Младен С. Црногорчевић - Цркве и манастири у опћини будванској

Цркве и манастири у опћини будванској

Младен С. Црногорчевић

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

У ОПЋИНИ БУДВАНСКОЈ

Прештампано из Гласника

ЗАДАР

Штампарија Шпира Артале

1901.

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ У ОПЋИНИ БУДВАНСКОЈ

***

БУДВА

На узахноме рукаву земље, на коме лежи Будва, крај бедема са западне стране, сачувала се до данас старинска црква Св. Саве Освештенога. На једној узвишици њој на истоку издизала се црква Св. Марије. Ове цркве као да су зидане у доба од XII .- XIV . в. за државне власти Немањића и Балшића.

Св. Сава Освештени ( S . Sabba Abbas ). Ова је црква дуга 5 м., а широка до 3 м. Засвођена је, а звоника нема. Још је на своме мјесту плоча негдашње просхомидије.

Цркву запрема данас многи војнички прибор, а на њеноме тлу, које је поплочено, подигнут је под од дасака. Могућно је, да се под дрвеним подом скрива какав натпис.

За државне власти Немањића и Балшића православни Будвани служили су се овом црквом. У њој је послуживао и онај “Будванин поп Бјеладин,” који се спомиње у повељи, којом Баоша III Балшић оснива манастир Св. Николе у Прасквици, 1413. г. Свештеник ове цркве, презвитер Марко, по народу и језику Словен (т. ј. Србин), а по обреду латинин, премноге је православне у Будви обратио у римску вјеру 1537. г. На њега бјеху устали фратри францискани, који послије његове смрти 1550. г. цркву присвоје. Премда позније, уз извјесне увјете, бијаше опет допуштено, да служе у њој православни, неки поп Крсто имао је по ново неприлика с францисканима; ни заузимање митрополита Данила Петровића-Његоша није могло да помогне становницима православним, од којих многи морадоше измјенити са вјером и имена.

У законику будванском ( Statuta et leges civitatis Buduae ) донесене су, као доказ до XV . в. непретргнутих односа између српских владалаца и Будве, важне исправе са споменом о будванским господарима: Баоши I  и Ђурђу Страцимирову Балшићу, Радићу Црнојевићу и Ђурђу Бранковићу и др. У томе истоме законику види се, која су срества Млечићи позније употребљавали да истријебе српско-православни елеменат. Међу таковим одредбама стоји :

"Ordinemo, che ogni padre e madre possa desgradar li suoi figlioli delli suoi beni per queste cause. Inprima se il figliolo battesse il padre o la madre . . . . . o se il figliolo diventasse heretico o scismatico della fede romana" (cap. CHLVIII.)

"Ordinemo, che ciaschedun nostro cittadino si debbi guaitar. Et se alcun nostro cittadino sentisse venir Sclavi contro di noi, che ogn' uno debbi aiutar l' un l' altro" (cap. CCXIX ).

До данас познати свештеници цркве Св. Саве, осим попа Бјеладина из прве четвртине XV . в., попа Марка из XVI . в. и попа Крста, бијаху: поп Марко Љубиша 1714. г.; поп Нико Давидовић са попом Ивом Ненадовићем, попом Петром Краповићем и попом Андријом Греговићем, такође у XVIII . в.

Као главни ктитори спомињу се: Кап. Марко Кандила, Паштровић 1704. г.; Кап. Ђорђе Пано, Грк, 1713. г.; генерал Раде Краповић, Махина, 1787. г. и војвода Томашевић, Пипер.

О овој цркви и њеном свештенику, презвитеру Марку из XVI . в. сачувао нам је важне биљешке Колети. Он вели:

Prope a templo S . Mariae ( de Puncta ) sacellum est S . Sabbae Abbatis cum coemeterio et exiguo domicilio , quod eo tempore tuebatur , ac pie colebat Presbyter quidam Marcus nomine , natione quidem Slavus , sed ritu latinus , vir eximiae virtutis ac religionis , qui plurimos ab errore et schismate ad veritatem et sinceram cum Ecclesia Romana communionem revocaverat .

Sed dicti Fratres cum illo Sacerdote Slavo , nomine Marco , de praedictis cimiteriis simul concordent , nec aliquis inter eos de praemissis se impediat usque ad mortem dicti Sacerdotis Slavi ; post cujus mortem plena et libera jurisdictio dictae Ecclesiae , et cimiterii utriusque ad dictos Fratres deveniat ( Ill . sacr . Vol . VII . p . 221, 222.)

__________

Св. Марија ( S . Maria de Castello ). Ова црква већ не постоји, али још живи предање о калуђерима, који су тамо становали. Била је малена, по прилици као и црква Св. Саве. Негдје око 1888. г. порушена је до темеља у војничке сврхе, те је данас на њеноме мјесту војнички депозит.

На једноме платну ове цркве опстојао је старо-српски натпис, који је злонамјерно уништен ( inscriptio gothici characteris , et sermonis Rasciani difficilis intelligentiae atque interpretationis .)

У споменутоме законику будванскоме донесен је лажни Неродимљијски хрисовуљ цара Стефана Душана од 1351. г., којим тобож овај цар ријешава оптужбу о границама између града Котора, који тим хотијаше да присвоји Превлаку, и архијепископа Данила, што му бијаху принијели которска господа у овој цркви ( a Budua in la giesia de sancta Dei Genetrice .)

Архим. Н. Дучић у 2. књ. “књижевних Радова” и Архим. И. Руварац у “Стражилову” 1887. г. доказали су, да је Неродимљијски хрисовуљ фалсификат. А Јагић, Љубић и Мушински доказали су опет, како је много раније од 1351. г. Даниловим нашљедником постао архијепископ Јанићије. Кад тамо, архијепископ Данило, који је преминуо већ 1333. г., у Неродимљијскоме хрисовуљу од 1351. г. фигурише као патријарах!

Међутим је историјски доказано, како је српски деспот Ђурађ Бранковић издао у овој цркви повељу, којом се је зачело племство махинске породице Бубића, 1412. г.

Црква је пострадала од земљотреса у 1667. г. Колети доноси о њој слиједеће вијести:

Haec civitas ( Budua ) exigui circuitus est , moenibus ac turribus semirutis cincta , cique arx supereminet natura et loco munita , quae Castellum S . Mariae cognominatur a templo et coenobio , quod ibidem sub titulo et auspiciis Deiparae Virginis Monachi ritus Graeci construxerunt , et incolebant . Horribilis ille terraemotus anni 1667, quo Ragusium , aliaque illarum partium oppida corruerunt , cum pleraque Buduae aedificia , tum moenia arcemque ipsam magna et parte subvertit .

Praeter alias minores Aediculas aut vetustate , aut terraemotu semirutas duo sunt praecipua templa , alterum in arce vetustissimum S . Mariae de Castello post terraemotum anni 1667 superstes atque incolume , cujus parieti incisa est inscriptio gothici characteris , et sermonis Rasciani difficilis intelligentiae atquae interpretationis ; alterum Sanctae Mariae de Puncta prope ab urbe .

Templi custodiae et procurationi praesunt Fratres Franciscani , qui coenobium proxime obtinent , et vicinae S . Sabbae Abbatis aediculae praesunt ; sed Rasciani quoque ea precario utuntur ad publicae religionis suo more rituque obeunda ...

Budua autem , et tota fere Dalmatia superior ad regnum Serbliae , sive Rasciae pertinebat , et olim Serbliae et Rasciae regibus paruit ; ex quo intelligi potest , cur haec civitas in diplomate Caltisti in partibus Rasciae sita esse dicatur ; cujus Rascianae positionis haec etiam ratio redditur , quod hae regiones refertae essent Rascianis , sive populis genere quidem Slavis , sed eultoribus dogmatis ac ritus Graecanici , qui Rascianus etiam appellatur ( Ill . sacr . Vol . VII . p . 209., 211., 217.). –

Још ћемо да споменемо сусједно острво Св. Николе, гдје је негда опстојала православна црква истога имена. Тамо је, како причају, љетовао Св. Сава, и у односу са тиме спомиње се “Туња”, која под морском површином спаја острво с копном, па изгледа као подморски друм, који се особито добро истиче, кад се мотри са стрма пута, који испод планине Хође води у Браиће.

__________

Пошто измаком владе млетачке православни Будвани молише допуст за градњу нове цркве 1796. г., дође Бока под Аустрију 1797. г., те се они обрате на ћесарску владу, која им у брзо допусти градњу, што започне 1798., а доврши се 1804. г.

Црква је намијењена Св. Тројици. Зидана је на пасове од црвенога и бијелога тесаника, а и иначе потсјећа на сусједну цркву Св. Госпође манастира Подострога, на коју су се угледали њени најмари. Звоник на преслицу има три звона, а округло кубе засвођене прозоре. Прозори на платнима и на полукружној апсиди имају гвоздене решетке. Изнутрица цркве са лијепим кором, красним иконостасом и складно сложеним бојама на платнима цркве чини лијеп утисак.

Простор око цркве, лијепо поплочен, заокружен је овисоким зидом. Једина гробница у њему је она Стефана М. Љубише, којему су посмртни останци из Беча овамо пренесени. Захвални Будвани знали су поштовати успомену свога славнога домородца, који је Бокељима историју илустровао и отаџбину описао. На надгробном крсту чита се похвални једноставни натпис:

СТЕВАН М. ЉУБИША

1878.

__________

Пошто се прогласи забрана, да се копају мртваци по црквама, Будвани ограде у Блату капелу, коју одреде као укопалиште, 1848., а освештају 1849. г., намјенивши је Св. Арханђелу.

То је малена црквица у сриједи гробишта, које је заокружено зидом, а засађено чемпрезима, боровима и ружицом.

Лијепе су узвишене гробнице будванских породица: Давидовића, Ћуда, Зеновића, Рађеновића и Новаковића. На оној Ф. С. Вукићевића-Сарапа, стотинаша од гарде црногорскога кнеза Данила Петровића-Његоша, је резан двоглави орао с лавом и с монограмом Д. I . Пирамидалнога је облика гробница капетана Ђ. витеза Маџаревића са италијанским натписом. Гробница Даринке Митровића, која је скоро преминула у цвијету младости, обиљежена је крстом, заокружена решетком, а зарасла у бујном зеленилу од питомих ружа.

У овоме је гробишту и поклопница, која је затварала освештану гробницу црногорскога митрополита Данила Петровића-Његоша, а овамо је била пренешена из подземне капеле манастира Подострога. Грб с двоглавим орлом с лавом тада је с њена поља сурово отучен. Још се добро разазнају рубови са свију страна грба, како је овај био израђен на нарочитој плочи, која је позније углобљена у саму поклопницу, а зачављена клинцима. Један клинац, заливен оловом, придржава углобљену плочу и данас, а три су остала нестала.

Ову је плочу купио и овамо пренио С. Вуловић, Будванин, с којим се је истрачила његова породица у Будви. Он је урезао по дну грба, и то несмотрено, јер обратним правцем него ли је грб, натпис:

ГРОБНИЦА САВА ВУЛОВИЋА

1868.

Што се допустило да се поклопница пренесе, то је дјело за вјечиту осудбину.

__________

При градњи Св. Арханђелске капеле налазило се интересних плоча и земљаних сасуда, што је нехајством уништено. Кажу, да је негдје око Блата опстојао онај стари град, који по казивању К. Порфирогенита Сарацени разорише.

На једноме вису по више Блата, а испод Спаса је т. зв. “Вилино гувно” на лијепоме положају, гдје су Будвани кола водили ходећи о Спасову дану на врх Спас. Тамо су и данас развале цркве Св. Спаса, а при страни прама сјеверу оне Св. Петра. Спомиње га Јагић велећи: “Š to se mjesta ti č e , gdje su se bogovom klanjali ( stari Srbi ), č ini se , da su najvoljeli gajeve i brežuljke , uzvisita mjesta i izvore ; sr . na pr . vilino gumno na vrh brda kod Budve , vrzino kolo na vrh Velebita ” itd . ( Hist . Knji ž.)

Код Блата су биле и простране земље будванске породице Зановића, у којој се истиче знаменита личност Стефан Зановић. Овај се је родио у Паштровићима 1751. г., а учио се у Падови. Пошто доврши науке, поврати се у Паштровиће, па пође у Црну Гору, као цар Петар III . Затим је путовао по Пољској, Пруској и Италији, а био је и у Бечу, Бриселу и Амстердаму: негдје под именом Варте, а другдје под именом Зератублада, или као кнез Кастриот, потомак Скендербегов. Кад га у Бечу ухапсише 1778. г. Јосиф II . нареди, да га одма пусте на слободу. Стефан је скончао свој живот 1786. г. Дописивао се је са Метастазијем, Волтером и Русо-ом, с царем руским, кнезом пруским, изборником саским итд. Написао је неколико дјела на францускоме језику, од којих је за нас најважније: " Le fameux Pierre III ., empereur de Russie ou Stiepan - Mali , qui parut dans le duch é de Montenegro etc ." 1784. –

Будванске границе спомињу се међу увјетима, утврђеним у Драчу 1426. г. између српскога деспота Ђурђа Бранковића и Фрања Квирина, а њима напоредо излажу се и права зетских митрополита. У хрисовуљу Ивана Црнојевића од 1482. г., четрдесете године, пошто Будва потпаде под Млечиће, биле су постављене црногорске границе саучешћем преставника которских и будванских: “отоле у сред поља будванског крст . . . . . и отоле страном на воду, која се зваше Топлиш”.

У казалу будванских привилегија споменуте су границе будванске у XVI . в. овако: " Lettera del gran imperator Baiazet Begh , contiene il confin di Budua antico dalla fiumera di Becich , Trestudenzi , Colies , Maestori , et a Jurievaz , che si chiama chiesa , et a Drenovstiza , e da li sopra il mare fino Pietra rossa " ( Mon . hist . jur . Sl . mer . I . vol . III .)

Важне податке о прошлости Будве и њене околице садржавају слиједећи списи: Будванске кронике кан. Ивановића и попа Којовића; “Православно српско општество Будванско” од Г. Петрановића (срп.-далм. Магазин за 1867. г.); Приповијести С. М. Љубише (Панчево. 1882); “ Budua ” у подлиску “ Smotre Dalmatinske ” од Др. Ф. Мадираце ( Zadar . 1895.); и многобројне исправе, у колико нијесу нестале у 1869. г., у појединих лица у Будви и Махинама, до којих је иначе потешко доћи, но који ће, кад год буде, унијети много свијетлости у историју Будве и цркава и манастира њена подручја.

__________

МАХИНЕ (МАИНЕ)

ПОДОСТРОГ

Манастир Подострог (Св. Госпођа).

Манастир је на лијепоме положају, пред којим се шири будванско поље, па пространо жало, које запучају два узахна рукава земље: Будва и Завала, а међу њима, као клин, острво Св. Николе. По сјеверној и западној страни манастира остају горе Острог и Дубовица, а у непосредној близини извор Толињак и поток Грђевица.

Од Будве до манастира може се стићи лако за по сахата хода.

Манастир је врло велик: дуг 60 м, од чега једну половину запрема велика кућа, а другу уљаник, при коме је и кућа за негдашње ман. момке. Велика кућа је сазидана на сводовима и има два пода. Сав је тај простор опасан високим зидовима (утврдама), на којима је с источне стране био главни улаз, који опстоји и данас. Уз утврде су и двије стражарнице: источна стражарница при горњој страни манастира је нижа, а она на западној страни, која се држи ман. заравањка, је виша и на оба пода испробијана честим пушкарницама.

При мосту бијаше ман. уљани млин, и нешто ниже мучни млин, који је купио воду са потока Грђевице и са извора Калудрака и Толињака.

Првобитна конструкција манастирскога здања не даде се свуда лако разазнати, у колико је у новије доба много чега преиначено. За попа Филипа Тановића пробијена су на зиду с јужне стране ман. зида двоја врата, и ограђен на трећини уљаника нови мучни, а позније и уљани млин. Јажа, из које се слијева вода на млин, узрокује да од тада влага пробија кроз сводове у ман. здања. Мјесто старинских мањих, а ређих, пробијени су већи и чешћи прозори на ман. кући. И у манастирскоме имању настале су многе промјене. Да се исплати свота од 5000 фор., што су поп Филип Тановић и браћа му дуговали Аустријској Влади за манастир, продан је добар дио негда знатних ман. земаља.

Црквене утвари, које бијаше донио из Русије поп Ф. Тановић, а уз њих и оне, које су се храниле још из доба митрополита Данила, и црквене књиге, све су изгореле око 1860. г. Манастир је изгорио други пут 1869. г., а оправљен је 1872. г.

Ман. куће држи се убави заравањак, лијепо поплочен, заокружен сједалиштем, а над њиме одрина, која се стере на гвозденим шипкама. Сазидао га је митрополит Сава Петровић-Његош, а знатно уљепшао Владика Раде (Петар II . Петровић-Његош). Овдје је од великог интереса зденац, којему пријечник окна износи скоро један метар. Оскочени углови украшени су му палметама; на двије стране резани су лав и анђеоска глава на крилима, а на друге двије високо оскочени црногорски двоглави орлови с крунама, који су панџама зграбили: један у једну, а други у двије кружнице савијену велику змију. Израда орлова је вјештачко дјело, које потсјећа до чуда на оне двоглаве орлове, који су очувани у рушевинама цетињскога двора Иванбегова и прецртао их је проф. М. Ковачевић, а литографисани су при концу Томановићеве “Споменице четиристогодишњице ободске штампарије” (Цетиње 1895.)

На виткој стражарници поред овога заравањка вио се је црногорски крсташ, кад год је који владика био у манастиру. У отсутности владичиној крсташ се је снимао.

Владика Раде понајрадије се је овдје бавио у слободним часовима. Пјесничку му душу за цијело да су плијениле природне красоте ове чаробне околице.

Заслужује овдје достојан спомен и соба Владике Рада и она његова рођака, Ђорђа Савова Петровића.

Соба Владике Рада, т. зв. “Владичина соба” је у источној страни манастира. То је овелика дворана са два прозора, с којих се ужива величанствен поглед на китњасте крајеве, који се повијају у полукругу од Будве до Паштровића.

“Ђорђијева соба” је у западној страни манастира. То је такође овелика просторија са троје врата и четири прозора, којој је жалибоже у пожару 1869. г. изгорио плафон и малта о дуварима. Изнад врата, којима се у њу улазило из осталих просторија манастирских, урезан је на нарочитој овеликој плочи грб, подијељен са двије дијагонале у четири троугласта поља с емблематским знацима; изнад грба круна, а изнад ове једноглави орао раширених крила, па врпца, на којој је урезан италијански натпис:

PETROVICH

__________

У сјеверо-западној страни манастира је капела – намијењена Св. Госпођи, - која се сматра подземном капелом, јер јој је сјеверни зид под земљом, а остали под здањем манастирским. Дуга је до 4 м. а широка око 2Ѕ м.

Изнад надвратника је полукружно заоквирено поље, у коме се, премда је у позније доба окречено, разазнаје лик Богоматере са Христом у крилу. На надвратнику, који је такође окречен, разазнају се четири резана ретка, гдје бијаше исписан натпис, који се тиче не ове капеле, коју је зидао митрополит Данило Петровић-Његош, већ велике цркве овога манастира. Натпис, покварен од чести утицајем влаге још када је подавно први пут био снимљен, потјече од 1747. г., дакле из доба митрополита Саве Петровића-Његоша. Гласио је:

На јужноме зиду изнад корниже, којом је капела украшена, имају двије нише, а међу њима прозор. Једна ниша на сјеверноме зиду је сасвим малена. Олтарски простор уздиже се за један степен над црквеним подом. Како капела није имала полукружне апсиде, тако је св. трапеза смјештена уза зид. Она настаје од хоризонталне плоче положене на двије вертикалне. У олтару су свега три нише, од којих су двије служиле као просхомидија и ђаконикон. Прама ниши на сјеверноме зиду је плоча за просхомидију, а има по једна ниша и испод просхомидије и св. трапезе.

Не зна се да ли је капела имала иконостаса, али је цјеловито била живописана. Утицајем влаге капела је у опће у жалосном стању, а живопис, у колико није покварен, потсјећа на сличне радове у црквама: Св. Николе у Пелинову грбаљском и Св. Петра (Св. Петке) у Мрковима луштичким, који су такође извршени за митрополита Данила Петровића-Његоша.

На сјеверноме зиду разазнају се светитељски ликови великога формата, а изнад њих омањи ликови. При котуру лика Св. Николе разабиру се слова , а при котуру другога лика: Лик Св. Симеона је живописан у покајничкој одори са златним котуром око главе, с натписом:

Лик Св. Саве је у хаљинама архијерејским са златним котуром око главе; сакос је урешен са црним крстићима; десном благосива, а у лијевој му јеванђеље. Натпис:

Живопис на јужноме зиду сасвим је покварен изим онога у ниши, гдје се истиче лик Исуса Христа с натписом: а до њега слова: На западноме зиду добро се разазнаје лик с натписом:

И живопис на олтарскоме своду једва се разазнаје, јер је позније окречен. Изнад св. трапезе заоквирен је преплетом лик Богоматере са Христом у крилу, и с натписом:

Препрата је дуга 2 м. а широка 3 м. Западна јој страна, гдје су прво била врата, данас је зазидана, и има двије нише по странама. И на сјеверноме зиду имају двије нише. Улазна су врата данас на јужноме зиду, а при њима прозорчић. Првобитно је препрата била прекривена цреповима, како се види по забату, а позније је подигнута на више и засвођена. Још су на сјеверноме и јужноме зиду по три зупца за негдашње гредице.

Како капела, тако и препрата била је цјеловито живописана.

На западноме и јужноме зиду једва се разабиру светитељски ликови. На источноме зиду препрате, или правије – на прочељу капеле – изнад ликова Св. Јакова и Св. Јована виде се слова: На сјеверноме зиду добро се разазнају поједине чести ликова. Тамо је био одуг натпис, на коме се још разабира:

У опће слова су вјешто изувијана и врло допадљива.

Пред препратом се стерало гробље. Кад се у наше доба дошло на незрелу мисао да се тамо озида рибник, нађени су под земљом поломљени чункови од камена и големе кости под поклопницама, које бијаху тако велике као и гробови. Тобожњи рибник лежи и данас као какова бара, јер у њу нити се вода стаче, нити отиче.

У овоме манастиру преставио се и сахрањен био Родоначелник Династије Петровића-Његоша, већ споменути митрополит Данил 1735. г. Његова је гробница била у засвођеном простору при јужноме зиду капеле. Кад су позније посмртни му останци били одатле пренесени у велику цркву овога манастира, у гробници је нађен и крст од слонове кости.

Голема поклопница, која је затварала првобитну митрополитову гробницу при капели, састојала се је од двије рубом заоквирене поле. У доњој се поли свија кружница величине саме плоче, а у сриједи гвоздена петља. У горњој је поли био резан црногорски државни грб са окруњеним двоглавим орлом с лавом и с натписом. Овај драгоцјени споменик био је пренесен, како је напријед споменуто, 1868. г. у будванско гробље у Блату, гдје је дочекао жалосну судбину.

На новоме манастирскоме печату је резано Успеније, а у около натпис: ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА МАИНСКА.

Већ је споменуто, како је манастирску капелу сазидао митрополит Данило Петровић-Његош, али је на истоме мјесту постојала црквица и раније.

__________

Овелика црква манастирска је намијењена Св. Госпођи. Зидана је на пасове од црвенога и бијелога тесаника. Звоника нема, а осмоугаоно кубе има четири прозорчића. Прозори на платнима и олтарској апсиди су лијепи, али ониско озидани. Изнад надвратника западних врата је овјењача, па полукружно заоквирено поље, а по више њега точак-окно урешено вијугалицама изврсне израде. Исто су тако вјештачки израђени надвратници и довратници западних и јужних врата. На сриједи свакојега надвратника оскаче црногорски двоглави орао, који је панџама зграбио змију, а на угловима довратника четири символа јеванђелска. Простор између орлова и јеванђелских символа је урешен високо оскоченим вијугалицама с ружицама.

Изнутрица цркве је украшена лезенама и корнижама. Лијепо је засвођена, а над трећином цркве између средишњега дијела под кубетом и прочелнога зида је унакрсни свод. Олтарски је простор узвишен за три степена над подом.

Жалосно је, што овако лијепа црква нема иконостаса, ни икакових књига ни утвари. У цркви су двије гробнице, у једну од којих били су, како је већ споменуто, смјештени из ман. капеле посмртни останци митрополита Данила, а одавле су пренесени на Цетиње 1856. г.

Ову су цркву зидали црногорски митрополити Сава и Василије Петровић-Његош 1747. г., а појединости су израђиване све до 1756. г., кад но је митрополит Василије, вративши се из Русије, исплатио за њу 647 дуката.

__________

Не може се поуздано утврдити, да ли је на мјесту овога манастира била она црква, коју је послуживао подострошки свештеник Шћепан Руцовић о почетку XVI . в. (Шем. бок. за 1886. г.)

Прве четвртине XVII . в. било је у Махинама 120 домова и 300 људи способних оружју; у Поборима 50 домова са 130 људи, а у Браићима 60 домова са 150 људи. Браићима је онада главаровао Ђуро Вујадинов, Поборима Вуко Миљков, а Махинама Ђуро Гиговић. Ове три кнежине убраја писац биљешке, которанин Болица (Биволичић) у црногорску страну скадарскога санџаката ( Rel . et descr . del Sang . di Scuttari 1614. Star . kn . XII .)

Д. Милаковић доноси у својој Историји Црне Горе текстуалне ријечи из црногорскога љетописа: “Ва љето 1704 сагради владика Данило црков велику храм рождеству пресв. Богородице, посем и вас манастир сагради и кућу на Ловћену и у Махине”.

__________

Млечићи су лукавством окрнули Махине, а уз њих и Браиће и Поборе Црној Гори. Будвом је онада управљао Петар Бубић.

Бубићи су старином из Махина (Лучићи): у доба Ђурђа Бранковића бијаху српска властела, а позније, окренувши вјером и пореклом, млетачка. Такови бијаху: Никола Бубић, друге половине XV . в. и Марко Антоније Бубић, који је у XVII . в. надгледао над Махинама, Поборима и Браићима. Породица Бубића се је истрачила 1813. г.

Петар Бубић због неке распре у трговинском послу с митрополитом Висарионом Баицом, једне гладне године при концу XVII . в., кад је од суше род био изгинуо, подмити Махине, Поборе, Браиће, Угњане и Бјелоше, да се Млецима предаду. Они, гладни, слакоме се и потпишу предају. Бјелоши и Угњи, тек им жито роди, поврате се митрополиту, а три кнежине остану силимице под Млечићима, док се та отимачина позакони на Пожаревачкоме миру договором султановијем 1718. г. То је млетачка т. зв. најновија течевина ( Linea Mocenigo - Acquisto nuovissimo ).

У синђелији, коју је српски патријарх Арсеније (Црнојевић) дао митрополиту Данилу Петровићу-Његошу 1700. г. споменуте су бокељске опћине негдашње Иванбеговине, које су већ биле спале под државну власт млетачку, а биле су само под црквеном јурисдикцијом црногорских митрополита, дакле: Грбаљ, Паштровићи, Кртоли и Луштица. У декретима млетачкога дужда Ј. Корнера, који су дати митрополиту Данилу 7. маја и 4. јунија 1718. г. речено је:

I. Joannes Cornelius Dei Gratia Dux Venetiarum etc.

Universis et singulis rappresentantibus et ministris nostris etc. ( Да се саопћи преставницима митроп . Данила усмено и писмено “hodie in Consilio Nostro Rogatorum captam fuisse patem tenoris infrascripti".)

Venimo in deliberazione d' assentire all' esercizio della vostra Giurisdizione Ecclesiastica nei Paesi e Luoghi venuti nella presente Guerra sotto il Dominio della Republica, e l' uso libero del Rito Greco Serviano, accordandovi stessamente la facoltà di poter restaurar le chiese, che fossero pregiudicate, ed erigerne di nuove ancora in ogni luogo, pur alla med.ma vostra Giurisdizione soggetto . . . . .

Datum in Nostro Ducali Palatio Die VII. Maij Indictione XI.: MDCCXVIII.

II. ( Исти увод као у првоме ).

Sopra il nuovo memoriale ora letto, presentato alla Signoria Vostra da Monsignor Vescovo Danillo di Cettigne e Scanderia; equale sempre essendo negl' animi nostri e del Senato la già palesata disposizione di secondare nel possibile le sue ricerche, sia preso che a Monsignor Vescovo di Cettigne, e Scanderia, e successori resti confermata la sua giurisdizione a tenor del Decreto dei 12 Maggio ( ово је погрешка преписивача , који је узео XII. мјесто VII.) ultimamente decorso, mentre egli si conservi suddito. Ch' abbia esso Vescovo la facolt а di giudicar i suoi Calogeri nelle cause ecclesiastiche solamente; che alli sudditi del Rito Greco Serviano, nella suo diocesi esistenti, cosi del vecchio, che del nuovo Dominio sia permesso il riconoscer il suddetto per suo Vescovo, e Pastore.

Sortendo poi alle Pubbliche armi nuovi acquisti nell' Albania li sudetti compresi nella sua Diocesi, che fossero del Rito Greco serviano abbino ad essere soggetti nel spirituale, senza turbare la giurisdizione de altri Vescovi, come pure le Chiese del loro rito soggette, non siano turbate da alcun Vescovo Latino, Greco, e Serviano, et abbino ad esser immuni da qualche gravezza. Con questo però che nei luoghi del Vecchio Dominio non possano erigersi nuove fabbriche, Chiese, ne Monasteri; mentre per quello riguarda le visite s' ingiorserno le Commissioni opportune al Provveditore Generale in Dalmatia, perchè informi nelle Terre del Vecchio Dominio comprese nella sua Diocesi il presente Vescovo di Scanderia, o alcun suo precessore abbia mai fatto visita giurisditionale col consenso, e partecipation del Senato; ben certo per questo Consiglio, che secondo il Vescovo stesso li stimolò del suo zelo vorrà prontamente prender l' imbarco ecc.

Data in nostro Ducali Palatio die 4 Iunij Indictione II.a 1718.

Оригинали ових исправа хране се у државном Архиву на Цетињу, а пријеписи им у Млецима. Милаковић их је превео и објелоданио у својој Историји Црне Горе, док су опет објављени онако, како гласе у оригиналу у важноме дјелу: “ Il montenegro da Relazioni dei Provveditori Veneti . 1687.-1735."

Ова јурисдикција црногорских митрополита трајала је фактично до 1808. г., кад Наполеон I . установи православну Епископију за Далмацију и Боку Которску. Над манастирима махинским и стањевским трајала је њихова јурисдикција до 1838. г.

__________

Год. 1768. Карло Барон Вирцбург, заповједник у млетачкој војсци, слао је капетана Ф. Цвитановића да освоји Подострог, па је опсједао и кућу Тановићеву. У исто су доба насртали на Стањевиће (Convento di Stagnevich Residenza di Monsignor Vescovo di Montenegro) Андрија Мацедонија и кнез Марко Љубановић : све проти Шћепану Маломе (per impedire tanto l' avanzamento del ribelle Stefano quanto per a forza ricondure quei vicini Comuni di Pobori, Maini e Braich a riprofessare la dovuta sudditanza al Sereniss. Nostro Principe essendosi di già datti sotto la Subordinanza del sudetto Steffano).

Док је у 1769. г. Цвитановић насртао на манастир Подострог и село Лазе, Мацедонија и Љубановић јуришали су на ман. Стањевиће , што се понављало и у 1786. г . (Comuni di Pobori, Maina e Braich che dimostrano tutta l' alleanza colli Montenegrini) (Bull. Arch. Spalato. 1889. N. 12; Trassunto Gliubanovich. Venezia. 1796.)

Пошто Шћепан Мали предигне из Махина , млетачка војска издајнички опколи главаре махинске , поборске и браићске , који се бијаху окупили у цркви Св . Госпође по налогу генерала Ивана Ђустинијана, који сједијаше на галији пред Будвом. Од кнежине браићске тамо бијаху кнез Никац Мартиновић, Жмуро Стојановић и један Рајчковић; од поборске: кнез Марко, Васо и Ђукан, сва три Зеца; а од махинске: Марко Кнежевић, Савић Борета и Андрија Дулетић, а пред свима калуђер Јосиф Вукићевић. Осим Дулетића, који срећно омакне, сви бијаху повезани, па позније пред Котором објешени. Млетачки војници и куће сажегоше и лагумаше кроз све три кнежине.

Том приликом пострадао је и Ћеко Стефановић, Будванин, што се о њему сумњало да је у тајним договорима са Шћепаном Малим (Прип. С. М. Љубиша.)

Иза свију такових недјела, кнежеви, суђе и старци трију кнежина још морадоше испустити 1795. г. кнезу Марку Љубановићу, а по напутку владе млетачке једно писмо, као знак признања, за ратне му потхвате на Стањевићима и у Махинама!

__________

Падом републике млетачке 1797. г. Махине потпану опет под Црну Гору.

Кад 1808. г. француски генерал Мармон замоли митрополита Петра I . да му допусти смјестити француску војску у Подострог, митрополит одбије понуду.

Аустрија купи Махине 1838. г.

Митрополит Петар II . Петровић-Његош регулише тада границу између Аустрије и Црне Горе код Махина и Стањевића. Аустрија је исплатила за сваки манастир 17.000 форинта, дакле свега 34.000, а осим тога накнаде за исправљање граница 30.000 фор. По жељи бечкога Двора у мјешовитој комисији за разграничавање био је руски савјетник А. В. Чевкин. Разграничавање било је потпуно довршено тек 1841. г., јер је тада означена погранична линија између Црне Горе и слиједећих аустријских мјеста: Кривошија, Леденица, Ораховца, Доброте, Дуба, Сутваре, Шишића, Наљежића, Стојановића, Јовичића, Мартиновића, Побора, Угљешића, Махина и Паштровића. Фактични посјед републике млетачке узео се као мјеродаван у разграничавању (“Петар Други Петровић-Његош”. Д-р Л. Томановић. Цетиње 1896.)

Тиме престане и црквена јурисдикција црногорских Митрополита над манастирима махинским и стањевским.

И Вук Ст. Караџић, који казује, како је у Махинама писана једна од оне три књижице, што он спомиње у “Примјерима срп.-слов. језика”, на истоме мјесту вели: да је манастир Махине (Подострог) продан за 17.000 фор., а у царевине га је послије неколико година купио на лицитацији Поп Филип Тановић из Махина за 5570 фор.; но, како га није могао исплатити, за то је нудио и молио Владику Рада да би га узео по ту цијену опет натраг. Како је познато, он већ није хтио да пристане.

__________

Манастир Подмахине (Св. Петка).

Црква је близу манастира Подострога. Пространа равница око ње, уређена у новије доба настојањем народнога учитеља М. Радонића, заокружена је зидом. Тамо се виде само неке гробнице, а остале су земљом поравнане.

Црква је осредње величине, има звоник на преслицу су три звона. На прочељу је изнад надвратника једна ниша, па звијезда. На сјеверноме и јужноме зиду и на полукружној апсиди има по један прозор.

Изнутрица је украшена лезенама. Иконостас је израдио Н. Аспиоти, а има и једна икона са старијега иконостаса.

До данашње цркве Св. Петке постојали су: старински манастир и ман. црква Св. Марка.

Овај је манастир постањем старији од Подострога, али се ни за њ не зна управо када је основан. Како Подострог и Стањевићи, тако је и он изгорио 1869. г., и тада је престао бити фактично манастиром, од кога је задржао само име. Ман. зидови зјали су тако од 1869.-1885. г., а тада је на њима подигнуто данашње школско здање.

Западно од манастира била је ман. црква Св. Марка, по којој је и манастир негда тако називан. Темељни зидови, за човјека високи, светитељским ликовима живописани, познавали су се до 1885. г., а тада су поравнани са земљом. Кад Шћепан Мали и Василије Бркић дођоше у ове крајеве: први из бијелога свијета, други из пећске патријаршије, Млечићи разорише ћускијама олтар ове цркве, а истим махом и углове кнежевских кућа у Махинама, Поборима и Браићима.

Како кажу, тада је сазидана данашња црква Св. Петке, али је погрешно тако мишљење, јер је она опстојала и раније. Могућно је, да је тада била оштећена, и одма затим оправљена, па је тако о њој, као и о многима другим речено да је сазидана, гдје није него само проширена. И она је изгорела 1869. г.

Цркву Св. Петке живописао је Рафаил Димитријевић, који се је родио у Рисну око 1700. г. Какав је био живопис може се лако судити по осталим радовима Димитријевићевим: у цркви Св. Георгија у Љешевићима грбаљским и на једноме крсту у цркви Рождества Богородице у Забрђу Луштичком. Натпис од 1747. г. је снимио с једне иконе И. Кукуљевић-Сакцински, и гласи:

Izvoleniem otca i s pospe š enijem sina i svr š eniem svetago duha , sie svetie i bo ž estvenie ikoni i stupce i ć emera 2. dveri i templo prazni č ko zgradi se i spisa se trudom i nastojaniem vse č estnei š ago i prepodobnei š ago gospodina otca jeromonaha igumena Isaie Jovovi ć a ote č estvom ot Risna , a platom svega sbora Mahine ob šć. semu ž e protetora i delatela . Grie š noju rukoju smirennago Rafaila Dimitrievi ć a ob šć ago zografa . ote č estvom ot Bogohranimago mesta Risna 1747”. ( Slovn . umjet . jug .).

На једноме тасу резан је натпис споменом јеромонаха Саве и Максима Милешевца од 1720. г., и тамо је погрешно казано “Нана” мјесто Маина. Натпис гласи:

Панагија Владике Максима, која је нађена у цркви, данас је у рукама М. Радонића. О њој виси сребрни ланац; окована је позлаћеним сребром, а урешена корниолама црвене и зелене боје са врло умјетнички, пуним израза израђеним ликовима у релијефу: Исуса Христа и Богоматере, пророка и апостола, са зачелним словима и др. На спољашњој чести јесу резани светитељски ликови и записи: На рбату:

На једноме сребрном канђелу има натпис:

На два велика сребрна канђела, што су прилози генерала Рада Краповића из махинскога села Мажића или Машића, резани су истовјетни италијански натписи са поменом свију чланова Краповићеве породице. Разлика је само у томе, што је једно канђело од 1747., а друго од 1784. г. Натпис на канђелу од 1747. г. гласи:

У манастиру Подмахинскоме састављено је 12. марта 1732. г. даровно писмо, којим је Станко Миховић из Ластве грбаљске поклонио ту присутноме митрополиту Данилу Петровићу-Његошу: Земљу Подкутњицу, Луг, земљу под Црвеним путем, Прокос код Јаза, Церјен и земљу под Мирине. Све је то поклонио Миховић на вјечна времена митрополиту Данилу пред свједоцима: подмахинским игуманом Исаијом, Воином Љубановићем са Свињишта, Ником Дулетићем из Ластве и Станком Никовим из Бачића.

Кад је настао неки спор с владом млетачком, 1789. г., слао је митрополит Петар I . Петровић-Његош Теодосија Мрковића да прегледа манастирске земље. О томе походу сачувао се је извјештај у италијанскоме пријеводу, који гласи:

Che si sappia, e sia creduta la presente scrittura dinnanzi qualunque Giustizia. Come io Sacro Monaco Teodosio Mercovich come spedito dal Rev.mo Monsignor Metropolita Pietro Petrovich, per rinvenire le Terre di ragione Ecclesiastica, e quelle perticare con la misura consueta, e mettodica, nella Comunità di Zuppa; le quali Terre per eterna Dei memoria aveva alla Chiesa lasciato il Stanco Miovich....

Но како је по пакосном наговору владе млетачке хтио да подареним земљама располаже грбаљски кнез Марко Љубановић , тако је Митрополит Петар I писмом 1. октобра 1799. г . поднио Аустријском Војничком Заповједништву (Generale Comando dell' Albania Austriaca) уговор од 1732. г . Кнез Љубановић позван дне 21. јула 1800. г . на одговорност да кроз осам дана ствар развиди , дне 1. августа исте године бјеше приопћен аутентичан пријевод Миховићеве даровштине , коју овдје , изостављајући границе појединих земаља , доносимо у изватку .

Copia . Trad. Tratta dall' Originale Idioma Slavo come in quella.

In Christi Nomine Amen 1732. li 12. Marzo. Nel Convento sotto Maine.

Che si sappia, e che sia creduta la presente Scrittura ovunque sarà prodotta, come io Stanco Mihovich da Zuppa della Villa Bacich in Lastua giunsi dinnanzi il Reverend.mo Monsignor Metropolita Daniel, nonchè pur Reverd.mo Monsignor Savva, dove di mia spontanea volontà ascrissi in perpetuo alli medesimi la mia casa, e Terre, Monte, et acqua, secco, e fresco, come segue:

In prima la Terra Podcutnizza...

Item la Terra posta a Lugh...

Item la parte posta sotto la Strada rossa ed al sito Procos...

Item al sito Zerien...

Item il vignale e Terra al sito Racizze...

Item la Terra di mia ragione situata sotto Mirine...

Tutte le sopradette Terre sono libere, nè interdette con Debiti, o altro affare, ma illesi, e franchi di tutto, e furono testimonj il Revr.do Superior Isaia del Convento Santa Veneranda, Voin Gliubanovich da Svinista, Nicolò Duletich da Lastua, e Stanco Nicov da Bacich. Cosichè io Stanco Miovich maledisco, che sia maledetto dal Signor Iddio, e Beata Vergine Maria tali Persone, che si opponeranno al sudetto lasido, anzi gli sia Contraria la Beata Vergine Maria ad estremo Giudizio.....

Ad Litteram fatta tradurre per me Pub.° Int. Antonio Battuta.

Estratta dall' originale. –

Као што је игуман Исаија био свједок томе спису, тако је био писац оне исправе, којом поп Јово Гиговић и неки други дароваше митрополиту Сави Петровићу-Његошу 1744. г. дио од Коложуња, дио Франетин итд. (Шем. бок. за 1885. г.).

__________

У другој половини XVII . в. послуживао је ман. цркву поп Вуко Милићевић, а прве половине XVIII . в.: игуман Исаија Јововић Ришњанин и јеромонаси: Сава и Максим Милешевац.

У овоме је манастиру провео јесен и зиму 1764. г. Доситије Обрадовић, који спомиње игумана “из Св. Петке из Маина”, а 1768. г. Архимандрит Георгије Гиговић лијепо је дочекао пећкога патријарха Василија Бркића, што је Млечиће узнемирило. Год. 1782. и 1787. амо се бавио Мајор Петар Живковић, с којим је водио преписку Сердар Мојсије Пламенац. Вук вит. Врчевић, на позив и у назочности Митрополита Петра II Петровића-Његоша, овдје је преписивао за 27 дана без престанка његову Слободијаду, како то исти Врчевић казује у " Ograncima za istoriju Crne Gore " ( Dubr . Zab . 1871.). Год. 1858. амо је хтио доћи Ђура Јакшић с попом Филипом (Тановићем), али није имао путнога трошка (Дела Ђура Јакшића. кн. VII .)

При цркви је равница од какова три рала земље, која је и данас опасана зидовима, а спадаше манастиру Подострогу. То су Царине при т. зв. Бабилонији: негдашњи “Виноград Владике Рада”.

На ниже прама морскоме жалу стеру се богати маслињаци будванске породице Анзуловића. За Ђурђа Бранковића спомињу се у Смедереву два брата из ове породице: Али-паша Анђеловић и Михаил Богојевић Комнен-Анђеловић. Мисли се да је Михаил био отац Дривостанских Анђеловића или Шпанића, који су се позније селили у Црну Гору, Италију и др. (Српски Комнени. Глас XI . Др. срп. слов.).

За сусједна будванска Солила (Лагоштицу) которани бадава мољаху Млечиће, да их за себе присвоје 1406. г., пошто већ годину раније Млечићи бијаху изабрали свога начелника за Будву ( locus denominatus La Gostiza qui locus est in capite salinarum Buduae – List . V . XCII )

Црква Св. Јован.

Црква је зидана на пасове од црвенога и бијелога тесаника. Изнад заоквиренога поља на прочељу је окно, па звоник на преслицу су три окна, а два звона. Олтарска је апсида полукружна, а изнутрица је украшена лезенама. На иконостасу, који је израдио Н. Аспиоти, лијепе су резарије.

На једноме позлаћеноме тасу има познати натпис: ДОСТОИНО ЄСТ..... Антиминс је печатан за карловачкога архијепископа Павла Ненадовића.

Црква је обновљена 1866., а утвари су јој покрадене 1898. г.

Црква Св. Никола.

Ова је црквица при цркви Св. Јована, а обе у близини ман. Подострога. Око ње има трагова од старинских гробница. При страни зјаје “Вилина пећина”, из које сукти вода о великим кишама, као год и Сопот код Рисна.

Изнад врата на црквеноме прочељу је малена ниша, а звоника нема. Прозорчићи на зидовима и полукружној апсиди су узахни. Изнутрица има једну корнижу, а олтарски простор је скоро раван као и остали под. Св. трапеза је смјештена у сами зид. Старински је иконостас трошан. На једној престолној икони има натпис:

Овдје споменути поп Марко Руцовић је потомак старе породице овога имена. Иза српске пропасти на Косову четири брата Руцовића пребјегоше у Махине, па једни изабраше себи за постојбину Подострог, други село Мажиће.

Могућно је, да је ово она црква подострошка, којој је о почетку XVI . в. био свештеник Шћепан Руцовић, којега се је опорука сачувала од 1519. г. (Шем. бок. за 1886.)

__________

ГОРЊИ (СРЕДЊИ) МАХИНЕ

Црква Св. Илија.

Малена црква у селу Дулетићима при граници између Махина и Побора. Око цркве расту стогодишњи грабови и храстови. Заокружена је сухомеђом, и у томе простору и изван њега имаде мноштво старинских гробница. Предање казује, како су амо преносили мртваце из Љешанске нахије.

Црква је украшена једном корнижом, прозорчићи су јој узахни, а звоник је на преслицу с једним звоном.

По више цркве остаје Обла главица, а за њом рушевине стародревне цркве Св. Луке, која је била саборна црква села Вишковића, те се истрачило. “Вилина пећина” са чувеном “Чесмом” је угодно пландиште пастирима о љетњој припеци.

Одатле се види планина Раскавица с алугом букава, за којом се шири Комско или ти Коњско поље, тако названо, што су по њему пландовали коњи владика превлачкијех.

Црква Св. Спас.

Прама овој цркви уздижу се горе Острог и Сушњака.

Пространа равница око цркве, засађена дудовима, је заокружена сухомеђом, гдје се разабиру гробнице у врло примитивном стању.

Првобитна црква била је двоструко мања, није имала звоника, а прозорчићи јој бијаху узахни. Изнутрица бијаше украшена једном корнижом. Данашњи је иконостас израдио Н. Аспиоти; а од иконостаса, који је изгорио 1869. г., сачувао се комад даске са српским натписом од 1860. г. и с италијанским потписом: Nicol т Aspiotti .

На прочељу надограђенога дијела, што сачињава препрату, подужу од цркве првобитне, има полукружно поље и окно у облику крста, па звоник на преслицу су три звона. На јужноме зиду имају такође врата и два овелика прозора (лунете).

И са ове цркве бијаше крадом однесено звоно, но је на скоро затим и повраћено око 1850. г. Оволико је добро да се знаде ради сличности са судбином звона поборскога.

Када но 1881-82. г. војници однесоше из ове цркве чашу и ручни крст, ондашњи парох, окривљен од народа, а принуђен да надокнади такав губитак, преда цркви, у накнаду старе, чашу нову, позлаћену, која мора да је некада припадала манастиру Ластовскоме у Грбљу. Натпис јој гласи:

По једној страни споменуте Сушњаке остају Лапчићи, а по другој Марковићи: села, гдје је започео своју акцију Шћепан Мали у 1767. г.

Тамо се је, у Вука Вулова Вранете Лапчића и у Вука  Марковића бавио Шћепан, док с махинским капетаном Марком Тановићем из Подострога углавио бјеше злу игру, да се прогласи царем. Мелем биље, којим обилује махинска околица није користило само Шћепану, попевши га до љекара, а позније до назови-цара; али је оно у пуној мјери интересовало и шибенскога учењака Р. проф. Висиани-а, кад је прве половине XIX . вијека сабирао егземпларе за своје дјело “ Flora dalmatica ".

__________

ДОЊИ (КРАЈЊИ) МАХИНЕ

Црква Св. Павле.

Малена црквица у селу Мажићима (Машићима), на подножју планине Хође, у којој на врх Церовице извиру “Три Студенца”, стародревна погранична тачка.

Црква има полукружну апсиду, а мјесто звоника је усперен камен, на коме је урезан крст. Изнад улазних врата је издубак, а прозорчићи су узахни. Изнутрица има једну корнижу: мало да не сасвим је нестао старински иконостас. Ово је старинска црква села Мажића.

Црква Св. Петар.

Ова је црква уза саму црквицу Св. Павла, и тако су обе заокружене зидом, гдје је поменуто гробље. Доста је вјешто зидана црвеним и бијелим тесаником. Има звоник на преслицу с једним звоном и полукружну апсиду. Изнад улазних врата је издубак, па овелика вјешто израђена звијезда. На надвратнику су урезана три крста, а прама лијевоме му крају је плоча с натписом од четири ретка, коју невјешти најмари узидаше преокренуту. Слова су резана плитко, а покварена су и утицајем влаге. Једва, што се још разабиру имена основаоца и села, коме је припадао:

Иконостас, са грчким кратицама, потсјећа на лијепе радове живописца А. Лазовића-Бјелопољца. Антиминс са грчким и српским записом је израдио, као год и онај у цркви Св. Јована у Кртолима, Христофор Жефаровић, познати Илирско рашки зограф.

На једном је Прологу биљешка Архимандрита Стефана Вучетића од 1800. г. Књига “великих пастира црковних и учитеља васеленских” је штампана у Москви 1656. г.

АН Θ ОЛОГ Ι ОНЪ, штампан у Москви 1816. г. носи власторучну биљешку Петра II . Петровића-Његоша, која гласи: “Милостиви подарак од његова Императорскаго и царскога величества Николаја Павловића мене Петру Петровићу владици црногорскоме и брдскоме 1835. г.”

Близу цркве је кућа, у трошноме стању, жаркога родољуба, генерала Рада Краповића, основаоца ове цркве.

Краповићи су огранак породице Руцовића, а по мјесту рођења зваху их и Машићима ( Rade Masich capitano di Montenegro – Zuanne Masich colonello di Montenegro ).

Раде Краповић, довршивши науке на које га бијаше дао стриц му Иван, у војсци млетачкој допре до части генерала. У парници, која се је водила између Срба и Грка 1764-76. г., он је успјешно бранио православно богослужење на словенскоме језику у цркви задарској; а 1787. г. био је главни ктитор и бранилац права на црквицу Св. Саве Освештеног у Будви, којом су се служили православни Будвани у доба државне власти Немањића и Балшића. У подмахинској цркви Св. Петке имају два велика сребрна канђела, са поменом свију чланова његове породице, која је он приложио: једно 1747., друго 1784. г.

У једноме спису острошкога игумана Максима спомиње се капетан Лука Маина из породице Краповића 1761. г. То ће бити иста личност, те се спомиње у једној књизи, која се храни у библиотеци ман. Савине (№ 154.), гдје има биљешка “Господина кнеза Луке Краповића” од 1760. г. који се обвезује да ће давати ман. Савини неки годишњи приход.

Јеванђеље, штампано у Москви 1751. г., које се храни у цркви Св. Петра, а даровала га руска царица Јелисавета Петровна црногорскоме митрополиту Василији Петровићу-Његошу 1753. г. носи биљешку, како је оно била властитост презвитера Петра Краповића, који је познат и као парох будвански.

Црква Св. Јован Претеча.

Црквица у селу Станишићима. Око ње расту големи брестови, а посвуда у около разасуте су многобројне поклопнице. Кажу, да су овамо доносили мртваце из Грађана у Црној Гори и да је црква веома стара.

Пред црквом је поплочен простор, којему се по странама уздижу зидови по метра високи, а понешто ужи од цркве данашње. На први мах изгледа, да је ово имала бити негда препрата; насупрот, то је био под првобитне цркве, јер је данашња црква позније сазидана по више овога простора прама истоку, како се земљиште осиједало к западу, док древад пред црквом ојачаше.

Црква нема звоника; једно звоно, скоро добављено, виси о гредицама пред црквом. У олтару иступа из зида плоча, која служи као проскомидија. Старински иконостас, круто израђен, лежи пометнут у олтару. Данашње престолне иконе живописао је калуђер Ј. Катурић 1875. г., а остале Н. Аспиоти.

Црква Св. Госпођа.

Црква је на лијепоме положају прама брду Кошљуну, на коме је пећина “Спила”. Пред њом се шири поље Бабин вир, или ти Бабир, негда чувено са изврсних винограда, па онамо даље полуострво Завала прама острву Св. Николе. До цркве су куће села Борета.

Црква је малена, на надвратнику је урезан крст, а звоник је на преслицу с једним звоном. Од старинскога иконостаса сачувало се неколико икона са грчким кратицама. Данашњи је иконостас израдио Н. Аспиоти.

__________

ПОБОРИ

ДОЊИ ПОБОРИ

Црква Св. Неђеља.

Црква је заокружена сухомеђом, гдје има гробница из новијега доба, а крај ње је нови парохијални дом.

Првобитна је црква била пола мања, а позније је проширена тако да изгледа доста дуга. Звоник је на преслицу су три окна, а два звона, а апсида полукружна. Изнутрица је украшена једном корнижом, а олтарски је простор извишен за два степена над подом. На иконостасу су знатније саме резарије, престоне иконе и оне, које су преостале са старијега иконостаса, него ли новије, које је живописао Н. Аспиоти. За св. трапезом је икона са ликом Богоматере с једне, а Св. Николе с друге стране.

__________

ГОРЊИ ПОБОРИ

Црква Св. Јован Претеча.

Малена црква у засеоку Ђаконовићима. Звоник је на преслицу су три окна, а два звона. Иконостас је трошан.

Четврт сахата далеко од Ђаконовића и Кнежевића је Пањ-Камен, поклич поборских села.

Јужно – западно од цркве је заселак Шумари са три цигла дома у једноме од којих је рођен 1422. г. Вук Дојчевић, који је добар дио свога вијека дворио Иванбега, а позније сина му и нашљедника Ђурђа Црнојевића. Дојчевићеве доживљаје живо је описало златно перо Љубишино (Причања. Беч. 1877.)

Занимиви догађај о звону ове цркве, које Љешњани бијаху отели за своју цркву Св. Петке, па им га Побори преотели 1848. г., сачувао нам је такође С. М. Љубиша у приповијести “Крађа и прекрађа звона” (Приповијести. Панчево. 1882.)

Црква Св. Георгије (Ђурђевац).

Малена црквица на голу, стрму, тешко приступну брду, гдје се легу соко и јаштреб, а зову га Ђурђевцем.

Залеђе му је Коловир с Вратлом, а низдо лети поглед од грбаљских Главатичића до Скочиђевојке паштровске.

Црква се не види с долине прије но се до ње дође опасним успињањем, које траје колико и ходање од Стањевића до самога брда.

Испред Ђурђевца је “Плоча”, гдје су се три кнежине: Побори, Махине и Браићи купили на договоре, да суде и мире у народним споровима. С друге стране зјаје велика пећина “Међедница”, којој је отвор озидан и на њему врата: у њој је живио неки пустињак у доба Св. Петра.

Црквица је лијепо засвођена и урешена корнижом. Изнад надвратника има једну нишу, али звоника нема. Полукружна апсида сасвим је малена. На јужноме зиду има једна малена ниша и узахни прозорчић са страницама на откос. Олтарски зид изгледа изнутра управан; у њему је полукружно засвођен издубак, велик као и улазна врата, с прозорчићем и с плочом испод њега. Тај је издубак служио као олтар. Иконостаса није било, а четвероугаона ниша с плочом служила је као проскомидија.

Око цркве су многобројне гробнице. Изнад ње стрше и данас управне зидине у вапну; а мрке развалине наоколо цркве јесу очевидни трагови старих утврда.

Као да је овој цркви припадао онај висећи печат од туча, који је нађен у Будви, а на њему резан лик Св. Георгија и кратице:

Већ у првој четвртини XV . в. била је на Ђурђевцу црква, замак и утврде. Подигао их је Стефаница Ђурђевић-Ђурашевић.

Ово је племе, како доказује Руварац, настало од онога Ђураша Илића, који је био трећи витез у цара Стефана Душана, а надгробна му плоча с натписом сачувала се на Превлаци до данас. Ђурашевићи су управљали Његушима и нападали на Котор. Голубински и Љубић идентификују Ђурашевиће са Црнојевићима.

По уговору Вуолатернанском од 1426. г., којим се поравнаше неке распре између републике млетачке и српскога деспота Стефана, иза већ утврђена мира, Ђурађ Бранковић “ promette di far ruinar el castello chiamato Zorzevac e ali confini deli Garbelli zo e Zuppa de Cataro , che fese Stephaniza fiol del Zorzi Juras , per modo chel dicto castello da mo avanti non se possa habitar , ni quello pi ù rehedificar ".

Види се из Смедеревске погодбе од 1435. г., како је на скоро затим Ђурђевац био збиља порушен: ".... prefatus i . d . despotus pacem adimplevit , videlicet a die , quo destrui fecit Castrum Zorzyevae , quod castrum destrui facere tenebatur vigore pacis sive concordii , et erat introitibus camere ac hominibus comitatus Catari plurimum damnosum , cum super territoris Catari esset edificatum ( Monum . – List . IX . 7.-14., 80.-81.).

Манастир Стањевићи.

Стањевићи су усамљен манастир при граници црногорској, у растојању од Цетиња за три сахата хода.

Залеђе им је Коловир, па врхови Мураковац и Пашина глава, којом је прије четири стољећа хитао Вук Дојчевић, да живље докаже, како је “тешко ногама под махнитом главом”.

Храстова шума Оковица изнад манастира је проријеђена, а и ливада, негда засађена тополама, претворена је у голу пустош. При рушевинама манастирске појате и гувна је зграда, гдје је Св. Петар, вративши се из Русије, најпрви одњивио корун (кртолу), за који до тада нијесу знали Црногорци ни Приморци, а од тада не знају за глад.

Врло пространа околица од добра сахата хода, од пограничне цркве Св. Илије на истоку до Јаришњака и Голиша на западу, спадала је Стањевићима.

Манастир је ријетке величине, дуг 70 м, широк до 20 м и сразмјерно висок. Колико је бокељскога приморја, већега манастира није зидано никада. На високоме зиду, који паше манастир с јужне стране као утврда, било је троје великих полукружно засвођених врата, која су данас зазидана. Међу четири велике куће, подигнуте на сводовима, истиче се она, којој се је на другоме поду са пет великих прозора надоградио у доба 1838.-69. г. и трећи под.

Крајем ман. утврде прама сусједном Ђурђевцу је велика стражарница су два реда пушкарница, и до ње извор, који некад зваху Црним Студенцем, а данас носи име манастирско.

С источне стране утврде је ман. црква Св. Тројица, која је престала служити 1838. г. Тада је манастир претворен у тврђаву, која је потрајала тридесет година, док су 1869. г. здања изгорела тако, да су се кровови срушили, а одржали се једино зидови, сводови и ман. хлебна пећ. Унутрашњи распоред једва се разазнава у гомилама рушевина.

И школа овога манастира уживала је висок углед у народу.

__________

Манастирска црква Св. Тројица је дуга до 9, а широка 7 м. Зидана је, као и многе друге у будванској околици, на пасове од црвенога и бијелога тесаника. Звоника није имала, јер су звона висјела на стобору. И црква и полукружна апсида украшене су са двије корниже, једном под стрехом, другом заобљеном и већма оскоченом, а ниско изнад темеља. На прочељу је издубена једна ниша изнад улазних врата, па окно. И препрата је украшена једном корнижом. Данас су сазидана негдашња улазна врата на западној страни препрате, док су на јужноме зиду врата и два прозора.

Изнутрица цркве чинила је врло лијеп утисак. Врло је вјешто засвођена, украшена корнижом, лезенама и луковима (издупцима) између њих. На сјеверноме и јужноме зиду има по један узахни прозорчић. Олтарски је простор узвишен за два степена над црквеним подом. На апсиди је четвероугаони прозор са гвозденом решетком, а по странама му по два прозорчића, узахна као пушкарнице, са страницама на откос. Плоча, која је служила као проскомидија, данас је скршена, а плоча са св. трапезе лежи у гомили.

Плоче су на црквеноме поду потпуне и цијеле, изим једне малене пред иконостасом, која не достаје. Са тога је доиста загонетно, како је могла да нестане поклопница с натписом, која је затварала гробницу

По многобројним синђелијама, изданим у овоме манастиру, очувани су отисци печата, којим се је служио црногорски митрополит Петар I . Петровић-Његош. То је велик печат, округлог вида, прелазећег у овал, на пољу којега је црногорски грб, двоглави орао, а под њиме лав; изнад грба круна с крстом, а по странама јој крст и жезло. У около натпис:

Цркву Св. Тројице сазида митрополит Сава Петровић-Његош 1736. г., пошто већ 1733. г. Шћепац Јовов Каписода бијаше продао митрополитима Данилу и Сави мјесто, да ограде велику кућу и цркву. Год. 1741. Јово Станишин, Ђуро Радов, Перо Радов и Саво Вујов продадоше опет митрополиту Сави своју баштину и лазину, гору и воду. Та је два уговора писао поп Марко Мрковић. Год. 1744. Марко Јовов даде истоме митрополиту дио од коложуња и франетин дио. Ову је исправу писао калуђер Исаија од Св. Петке (Шем. бок. за 1885. г.).

Митрополит Сава бавио се на Стањевићима без претрга од завладичења Владике Василија 1750.-74. г. Он је уредио књигу, у којој је до педесет које опорука, које даровних и куповних исправа, за ман. Стањевиће. По смрти Шћепана Малога дође опет на владу, а и престави се на Стањевићима 1782. г., и бијаше сахрањен у ман. цркви, одакле су му посмртни останци пренесени на Цетиње за Владике Рада, дакле прије 1851. г. За њега је свјетовне ствари водио наголо Теодосије Мрковић, калуђер родом Махина, а старином Баранин, пак уз њега прото Абрамовић, сердар Ђурашковић, Лазар Богдановић и Пламенац. И Петар I . Петровић-Његош тамо се понајвише бавио као у својој резиденцији.

У Шем. бок. за 1899. г. је изнесено питање, да није стањевићки онај манастир, о разорењу којега у 1692. г. Петар Гарзони у својој " Istoria della Republica di Venezia " ( Venezia . 1705.) доноси слиједеће податке :

Con la rivolta del Montenero alla Repubblica fu creduto d' utile consiglio il ridurre in apparenza di Fortezza un Monistero de' Calogeri (diciotto miglia distante da Cattaro) piantato in sito, che signoreggiava il paese d' intorno .....

Il Bassà o col dubbio, che i Veneti se ne impadronissero, e con l' arte lo rendessero più forte, o irritato contro de' Monaci, contravenne, e fe distruggere sino a' fondamenti il tutto".

Но како до данас није познато да је на Стањевићима опстојао манастир о измаку XVII. в ., док је доказано , како је с друге стране на сусједноме Ђурђевцу опстојала и црква и замак и утврде већ у XV., што се спомиње и у XVI. в . (Jurievaz che si chiama chiesa), могућно је да се под горњим мјестом разумијева стрми Ђурђевац , или већ у XVII. в . вјешто утврђени махински манастир Подострог .

Већ је споменуто, како је млетачка војска под Андријом Мацедонијом и кнезом Марком Љубановићем јуришала на Стањевиће 1768., 1769. и 1786. г. Год. 1808. јуришали су на манастир Французи, заробивши попа Андрију Угљешића.

У овоме је манастиру примио свештенички чин и наш први филозоф Доситије Обрадовић. Он је тамо служио на ускрс, као ђакон, с митрополитом Василијем и с многима другим литургију 1764. г.

Како су се аустријски и црногорски поданици често завађали око нешто црногорске земље, што бијаше до манастира, Аустрија купи овај манастир и земље за 17.000 фор. 1838. г. и постави у њ неколико војника да чувају границу.

__________

БРАИЋИ

Црква Св. Никола.

Малена црква у селу Стојановићима испод сурих кршева Јанскога ждријела и Вјетрника. Осим Стојановића и Мартиновића, гдје имају цркве, кнежини браићској спадају: Јовичићи и Угљешићи.

Црква има мален звоник на преслицу с једним звоном, а прозорчићи су узахни. На надвратнику улазних врата је урезан крст, а изнутрица је украшена једном корнижом. Двери су од тутије (цинка) са великим ликовима Св. Јована и Св. Василија, које је живописао Н. Аспиоти. Старога је иконостаса нестало, а и данас недостаје горњи ред икона.

Црква Св. Димитрије.

Црква је на лијепоме положају испод Веље стране при селу Мартиновићима прама тврђави Космачу.

Заокружена је зидом, простор пред црквом је поплочен, а при сјеверноме зиду расте голем бријест. При цркви је и нови парохијални дом. Међу многобројним гробницама око цркве истиче се поклопница у двије поле, на једној од којих су заливене двије гвоздене споне, а међу њима урезан крст и чаша у кружници. Биће, да је затварала гробницу којега свештеника.

Сазидана је онако, како црква изгледа данас, од 1871.-75. г., на основима цркве старинске, која бијаше малена, без кубета, а са звоником на преслицу с једним звоном. По основу је “лађа”, као и све цркве у будванској околици.

Црква је доста велика, има звоник на преслицу, округло кубе и полукружну апсиду. Издубак између надвратника и точак-окна као да је одређен за спомен-плочу. Изнутрица је украшена лезенама. Старински је иконостас нестао, а данашњи израдио Н. Аспиоти оном једноставношћу, која карактерише његове радове по Махинама, Поборима и Браићима. Два велика свијетњака од туча и полиелеј немају умјетничке вриједности.

У олтару се хране два лијепа малена крста од сребра. На једноме сребрноме тасу има познати натпис:

Једно велико јеванђеље, обложено корицама од туча са светитељским ликовима је штампано у Москви 1847. г. На стопалу великога сребрног крста има неправилно урезани, замршени натпис:

На лицу старога печата, који је овалнога вида, разазнаје се светитељски лик, а у около натпис: † ПРАВОСЛАВНА ПАРОХІЯ БРАНЦКА. Нови печат је округлога вида, прелазећег у овал, с натписом: ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА БРАНЋКА. –

Предање казује, како је првобитну цркву Св. Димитрија зидао “Цар Шћепан” и да је истим махом саграђено при цркви једно гувно и млин на Студенцу, што обоје опстоји и данас.

Док се је патријарах Василије Бркић у доба Шћепана Малога бавио у црмничкоме манастиру Брчелима у 1767. г., Побори су му слали милостињу, а исто тако Спичани, Кртољани и други. Кад је затим патријарах предигао на Браиће, влада млетачка хтједе да га издајнички добави, ради чега је властелин млетачки будванин Марко Бубић узалуд наговарао некога Браића. Тај интересни догађај сачувао нам је С. М. Љубиша у приповијести “Продаја патријара Бркића”.

Сачувана су два писма попа Андрије Дапчевића из Браића, која је он писао Петру Живковићу, пуковнику у Котору: дне 25. и 27. фебруара 1793. г. У Грбљу су нађена писма и пријеводи им на италијанскоме језику. То су тачни, потпуни извјештаји. Поп Андрија био је до чуда обавјештен о намјерама браићских сусједа. Знао је, како су се на Цетињу састајале ријечка, љешанска и катунска нахија: свега 200 људи с главарима; знао је што је говорио Владика (Св. Петар), и како је Хаџи-паша писао од стране Махмут-пашине прво ријечкој нахији, а позније свој Црној Гори, да се чувају, да их не би преварили људи, који у то доба бијаху дошли у Црну Гору, јер чији буде Скадар, његова ће бити и Црна Гора; да на пашу иде “војска од цара” и да паша неће позивати Црногорце на помоћ, само нек стоје мирни, па да ће им “отворити жито и со и сваку потребу”.

Писмом 10 фебруара исте године митрополит Петар I . јавља Марку Зорзи у Котору, како се је иза двомјесечнога борављења у ријечкој и црмничкој нахији повратио на Стањевиће, гдје је застао једнога ћесарскога официра самочетвртога, који су послани од Двора, да у овим странама купе војнике прама французима.

Како се види, писма се тичу времена, које је слиједило иза похода аустријскога мајора Вукасовића и рускога подпуковника грофа Ивелића. Црногорци су затим разбили Махмут-пашу у Крусама 1796. г.

М. Црногорчевић

М. Црногорчевић