Проглас одбора за прославу двјестогодишњице Куће Петровић-Његоша

Проглас одбора за прославу двјестогодишњице Куће

Петровић-Његоша. У 28 броју „Гл. Црногорца“ изишао је проглас прославног одбора. Проглас гласи:

Браћо Црногорци!

Тешки су настали дани за српски народ послије пропасти српске државе на Косову. Истина, поједини дијелови још неко вријеме животарили су, полагано издишући, али се најпослије и потоња искра слободе и независности у мало није угасила.

Паде Лазаревића деспотовина, паде поносна Босна, паде јуначка Херцеговина, најпослије клону и Иванбегова Зета. Неста врховнијех вођа, остаде стадо без пастира. . . Наста коначна пропаст. Тад прену гениј српскога народа и ули му нову снагу и нову наду у челичне груди. Око духовнијех својих пастира стадоше се прикупљати у Новој Зети, у Црној Гори, одважнији синови нашега народа из разнијех крајева, те отпочеше очајничку борбу на смрт и на живот са освајачем. Дуга је, мучна, крвава је та борба била; то је био рат, коме се знао почетак, а свршетак се није предвидио. Али ко ће сили одољети? И челичне груди подлегну тешкијем, честијем ударцима. Цио народ српски заспа; шака витезова црногорскијех, не видећи ни одакле помоћи, стаде малаксавати. Слабији попустише и предадоше се непријатељу. Духовни пастири, који се дотле ни најмање нијесу одвајали од свог народа, мало по мало такођер малаксаше. Плахи и лакоми изда. Наста претешко доба за Црну Гору:

Бјеше облак сунце ухватио,

Бјеше гору тиама иритиснула,

Пред олитаром плакаше канђело,

На гусле се струне покидале,

Сакриле се виле у иештере,

Бојаху се сунца и мјасеца;

Бјеху мушка прса охладњела.

А у њима умрла слобода,

Ка' кад зраке умру на планину,

Кад утопе сунце у пучину.

Још један мали ударац, и потоња искра српске слободе и независности угаси се! Али је било још животне снаге у нашем народу, још он коначно није сном мртвијем заспао био, није само имао ваљаног пастира, ваљаног вође, који ће га предводити. И таквог даде тај исти народ. Појави се човјек из куће, која својом наравственом моћи бјеше надвисила све друге; појави се човјек, који својим духом бјеше надмашио све своје сувременике, појави се Данило Петровић-Његош, и Србин поново оживље . . . Није потребе, да овђе ређамо, што све учини тај велики Господар; није потребе доказивати, да би мјесто данашње Црне Горе, те дике српске, био какав пашалук, или што друго, да не имадосмо онаквог духа, као што бјеше Владика Данило, и као што бјеху до данашњега дана и сви Његови Нашљедници из исте Куће.

Браћо Црногорци!

Ево са срећом навршује се 200 година од тог епохалног догађаја у нашој домовини, 200 година одкако сретно господари данашња наша Владалачка Кућа, 200 година непрекидне славе, која је уздигла Црну Гору на ону висину, на коју се до данас не диже ниједна на свијету тако мала простором земља, а то све благодирећи оној Кући, коју први заснова Владика Данило.

Браћо Црногорци!

Треба да се сјетимо овог епохалног догађаја при свршетку другог стољећа, да прославимо што љепше тај велики дан, да се том приликом сјетимо свега, што учини наша јуначка, витешка наша Владалачка Кућа Петровић-Његоша у течају овијех година; да се сјетимо свију онијех великијех дјела, која би довољна била да прославе и какву моћну државу, и која почини народ црногорски са својим Великијем Господарима из Куће Петровић-Његоша.

За то вас позивамо, да заједнички прославимо велезначајне дане 7, 8 и 9 септембра ове године у цијелој земљи а особито овдје на Цетињу, гдје ће дан 7-ог септембра посвећен бити успомени Владике Данила, оснивача наше династије, великог препородиоца и Оца Црне Горе и оснивача српске независности на новом темељу; овом приликом ће се пренијети Његови земни остатци на Орлов Крш у нарочито за то подигнути мавзолеј; 8-ми септембра посвећен је прослави двјестогодишњице славне владе Куће Петровића; 9-ог истог мјесеца прослава стогодишњице славне побједе, коју су одржали Црногорци, предвођени витешкијем својим Господаром Петром I., на Крусама; у исто вријеме освећење Војничког Стана и благослов почетка новог правца у војсци црногорској. За ову свечаност треба да спремите овамо своје одабране прваке, представнике општина, племена, своје главаре, да својим присуством увеличају славу у нашој престоници.

Браћо Срби на све стране!

Српска државна мисао нашла је уточишта у Црној Гори, за њу су се Црногорци кроз толико вјекова јуначки борили и све своје за њу жртвовали, те тако је дохранили и данашњем нараштају предали.

Зато овом приликом, и ако смо раскомадани, и ако смо поудаљени једни од другијех, ипак овијех радоснијех дана надамо се, да ћете треко својих представника заступљени бити у прослави на Цетињу, а сви скупа у духу с нама; да ћете с нама заједно онијех свечанијех дана дијелити сву ону радост, која ће обузети сваког Србина у Црној Гори, кад се само сјети ове Славне двјестогодишњице владе наше Владалачке Куће, кад се сјети, шта је све та Кућа до данас учинила за Српство, чему ли се још напријед надати може.

Слава Црне Горе — то је слава цијелог српског карода, јер Црна Гора на првом мјесту припада Српству, и све њене жртве за Српство су принесене.

Овом приликом надамо се, да ће и остала браћа Словени, а и пријатељи наше Владалачке Куће, пријатељи свију Словена у духу примити учешће у нашој слави, а преко својих одабранијих синова и лично на Цетињу учествовати.

Само жалимо, да због малога простора мјеста, оскудице подвознијех средстава и другијех тешкоћа и незгода нећемо бити у стању загрлити своју браћу и пријатеље и задовољити их онако и у оноликом броју, колико бисмо жељели; али најпослије љубав братска и добра воља неће оскудјевати, и ко дође — добро нам дошао.

У очекивању овијех свечанијех дана из дубине душе ускликнимо:

Живио Велики потомак Великог оснивача династије Петровић-Његоша Његово Височанство Књаз и Господар Никола I!

Живило Њено Височанство Књагиња Милена!

Живило Његово Височанство наш Нашљедник Књаз Данило!

Живиле Њихове Свјетлости Књажеви : Велики Војвода. Граховски и Зетски Мирко и Велики Војвода Захумски Петар!

Живила цијела Владалачка Кућа Петровић-Његоша!

Живио цио народ Српски!

                                                                                        

"Луча" 1896.