Томо П. Ораовац - Ловћенска анатема (II дио)

Ловћенска анатема

II дио

X

О, Косовски, славни осветниче,

У истини велики војниче!

О, крилати орле и соколе,

Што те сјајна прошлост не доболе?

Што се старих не сјети мегдана,

Гдје је турска сила закопана:

Знаш, како је војвода Радоња,

Давно било, у времена она,

Освојио Плаво и Гусиње,

Раширио мeђе домовине.

Славно иша до тврдога Ниша

До Јелице мачем заобиша.

Многе Турке био и робио,

Арслан паши силу уништио

У Клименте и Васојевиће

И три пута у Бјелопавлиће.

Бојно мјесто доби име ново:

“Косови Луг” освети Косово.

Од шездесет хиљада Турака

Мало кога видјела је мајка.

Због тога је султан на Дивану,

Пресудио Муширу Арслану:

Сабљом царском, царски миловао,

Ударом га у џенет послао.

Сјећаш ли се доба великога,

Побједника Лаза Царевога?

Гдје је турска касапница била,

Српска рука свијет задивила.

Гдје су мишце крилатих јунака,

Ђурашковић Богдана и Јанка

И онога Раслапчевић Вука,

Попут змаја и горских хајдука

Турске силе били и гонили

И вјечити спомен оставили.

Сjeћаш ли се орлевских змајева,

Нечувене борбе и бојева?

Гдје су Кучи дочекали Турке,

Jaтaгaнoм крвавили руке.

Ту петнајест хиљада Турака

Низ стијене паде и поскака.

Крвава је постала Врбица

И велика турска костурница.

Само везир у живот остаде

Робом поста, тврду ријеч даде:

Да ће чуват сиротињу рају,

Од Турака — да је не пљачкају.

Љаковић га Јово заробио

На кумству му живот поклонио.

Да л’ се сјећаш Рашовића Куле

И око ње силе пропануле?

Гдје је шака кучкијех јунака,

Затворила цвијет од Турака:

Седамдесет ага и бегова

По избору турских соколова.

Затворила, кулу запалила.

Силне Турке ватром уништила.

А другијех дванаест хиљада

Погинуло бјежећ испод града.

Сјећаш ли се Нова Поповића,

И мегдана Бега Зотовића?

Кад Зотовић доби удар тешки,

Ал’ му Ново опрости витешки,

Поклони му живот на мегдану

И уништи војску одабрану.

Зотовић се заклео Србину

Да ће српску бранит домовину.

Што рекао, то непорекао,

За Србе је живот жртвовао.

Ти си чуо Милића војводу,

Који више вољаше слободу,

Него живот, благо и имање,

Слобода му беше радовање.

Пред владиком и пред главарима,

Рече: камен даћемо Турцима.

Црна Гора силу не познаје,

Никоме се жива не предаје.

Живовања без слободе нема,

Човјек није ко у ропству дрема.

Ти си чуо Никца од Ровина

И његова оба побратима:

Жутковића Тома са Његуша

И сердара Станка из Предиша.

И како су за слободу пали,

Мученички своје главе дали.

Никца слава мимо браћу краси,

Својом мишцом Црну Гору спаси,

Кад с дружином пође међу Турке

Бјелодано, а не ноћу жмурке.

Meђ’ тридесет хиљада

Турака Никац уби везира Бошњака.

А четрдесет његових другова

По избору српских витезова,

Јуриш чине у Турке уcкачу

Замах дају ханџару и мачу.

Чим је војска црногорска дошла

Турска сила била је и прошла,

Сјећаш ли се Соколовић паше,

Када Куче на предају зваше?

Тражи везир да арач донесу

И његовом поклоне се бјесу,

Ново паши под шатором пође,

Соколовић наопако прође

Вади Ново пушку иза паса

Турчин паде, остаде без гласа.

Појаxао вранца помамнога,

До племена дојездио свога.

Војску води, удрише на Турке,

Некрштене побише хајдуке.

Сјећаш ли се Петра Бошковића,

Славног вође од Бјелопавлића

Његовијех борба и мегдана.

И турскога бјежања и клања?

Које им је Петар наносио,

Спуж и Зету у црно завио.

Познајеш ли Кустудију Марка,

Барјактара, вође од јунака?

На вратима требињскога града,

Гдје гледаше Турадија млада,

Уграбио Мандушића Вука,

Кад је турска замахнула рука,

Који себе бранит не могаше.

Живот му се крају примицаше,

Кад је Турчин сабљом замахнуо,

Добар јунак хитро допануо:

Дочека га Марко Кустудија

Силан удар ударом одбија

Турчин паде а Марко припаде

Смртни удар Турчину зададе.

На рамена подигао Вука

А џeвeрдар пуца му из рука.

И са Вуком Код дружине стаде

И сам рањен полумртав паде.

Обојица од рана умрли

Обилићу у друштво допрли.

Знаш ли кад су ударили Турци

Као страшни од горе хајдуци?

На сред Чева логор учињели

Алај барјак високо попели.

Зову народ, пријете свакоме

Ко се бјесу не клања њиноме.

Црногорци немајући праха,

Имајући полета и маха.

Повадили сјајне јатагане,

Ударили са четири стране.

Силне Турке предали бјежању

И великом слому и поклању.

Турску силу бише и пробише,

Седамдесет ага заробише,

Седамдесет ага и бегова,

По избору турских витезова.

Турци силно понудили благо

Злато сребро и камење драго

Црногорци откуп непримају

Нит робове хоће да издају.

Српска слава, слобода и име,

Бјеше благо, што се диче њиме.

А за турске аге и бегове,

Потражише мачванске вепрове.

Силни Турци свиње добавили

Са свињама робље одкупили.

Горди Турци свиње доведоше,

Црногорци робље изведоше.

Сјетно Турци свиње додаваху

Црногорци бегове вођаху.

Једном руком додају бегове

Другом руком примаху вепрове.

О војниче мио срцу моме,

Дал’ се сјети упадању твоме

Чувенога Живка Никчевића,

Међу тридест хиљада Турака,

Гордог пашу ухвати Плевљака.

Снаху Анђу избави биjеде,

Пашу свеза, са собом одведе.

Пушка пуца и шемлуке чини,

На знање се даје домовини.

Да је Живко снаху избавио,

Међу војском пашу заробио.

Иду људи, Живку честитају

А риђанског кнеза проклињају:

Што је на леб, на Бога и вјеру,

На лијепи дочек и вечеру

Анђелију ммладу преварио.

И лијепа уста затворио,

Да не може помоћ потражити

Да не може викат ни кукати;

Као што је рђа обећао,

Дивну Анђу паши даровао.

Турци много нудили су благо

Злато, сребро и камење драго

Да би пашу ропства избавили

И велику бруку загладили.

Црногорци благо не примају

Нити пашу за благо издају.

Пашу дивним даровали даром

Магарећим на леђа самаром.

Тако ружна и на самарена,

Понижена, за уже везана

Преко поља довели под градом.

Да би Турке ојадили јадом.

Довели га, да Турци гледају

И од стида на земљу падају.

Зову Турке, да му пусте руке,

Неће Турци, не могу од бруке.

На сред поља, на поглед Турака,

Силног пашу везали Пљевљака.

Свезали га па се удаљили

Тако грдна тамо оставили.

Сјећаш ли се Пивљанина Баја

Славног Срба великога змаја?

Што уради поврх Вртијелке

Против турске силе и челенке

Водећ’ борбу с Царскијем већилом,

Са Шенђером крвавим везиром.

Бранио је браћу и Цетиње

Ко’ челенку кршне домовине.

Славно пао, да вјечито живи

И да му се вјечно свијет диви.

Да л’ се сјећаш доба несноснога

И народа обезглављенога?

Кад су Турци позвали главаре

Да пречисте зађевице старе.

Клети Турци, стари невјерници,

Превртљивци клетво-преступници

Нејуначки вјеру погазише

Све главаре листом погубише

Оставише народ без главара,

Да се нико не брине, ни стара

О народу и о домовини,

Све да пане и да се почини.

У таквоме добу жалосноме,

Засја народ у свјетилу своме.

Сложно пође гонити крвника

И показа силу осветника

Отишао гори у хајдуке,

Нагрдио и прогноо Турке.

Бранио се и одбранио се,

 Цио свијет томе дивио се:

Како мога народ без главара;

Новој слави врата да отвара!

И из куће да гони крвника

И освети тридест мученика.

То је било прије доста љета,

И слобода остала је света.

Дал’ се сјећаш тврде кључанице

Мартинића брдске перјанице?

Гдје је оно везир Шкодралија

Обијесни паша Бушатлија,

Са великом силом ударио,

И ту силу тамо изгубио,

Изгубио и добио ране.

Изгубио славу и мегдане.

Изгубио Мехмед Кокотлију

Зорног пашу, српског крвопију.

Саво Марков с њим се ударио

На мегдану пашу оборио.

Везир оде рањен и без наде,

Жао му је, што се Срби сладе.

Жао му је на Брђане клете,

Који тако бране аманете;

Жао му је на Петра владику,

Што му уби наду свуколику.

Рањен пође Скадру па Бојани,

Гдје му црни постадоше дани.

Стид га бјеше и од себе сама,

Ратну славу што му покри тама.

Намислио да се брзо свети,

Да уништи Карадог проклети;

Да уништи Куче свеколике,

Што његове биjaxy војнике,

Арбанији што задаше страву

Те не може подигнути главу.

За то силну војску покупио,

И на Црну Гору ударио.

Силан Везир у маxалу дође

И на кулу Беговића пођe.

Пазарнике црногорске звао,

Десну руку за љубљење дао.

Шест стотина и неколко више,

Један другом поглед поклонише.

Гледају се очима питају

И погледом одговоре дају:

Црногорци Турке љубит неће,

Док им срце мушке груди креће.

Везир зове да се рука љуби,

Да се хита, да се не дангуби.

Опет јунак на јунака гледа,

Ал’ очима један другом неда.

Опет везир, да се љуби каза,

Опет гори образ од образа.

Док Вукчевић Михаило рече:

“Чујеш ли ме пашо, не човјече!

Ми нијесмо раја — него борци,

Знаш ли пашо, да смо Црногорци?! С

лабе жене могу љубит руке

Ал’ не наше, — оне мрзе Турке.”

Срдит везир дозвао џелата,

Удри рече — тога иза врата.

Џелат махну, Михаило паде

Али спомен вјечити остаде.

Срдит везир узсо алаја

И јунаке поче да набраја,

А кад Ђулу Ораовца виђе,

К њему пође, са алајом приђе.

Рече: — “алај Ораовче прими

Као јунак живи ил’ погини.

Војева си често на Турчина,

Барјактар си и још од старина,

Име ти је далеко чувено,

Са алајем биће прослављено,

Са њиме се дичи и поноси,

Узми алај и пред војском носи.

Алај носит, ићи пред Турцима,

Бити први међу јунацима,

То је почаст и слава велика

И за пашу, камо ли војника.

ІІохитајмо, треба ићи тамо,

Гдје нас дужност може водит само.

То је чaсно, дјело је велико

Треба убит мало и велико

Иди са мном, род Драколов слисти,

Да се збрише и да се очисти,

Кучка гора од њиховог зора

То чинимо, ал’ без поговора.

Црну Гору треба освојити

Рода клетог земљу очистити.

Који турке бије од вијека

Силом муње, силом над човјека.

Треба светит Мартинићске ране,

Црногорском руком зарезане.

Те су ране тешке без пребола,

Носи алај крило од сокола”.

Ђула пашу мрко погледао,

Као Србин срдито рекао:

— “Што ми пашо, нанесе неправду,

Незаслужну понуди награду?

Помисао за мене је тешка,

Несрпска је, црна, невитешка,

Стид наноси и срамоту јаку

Сваком Србу имени јунаку.

Алај нећу, он за мене није,

Нада мном се само крсташ вије.

Крсташ барјак-носићу у руци,

То нек’ знају и Срби и Турци,

Српкиња ме породила мајка,

Носи ћу га противу Турака.

Крсташ носит, за народ мријети

То је дужност и аманет свети.”

“— Не ћеш алај? љуто Везир цикну,

А ти иди на вјешала викну.

На вјешала луда главо иди,

Нека војска нека народ види,

Како прође, шта са оним бива

Ко Везира не слуша, целива.”

Срдит везир изађе на кулу

И позвао Ораовца Ђулу.

 — “Узми алај ил’ вјешала прими,

Живи славно, ил срамно погини”

Ђула оде, испрси се, стаде

И одговор као Србин даде:

- “Алај нећу, а хоћу вјешала,

Ту награду судбина је дала”,

Као витез потрча, одскочи,

Алај пљуну, на вјешала скочи.

Замку метну себи иза врата,

И поздрави Црногорца брата:

— “Збогом земљо, славе, и слободе,

Збогом Кучи, мој рођени роде.

Збогом српски народе избрани,

Овакви су најдражији дани.

Мило ли је за народ мријети,

Жив је Србин има’ ко да свети.”

Вјешала се силно зајосала,

Кад је Ђули душа испадала.

Силна душа, ал ријетка није,

Силно срце престаде да бије,

Такве душе даје српска гора,

Таква срца рађа Црна Гора.

Сва се војска Ђули поклонила,

Сва се војска соколу дивила.

Назвала га чудом од јунака,

Каквог тешко може родит мајка.

Гледајући мртвога јунака

Везир зовну Ђулиног рођака:

— “Дођ’ Ивеза, алај барјак прими,

Славно живи, у лудо не гини

Алај прими и пред војском иди,

Да те свако поштује и види.” —

Ивеза се гордо исправио

И Везиру српски говорио:

— “Ивеза се од алаја гади,

Ја ћy paдит што Ђула уради.

Ми смо Срби и ка’ Срби само

На вјешала и душу да дамо,

То је слађе, драже и светије

Но над нама да се алај вије.’ –

Поскочио неколико пута,

На вјешала искочио крута.

Прекрсти се и Ђулу погледа,

Укочена, мртва и блиједа.

“— Збогом Ђула соколе и брате,

Ивеза се угледао нате. –“

Алај пљуну, за врат метну замку,

Чудна помоћ пристиже јунаку!

Кут Сулејман под вјешала стао

На рамена Ивезу дигао,

Зове јунак главу Подгорице:

“Аџи пашо, зетска узданице,

Једна крв ме са Ивезом брати,

И ја морам са њим умирати,

Двије вјере, крв је једна иста,

Крв је света ко’ и вјера чиста.

Помози ми Бог ти помогао.

Јунаке си вазда избављао.”

Сулејман је витез, чувен био,

Међу Турке ногу износио.

Јунацима и понос и дика,

Славила га зета сваколика,

Хаџи пашу лако укорио,

И свакога паша зачудио

Хаџи паша оде и похита

И везира Бушатлију пита:

 — “Да ли прима за Ивезу благо,

Нека иште колико му драго?”

Срдит везир на молбу немари,

Тврдога су срца зулумћари.

Наредио да Ивезу стежу,

Јаче коноп око грла вежу.

A Сулејман још Ивезу држи,

У животу да ко га одржи.

Хаџи паша даје себе, сина

Да се спасе глава Ивезина.

Горди везир за то и не хаје

И одговор на молбу не даје.

Хаџи пашу то је зачудило

И крај овом чуду учинило

Од бедара сабљу извадио,

Над Ивезом замах учинио,

Изнад главе коноп прекинуо,

Те јунаку живот остануо.

Са вјешала скинуо јунака

Узвисио себе до облака.

Бушатлија на Бусавник пође

Дому своме да више не дође.

Петар први са Црногорцима,

Смртни удар нанесе Турцима.

Бушатлија главу изгубио,

 Живи га је огањ изгорио.

Тужни Турци бјежању се дали

А срби их гонили и клали.

Од тридесет хиљада Турака

Мало кога видјела је мајка.

Зар бич свјетски силног Бонапарте

Није страшно кидисава’ на те?

Онда кад је свијет покорио,

Све краљеве под ноге бацио,

Кад бијаше његовим ногама

Погaжeнa немачка помама,

И када је њемачке владаре

И њихове породице старе,

Витешкијем ударом претука’,

Као мртве по прашини вука.

Кад је силног аустријског цара,

Охолога бечкога Ћесара,

Са престола о земљи лупио

И без силе царске оставио.

Одиву му уграбио царску

И круну му узео мађарску.

Кад млетачку републику смлати

И кад папа са државом плати.

Италију кад видје покорну

Своју војску одморну и зорну.

У времену такве силе, зора,

Кад бијаше свакога примора,

Да га слуша, да му вољи служи,

Да се сили његовој придружи,

Да од њега заповијест чека

Ко’ од више силе — надчовјека.

Твоји стари једини биjaxy

Непобједни, силу презираху

И њему су на мегдан изашли,

С непобједним у борби се нашли

С чудесником витештва мјерили,

Громовника побједом чудили.

По Боки му разгонили снагу

И војску му поломили драгу;

Освајали све градове редом,

И Дубровник прихватили гредом,

На Корчули побједници били,

Далмације пола освојили;

Робили му војске и главаре

Војсковође, генерале старе.

 Оно славни бјеху Црногорци,

Родне славе и слободе творци.

Који ропске презираху ланце

И прcима затвараху кланце.

Лакше им је било и мријети

Него ланце ропске понијети.

Који нигда са вјером у Бога,

Недадоше роба ниједнога.

Двојица су ропства допанули,

Силни полет кад су учинили,

Да одбију и гоне Французе,

Max јуначки слободу им узе.

Французи су у бјежању своме

Лет скратили полету њиноме

Ухватили српске соколове

Одвели их собом на бродове.

Да небише робовима били,

Смјело, српски ропство прекратили:

Један главу о Каторци сломи

Онај други у море зарони.

Кад је зато Бонапарта чуо,

Бенералу Бову узвикнуо:

— “Тај је народ бољи од другога

У њем видим супарника мога

Не по сили и броју војника,

Но по оном што је ратна дика.”

Да л’ се сјећаш Попова Вукића

Од витешке куће Петровића?

Који бјеше над Кучима глава,

Малесији и Турцима страва,

Што је многе добио мегдане,

Разгонио Турке на све стране,

И летио посред Подгорице,

Сијекући Турке немилице.

Од кога су Турци страховали

И својим га бичем називали;

Који бјеше братски понос, дика,

Вођа храбрих српских осветника.

Мјесто хвале и мјесто признања

Бјесомучно са мало кајања,

Убише га “браћа” на спавању,

Изложише Зету туговању.

Убише га из зависти клете

Душе црне, мрачне и проклете

Убише на велeдостојници,

Митроносни црни духовници.

Чије име спомињати нећу,

Други куну... а ја клети нећу.

Ти си чуо, одавно је било,

Оно што је свијет зачудило.

Кад тридесет хиљада војника

Ћесарове војске, убојника

У Паштровској гори засједоше,

Са Црницом чарке зађедоше.

Ту је војску Ћесар оправио

Да би њоме Црницу добио;

Али му се жеља не испуни

Срамни му се помеше рачуни.

Стидна оста клета Аустрија,

Понизи је Петровић Ђорђија

Са Филипом цеклинским сердаром,

Оснажени бојном срећом старом,

С китом дивном својих слављеника

Биранијех, дичних убојника.

Са јуришем узеше Космача.

Са десницом и оштрицом мача,

Ћесареву војску одабрану

Предадоше клању и бјежању.

Пушка пуца, пламен анџар влада,

Стидно бјежи тридесет хиљада.

Пада војска, војник до војника

Од малене чете осветника.

Бјежи сила преко Паштровића,

Гине, пада све до Режевића

Ту је стала, од страха дрхтала

И од Беча помоћи искала.

То је била аустријска проба,

Што је дошла у најтеже доба

Кад Владика бијаше на страни

И кад честе борбе и мегдани

Црну Гору бјеху намучили

И с пола је снаге оставили.

Та је проба Аустрију била

О немоћи својој увјерила,

И због тога тражила је мира

Са заклетвом, да више не дира,

Црну Гору ни слободу њену,

Преко крви славно добијену.

Сјећаш ли се Церовић Новице,

Славног бана, српске перјанице.

И сокола Алексића Мирка,

Кршикапе силнога ратника.

Што Ченгића Агу погубише

Многе српске јаде осветише.

Да л’ се сјећаш других соколова

И граховског војводе Јакова?

Који душу мученички даде,

Душу даде, народ не издаде.

Је си л’ чуо за војводу Мину,

И гласитог Вука Лопушину,

И онога Бегаше сердара

И његова пламена ханџара?

Па све редом ускочке јунаке

Чија слава стоји под облаке,

Који бјеху Турке уплашили

Град Колашин, Никшић затворили.

Сјећаш ли се Јова Пајовића

Што одaгна из Бјелопавлића

Силне Турке и Мећикукиће?

А пред сојем Бијелога Павла

Свака сила бјежењу се дала

И гоњена, без мало милости,

Често тамо остављала кости.

Да л’ познадеш Павића Сердара

И његова бистра џевердара?

Што је многе Турке погубио

Град Колашин у црно завио.

И његове крилате Ровчане,

Њихов напад и славне одбране,

Слободу су своју очували,

Нигда ником арач не давали.

Сјећаш ли се Јанковића Кења

И онога чуда и знамења?

Када Кењо са дружином пође

Испод града Жабљачкога дође.

Чета ноћно; без мјесеца ишла

Прије зоре на бедем изишла.

Чета мала, дванаест јунака

По избору кршнијех горштака.

Сјела чета на бедем од града.

Јуначка се испунила нада.

Кењо зове од града посаду

Де оружје и топове даду.

Посада је оружје предала,

После борбе, кад је малаксала.

Тако Кењо овладао градом

Зетске Србе надахнуо надом:

Да слобода брзо доћи мора

Да је живо Српство — Црна Гора.

Ти се сјећаш Пилетића Јола,

Омиљеног змаја и сокола,

Па његове борбе и вјерности,

Чојства суда, неуморености,

Знаш ли, што је Јоле учинио,

Омер паша кад је ударио,

Црну Гору да сатре, обори

И да народ пороби умори.

Кад је Никшић и Спуж саставио.

Црну Гору на двоје удрио.

 Тад је Јоле оста’ без помоћи,

Ни одкуда није могла доћи.

На њега су Турци ударили

Неби ли га жива ухватили

У куле се с братом затворио,

Шест мјесеци бојеве водио.

Ругао се Омеру муширу

И његовој понуди о миру.

Врхом сабље одговор је дава’

Џевердаром зубе пребројава’

Презирао родне издајнике

И њихове радње свеколике,

Што се беху Омеру предали

И издајно Турке помагали,

Сијала му сабља на мегдану

И по ноћи и бијелу дану.

То је сабља Махмута везира

Коју му је Владика дарива

За витешство и за војну славу,

Која му је окитила главу;

За заслуге, што је учинио

Док је Раде у животу био.

Кад су многи главари издали

Као сада крвнике позвали,

Све што хоће да по вољи раде,

Па да народ остане без наде.

Тад је Јоле сјајем засијао

И љубимцем народним постао.

После тога за дуго година,

Гледала је у њем’ домовина

Неумитног судију и борца

И великог Срба — Црногорца.

Књаз Господар ругао се томе

Мрзио је свако часно име.

Ни Јоле му није добар био,

Што је славне услуге чинио.

И до срца увријеђен Јоле,

Потражио пасош одневоље,

А књаз њему сабљу од бедрице,

Да му удар нанесе у лице.

Но Јоле се збунит није дао,

Истину је витешки казао,

Рекао му, што књаз знао није,

Ни схватио, ни после, ни прије:

— “Та је сабља другарица моја,

Свједок многих мегдана и боја;

Сијала је педесет година,

Света јој је била домовина;

На Вучему Долу гледао си.

Ко је Јоле, јавно рекао си.

Турском крвљу често је бојена

О турскијем главама ломљена.

Ево гвожђа, узми га соколе,

А сабља је Пилетићу Јоле.

И ту сабљу са собом понесе.”

Сви присутни жале и чуде се,

Кол’ко књазу и његовом “дару”.

Тол’ко опет Пилетић сердару.

Та је ријеч громовита била,

Многоме је очи отворила.

Народ то је у брзо прочуо,

Од жалости тужно уздахнуо,

Зажалио, јекнуо од бола,

За одласком сивога сокола,

Који бјеше по заслузи први,

Гдје се ради, говори и крви.

Књаз је Јолу ово запамтио,

Успомене на њега гонио!

Мало му је, што му зада ране,

И под старост даде црне дане,

По туђини страшно гонио га

Небојећ’ се зазора ни Бога.

И када је “Кола” састављао.

И љубимце своје прослављао,

Дао пјесме народу у уста,

Да велича многа дјела пуста,

Лише неких људи великана

Чија дружба није одабрана,

Изнад мржње није одскочио

Нити Јолу мјесто учинио

Тамо гдје је њему прво било,

Да се чојски, право говорило.

Јола није тамо спомињао,

Да би тијем забораву дао

Чувенога мученог јунака

И љубимца, народног првака.

Без обзира, што је често пута

Спасао га, да не би залута,

У данима искушења тешког

Давао му полета витешког;

Вучедолску донио му славу

И побједом окитио главу.

Због тога је народ уздахнуо,

Због тога се пјесмом надахнуо,

И народно коло саставио:

“Што си сјетан Јоле” — говорио.

То се коло једнако пјевало

И ако се озго захтјевало:

Да та химна народна нестане,

Да будилник слободе пропане;

Ал’ напротив све је јача била

Моћ и вољу народну открила.

А због тога кола народнога,

Које слави миљеника свога,

Безбројни су људи похапшени,

Прогоњени, бјени и глобљени,

Да би тако народ застрашили

Да се погне и покори сили.

Тако бива кад хоће владари

Да безумље њино господари.

Такви рад се тирјанима свети

Из стрпљења кад народ излети.

Сјећаш ли се двадест мученика

Који бјеху Црној Гори дика,

Под Острогом кад се затворише

И одбраном свијет зачудише.

Њине муке бјеху нечувене,

Њине борбе бјеху невиђене.

Турска сила бијаше велика,

Ипак оста стидна сваколика.

Кад немога’ учинити ништа

Јунацима — што слави огњишта

Од свaчeгa бијаше милија,

А таква се снага не пробија.

Турскоме се противљаху бјесу,

За сву силу хајали нијесу,

Љути Турци бацише кумпару,

Која паде у светом олтару,

Крај ћивота божјег светитеља.

Турцима се неиспуни жеља.

Ту је јунак чудо учинио

Петровић ју Крцо дохватио,

Усиjану међу Турке баци,

Од смрти се спасоше јунаци

Чим је пала страховито пукла

Небројено Турака утукла.

Тако дуго мукама морени

И са силом турском опкољени,

Остануше своји и слободни

Непредајни љубимци народни.

Сјећаш ли се три брата рођена,

Какве тешко дају покољења,

Попа Луке и Рама и Мила,

Што је једна одњихала вила?

Па витеза Рамова Новака,

Што чињаху покор од Турака?

Сви су славно за род војевали

Славно пали, српски умирали.

Што с’ не сјети боја великога

Поља части, поља Граховскога!

Великога слома на Граховцу,

Који даде маха Црногорцу,

Чујао си како Бесац паде,

Како Турчин на њему пропаде,

Кнез Никола како после прође,

Доби име непобједног вође.

Чујао си Вукотић Шалету,

И његову борбу и освету.

Клете Турке био и гонио,

И бесмртни спомен оставио,

Борио се, не предавао се,

Главу дао, не преклонио се.

Ти се сјећаш витешких јунака,

Што је једна одњихала мајка,

Дичног рода куће Мартинове

Што је вазда давала орлове,

Чија сабља из једна је сјекла,

Вјенце славе низала и текла.

Чујао си Обренова Драга,

Ком бијаше слобода предрага.

Бјеше Драго од крајине крило,

Мало их је њему равних било.

Борбе био, дуго војевао,

И дубоку старост дочекао.

Ко га знаде сузе би пролио,

Што се био и заборавио;

Као што би и за многе друге,

А чије се презиру заслуге.

А због кога, нек нађе од Бога,

Што уради од народа свога.

Какви бјеху силни Требјешани,

По избору Срби одабрани,

Који бјеху Оногошт притегли,

Силне Турке менгелима стегли.

Што е не сјети Брда Великога,

И витешког рода пиперскога,

Кудијен су витезови расли,

Своја стада силом, зором пасли

На срамоту турске царевине,

А на понос своје домовине.

Лукавицу силом одржали,

Силни Никшић са ње отјерали.

Међу првим свуд и свагда били,

Своје српско име прославили.

Што се славе не сјети вјековне

И цеклинске борбе неуморне?

На све стране коју су водили

И нахију славно предводили:

По језеру у бојеве страшне

Са витештвом, славом ненадмашне.

По Лесендру и по Салковини,

По Жабљаку и кршној Врањини,

Па до Скадра и Крајине љуте,

Водене су крвавили путе.

Сјећаш ли се Баћевић војводе,

Љубитеља правде и слободе.

Чувенога борца и јунака,

Гониоца силнијех Турака.

Смрт његову жаљаху јунаци,

Коју крију тајанствени знаци.

Нико не зна од куд пушка пуче

Ко ли силно Србина утуче.

А због кога нек нађе од Бога,

Што учини од народа свога.

Чујао си Станојевић Јоша,

По витештву новога Милоша,

Што је с Марком тражио мегдане

И бој био свуда на све стране,

Иб ранио сиротињу рају,

Да ју Турци мукама не дају.

Уплашио Арбанију клету,

Славно поша другоме свијету.

Сјећаш ли се војводе Милоша

И оштрице његовога ножа.

Знаш како је Цуце предводио,

Јунацимо вазда примјер био.

Чујао си кад је на Граховцу

Примјер дао сваком Црногорцу:

Како треба за род умирати,

И грудима шанац направљати.

Кад јунаци узмицат почеше,

И крвници загон учињеше.

На шанцу је ноге прекрстио

И витешку војску прекорио:

“Што чините и зашто бјежите?!

Бјеште! књаза нашег поздравите,

Кажите му како сам остао,

Не бјежао, Турке дочекао!

Одскочио јуриш учинио,

И јунаке тако укорио.

Вратили се и сломили Турке,

Себе, земљу избавили муке.

Знаш какве су Црногорке биле

И витешка дјела починиле?

Чујао си Косарића Јелу

И њезину славу неувелу.

Кад су Турци Дробњак попалили,

Војводину кулу разорили,

Убили га, окинули главу,

Коју паша однесе крваву,

Дивну љубу Јелу заробио,

Да би гадној жељи угодио.

На Језера паша коначио,

Тужну Јелу код себе видио.

Гледа Јелу и диви се чару.

Својој срећи и великом ћару;

Гледа, мисли, да ће уживати

Кад одпочне Јелу миловати.

Кад мисљаше уживат у миљу

Предати се рајскоме обиљу,

Јела хитро сабљу дохватила

Што је паши поред главе била.

Брзо сабљу из корица вади

И везира са оштрицом глади.

Колико га лако ударила

Од тијела главу одвојила,

Главу хвата, излази на врата,

За узде је ухватила хата,

Скиде с коња војводину главу

Код ње метну пашину крваву,

Обадвије у зобницу тури,

И на хату ко’  звјезда одјури,

До свекрве долазила тужне

Почасти јој указала дужне.

Руке љуби и пружа јој главе

Обадвије мртве и крваве:

“Ево главе дивног сина твога,

Сина твога, господара мога.

Прими главу паше зулумћара,

Немој плакат, весели се стара.

Освету сам српски учињела,

Везирову главу донијела.

На знање сам дала Дробњацима,

Прије зоре удрили Турцима,

Учинили што су навикнули,

И слободни опет постанули.

Језера су Турска костурница

Језера су српска перјаница...”

Два малена сина дохватила

И са њима хитро одјездила,

Дуго ишла, градове обишла

До војводе Радоње изишла,

Каза брату што је и како је

Те весеље опште настало је.

Веселе се Кучи и Брђани

Што су Срби славом овјенчани.

Ти си чуо за Братоножиће,

Од истине праве Обилиће,

Чија храброст описат се не да,

Чија слава сунчаног је гледа,

Чије име побједу представља

А чиј’ рад је беочуг од славља.

Кучи с њима, они са Кучима,

Чињели су чуда над чудима.

Њино име побједу представља,

Њихов рад је беочуг од славља.

Што с’ не сјети колијевке славне

Озринићске крви одабране?

Дичне браће и силнога јата,

Што је српског помагао брата

И бој било свуда наоколо,

Заводило виловито коло,

У коме су ускакала браћа

Да се зајам крвницима враћа.

Што с‘ не сјети крви Дрекалове

Која није знала за окове,

Но бој била свуда на све стране,

Односила славу и мегдане,

И по свему међу првим била,

Арбанију у црно завила

И бич била клетијем Турцима,

Понос, слава, српским јунацима.

Гаврила си чуо Шибалију

И одлазак његов у Србију,

Куда су га браћа одшиљала

Да би веза братска постојала:

Измеђ славног вожда Карађорђа,

Који бјеше од Србије вођа,

И владике Петра светитеља

Чија беше постојана жеља:

Да са вождом заједнички ради,

Да су једно, а не у завади.

Да јединство имају команде

Једна земља, а не у комаде.

О првенству да се не говори,

Него братски и мисли и твори.

Да одскочи силно у висини,

Српско име завидним учини.

На том пољу витештва и славе,

Кадри паша остаде без главе,

И погибе дванаест хиљада.

Што остало пало и пропало,

Ту се узе двадесет топова

И Грахово спасе од окова.

Сjећаш ли се Ђуришића куле

И око ње силе пропануле,

И одбране љутих Црничана

Који много нанесоше рана

Осман паши и силним Турцима,

Помажућих славним јунацима.

Што у кули бјеху затворени

И великим мукама морени.

Сердар Туро и Петровић Ђорђе,

Неустрашни витезови, вође,

Свој и српски образ освјетлаше

И Турцима смртни удар даше,

Ти си чуо војводу Миљана

И Васову ђецу од мегдана.

Што јуначки славно без одмака

Очистише земљу од Турака.

Све Полимје у крв претворише,

Турке бише, себе прославише.

Учинише што ико икада

Оствари се мученичка нада.

Васово се племе прославило,

Вјенце славе низат наставило.

Оде Турчин из Васојевића

Гоњен руком српских Обилића.

Селим паша главу изгубио.

Сву велику силу оставио,

Арбанија погинула с главе,

Бјена пошла у горе крваве.

Да л’ се сјећаш Вукаловић Луке,

Његовога витештва и муке?

Када јунак Турке разгоњаше,

Херцеговце славно предвођаше.

Па сокола Љубибратић Мића

И јунака попа Зимоњића;

Два витеза, два Ковачевића,

Мученика Петка и Стојана

И њихове борбе и мегдана?

Два витеза и два духовника

Мачем, крстом славна осветника;

Мелентија војводе избрана,

Српску дику крвничког душмана,

Остаде му живот по чудима,

И мученог брата Серафима

Перовиће из Требиња града

Који бјеху братски понос, нада.

Сјећаш ли се Николина Вула

И пећине што му беше кула,

На њега су Турци нападали,

Сваки пут се грдни повраћали.

Вуле спомен српски оставио,

Борио се, па се прославио.

Чујао си за војводу Мата,

Смрт његова биће ти позната;

Кад дванаест по избор јунака,

Дочекали силу од Турака.

У цркви се затворили светој

Да одоле Турској сили клетој,

Од свуд Турци цркву нападају,

Из цркве их Срби одбијају.

Мртви Турци поље прекрилили,

Јуриши су страховити били.

Живи Турци преко мртвих скачу

Страшно гину, на цркву искачу.

Свод црвени пробушили тешко,

Да угуше јато превитешко.

Из цркве се мученици боре,

Бију Турке изнад цркве горе.

Бију Турке злотворе крваве,

Многи Турци изгубили главе.

Омер паша пита се и чуди:

Је су л’ ови Мартинићи људи,

Ил’ су нешто више од човјека?

Јесу, рече: стаде и причека,

На предају мученике зове,

Жао му је па им обећаје

Да оружје њихово остаје.

Мартинићи неће ни да чују

И ка’ мртви хоће да Србују.

Као мртви да вјечито живе,

Покољења да се њима диве.

Да се диве имају и коме,

Да се чуде витештву њиноме;

Ријешени, умријети часно,

А кумпаре одлиjежу гласно.

Кроз отворе по цркви падају,

Залуду се Срби уклањају.

Црква мала, а кумпаре честе,

Сваким пуцњем по некога смјесте.

Димом гуше, јунаке кидају

А они се боре и пјевају,

И спомињу Бога истинога

Црну Гору, Господара свога.

Збогом кажу: браћо и дружино

Збогом наша мила домовино.

Мученички животе дајемо,

Умиремо, а не предајемо

Срамота је Србину јунаку

Да се туђем поклони барјаку.

Све кумпара за кумпаром пада,

Дим са јатом витешким овлада.

Престале су пушке да пуцају

И јунаци да се дозивају.

Турци лете разбијају врата

Нашли мртва војеводу Мата

И његове дванаест другова

Мученијех српских витезова,

Чујао си Кузмановић Вука

Страховитог од горе хајдука.

Бој је био по Херцеговини

Наносио славу домовини,

Погубио педесет Турака

По избору гласитих јунака.

Сјећаш ли се крвавих Крњица

Гдје се српска прослави десница;

Гдје храбрости, зору Црничана,

Цеклињана и Љуботињана

Предаде се равно шест стотина

Арбанаса чувених јунака,

И скадарских гиздaвих Турака.

Хасан Хот се поклонио ничке,

Изгубио почасти војничке.

Ти си чуо Ђура Љаковића,

Који с триста Кучких Обилића

На град Медун јуриш учинио

И у граду први ускочио.

Загон чини с Турцима се хвата.

За њим лете три стотине брата.

Рањен Ђуро у граду је пао,

A Поповић Ново дотрчао,

За њим Бацо Ивановић дође,

И код Ђура рањенога пође

Ђура браћа смрти избавила,

Рука руци јунака спустила;

У град Срби јуначки ускачу

А Турци се бране и алачу,

Бију Турци бацају кумпаре,

Зато Срби ни мало не маре.

Три кумпаре Ново дохватио,

Усијане натраг повратио.

Како пале тако запуцале,

Многе турске главе попадале.

Соколови тако су се били

На предају Турке нагонили,

Град ломили, Турке убијали

Страх и мрско ропство презирали.

Ти си чуо Павловића Пека,

Што је скоро за пола вијека

Борио се и војске водио,

Срећно свагда Турке побједио,

Био слика косовских јунака

Узор примјер бесмртних горштака.

Ти си чуо и брата му Крста,

Коме српска рука бјеше чврста.

Од кога су Турци страховали,

Много пута крвави бјежали.

Услуге је роду учинио,

Бојном славом главу окитио.

Ипак тужан по свијету оде

Тражит правду, тражити слободе;

Оде јунак остави огњиште,

На ком људи од неправде пиште.

Сјећаш ли се Марка Мирковога,

Са Медуна града бијелога;

Знаш како је пош’о на Стубицу.

Улетио у турску фолтицу,

За собом је врата затворио,

Бјеже Турци, хоће да искачу,

Кроз прозоре стрмоглаво скачу;

Како кога по кули пристигне

Одмах падне, више се не дигне.

Тако Марко освоји фолтицу.

И прослави витешку десницу.

Ти си чуо Вида Бошковића,

Змаја љута Мирчету Пешића,

Знаш како су витезови ишли

И на Граду спушкоме изишли

Хитро пошли поред топа стали,

Подигли га и доље се свали.

Храбра чета одмах га подиже,

Чету Видo са Мирчетом стиже.

А Турци се јаду досјетили,

И за четом загон учинили.

Ал’ си брзо окренули плећи,

Мало који мога је утећи.

На Цетиње топ су понијели

И на табљу високо попели.

Владика је — примајући даре

Поздравио витезове старе.

Камо Тара да ти на ум пане,

И бој љути што би у Шаране,

Гдје је шака витешких горштака.

Уништила силу од Турака

Што бијаше дошла изненада,

Да Језерце и Шаранце свлада.

Ал’ Шаранци и Језерци љути

Милошевим духом надахнути,

Од Турака полом учинише,

Ниједнога жива не пустише.

Све је Тара у себи примила,

И са собом даље проносила.

Казивала чудо и знамење,

Турском крвљу бојила камење.

Камо Дуга, а камо Голија

И по њима Шћепан и Илија

И делија Бањанине Ђоко,

Што гледаху к’о са јеле соко;

Чекали су долазак Турака

Mа да снага не беше једнака

Удари су громовити били

Од Дуге су гробље направили.

Њине борбе велике су биле,

Горди Никшић у црно завиле.

Кад су славно на бојишту пали,

Сви су Турци хвалу Богу дали.

Страшно бјеше кад су са три стране

Три велике војске одабране

Црну Гору менгелима стегле,

И на срце и на душу легле,

Да ју згазе и узму слободу,

Слободноме мученом народу.

Сулејман је од Никшића доша’

Али-Сајиб од Спужа је поша’,

Мехмед-Али удри на Морачу,

Све да преда и огњу и мачу.

Сто педесет удрило хиљада,

За то бјеше код Турака нада;

Црну Гору ратом уморену,

Да ће лако виђет покорену.

Тим вјековне жеље испунити,

Султану је лако поклонити.

На Морачи пропала је сила,

И ако је превелика била,

Мехмед Али понижен се врати,

Турском крвљу луди поход плати.

A Сулејман посље девет дана,

Страховитог боја и поклања,

После мука што је пропатио,

И пораза што је претрпио,

Једва жив се из клопке извука,

У коју се махнито увука.

Кроз Вучицу једва жив остаде,

Пола војске тамо му остаде.

С Турцима се у Спуж састануо,

И ту мало душом одахнуо,

Па утече главом без обзира,

Црну Гору да више не дира.

И у томе добу витешкоме,

И времену тако несносноме,

Кад се један с двадестињом тука,

А притиснут од стотину мука,

Опредаји није се мислило,

Но се оно што вазда радило.

Ал’ су оно били витезови,

Непобједних отаца синови,

Што су знали слободу чувати,

Своје српско име поштовати.

Ти војниче што си урадио?

Знаш ли ко те робом начинио?

 Ах нека га, нек нађе од Бога

Што учини од народа свога.

Сјећаш ли се Џаковића Трипка

Рањен пао, Турцима подвика;

Још је Трипко у животу, Турци,

Ево Трипка удрите хајдуци.

Револверу живу ватру дао

Седмину је у џенет послао.

Четворицу рукама хватао,

И са моста Тaри поклањао.

Полумртав оца осветио.

Своју дивну главу замјенио.

Учинио чудо, да се прича,

Док постоји ратнога поклича.

Сјећаш ли се војводе Сочице,

Равне Пиве и Муратовице:

Гдје је Лазар Турке побједио

И јуначку славу задобио.

Ти се сјећаш Кривошиске борбе,

И Њихове муњевите ћорде

Њен је удар Ћесар осјетио,

Кад је на њих силу отправио,

Да гњијездо јуначко уништи

И цијела Бока да пропишти,

К’о што пиште покрајине друге

Које гњаве ћесарове слуге. ‘

Кривошије српског рода дике,

Уништише ћесарске војнике.

На Кнез-Лазу витешки их срели,

И побједу славну однијели

Приморали Цара и Ћесара,

Боки права да поврати стара.

Мир да тражи и војску да врати,

Све оштете свакоме да плати.

Тако ето прође Аустрија,

Од малене шаке Кривошија.

Ти познајеш бесмртног јунака,

Непобједног Миљанова Марка,

Ти знаш што је било у Фундини,

Која часно изузеће чини;

Недостижног прегнућа и славе,

Која кити узорите главе.

Они што су на Фундини били

Супрот стали отоманској сили.

Кад је оно шездесет хиљада,

Ударило страшно изненада,

Да попали Куче камените,

Камените, али гласовите.

Ту је Турке дочекао Марко,

Кога они тражаху једнако;

Дочекао што нико никога,

Бјежању је предао свакога.

У шездесет хиљада Турака,

Пет хиљада удрило јунака.

Сваки војник хваташе својега,

Ту се не зна бољи од бољега,

Пушчана је престанула борба,

Завладао јaтaгaн и ћорда

Турском силом страховање влада,

Бјежи сила, гине и пропада.

Нема момка и нема јунака,

Да не носи биљег од Турака

Лете Срби и Турке сијеку,

Нема краја јаду и лелеку.

Од замаха Милошев Новака

Седамнајест погибе Турака.

Хиљадама Турака пало је;

Хиљадама тамо остало је

Сву Фундину љешеви покрили,

Какарицку Гору прекрилили.

Слому мора човјек да се диви,

Међу мртве склонили се живи,

Притајали душу и тијелу,

Да би кожу извукли цијелу.

Хиљадама наказно отишло,

Ка’ страшило Подгорици cишло.

Што с’ не сјети Вучијега Дола,

Страшног турског полома и бола,

Од велике турске касапнице,

Знамените српске перјанице;

Гдје је Муктар војску изгубио,

Црногорац себе прославио;

Селим паша гдје јуначки паде,

Осман паша у ропство западе;

Гдје се турски топови узеше,

На Цетиње српско однијеше.

Зар змајеви од Херцеговине,

Чија слава не мре и не гине,

Не могаше примјером послужит

Како треба са вјерношћу дружит;

Како треба бранити слободу,

Којима је небројено пута,

Дом порушен и кућа просута;

Породице свуда поскитале,

Они вазда први на мегдане,

Херцеговац робом не постаје,

Диван примјер родољубља даје

Диван примјер, да вјечито живи,

Којему се сваки Србин диви.

Што да ређам и побједе нижем,

И јунаке узносим и дижем,

Све не могу, много их је било,

Много их се и заборавило,

Који спомен заслужише вјечни,

За витештво и рад надчовјечни.

Да сам кадар, да и како могу

Говорећи истину, ал’ строгу;

Свијема бих диг’о споменике,

Окитио вијенцем ловорике,

И то би им премалено било

Спрам онога што се заслужило.

О војниче, нек ти није жао,

Што сам река’ што сам поређао.

Ређао сам миле и покојне,

Ређао сам слике незазорне;

Ређао сам оне што биjaxy,

Господари и ропству и страху.

Ређао сам српске соколове,

Набрајао твоје прађедове.

Не све редом, него неке само.

Тек толико, да их упознамо.

Да се види што су учинили,

И како су слободу бранили.

Ређао сам, не да те прекорим,

Но код тебе увјерење створим:

Да си мога’ бити неуморан,

Свој господар никад непокоран;

Могао си одбити крвника...

И остати своме роду дика

Могао, си, ал’ ето нијеси!

То су туђи, а не твоји грјеси.

Они што су Владали са тобом,

Кажу, да си постануо робом,

Што нијеси мога ратовати

И крвнику отпора давати,

Што нијеси оружја имао,

Што си залуд помоћи искао.

Правдају се да правдања има,

И ако је то изговор њима.

Да си пао, — од невоље љуте

Робовања загрлио путе.

Што свој живот, мушки, паћенички,

Не могаше бранити војнички.

Истина је порећи се не да,

Да те свака пратила биједа.

Као јунак рођен од јунака,

Вичан раду: Милоша и Марка,

Ка’ потомак славних прађедова,

И очева српских соколова,

Који бранећ име и слободу,

Оставише спомен у народу.

Ти си знао, да је са ранама,

И са крвљу слобода купана.

Да су силно голијем рукама,

Са великом борбом и мукама,

Турске силе, клали, убијали

И огњиште свето очували:

Немајући пушке дародавне,

Немајући помоћи државне!

Немајући лака брашњеника,

Немајући што је за војника,

Немајући праха ни олова,

Имајући крила соколова,

Празноруки маха Краљевића,

Смјела срца Милош Обилића,

Опојени неустрашимошћу,

Надахнути неумореношћу,

Оснажени љубављу горућом,

Помогнути вољом свемогућом,

Војеваху и Турке биjаху.

Војеваху, крвнике гањаху,

Све о своме и руву и круху.

У дивноме реду и послуху.

Посље тако вјековнога боја,

Црна Гора остала је своја,

Своја била, а сада је туђе

Безусловно покорно оруђе!

То је тешко и жалосно чути,

Од тога се мора ужаснути,

Свако срце, свакога јунака,

Сваког Срба, — гониоца мрака.

Ах! да ми је могуће икако,

Да то дјело прикријем опако

И одвојим од имена твога,

И то чудо скријем од свакога:

Од свакога и од себе сама

И да речем била је обмана,

И да то се догодити неће,

Док се срце црногорско креће,

До ископа свију и свакога,

До посљедњег даха јуначкога.

Ал’ на жалост, то се догодило,

И славно се име оцрнило.

Те је ено са Ловћенског врха

Барјак пао, барјактар се скрха.

То Србина од жалости гуши,

Црној Гори српски спомен руши.

Узалудно ти си дивну главу,

Проносио славну и крваву,

Смрт тражио шест година дана,

Не клонећи од тешкијех рана.

Дичио се славно величао,

Непобједним себе називао.

Смрт тражио ал’ не нашао је,

Туђим радом, понос пропао је.

Ти омрче и чувен и брижан,

Свој, слободан, славом недостижан,

Освaнyo, jадан и прекорaн.

Спремио се да будеш покоран.

Са висине бесмртног јунака,

До ропскога пануо си мрака.

Све по раду, оних тамо горе,

Који народ, непрекидно море,

Који су ти савезали руке.

Предали те крвницима жмурке.

И слободу ропством замјенили

Славну прошлост срамотом покрили,

Без имало наде у слободу,

Без повратка у своме народу;

Без имало вјере у спасење,

У господство и у васкрсење

Њине моћи, — која неће доћи,

Но са њима у невратак поћи.

Ти си пао и све жртвовао

Без одбране, куће и огњишта

И Ловћена жалосног попришта,

На коме је вила почивала,

Са владиком Радом друговала,

Чије кости на њему су биле,

Мирујући, ал се поносиле.

Да може бити, што не може бити,

Да ми га је нешто оживити,

Да погледа около Ловћена,

Како му је слава уништена,

Како му је црква оборена,

И гробница, дивна разорена.

Динамитом кости разбачене,

На све стране звјерски разнешене,

А на мјесту светог споменика,

Који бјеше црногорска дика,

Ћесаровци дигоше њинога,

Ка споменик понижења твога.

Чудан спомен, да га Бог убије,

Чудан спомен, свом се сјају смије;

У њем кажу имена су нова,

Седамдесет “палих соколова”

Ћесарове ките одабране,

Да им спомен вјечити остане,

Што су душу без потребе дали,

Црном Гором кад су прошетали!

Предали је олако Ћесару,

Захвалећи краљу-господару.

Споменик је подигла грехота,

Споменик је укор и срамота,

Што се дигла и што је остала

С народним се именом везала,

Да се народ вјековима стиди,

Да му образ од срамоте бриди,

Као када о великој зими,

Снијег пада, по лицу ромињи;

Бодљикаво од лица одcкаче,

Сама суза из ока искаче,

Тако биће суза јунакова,

Од тог стида вјечито готова,

Да из ока са брзином кане,

И за покој слободе да пане.

Ух, да може устати Владика,

Српски понос и велика дика.

Да погледа Катунску Нахију,

Гдје барјаци слободе не вију.

Црну Гору и Цетиње види,

Да се згрози и да се застиди.

О посмртни мучениче вељи,

О вијенче српски неувели,

Ти што Српство твојски моловаше

И очним га видом називаше,

Ти што вјерне до неба дизаше,

А невјерне проклетству даваше,

Ти што умом бјеше изнад свију,

Који радит и мислит умију,

Ти што српску љубљаше слободу,

И јединство тражаше народу;

Да устанеш, би се зачудио,

Силним летом у вис одскочио,

Да разгледаш Ловћен, Гору Црну,

Која црну копрену огрну. —

Проклео би оне Црногорце,

Проклео би ловце и трговце,

Који ропске довукоше ланце,

Који звјерске доведоше странце,

Да не дају ни мртвијем мира,

Но да раде по путу вампира,

Да и мртве из гробова ваде,

Да хијенске своје људи сладе,

Да угуше правду и слободу,

Црногорском мученом народу.

Проклео би насљедника свога,

Крвопију рода мученога.

Проклео би носиоца мрака,

Недостојног вођу од јунака.

Који свој род и племе издаде,

И слободу, своја права даде.

Зашто, коме, то он може знати,

Зато ће се вјечито кајати,

То кајање, биће успомена,

На лијепа и срећна времена.

То је страшно, то је нечувено,

То не може бити опроштено,

Ни овога, ни оног свијета;

Пратит мора судбина проклета,

Оне који крвнике позваше,

Предали те, — небу не гледаше,

Гдје је било зарезано име,

Које не мре и које не гине;

Име сјајно као сунце што је

Свијетлило — то је било твоје,

Твоје било, па се помрачило

И своје се име оцрнило.

Оцрнило — садашњост је крива,

Ал’ је прошлост и трајна и жива;

Њу поштујем, њу ћу величати,

Њу светкујем, њу ћу прослављати.

Хвалим тебе витешки војниче,

Жалим тебе, вјечни мучениче,

Жалим твоје муке досадање,

Жалим твоје залудно надање.

Али више жалим Црногорке,

Због судбине несносне и горке;

Те змајеве у женском одјелу,

Ту љепоту никад нечувену.

И то срце њежно и велико

Што је српско било свеколико.

Страховита судбина је њена,

Свестрано је јадна намучена.

О њој треба да се проговори,

Ка’ о жени која се не мори,

Што послове мимо других ради,

А вјечито живује у нади:

Да ће српско оживјет јединство,

И пропjеват слога и братимство;

Зато ишла по пољима бојним,

По земљама далеким освојним,

По брдима и по гудурама,

Храбро иде, не боји се сама

Ка’ о жени која прати војна,

На побједе и на поља бојна.

Ка’ о сестри, која браћу прати,

На бојишта и пут непознати.

Мученице жалити их треба,

Дар је страшан, ма био од неба.

Дар је страшан, трпjети се мора,

Зар, да она трпи од укора,

Зар, да њено порумени лице,

Због проклетог краља издајице;

Зар, да она постане робиња,

После славних пет стотин година?

То је страшно и жалосно чути,

Од тога се мора ужаснути,

Познаваоц Црногорке чиле

Њене судбе, жалосне, немиле.

Зар нијесу оне с ратницима,

Поткопале господство Турцима.

И чувале српско име свето,

А гониле крвничко проклето.

Треба жалит те витешке сужње,

Што посташе робињице тужне,

Против свога рада и старања,

Против своје воље и надања

Против чисте и заслужне славе,

Што им кити виловите главе.

Доживјеше судбину проклету,

Мимо свију жена у свијету.

Зар, да оне буду понижене,

Што су биле, мимо дpyгe жене,

Додајући у бој муницију,

Да јунаци мегдан задобију,

Посред боја мртве проносећи,

И из борбе рањене носећи.

Радећ поља гајећ винограде,

Подижући нараштаје младе,

Причајући муке свакојаке,

Спремајући за мегдан јунаке;

Причајући за бојно Косово,

За витешко дјело Милошево

И све редом српске витезове,

За све старе и нове банове,

Наричући славне покојнике,

Погинуле узоре ратнике;

Дижући им до небеса славу,

И китећи мученичку главу,

Вијенцима неувелог цвјета,

Што пођоше славно са свијета.

Говорећи непрекидно с њима,

Причајући с њима и о њима

И код куће, путем путујући,

Сва витештва њима ређајући.

Њих ја жалим од велике туге,

Од жалости и несносне руге.

Што их снађе и што дочекаше.

Црногорко жено, над женама,

И злу си и у добру сама,

Ти си чисто прекаљено злато,

Безброј пута невољом опрато.

Ти си славу с ратницима текла,

Ал’ не ову што си сада стекла.

Захваљећи онима који су

Над народом стајали на вису,

А са тога виса великога

До ропства су пали презренога.

Неки пали у ропству остали,

А неки се бјежању предали,

Нека бјеже у невратак иду

Што те славну предадоше стиду.

Што се чује јека из висина,

Изнад српских високих планина,

Нека страшна до сад нечувена,

Тужна jека у једно сливена,

Која срца силно ужасава,

Јека, која силу наглашава,

Која страшном осветом пријети.

Јека, која не даје мријети.

Јека, која душу мучи, пара,

Што дух диже а што не обара,

Силна jека вишег надахнућа

Јека чојства, осуде, прегнућа?

Дух је оно крилатих орлова,

Дух је оно твојих прађедова;

Дух велики, силнијех ратника,

Који бјеху и оставе дика

Црној Гори, Српству цијеломе.

Југослављу, Словенству миломе.

Ја им чујем срџбу и јечање,

 Ја им чујем мушко лелекање.

Ја им чујем громовите гласе

И ваздушне велике таласе.

Од којијех одјеци се чују

Ка’ да један другог надвикују;

Један другом као да говоре

О невољи јадне Црне Горе.

Ја им чујем силну, страшну јеку,

Као силу тајанствену неку,

Што се небом распростире горе,

Зуји, хуји, преко Црне Горе.

Јече душе силне и одморне,

Вазда српске, а никад прекорне,

За њиховим великим именом,

За њиховом снагом саломљеном,

За њиховом узалудном надом,

Коју неко згази, уби крадом.

Полетјеле душе чудотворне,

Слике дивне, велике и зорне.

Старе слике Црне Горе дике.

Лете душе свуда на све стране,

Виде тешке ојађене дане.

Своју земљу душе не познају,

Свака чуда, невоље гледају.

Непознају земљу изабрану,

Поробљену, тужну, саморану,

Поклоњену, а не освећену.

И Душе се муче, савијају,

И грче се и чуде вапају:

Од куд такво понижење дође,

Црна Гора како би и прђе?

Meђ душама повика се чује

Ка’ да пуцањ грома одјекује,

Ил’ да зборе гласом осветника,

И великим jеком громовника.

Гласом, који свако не познаје,

Гласом, који бесмртност одаје,

Гласом, који прати се са спасом,

Робовима непознатим гласом:

“Гдје смо дошли, гдје стојимо

Све је страшно непознато ново.

Је ли ово наша домовина,

Је л’ слободе ово постојбина,

Је ли ово Црна Гора драга,

Пуна чојства и јуначког блага?

Је ли ово земља од слободе,

Куд су људи, гдје ли се налазе?

Ко је дави, ко јој живот краде,

Ко јој ропство наметну и даде?

Камо њени браниоци славни,

Камо њени витезови јавни,

Куд су момци, куд ли су јунаци

И куд ли су крсташи барјаци.

Да л’ ту има мушке главе живе,

Обилићи зар се ту не њиве?!

Зар је ово земља робовања,

Зар је ово земља од плакања

Зар је ово звјерско поигриште,

А не части, слободе огњиште!?

Што је ово, те нема никога,

Од овога рода витешкога.

Да покаже што се догодило,

Због чега се ропство зацaрило?”

*

У том збору, у том разговору

Чудна слика стаде на обзору;

Тужна слика, жалосна прилика

Која бјеше све до скоро дика,

Тромим летом пред духове стала,

Тужно своје биће указала.

Сва подбула очи надувене,

А по челу боре намрштене,

Натмурена, а лице увело,

Изнемогло вилинско тијело

Црна крила тужно оборена,

Рекао би да су преломљена.

Из очију саме сузе скачу,

Предала се јецању и плачу.

Црно руво уз тјело припито

Црним велом лице је покрито.

Све се мучи да подигне главу;

Собом страшну приказује јаву.

Снаге нема а похвата нема,

За дуго је стајала нијема,

Види стару браћу и другове

Познала је витешке духове,

Познала је сваког по имену

Као своју браћу прослављену.

С којима је српски друговала,

Онда кад је весело пјевала;

Дичила се њиховијем радом;

Напајала витезове надом;

Да ће брзо српство пропjевати

И јединство свето прослављати.

Славила их у борбе пратила

И са њима побједитељ била.

Досад била неуморна сила,

Поносита са Ловћена вила;

Cјала сјајем вјечите слободе,

Са витештвом чудила народе.

Сад каква је очи да не виде,

Сад се од ње и духови стиде.

Црна коса пала на рамена

На двоје је тужно раздвојена;

Орлов нос је косу раздвајао,

Изоштрено немоћ казивао;

А кроз косу провирују очи,

Жалошћу се страшни поглед кочи.

Жели зборит, али што да каже,

Хоће, неће — мора, не помаже.

Мора рећи што је и како је

Казат јаде робовање своје.

На црна се подигнула крила,

Круг велики с муком учинила.

Указа се свијем духовима,

И жалосно проговори њима:

“О ви, свете родне величине,

Веља славо наше домовине;

Панули сте од великих рана,

Посред борба и посред мегдана,

Бране, образ име и слободу,

А служећи братству и народу.

Свете душе, светитељске сјени,

Немојте се зачудити мени,

Што нијесам пурпуром обвита;

Но црнилом жалосно покрита,

Ја сам сјала, па се величала,

Кад сам срећно с вама друговала.

Ја сам сјала и онога дана,

Кад је царска круна закопана.

Била с вама у бој и мегдане

Безбројнијем лијечила ране.

На Ловћену без промјене сјала,

Око себе браћу окупљала,

Мученијем уливала наду,

Народну сам очувала владу,

Ваши синци, ваши виленици,

Бјеху славни српски осветници.

На све стране око Горе Црне.

Гдје се поглед отисне и врне;

Душмане су српске разгонили,

Град за градом многи освојили,

И хоћаху остат непобједни,

Вазда своји, славни и угледни.

Краљ господар, да се не помами,

Те издајом свој народ сарани.

Он је дивни народ замаштао,

Варао га, са њим трговао.

Док је клетог намамио врага,

За првенство или доста блага.

Душа му је грабљивица била

Без милости срце отровано

За демонске радове сковано.

Зла се нигда наситио није,

Био једнак и сада и прије.

За шездесет и више година,

Варао је свакога Србина,

И честе је издаје чинио,

Херцеговце у ропство водио.

Тим се ником замјерио није

Траг је црни знао да прикрије.

Остао је и велик и славан,

Нико њему не бијаше раван,

Мислио је да може и сада,

Укриват се ка’ и некада,

И водити народ на предају,

И чинити проклету издају.

Желио је преварит Ћесара,

Мајку лажи Цара од превара,

Ал’ је Ћесар њега преварио.

Црну Гору без пушке добио.

Команду је дао сину своме,

Сину Петру, вођи несрећноме,

Над Ловћеном и над ратницима

Узалудним непобједницима.

Да их мучи, вара и заводи,

Да их лудо не српски предводи:

Да се крвник не чека крвнички,

Да издајно ради не војнички,

Да потајно води преговоре,

Да издајне тврди уговоре,

Да крвнику на састанке иде,

Да то чудо Црногорци виде.

Да их мучи за године двије,

Док све редом преварио није.

Издајничке крио је трагове,

И крвничке љубио трагове.

Клањао се Хупки официру,

И слаткоме златноме кумиру,

Што не личи краљевоме сину.

Њему личи -- изда домовину.

Он је јадно, небратски издајно,

Не српски се веселио јавно!

Кад Београд преко крви паде,

И кад Србин без куће остаде.

Приредио гозбе изобилне,

Наредио да свирају химне:

Аустријску и Бугарску, клете.

Које газе српске аманете.

Радостан је што Србија страда,

Што пред силом три државе пада.

Предао се издајноме плану

Зато брату копао је јаму.

Народ мрзи господара свога,

Издајника рода витешкога,

Он је извор зала и жалости,

Он је легло стида и пакости.

Он утече, а народ остави,

Да га крвник непоштедно дави...

Он се шета и прикупља снагу,

Да послужи демону и врагу.

Зли духови са њим господаре,

Мајсторије просуо је старе,

На све стране пустио уходе,

Да га бране и престолу воде,

Да се старог дохвати заната,

И узјаше народ иза врата.

Крила моја он је поткратио.

Цијелу ме у црно завио.

Уништио успомене свете,

Погазио старе аманете.”

У десно се окренула вила,

Светоме се Петру поклонила,

Поклонила и рече жалосно,

За краљево дјело немилосно:

“Свети Петре дико и похвало,

Тебе слави велико и мало.

Славили те за живота твога,

Као свога вођу правичнога;

Што си био и отац и мајка,

Сваког Срба, свакога јунака.

И народ је светкујући тебе,

Дао краљу све своје и себе:

Дао себе и своје имање,

Да га води — не на робовање.

Жао ми је што ћу рећи ово,

Што ће бити за духове ново,

И твој ћивот обесветио је,

Мошти твоје негдје бацио је.

Узео је дукате и злато,

Напунио ћивот обилато;

На кола га једва подигнули,

Четвртаке коње упрегнули,

Светитељским знацима покрили,

И тако га на пут испратили;

Возили га, полако су ишли

Док су Зети и Плавници cишли.

Вукли злато, смирено ходили,

И свакоме успут говорили:

“Краљ Господар свете мошти носи

Да се с њима дичи и поноси.

Мошти носи, хоће да спасава,

Да су тамо, гдје он обитава”.

Вуку благо, преко Горе Црне,

Јадни народ од жалости трне,

Народ трчи, љуби ћивот свети,

Не зна јадан, што краљ ради клети.

Не зна да се твом светињом руга,

Како неће, Ћесарска је слуга.

Страшни говор, велико причање

О издаји вјерно казивање,

Духове је страшно узбудило,

Да се чисто небо узмутило,

Размјештени духови су стали,

Редом који животе су дали.

Напријед су славни смрћу дошли,

А мимо њих митроносци прошли;

На себи су одежде имали,

Светост неба собом казивали.

Петина су напријед изашли,

Петровићи заједно се нашли,

А за њима владике остали,

Шеснаест их напоредо има,

С одеждама и са крстовима;

А за њима они витезови,

Што су као крилати орлови,

Били роду и остали дика,

Кита сјајна братских осветника.

За њима су безбројни по реду,

Што су славно и на очигледу

Као српски прави прегаоци,

И слободе свете браниоци,

Разгонили крвнике опасне,

Презирући све муке ужасне.

Дивно ли је погледат редове,

И колоне безбројне њихове,

Сви се у свом појавили лику,

У дивноме руву и облику;

Такве ките, таквих витезова,

Таквих људи, таквих соколова,

Нико није угледао досле,

Нико неће видјети ни после.

Ту су били сви, који су пали,

И животе за слободу дали.

Много их је, не зна се колико,

Рекао би Српство свеколико,

Да се више Црне Горе слегло.

Дошли дуси гдје им је и легло;

Те да виде за кога су пали,

За кога су своје главе дали.

Ко њихове бесвети гробове,

Ко направи од славних робове!

Црну Гору, ко уби, сарани,

Зашто паде, зашто се не брани?

Сво су небо дуси ухватили,

Сво су небо собом прекрилили.

Постало је небо отворено,

Јавило се чудо невиђено:

Духови су сјајем засијали,

Чудан призор од себе издали;

Чудан призор каквог није било,

Од како се небо заварило,

Од како су постанули људи,

Од кад човјек над човјеком суди.

Измеђ првих митроносних глава

Којима се спомен угрожава,

Унапријед један искочио,

У златним се одеждам видио.

На глави му диамантска митра,

Што се сјајем и одблиском титра,

И зракове пушта и прелива,

Као да се са сунцем целива.

Испод митре лик је преубави,

Који спомен вјечити остави.

Лице свето и анђелско то је,

Лице сјајно указао своје;

Висок растом, дугијех образа,

Петар први побожно се каза,

Бијела му брада до појаса,

Вјетар пири, брада заталаса.

На грудима крст и панагија,

Која ноћу, као дању сија;

Десном руком крст је подигао,

Црној Гори благослове дао.

Проговори, ваздух заталаса,

Од његовог светитељског гласа:

“О Ловћенска вило мученице,

Зар је такво црногорско лице,

Зар до тога дођоше јунаци,

Да постану предајни кукавци,

Зар до тога Црна Гора дође,

Да јој слава и слобода прође.

А због кога, због изрода мога,

Због његовог духа злочестога,

Због проклете властољубне сласти,

Због ништаве привремене власти,

Због првенства, те отровне мамке,

Себе, народ заплете у замке.

Навукао име Бранковића,

Своме роду кући Петровића.

Што уради да од Бога нађе,

Што учини, да слобода зађе,

Што оцрни мученичко име,

Што на образ пљуну домовине,

Што уради дјело најстрашније,

Проклет био, он Петровић није.

Проклет да је, није Црногорац,

Проклет, као робовања творац.”

“Проклет био — Петровићу вичу, —

Нек је проклет — сви владике кличу,

А духови гласно вичу — амин!”

Части славе, слободе душманин.

Свети Петар на кољена клече,

Тужним гласом са сузама рече:

“О владике, моји предходници,

О поштени српски мученици,

Вашим радом, и вашим старањем,

Црногорским, српским војевањем,

Слобода се наша очувала,

И ако је на нас војевала,

Непрегледна сила од Турака,

И препpeдeнocт лукавих Млетака.

У то доба несравњиве муке,

Не дођосмо до предајне бруке.

А сад, ето, гдје се Нерон нађе,

Да због њега наше сунце зађе,

То је гријех над свим греховима.

За грјех такви само небо суди -

За суд томе малени су људи.

Петровићи, били су и прошли,

Кад су такви до престола дошли.

Проклињем га, гласом домовине.

Осветнијем Гњевом отаџбине.”

— “Проклет, проклет” — од неба се чује,

Глас духова силно одјекује.

Сви духови и сви духовници,

Сви владике, божји угодници,

Сви из гласа вичу: — “проклет био!

Кад је славни народ заробио.”.”

“Амин! Амин!” - јечи из висине,

Изнад црне, тужне домовине.

Свети Петар опет зборит оде:

“Мила земљо, легло од слободе!

Зар ти, да си бестидно продата,

Од твојега несрба небрата!

Да је моје крви и дјелања,

Не би било таквог трговања.

Пред крвником јуначки би стао,

За свој народ и душу би дао,

Као што су безбројни за њега,

Дали живот - а он је побјега!

Нека бјежи, у невратак иде,

Таквог рада, сви се Срби стиде.

Нек Ловћенска грми анатема

Новом Јуди за вјечна времена.

 Нек му спомен са грозотом прати,

Да не може мирно умирати.

Нек му име остане презрено,

За издајство до сад нечувено.

Нек се народ и гроба му гнуша,

Што је врага, свог демона слуша.

Проклет, проклет, нека проклет буде,

Глас је ово праведне осуде,

Коју прошлост над њиме изриче.”

— “Да је проклет” — збор духова кличе!

Он учини, што још нико није.

Он демонско своје дјело крије,

А какав је, мисли, да се врати,

Покуша ли, нека главом плати...

Зато кунем свакога јунака,

Који би га вукао из мрака,

Који би му угађао жељи. —

“Проклет био!” — збор духова вели.

 — “Амин! Амин!” — сви духови вичу. —

“Амин проклет!” — Петровићи кличу.

“Проклет био” — свако говораше.

Глас духова хором одјецаше:

Амин, проклет, ко њему вјерује,

“Вјечно проклет!” — Глас се неба чује.

Глас се чује, небо порумени,

Постадоше дуси невиђени.

Као труба глас се неба чује,

Васкрс, ено, Српству предсказује,

И јединство без ког не можемо,

Да велики, своји постанемо.

Отидоше дуси на небеса,

Гдје је избор правде и чудеса.

Отидоше, да тамо чекају

Дах посљедњи српском уздисају,

И дан први српске величине,

Коју пружа небо са висине.

25. септембра 1917

у Марсељу.

I дио