од свога таста Лазара и његових банова и премда бише ончас смирени, Вук не приста (преста) мислећи како би кнезу Лазару Милоша омразио. И када се ћаше удрити с Турцима исти кнез Лазар, нађе пригоду Бранковић и напомену потајно тасту да има опас (опрезно) наћ Милоша, говорећи му да се с Турцима договорио да га изда. Ту ствар хтјећи знати је ли истина, кнез Лазар дозва на вечеру своје банове и с њима Милоша Кобилића, кому кнез исти на гозби напи здравицу и поклоно златан пехар с вином, говорећи: "Даривам ти чашу и вино, зете Милошу, моја вјеро и невјеро!" Забушен на те ријечи Милош узе чашу, и без смутње икакве тасту одговори: "Фала ти, кнеже господине, на дару и здравици, а сјутра видјети ћеш ко ти је вјеран, ко ли невјеран; вечерас није потребно друге ствари говорити". Не заспа ону ноћ Милош; а у свануће скори (похита) на коња, обраћајући назад копје како да бјежи од Лазара; уљеже у турску војску. Оглашени јунак, одведен ончас к Мурату под шатор, како да му ћаше (хоцаше) руку пољубити, прегнут (сагнут) извади ханџар и у трбух Муратов замлати га. А пошто узе бјежати, смртно рањен с царем заједно погину. Рука му би отсјечена и у сребро окована над гробом Муратовијем у............. (Буарту?) објеси се. Од тада Турци држе по закону да свијема који дођу пољубит руку цару два дворанина његова буду руке држати да не би учинио што Милош на Косову учини.

 (Из Змајевића Црквеног љетописа, стр. 795 - 6. Рукопис у Археолошком музеју у Сплиту. Писано народним језиком.)

           О Црнојевићима и поријеклу Змајевића

Оно госпоство које поче на Шћепану првому на четвртому (Шћепану) , седмом у броју Црноевића, који владаше Црногором 93 године, пристаде (престаде). Који се тада од племена Црноевића у Млетке одходећи међу ону господу примљени и како госпоства и града њих властели држани доскоро бише. Када се диже из речене земљи исти Црноевић (Шћепан Четврти), за не остати под облашћу турском (малу циену чинећи од кућа, баштина и осталиех добара своиех) , предигоше с њим и наши стари З м а е в и ћ и к владању славне господе млетачке, и они придоше, од коијех милостиво примљени бише (како свједоче дукале које се у нас находе) , у Котор; на Мрлатово, недалеко од града, оградише кућу и код ње цркву, која обаљена у рату године 1571, близу мирова (зидина) исте куће, и данашњи дан види се. Отле, женећи се, у Пераст премјестише се, гдје, по милости божио, установљена кућа наша напредује. А који (Црнојевићи) осташе у Црнагори кршћани, и сада како кнезови в земље владају. Од њих се у Цетине роди Арсение Пећски, патријарка српске земље, Бугарске, Босне и Арбание, по начину србскоме свиех метрополита начелник, који сада речено државе духовнием начином угодно влада, будући од саме тридесет и два годишта, по старини земљак наш, драг пријатељ, и у владању реченога краљевства Сервие (кога се сада и ми недостојни начелник по обичају свете римске цркве находимо) како ја дружбеник. Дао бог да у послуху светога приестоља буде како и свети Сава, на мјесто кога ходи.

(Из Змајевића Црквеног љетописа - "Даржава света, славна и криепосна царковнога лиетописа" (1675) стр. 817 - 18. Језик као у оригиналу)