Крваве слике Петровића - Четврти одсјек - Просвјета и религија под управом Његошевог Дома у Црној Гори

Четврти одсјек 

 

Просвјета и религија под управом Његошевог Дома у Црној Гори

 

“……Је ли било тога деспота од постанка

свијета до данас, који је волио просвјету,

више него може ли један препредени

лупеж вољети, ноћне фењере?

Није! ……….”

Вели Вебер

 

 

Е па драги читаоче, лако ти је појмити, како и са том граном државне управе стоји данас колијевка Ђура Црнојевића (просвећеног господара црногорског, који натраг 400 и више година имаше своју штампарију на Ободу) под управом мрачног Његошевог дома, што ћеш, у осталом, и видијети у овом одсјеку. 

“..... Како је коме, мени се чини,

Бољи су Турци него Латини!.......” 

Прича кнез Никола кроз Станкова уста у “Балканској Јарици”; а ми му на то велимо: па онда кад је тако, трчи болан са Ксенијом у Цариград, те замоли Султана (а и иначе вјешто га умијеш лагати за дарове које ти поклања) да ју удаде за каквим суданским Махдијом! 

Срам те било погани изроде!

Што похули вјеру прађедовску?!

Са чиме ћеш изаћ’ пред Милоша

И пред друге српске витезове ?!!! . . . . .”; -

Тако нешто од прилике гуди, “Горски вијенац” на адресу оних Црногораца, који за вријеме владике Данила шуроваху с Иновјерцима противу Православља. Но, Бого мили, шта би им рекао “Горски вијенац”, да су случајно латинили и евангелистили своје кћери као Ви, Височанство, те Ваше?!

Ух злога пута! Удеса злога

За књаза Ива (читај: Николу), владара мога!...

Ух стида! срама! жалосни старче!

С твога огњишта издајство заче!......”*)

 

*) “Балканска магарица” од Николе I. 

 

 

Ваше Височанство!

О важности и потреби ове гране државне управе, гдје спада просвјета и религија, мислимо, да нам није потреба говорити, јер се само по себи разумије, да без ово двоје не може бити ниједна држава државом, ни народ народом. Благодети просвјете уживају данас мање више сви народи, јер је то једно опште добро; а без религије нема народа.

У свима земљама и народима овој грани државне управе један је исти циљ, т. ј., ширење знања и науке кроз све сталеже без разлике и без обзира на пол; даље, образовање њихово у свима погледима образовања, а на првом мјесту у хуманитарном, па онда у националном. Уједно са овим иде и образовање народа у религијском погледу, које чини човјека човјеком а народ народом.

Разна су средства, којима се овај тако узвишени циљ постизава, ту су на најпрвом мјесту добро уређене народне школе и цркве, па онда разна просвјетна друштва и установе.

Но, хоће ли бити ова два прва и најглавнија средства (школа и црква) онаква каква треба да су, то зависи од много којечега: на првом мјесту од тога, каква је врховна управа ове двије или управо рећи једне гране државне управе, а посље од тога какви су и остали преставници те гране. - Ово двоје једно друго допуњава, и једно без другога, не вриједи ништа. Тако: ако су на челу ове гране људи неспособни, немарни, па чак и сами без образовања и васпитања, као на примјер што су код нас, онда залуду све - нема напретка ни код осталих мањих органа, па ма ови били потпуно свјесни свога позива и способни за њ’; јер од главног надзора зависи напредак просвјете у опште. Управо, кад је на челу како треба, онда ће се с временом и у нижим дјеловима жељено постићи; а ако је пак и једно и друго без тога, као што је код нас, онда тамо се нема шта добро рећи, управо, тамо нема говора о каквој просвјети, а још мање о каквој стабилној религији.

Како код нас стоји у опште ова грана државне управе, најбоље се о томе изразила црногорска Омладина, но да је чујемо:

“Кад човјек погледа на ону сјајну паучину, што је вјешти пауци испредају и разапињу над Црном Гором, а не би завирио шта је унутра, он би помислио, да овдје његују просвјету, као мати своје јединче. Заиста, на први поглед и  шта би могао друго закључити, кад на тој паучини - томе чадору - види много што-шта лијепо и примамљиво; па још кад се узме у обзир, да је све умјетнички исплетено и уткано, онда залуду ти труд да противно докажеш, кад и унутра не можеш ући, а с врата – Цетиња - да разгледаш унутрашњост, то је, драги Србине, немогућност, јер ће те баш ту ови наши умјетници тако предусрести, толико лијепих ствари показати, да си већ ту очаран, те скоро неспособан, да више разгледаш, ти се вратиш задовољан. Дакле, драги читаоче, као што видиш, унутра тешко иде за то ћемо малко разгледати споља, да се науживамо ове милине.

Гледај само, ено ти на врху овог чадора “Ободска прослава”, што се сија ка од злата јабука, мало ниже “Имовински законик”; оно опет што се види исписано дебелим црним словима, то су ти расписи, гдје се траже професори за отварање “гимназија“, „пољопривредних школа” и т. д. Сад, да се малко помакнемо унаоколо: ево ти нешто, и ако непријатно за око, свакојако важно. Што видиш, да су на овоме чадору прикупљени као неки црни трапези, то су ти поповске мантије најновијег фазона; а што између њих видиш оне редове, то су ти наредбе за “народно здравље”. А, тебе више занимају она извезена јата скакаваца, што их неколицина гоне. Па добро, то ти преставља, “министарске” наредбе, по којима свако мора гонити скакавце, као штеточине. Али, као што видиш, ту је навезено, како јадне животињице гину, те није пријатно за гледање, него хајдемо даље. Дакле признајеш, да смо паметно учинили, јер ево ти слике, која ти с једне стране задовољава осјећаје, пошто представља, како се морају штитити животиње, а с друге стране признаћеш, да ти она улијева дивљење и поштовање према нашим “државницима”, који су, разумије се, морали уложити много труда и пожртвовања, док су посвршавали све потребе народног живота, и довели у ред и најмање ситнице; док су једном ријечи од ове земље направили земаљски рај и у своме раду толико савршенства постигли, да им сада преостаје времена за бригу и о тако незнатним стварима.

Јест, драги сапутниче, преостаје, те још колико: сваки племенски капетан има од надлежног “министра” по један штампан табак, у коме се, зецу у шуми и риби у води, обезбјеђује живот за вријеме парења. Дакле, као што видиш, направили смо круг око овог чаробног чадора и сад смо се вратили истој тачци одакле смо и пошли. Ти си, као што ми се чини, очаран, а и не помишљаш да ово није извезено на постојаном платну, већ на паучини; ово је само илузија - дело мађијске мајсторије и ништа више: један само дах - и обмана престаје, а наступа разочарање!

Сад тек видимо сироту просвјету, гдје се шћућурила у прикрајку, а на њу гракће хала и врана, као на какву авет, јер би иначе убрзо спржила оне пауке више себе, за то је они и мрзе из дубине своје душе. Цетињски громовник (кнез Никола) не само да јој није добра мати, већ јој је гори и од рђаве маћехе према пасторчету. Ну, за то је требало увлачити под овај чадор многе племените Србе*), који су пјесници, књижевници, доктори и професори, знајући, да: „Ко га гледа блијеште му очи”.

*) као на примјер: Др. Лазу Костића, С. Матавуља, Јована Павловића, Илију Беару, Др. Милана Јовановића Батута и друге.

 

Тако је он управо неко вријеме бацао преко ових свијету прашину у очи, на их после за сву учињену услугу нечовјечно испратио преко Крсца.

Због истијех разлога видјесмо на врху чадора ону златну јабуку – “Ободску прославу” која је по себи врло племенита ствар, али је он (кнез) није приредио из тога узрока, што љуби просвјету, већ што су то захтјевали његови мрачни рачуни, и она је морала бити; али за то су једним куршумом два зеца убијена: тако, послије већ утврђене ствари, многи у “одбору” држе бесједе на дуго и широко, како је зло, да се држава толиким трошком оптерети. Разумије се, да ће толика “брига” за државне послове учинити своје гдје треба, а прослава, као ствар од велике користи, онима опет, који је заступају у ”одбору”, прибавити славе и части.

Толико ради истине и наше дате ријечи, а сад, да изближе мало разгледамо саму ствар. Зна се, како, поред најбоље воље и пожртвовања - било то у просвјетном, било у политичком погледу - често не могу да се добију очекивани резултати а шта се може очекивати у Црној Гори, када је мјесто добре воље страшна мржња против сваког прогреса, - већ зна се на кога мислимо?

Сад ћемо се потрудити, да нанесемо факта, која ћe неоспорно потврдити горње наводе. Могло би се рећи да у Црној Гори у правом смислу те ријечи и нема просвјетних завода; свакојако има нешто, али шта? - Има на Цетињу престоници Црне Горе - четири разреда гимназије, и то како нам искуство говори, има по неком случају само за ову годину једна земљодјелска школа у Подгорици и око педесет дво-разредних, тро-разредних и четворо-разредних основних школа по свој Црној Гори! То је све, гдје се црногорска младеж може образовати; па и то постоји на силу Бога.

О, кад би по каквој срећи могли довести до Бријеста старог Јувенала, да види и опише, како се под њим одигравају смијешне, али за то и врло жалосне сцене! Овдје би, истина, и Тацит имао посла, али баш Јувенала нагласимо, што би се јако зачудио, кад би видио, да се послије толико вјекова тако често одиграва под Бријестом исто његово дјело она - “Домицијанова риба”- само мало другчије, пошто је овде она риба оличена у “гимназији” и другим, “просвјетним” заводима. Но пошто већ не може бити Јувенала, онда да ми бацимо поглед бар на двије сцене у историјском развићу Бријеста. Ми рекосмо само двије, јер су оне честе и редовне, управо то су периодички вјетрови, који зависе од господареве, “ћуди и расположења”. Ако нема овога, онда чик ко Му смије „приступити”*) у хлад Бријеста!

*) “Приступити”, у Црну Гору, значи: скинути капу из даљине па преклоњеном главом полако се приближити кнежевој руци, пољубити је, па се опет погнутом главом измаћи натрашке за једно 40-50 корака, ту стати и остати гологлав. Ово обично бива под Бријестом крај Биљарде - гром ударио и у првога и у другу!

 

 Али данас је вријеме тако лијепо, “ћуд” је и “расположење” ту, красни сунчани зраци пријатно утичу на душу, машта му, распирена коњаком, беранином, црмничанином*) или шампањцем, мора лећети у горње регионе: мора се учинити неко “хуманитарно” дјело.

*) Ово су (беранин и црмничанин) чувена вина црногорска.

Шенатори (на здравље онима римским и мртвијема!) стоје гологлави у кругу око Бријеста. Који су ухватили мјеста у хладу, добро и јест, али онима на сунцу вазда ври мозак, пошто гледаоцу сунчани зраци, доспјевши у глатку као стакло површину њихових тјемена, чине непријатне рефлексије. Дјеца опет из “гимназије” начетила се на вратима од Биљарде, баш крај Бријеста, тек као дјеца, да штогод чују. Све је мирно.

Наједанпут чу се: „Нека се поређају туда!” Дјеца грнуше и одмах се ставише у ред. Сад се пође по реду, питајући: “Чиј си?” - За кратко вријеме дјеца бјеху разлучена као овце од коза, али не по примјеру Спаситеља, већ се пастир обрати јарићима са ријечима: “Ходите благословени и примите царство које су вам приправили оци ваши; ви ћете ићи по свијету, да течете мудрости и да учите мој народ.” Тада изабраници - узгред буди речено: покварена великашка деришта – заиграше од радости, јер ће у Француску.” А шта би од оне скромне групице одличних младића? Њима се приближи један шенатор с ријечима: “А шта ви овђе чекате, кад сви не можемо бити министри, боље би учинили, да по она мало коза пазите?” Јадни младићи повукоше се, као пуж у своју кућицу, у школску авлију са сузним очима, изгубљеном надом у све, али шаљући тамо пут Бријеста велико проклество.

Дакле, као што се види, кад ни “машта”, ни “расположење”, ни коњак, ни црмничанин неће никако да задовоље божанску правду, већ толико невиних и добрих душица баца у очајање, онда је сасвим нешто друго, кад су мутна времена, када је и природа ијетка, онда Бријест ћути као заливен и тек на крају рекне “да!”, шенатори се славе. Овим већ долазимо на другу сцену на истом мјесту, али послије двије-три године и при неповољном времену. Из круга шенаторског излази мало напријед један омањи човјек, по изгледу интелигентан и прилично пријатног лица, да би човјек помислио, е ни муси зла не мисли, па ће тек: “Господару, ја не знам, шта ћемо са оволико научених људи, а Црна је Гора сиромашна, па сам мишљења, да треба затворити гимназију и богословско-учитељску школу.” На то се зачу са сваке стране “затвори, затвори!” Али опет послије доста времена дуну повољан вјетар, и ми ове године налазимо опет четворо-разредну гимназију, са једном новином – интернатом - о којему ћемо нешто рећи; а сирота богословско-учитељска школа заспа вјечитим сном, те, како тада тако и данаске. Али комедију треба довршити, хтједосмо рећи, потпуно се прославити, те опет ова иста пријатна персона, веома различна од Јувеналова Гурмана, заводи лицитацију учитељске службе и подноси предлог, да се све основне школе укину, само да се дворазредне по варошима задрже. Прво је већ у практици, а друго тек што није ступило у живот. Кад се узме у обзир, да је ово крај XIX. вијека, онда не смијемо затамити туђу славу прећуткујући име.

Тај велики поборник црногорске просвјете јест Гавро Вуковић, министар спољних послова. За читаоца ће мало чудно бити, како се он, као ненадлежни, може мијешати у просвјете ствари, па за то и морамо навести, откуда то долази. У Црној Гори нема одјелитих кругова власти, него у том погледу влада комунизам; у кратко један за све, а сви за једнога. Дакле може ли бити ријечи о просвјети, кад је у рукама овако мрачних и ћудљивих људи, који у својој заслијепљености иду дотле да већ и самима себе изгледају смијешни, што се јасно види у мрцварењу она четири разреда гимназије?...” Овдје, Омладино, морамо ми сад проговорити двије ријечи, јер се види да си прилично наивна кад што овако о “ненадлежности” наших власника велиш. Ове операције, јадна браћо, и све остале њима подобне, сан кнез измишља и ствара у Оџаклији (уз флашу коњака или бокал вина) у којој и раздијели разне улоге својим жбирима, ка’ ово Гавру, да му их посље под Бријест или у Велики “суд” помогну одиграти. И ми, баш зато што тачно знамо како се ове работе и срамне комедије удешавају - јер смо кад-год и сами присутни били као посматраоци њиховог удешавања у Оџаклији - узели смо за принцип, да се при писању ове брошире не осврћемо у велико на оне стрвине и распале каркасе што се у нас зову војводе, шенати, сердари и министри, јер свему што је год злог и неваљалог у Црној Гори, томе је свему по најтврђем нашем убјеђењу, сам и једино Његошев дом крив, који је оличен данас у највјернијем свом типу - кнезу Николи. Усљед истог принципа, а ког смо на истинитим и стварним основима утврдили, ми се такође не можемо сложити у мишљењу ни са оним биједним и наивним Црногорцима, који, кад им се ма шта учини криво, запомажу и кукају јадајући се на горепоменуте стрвине велећи: “Криво ми пресуди Ђуро Церовић”, “облага ме војвода Петар Вукотић,” “ископа ме војвода Пламенац”, “Гавро наговори господара да ме онако нагрди под Бријест” и т. д. - Ове су старе и отрцане кучке криве пред наше очи само у толико, у колико разна безакоња свога нечасног газде слијепо извршавају (макар што и сами знају, да је то један врло гадни посао), без да ће му икад који од њих рећи: не тако господару, то не води добру! - Једити један, а на кога је Омладина више пута викала, био је у овоме изузетак, а то је покојни Станко Радоњић. - Дакле, којему се год Црногорцу учини ма каква неправда у Црној Гори, вјеруј омладимо, да му је учини сам кнез Никола и нико више, јер је он уток и извор свега и свачега што се год кроз нашу биједну и потиштену Отаџбину збива! А да је истина што тврдимо, то ћемо ти одма доказати са ово неколико ријечи, и, после тога са једним примјером између неброја њих: На пример: би ли било данас кроз Црну Гору разних Јабучана, Татара, Лазовића, Вулетића, Пејановића, Томића, Пекића и т. д., да кнезу Николи и његовим синовима није мила шпијунажа и блудство, т.ј., би ли могао поштена човјека облагати код ових развратника из Његошевог дома један Велиша Лазовић, или један Лука Божов Баица, или један Нико Татар, или један Нико Пејановић, или један поп Лука Ђуровић, или један Митар Пекић, или један Ђуза Ђурашковић и т. д., да истима (кнезу и његовим синовима) није мило да им тог човјека облажу? - Не, и по сто пута не! Даље: би ли разни Црногорци извршавали самоубијство над собом пред сами Велики “суд” због неправде која им се учини, да су случајно чланови у исти суд какви поштени и свршени правници у мјесто оних 7-8 распалих стрвина, као што су Раде Туров, Ђуро Церовић и њини остали другови? - Заиста не би! А зашто не? Зато, што тада кнез Никола не би кураж имао да ниједноме од њих рече: “Еј, чујеш ти! ja оћу да онај и онај скитач и празнов буде осуђен, па ма и најправији био, јер он се све нешто одбија од мене!”, као што има смјелост да тако што рече једном франзавом Марку Вукотићу, или једном блесастом Перу Митрову, или једном протегнутом Јагошу Клупици и т. д., сваки пут, кад му се прохтјене, да, на основу Јабучких, или Татарских “рапората”! каквог несретника упропасти!

Да би смо ово што боље илустровали, да наведемо, као што рекосмо, један примјер. Бјеше то, ако се не варамо, 1888. или 89 године, кад изненада једног дана уапсише Марка Драговића - секретара министарства “просвјете“. Много је човјек човјека кроз варош цетинску распитивао за узроке овога апшења, док најпосље кнежеви жбири растелалише: “Марко Драговић за то уапшен, што је покрао државне документе”? – А знаш ли Омладино, какви су били ти “државни документи”? - To су била блудна писма једне извесне госпође, која је с Марком живјела у недозвољене одношаје, и, душа ваља признати, било је међу иста и неколико сатиричких пјесама, а нарочито једна у којој овај (Марко) саркастички описује кнежев адултеризам са женом једног свога министра, који му је биографију сачињавао. За ову пјесму дакле, а не са “државне документе”, Марка је, по кнежевој наредби, Велики “суд” осудио на 15 година робије! - И тек, пошто је издржао близу 4 године Грможуура кнез га је “помилова” притиском Сава Ивановића (коме позната била цијела ствар као ондашњем кнежевом ађутанту), који је кнезу из Венеције интимирао да Марка одма пусти на слободу, или да ће цијелу ствар јавности предати.

Сад настаје питање: Како и на који начин кнез дође до ових државних докумената? Ево, Омладино, да ти и то испричамо:  

У Котору живи нека врдалама, која се зове Мићо Жуткић. Он је Марков племеник, код ког је овај (Марко) оставио био на сарану “до бољих времена” поменута писма и пјесме, а које, “поштени” Мићо једног лијепог дана пошље (преко Рада Станкова) Филипу Петровићу, које ова крмељава крмача предадне одма кнезу. За ову услугу, доцније, нареди кнез Ђуру Церовићу да у једној парници коју је Мићов синовац Ђopђe имао са Јовом Ђуричићем никшицким трговцем „пресуди” у корист Ђорђијину; а та парница, знаш ли Омладино, око чега се водила? Око једне “багателе” -  око, велимо, 30.000 форинти који су Јовови били; те тако овај биједни кукавац скита данас без коре хлеба кроз Ерцеговину са својом старом мајком.

Ко није био том приликом у великој Оџаклији, кад кнез удешаваше с “великосудијама” закључак ове парнице, тај не може знати колико је Бог страшно и немилосрдно казнио јадну Црну Гору обдаривши ју са онаквим одвратним чудовиштем ка што је кнез Никола. Дакле Омладино, ако будеш што-год и у будуће писала о приликама наше земље, пиши само против Његошевог дома, а од осталих распалих стрвина прођи се већ и с тога, што њима, онакви какви су, расту уши, кад их човек, као што они цинички веле: “помијеша на једно корито с господаром.”

А сад, да се вратимо на твој опис о просвети, ког си колико живо толико и истинито насликала, на чему нека ти је вјечита хвала од наше стране.

“…..Укидали су их, (т. . гимназије) па опет отварали некад само по два разреда, некад опет, кад је IV; нема III., ђака особито у посљедње вријеме, скоро никад више од 30 из цијеле Црне Горе!

Жалосна и врло жалосна појава, особито кад се зна да би опет јадно и незнатно било, кад би Црна Гора имала: једну велику гимназију, једну богословију и једну учитељску школу, а кад од свега тога, као што рекосмо, још видимо, да животари но 50 дво-разредних и тро-разредних основних школа, нека земљоделска школа и она четири разреда гимназије, онда за да и не може бити ријечи о каквој просвјети и просвјетним заводима. Пануће у очи, што овде не поменуемо цетински институт, ког издржава Русија, али за то њега не узимамо у рачун, што искључиво patres conscripti имају повластицу, да овдје васпитавају своје ћерке.

Сад да се запитамо, има ли, каквог стварног узрока о овој жилавости и тако огорченој борби противу сваког напредка; могу ли људи, који имају мозга играти овако жалосну и комичну улогу, кад не би имали неко јако убјеђење корисно за народ; имају ли они на уму, да смо већ на прагу ХХ. вијека, пред којим ће много више рачуна морати полагати, него пред Милошем?! Лични интереси и ништа више, брате Србине, угушили су у њима човјечанске осјећаје! Стварних узрока нема, а мрачних ево: први и главни је тај, што се тобож црногорске “патриоте” боје, да би свака „прња“ и „шуша“, пошто изучи “буквар”, оставила Црну Гору, јер ова, као сиромашна, није у стању, да задовољи све прохтјеве, ergo: Црна би Гора остала пуста! Они свугдје и свагда тако говоре, али им је у души: Dans le royaume des aveugles les borgnes sont rois, - чисто српски: У слијепој земљи и ћорави коњи пролазе.

Пошто је тврдња у Црној Гори, као да не треба интелигенције, јер је земља сиромашна, те не могући ју издржавати, морала би напретком просвјете опустјети - главни и за необавијештеног скоро оправдани аргуменат, то ћемо одмах унијети овдје свјетлости и истине, а мало наприје одбићемо сва срамна подметања, што се одавде чине нашој браћи на страни и здријећемо врло провидне маске. Дакле ми вас питамо, власници наши, да ли се Црна Гора расељује с тога, што се у њој намножио научни пролетеријат, или што нема ни зрачка просвете? Не ћемо да се трудите, сами ћемо одговорити: Овдје је појам о Отаџбини сведен на најнижи ступањ, она тако рећи преставља као неку фамилијарну ствар! Ово ће изгледати, да је мало јако речено, али на жалост тако је. Просвјете нема да расвијетли мозгове, да покаже шта је право, да подгријава љубав к Домовини, једном ријечи, patres conscripti, да стане на пут овом несрећном стању, које је узрок, те се наша сиротиња исељава натјерана муком и вашом неправдом. Тако на примјер, у вашем је колу Гавро Вуковић, “велики патриота“, најомиљенија личност на двору, ну свакојако, кад му оно не дадосте пресједништво,  Великог “суда”, он учини једну променаду до у Васојeвићe и сигурно би је продужио и даље, да се не спотакну о министарску фотељу.

Још једну напомену с претпоставком, да има просвјете и просвјетних завода, те да би по неки незадовољник оставио своју земљу, ми сами признајемо потпуно, да и научен човек може бити неваљалац. Ви баш овдје видите баука, а ми вас питамо, да ли би то могло шкодити и најмање Црној Гори? Никад. На против користило би јој: изашли би несретници, од којих свуда мајке пиште, а остало би оно, што је истинито љуби.

Тада би било мање сеобе из нужде, јер би уз просвјету синула и правда; тада би било више љубави к’ Домовини, а мање емиграције, јер би сваки био свјестан, да не смије оставити своју Отаџбину само за то, да би се једноме осветио.

Из свега овога слиједи, да Црна Гора не смије чекати ХХ. вијек, а да просвјети не отвори врата, јер, остављајући на страну њене благотворне дарове, ми већ јасно показасмо да ће Црна Гора иначе опустјети, а тим већ јасно оборисмо главни аргуменат наших “старатеља”. Сад пођимо даље. Ви, цетински громовниче, у страху од свега онога, што је и мало школом обојено, идете тако далеко, да се не задовољавате, што на овамо гњавите, већ своје стријеле бацате и изван граница наше земље. Тако нашу браћу Омладинце, који против Ваше воље пођоше да се школују на страни, називате “лацманима”, поричете им најсветије право - право на Отаџбину; говорите, како би они хтјели од ових крша меке душеке ; једном ријечи: Ви водите противу њих срамну и врло ниску борбу. О, грешна душо, како је окаљено срце Ваше!; та јадни не били и од самог себе не  смијете погледати, како је права Омладина црногорска скромна, како је она готова, да и са великим жртвама користи својој земљи. Не вјерујете ли, отпустите јој малко руке, а Ви то не мислите учинити за живота свога, ако сама Омладина не сегне снагом и не раскине Ваше мреже. Ко у осталом и може очекивати од Вас, да се толико уздигнете, када сваког часа и на очиглед све ниже падате, игноришући изналазећи све срамније од срамнијег оруђа противу ње! Да то малко илуструјемо. Дошао један наш ђак, који је учио на страну, послужујући, па ушао у једну кафану на Цетињу, да се одмори; крај њега један куфер, у ком носаше нешто мало хаљина. У толико наилази један шенатор тек још с врата: “А одакле ти лацманине?!” Ђак је и прије знао овамошње мајсторије, па ће тек: „Ја, војводо, нијесам лацманин, већ Црногорац као и ви.” “Сачувај ме Боже”, продрије се војвода и довати се за јелек, како га се отреса, а на то ордени зазвекеташе*) и настаде мало ћутање.

*) Таман ка оно псу (керу) ланац, кад се отргне од коца.

 

Опет ћe  војвода: “Шта ти је у томе баулу (куферу), јесу ли паpe, jeсy?” – “Не гријешите се војводо, рећи ће ђак, гдје сам и кад могао нагомилати толико пара?” - “Па колико има, да си у свијет поша?” – “Ево већ, војводо, седма година”. - “И зар за толико година нијеси мога напунити тај баул пара?” – “Вама се тако чини, војводо, али није баш тако лако: то могу само силни, да нагомилају оволико пара; послије, ја нијесам пошао у свијет, да течем новац, већ да учим.” Војвода већ окорно, па и не осјећа, што га овај пецка, него продужи: “Па јеси ли мога што научити?” – “Бога ми и научно бих да видите, али не да сиромаштина”. – “Маки се, ђаволе, на то ће војвода, а шта је тебе требала чкола; књаз жна кога чколује, па онога и издржава и даће му пошље леба; а Бога ми за вас ће бити мука, јер и ви тражите машне залогаје; али свакојако учи, учи, - дако се књаз смилује, да ти да неку службицу.” “Е, али, војводо, ја сам се и до сад мучио, па нијесам од милости живио, дакле да то учиним, пошто станем на своје ноге” – “А ти ни добити другојаче дађавољи залогај, него сви ви можете скитати по свијету до миле воље и учити „да нема Бога”, а ми простаци овамо вјерујемо у њега, слава му и милост“, па се прекрсти и изађе. Сиромах ђак остаде као окамењен од чуда, али видјевши, како се срамно Омладини подмеће, и како је тај лаконски израз нарочито скован за гадно оруђе,одмах остави Цетиње а да није ни “приступио”. Сад, кад би овакви људи и својим синовима забрањивали да уче, те да не упропашћују народ, проповиједајући “да нема Бога”, онда би били у потпуном праву, али они нијесу такви: Они тек што нијесу огласили да она четири разреда гимназије на Цетињу могу само походити њихови синови, други нико, и кад би био могућан; то је што се тиче школе, а већ у интернату цетињском, другога и нећете никако ни наћи до њихове дјеце. Даље, њихових ћете синчића наћи по свим варошима европским, гдје се скитају, јер фактички не уче, пошто су то размажена деришчад без домаћег васпитања: па кад отиду у свијет са великим државним благодјејањем, онда је већ јасно какав се напредак ту може очекивати! Ну њиховим очевима задовољава то сједне стране родитељске ocjeћaje јер их ваљда и они морају имати а с друге стране одговара начелима времена, јер ће на крму државну доћи мрачна дјеца још мрачнијих отаца, да продуже стару пјесму. Кад би који од њихових синова био даровит, љубио Отаџбину и напредак, то њима не би било по вољи: они воле мрак као слијепи мишеви. Према томе можете знати, што бива с вриједним синовима Црне Горе. Они с вјером у Бога, у себе и у добре људе, да ће помоћи својој земљи, иду у друге српске покрајине, да их мало огрију зраци просвјете. И заиста им Бог и добри људи помажу. Тако: видимо у Биограду, благодарећи патриотизму и ширим погледима Србије, многе наше младиће, гдје се школују и уживају лијепу државну помоћ. Даље, колико их је свршило и свршује школу уз припомоћ Срба у Новом Саду, па многи и у Карловцима. Но има их, црногорски великаши, који се знојем свога лица хране и уче, а ваша размажена дјеца, поврх вашега силног богаства, уживају велика државна благодјејања, што те бруке нигдје у свијету нема, само за то, да се коцкају по Бечу, Паризу и т. д. Ви ништа за то не црвените, што вам дјеца живе од милости! Смијешна, али истинита ствар. Од чега би се на друга мјеста стидјели, овамо је скоро пријешло у част, јер је и то начело вјешто протурено: „трудбеницима државним нема каквих великих награда и пензија, па им држава за то дјецу васпитава.” Неће то море бити: “слабо награђени оци”, друга је ту ствар: од шенатора шенатор, а од козара козар.

Кад не би тај узрок био, Ви би сте морали знати, да од таквих Ваших дјела држава болује, јер се тим начином способни искључују, а долази незналица; па пошто се, Богу фала, доста и сами награђујете, то би требали, кад Вам не би ишло у рачун, да у интересу Отаџбине, кад би је истинито љубили, бар једном помислите на правду и истину!

Ово горе изнесоемо, да сам читалац увиди, како овамо цвили јадна просвјета, и како су жалосни резултати овакога стања и нагнали Омладину, да дигне свој глас, не због тога, Боже сачувај, што се нијесу задовољили њени прохтјеви, као што јој се пребацује са извјесне стране, већ само због тога, што нама, нашим очевима, нашој браћи, нашој мајци Црној Гори пуцају ребра због овако жалосног стања!

Кад би овамо један тријаз (тројство), од којега скоро све зависи, а то су: попови, учитељи и племенски капетани, био образован и спреман, онда би свакојаке било лијека; али на жалост рђава или готово никаква просвјета даје рђаве, управо никакве резултате, те би се с малим изузетком могло рећи: да се у Црној Гори долази по протекцији од букварца за попа и учитеља, а од говедара за капетана. Да унесемо ту мало свјетлости. На Цетињу је скоро била богословско-учитељска школа и ако доста слаба, те је из ње изашло једно двадесет које попова, које учитеља и још пешесторица, да су свршили богословију на страни. Остало долази на оне, што су свршили: неку вајну основну школу и по један или два разреда гимназије, или по два, а у најбољем случају по три разреда богословије на страни; па чему да ce надамо, кад на оваквој спреми почива аманет светога Саве? Ну Ми њих не кривимо, они раде колико могу, а што не могу ни Бог не тражи. Сад овакви учитељи, имајући у виду лицитацију учительских мјеста, спремају попове, а ево како: ђак основне школе по препоруци постаје попом, пошто се једну годину,испрактикује код калуђера у манастиру. Ето како једно зло има још горе посљедице. Ово што рекосмо сад је у моди, а душа ваља, има их, који су свршили стару богословију или новију богословско-учитељску школу, али не много, пошто ова бјеше краткога вијека.

Височанство! Проклета Вам душа, са чим ћете иза пред Спаситеља? Шта ћете му рећи, кад Вас буде запитао, што су му овакви пастири народа? - Можда се уздате, да на попове баците кривицу, а не сјећате се, да је њих поп Мићо већ оправдао: “Да сам има’ бољег учитеља, те би и ја дана боље чита’.”

Или се ваљда уздате, да ћете тим преварити Бога, што ћете их обући у мантије по угледу на образоване свјештенике других народа? - Та то је форми, Ваша стара болест: знате ли шта се данас тражи: битност, стварност, садржина, а ко гледа на спољашност? - Или можда за Вас је доста, што су стари свјештеници са мачем у једној, а крстом у другој руци предводи војску, па тако мртво спавате на рачун њихове славе, а нећете да се пренете и чујете, како нам стари Римљани довикују: tempora mutantur et nos in illis mutamur a XX. вијек већ Вам куца на врата. Кад човјек помисли, да ова два реда свуда у свијету заузимају прво мјесто по важности својој, па погледа на спрему наших попова и учитеља, он се мора ужаснути, али не и у очајање пасти, јер и ако не могу према своме позиву пароду помоћи, они бар не утичу сасвим штетно на њега. (Утичу и још те како Омладино).

Ну што је рана без лијека, то су племенски капетани. Обичан говедар (перјаник) кандидат је за то мјесто и поуздано га добија, само ако има препоруке, или му је „ко стари ваља”. Само тек онда можемо себи преставити величину добра или зла коју ти људи могу учинити своме народу, кад знамо, да је њихова улога од одсудног значаја. То су једини органи како финанцијски, тако и административни, судски и у више случајева војни. За овако многостручне дужности требало би, ако не што друго, а оно бар да сваки зна своје име потписатм. Ну нека неписменост, нека корист од њих, само, да штетно не утичу на - да га не деморалишу. Као што рекосмо, људи без и најмање образовања долазе на тако важна мјеста, па као такви чине многа рђава дјела, ну за то их “милост“ и „помиловање“ одржава на истом мјесту и у истој части до саме смрти. И кад све то гледа јадни Црногорац, ништа му друго не остаје, него да изгуби вјеру и у морал и у поштење. Кнез Никола то види, па шта мислите, какве љекове даје: опет помпу. Треба само довести Богишића, треба “Имовински законик” да ступи у живот, па је све на своме мјесту! Каква аномалија дати законик неписмену човјеку! - Ну ко мари за то, само да се постигне мрачни циљ. Нека се само расчује, Њему годи, а народ за боље и не зна.

Из овога што наложимо следује, да је први и неопходни захтјев ове земље просвјета, јер у колико с једне стране уже и многобројне жалосне посљедице овако несрећног просвјетног стања траже брзог лијека, у толико би с друге стране и остале гране народног живота коракнуле унапријед под благотворним зрацима просвјете. Ну баш за то, што је она претеча и свакоме другоме напретку, црногорски громовник и води највише противу не тако огорчену, тако очајну борбу, који је себи ставно у принцип и неће да чује ни за какве разлоге!

Тако на примјер, ми бисмо и Њега и друге црногорске власнике молили, да се окупе под Бријест, па да ово прочитају*) и бар мало поразмисле; - а да примјетно попусте „никоговићима”**), ко то смије још тражити?

*) Ми би ради били, да ово Ђуро Церовић прочита, јер би њега најбоље разимјели, будући му је глас громак и јасан.

** “Никоговић” значи у нас: човјек у чијим жалама не тече „плава крв” - они нас тако зову.

 

Ну шта ће нам она молба, зар и смију себи допустити какво размишљање? - Боже сачувај! Мјесто и помисли на какву поправку, они ће се само узрујати по Цетињу као мрави кад им се дирне у мравињак (извините нас, вриједне животињице, што испаде неправедна компарација) питајући један другога: “Који ли ово никоговићи пишу фала Богу?!” Ево ми ћемо им на то одма одговорити, и ако нам они на нашу молбу нечим деветим одговарају: пишу они, сјајни шенатори, који су позвани и који не смију другојаче; пишу они, чија је прошлост и љубав к Домовини свијетла, као сунчани зраци; пишу они на послетку, које ви називате: никоговићима и лацманима.*)

*) Новосадска “Застава” - Број 31. и 33. од 1894. године.

 

Кад, Височанство, не може бити говора о просвјети у опште за „празнове“ и „никоговиће”, онда бар да видимо како је она продрла у Вашем двору. Душа ваља, мора се признати, да сте Ваше кћери дали мање више доста прилично образовати, али за то што сте ваљда предвиђали, да ће оне бити један добри Ваш извозни еспап за иностранство. Но да видимо, јесте ли се постарали и како, да Вашим синовима дате потребно васпитање, као будућим господарима Црне Горе. Ово се одма да видијети, јер: ако лаже коза не лаже рог. Ваши су синови потпуно без икакве науке, те можемо свечано рећи, да нијесу у стању ни један прости рачун сабирања без погрешке учинити. У васпитању пак друштвеном они су права копија Марка Газиводе, Илије Вицковића, Ника Дубовичанина, Ђура Станкова Јабучанина, Ника Пејановића и Васиљака*).

*) А Ви не знате. Височанство, ко су и шта су ови мангупи цетински.

 

Благо Црној Гори са таквим будућим управљачима! Давно се је рекло: с ким си такви си. Ми смо у првим одсјецима ове брошире довољно насликали извјесне особе, које их окружавају, као на примјер: Јанка Вукотића, браћу Татаре, Јабучке ефендије, Пејановића и друге; а ови су као што знате стварни учитељи и васпитачи Ваших синова. А како пак утиче околина на човјека, то ћете ваљда и сами разумјети, усљед чега, мислимо, да овај утицај не могу ни Ваши синови избјећи. Сваки пут кад нам падну на уму Ваши синови, ми се и нехотимично сјетимо њихових васпитача. Код свију ових, као и код Ваших синова, исто је образовање, исти је карактер, исти су вицеви, исти је шарлатанизам и исто је неваљалство! Све су то, а питајте кога год коћете, морални банкроти и пропалице! О каквом образовању и васпитању код свију ових нема ни говора, ако збиља тамо не сматрате за образоване и васпитане људе оне особе, које својим цинизмом и комендијашлуком изазивају у човјека гнушање. Знамо да имате једног вајног учитеља за Ваше синове; то је онај Пиге, који и поред своје најбоље воље није у стању, да обузда оно (Baшe синове), што је још од рођења пошло ђавољим путем. Ту је код њих и онај пробисвијет из Ческе, те се Вимер зове; но опет то није Чех ни дао Бог! Истина, морамо признати, ту је и један руски пуковник човјек потпуно частан и образован; но која вајда, кад је и он, видећи какви су и колико су у блато порока и неморала пали, дигао са њих руке, као са индивидуа, које се не могу већ спасти?!

Вашим синовима није стало за овога доброга и поштенога Руса; не, јер они не дојашу пред његов стан из љубави на прам њега, већ из љубави и дон кихотске удворности на прам њихових “младих учитељица”, што станују баш до његове куће. Ту је, Височанство, нет-виргинат, или како га тамо у нас зову: чопор бијелих пиперских срна. Туда се нађу обично Павле Поповић и Лазар Перовић ти носиоци, “просвјете” у Црној Гори, да “приступе” овој божјој казни те се зову Ваши синови а добри Рус остане сам код куће, да штудира каква ће средства наћи и употребити, да своје блесасте и пропале ученике из таме недизања извади. Мисли сиромах, и муку мучи, како ће да их ослободи од тога тако развратног живота и друштва. Тек што нешто покуша да удеси у ту сврху, а Јабучени за јаку па с њим на поље, велећи му: “Наше горе не трпе регуле!”, те је доброћудни Рус присиљен више пута, да рече: пиши, све је пропало!

Височанство! о просвјети у Црној Гори и како она у опште стоји у нашу земљу, говорила је Омладина, као што сте видијели, доста објективно и снисходљиво на прам Вас остаје сад да и ми проговоримо коју, и, да упознадемо Вас бар са неколицином важнијих преставника те гране државне управе, но да почнемо с главе, јер с ње риба смрди.

Ето на примјер, да видимо у пе-шест ријечи, ко је тај Симо Поповић - Ваш данашњи министар „просвјете“. То је човјек, који је добио Ваше благоволење једино за ту услугу, што се примио, да под своје име (будући се и он, чова, броји некакав вајни, “књижевник”) публикује онај Ваш спјев „Освојење Бара и Никшића”, а то с тога, што га Ви под Ваше име није сте могли обнародовати, будући у исти хвалиште на свако мјесто самога себе и причате којекакве лажи, као на примјер: - “како соколу књазу однесе кумпара лето од гуњине под Бар, и, како млади синовац Данилов ускочи са сабљом у руци у онај шанац на никшицку Чађалицу”*) и т. д.

*) Јес заиста, изгубисте под Бар лето од гуњине, али не од кумпаре, већ од оне блуднице Анта Шкутића; а како сте са сабљом у руци ускакали у шанчеве око Никшића, то да Вам испричамо са ове двије-три ријечи: Црногорци освојише и уљегоше с вама у град никшицки. Ви, том приликом, виђесте кћер Мујице Драгова, звану Стеву и ванредно лијепу дјевојку. Одма за тим уапсисте њеног оца, а научисте Маша Врбицу, да пође код ње и да јој каже, да ће јој се отац ослободити затвора само онда, кад она дође код Вас, да милост заиште. Она је то и учинила и Ви сте ју том приликом силовали и обесчастили. То је данас жена војводе Марка Миљанова.

 

Даље, то је човек, кога за исту услугу именовасте војводом и гувернером Приморске нахије, у којој почини са својом госпођом и шуревима толико злоупотреба и крађа, за које другим Црногорцима Јован Солдат удара по 25 тојага. При томе, то је човјек ког често инкогнито шаљете до Дубровника, Задра, Загреба и Новог Сада (а који пут и до Земуна), да удеси са филијалима „Гласа Црногорца” како ће распростирати глас широм Српства: „да кућа Обреновића упропасти и презадужи Србију”. Даље, то је онај човјек, који као вјешти Сријемац, познавајући Ваше слабости, припријети Вам, да ће напустити Црну Гору; те, Ви му том приликом даровасте из државне касе 16.000 форинти, да исплати свој “дуг”, и именовасте га, на поругу Бога, министром “просвјете” у Црној Гори. Најпосле, то је један човјек од оних људи, који се у Црну Гору називају: ништа људима. Јес, то је онај човјек, који преписује сад Вашу “Историју” Црне Горе, да ју под своје име публикује. Каква ће пак, та лажна историја бити, то се још од сад може погодити, познавајући фирму “Никола ет кумпанија”. Из ње ће читаоц видијети, како Петровићи, а особито Ви и Ваши синови, (са флашом коњака и мацем бришкула*) у руци) збрисаше све до Стамбола:

*) Коцкарске карте зову се у Црној Гори „бришкуле”, а “мац” значи: цјелокупни број (52.) карата.

 

само грехота је, ако се у исту заборави утурити оно Ваше бјегство у Млетке приликом колере, као и оно с Вучег-Дола; али бојимо се, да се, после овога, не поквари работа томе Вашему “Шишку”, а особито кад је Иларијон Руварац још жив. Оставите, дакле, и обојица ту “Историју” и баците ју тамо у каквом буџаку, а одговарајте нам на ово чудо, јер заиста имате на чем, па и ако ћете лагати, као што сте се и научили! –

Огријешили би се, Височанство, кад би се рђаво изразили о Јову Лепави Ерцеговцу, јер је то човјек потпуно на своме мјесту, но жали Боже, што стоји на челу тих пе-шест самозваних професора управо пе-шесторо пашчади, пјаница, картароша и блудника, изузев Живка Драговића и Мила Ковачевића.

Да видимо најпре тога Калајџића, тога, велимо, чувеног црногорског “историка”, који обра бостан од стране Иларијона Руварца, али чудне му штете! - он се ипак прослави што његово шкработање изазва Руварца, да докаже свијету оно што смо, до душе, ми и прије тога знали, а то: да Ваша династија, као таква постоји само од 1851. године, а не од натраг двјеста година. Но ипак Ви сте те “ситнарије” Руварчеве опет хтјели и покушали, да још више прославите, давши поменутом Калајџићу крст Данилов. Па ко је тај Калајџић? То је, Височанство, за Бога, онај што прослави Вашу кућу; јест, то је онај Лазар Тврдо Перовић, који обиђе најприје с Вашим ујаком - војводом Марком и Василаком редом све тамошње арбанашке бутиге (крчме), па пошто се добро накваси отиде тамо до под Бријест, да се види и поздрави с Вашим синовима. А кад ту не нађе никога, онда га занесе онај зор његовог оца, па са каквом књижетином под пазуву јурне право у Биљарду, баци руку на кваку, зорно отвори врата, попне се на катедру и кукуријекне: “У здравље господарево!”

Сад је на реду онај чувени Зајечарски јунак. Јес, на реду је сад Павле Мишљете Поповић. Велико је ово име, Височанто! Ми га са великим решпектом помињено, а особито кад се сјетимо његовог оца, којему, буди међ’ нама речено, оцијепише 25 тољага за крађу. То је онај Боже нас опрости, црногорски Јан Коменски, управо то је права свекрва Милице Трипкове, као што га тако духовито назва један негов друг. То је онај Павле, који бијаше загазио далеко - ништа мање но да постави некаквог новог краља*) у Србију, коме том приликом Јован Николић рече: “Ја се попишам на ту круну, коју ћеш ти икоме метнути на главу!”

*) Кнеза Петра Карађорђевића

 

Е, Височанство, тако нам “светога” Петра! - ми управо не знамо одкуд Вам тамо толико шашавлука и да ли то са водом пијете, или сте збиља будале?! Но гле, ви тамо неколицина збиља и не пијете воде дађавољу кап, већ гасите жеђ тим далматинским морованом и ламбеком, па, до душе, онда шпиритус мора чинити своје, те није чудо што наступе у тим случајима сваковрсне кризе: За час створите Лицеј, Академију наука, Народну скупштину, Апелацију, Касацију, постајете Балкански цареви, доктори, цареви јунака, пјесници, књижевници, светитељи, змајеви, орлови, соколови, лавови, витезови, умјетници, велики државници, композитори, вајари, архитекти, оратори, глумци и Бог те пита шта још: а у крају крајева сви сте, без изузетка, ни вода ни вино, већ: смути па проспи! - или што ‘но се каже код нас: вране и кукавице без репа! - и право покојни Бацковић назва сву ту кумпанију, кад јој рече: да је сва она и с Вама заједно: једно велико ништа!

Сад је на реду, у правом смислу, једна нагнута (криворепа) делија Филип Јота Ковачевић. Ово је она газија, што пјева Једноме Петровићу: “Мој Филипе, мој честити брате“, и т. д. а овај ће њему: „Муч криворепа патарице! - нијесмо ми браћа, но сам ја Петровић, а ти никоговић и скитачина” - То је онај Филип, о коме потрошисмо неколико ријечи (жали нам их Боже!) још у првом одсјеку ове брошире, те се сад сјетисмо оне његове улоге, коју је играо при експедовању Микаче Татарове у Дубровнику. Он је, међ’ нама буди речено, и неки пјесник особите врсте, ђеније, издухач, - и буди Бог с нама, нешто одвојено од обичних људи. О њему има ваздан некаквих прича, ка’ о Стани Тодорово или о Ивани Радошевој.

Тако, причају људи, да је с тога загребао из Грбља, што га је јуначко срце занијело било, да ослободи Боку и Далмацију непод „јарма” аустријског, те да их присаједини Црној Гори не би ли процвјетале под Вашом мудром и “благодетном” управом, као што је и Црна Гора с “вађевином” и са оваквом просвјетом процветала!

Он сад пјева, ваистину божу, доста лијепе оде између осталих да чујете и ову, коју је онако трупачке изговорио Вашему сину Дангубу: “О, најљепши!, о, најслађи!, о најмилији”, о, најпаметнији и највећи државниче и политичару- слава ти и милост! - Бог ти дао и од овога мог здравља!”

 Заиста имају од чега ове двије момчине један другоме дати, нако неће - један кљаст и рашчепљен, а онај други гобав, ракитичан и франзав!

Он овакве оде пјева обично, али свијет ка’ свијет – ко ћему стати на крај! - те тако наш Филип Јота дочека и ту уру (Е, хвала Богу!), да му брат његовог таста, а не ко други, спјева овакву попијевку:

“О, Филипе криви зете,

Ти не ваљаш три газете

Више ваља Мара наша,

Но цијела кућа ваша.

 

Газета је ситна пара –

У нешто је ваљда бројиш;

А ти рђо неваљала,

И испод те паре стојиш!”

Височанство! - Како је овај тор Ваших професора цијењени од наших простих људи, а камо ли од оних који су мало свјеснији, види се и из ријечи Јована Бабина (цетинског касапина), који једном приликом рече: “Ако банкротирам са овом мојом радњом, мене ће господар поставити за професора у гимназији”.

Преко главног надзорника свију основних школа у Црној Гори, прелазимо, као преко једног човјека, који не заслужује, да о њему поштени људи троше ријечи. Доста је да кажем, се он зове Ђуран Јабучанин и да је брат Мишов, па према томе и ђевер оне чувене Јоце Јагошеве - Ваше наложнице. Овим је казато све, што се има о тој индивиду-и рећи, сем ако би смо жељели, да га (Ђурана) упитамо, би ли у стању био погодити колико чини 6X8. Кад би овај рачун погодио, не би жалили послати му 48 комада ове брошире, да их разда учитељима кроз Црну Гору.

Да оставимо на миру ону кућу на Романовину и оне “блажене душице”, које се “васпитају” у њој, те се назива институт. Та кућа позната је и под једним другим именом тамо на Цетињу; на име: она се зове, буди међу нама речено, још и Харемом цетинског султана и његових синова. Одатле излазе она разврнута и покварена чудовишта од жена - оне вајне наше војвоткиње, шенатурице, сердарице, капетанице и прочаја, а које, за то, што науче да неке јаде блебећу француски, мисле и претендују, да могу без икаквог зазора свакојаке шкандале правити. Једном ријечи, ко хоће да поквари и убије своје дијете, ми му препоручујемо, да га пошље ту.

Из овог харема изашле су све данашње „даме” црногорске, које су толико глупе и надувене, да им се у глупости не може сравнити чак ни та Пеке Јагошева, која, кад је човјек види, гдје као жена једног вајног великосудије гризе на пенџеру своје куће комад (парче) проје или качамака као прасица клас, мора да се од јада насмије! Али опет Пеки да је Богом просто, јер она и сама признаје да је једна будала, док међу тим поменутим “дамама” никад, него да их је анатема као једно по све гадно друштвено ђубре и измет. Оне хоће на силу Бога да докажу осталим Црногоркама, како су оне нешто више од њих, - чак како су неприкосновене, а у ствари оне су прави трулеж и примјер разврата црногорских жена и одива! Међу овим црногор- ским Месалинама и Медеама (част и поштовање ономе врло малом часном изузетку) овладало је мишљење: да је њима, зато што су “научиле” да по неке јаде блебећу француски и изговоре ријечи: “Пардон”, “Мерси”, “Антре”, “ужасно“, „страшно“ и т. д., дозвољено да могу имати, и поред мужа, по двадесет швалера и керова. Тако: кад се позову на одговорност због њиног неморала са странцима, оне се извињавају на овај начин: “Та ми жнамо говорити вранцуски, па што мари то што по који пут шмигнемо после пола ноћи до Боровика и до оне ражи кроз Зауглину, а кад је то у интересу Црногорства господарева, да не реку странци е смо ми глупе и просте - Боже сачувај!”

Кад би човјек чуо резоновање ових црногорских путана, он би пожелио, да у земљу с мјеста пропадне. На име: оне се не могу никад помирити с мишљу, ако се какав виђени и угледни момак црногорски заљуби у какву просту Црногорку, те ју из чисте љубави узме за жену; не, оне, блуднице једне, одма изнађу на својим курварским сјелима најпогрдније ријечи за ту двојицу заљубљених вјереника и супружника. У кратко: на њих је све остало срамотно, а поштено само њино блудство и прељубодјејство! - А ко је свему овоме крив? - Нико други сем Вас, Височанство, и Ваших развратних синова, који сте од оног завода створили себи један харем.

Дјевојке, које су у томе заводу училе и уче", не могу доцније да схвате зашто их поштени младићи запостављају најсиротнијим дјевојкама црногорским, јер оне, полутански нау чене и развратно васпитане, нијесу у стању да разумију, как један поштени младић мора изабрати свагда пријечије проститутку на куплераја, него ли миленицу једног тран и развратника под круном, као што сте Ви!

Да не дирамо то блесасто теле тога, велимо, Лаза Цомановића, а такође ни тај његов „Глас Црногорца” или ону “Лучу” или “Просвјету”, признајемо да не смијемо. Око свију тих обојака књижевних, таква су пера, да ће нас све учинити у паран-парчад. Остављамо, да о њима изнесу свој суд те пиљарице, којима служе да у њих замотавају смокве и памидоре (црвене патлиџане), па нека се с њима њини уредници и сарадници разрачунавају.

Сад долазе на ред цетинска читаоница и друштво „Горски Вијенац”. - О овим двјема “установама” доста је ако кажемо, да је у првој пресједник онај Павле Мишљете Поповић, а у другој онај Лазар Тврдо Перовић. Бисмо са овим закључили, но треба да поменемо, да овим двјема установама није циљ просвјета, већ разврат. Овдје се ноћу скупљају, као вјештице на мједено гувно. Тада преовладају чланови у сукњама, и, у тим приликама ова два друштва имају „срећу” да виде у својој средини Ваше синове, који се ту аче и кочопере и, непрестано, као кокоти скакућу. Ту се до преко поноћи његују српске народне пјесме: валцер, полка, полка-мазурка, трамблан, а после буде и трамблан sul canabetto.

О, просвјетној комисији нећемо говорити с тога, што се може и онако погодити каква је, кад је састављена од поменутих “професора”, које смо имали “част”, да их Вам мало прије учтиво преставимо.

Омладина је прногорска, Височанство, говорила нешто и стању цркве у Црној Гори, што ми морамо у неколико допунити, бар што се тиче главнијих њених преставника; за то, да проговоримо сад коју ријеч о религији у опште под управом владике Петра II.

У другом одсјеку ове брошире казали смо нешто о оном богохулном његовом дјелу, које учини по упуству Сима Милутиновића - Сарајлије, кад балсамира свога стрица Петра I, и огласи на онакав безбожни начин за светитеља, којим се данас наш простији народ куне, као, опрости нас Боже, са самим Богом.

Тај сами примјер довољан би био, па да разевијетли јасно на ком се и на каквом основу још од онда поставила наша религија у Црној Гори. Но ми ћемо, да ипак наведемо неколико примјера, како из тих времена, тако и из доцнијих, између неброја њих, те да Вам горњу тврдњу фактима докажемо. Тако: овај митроносац из Вашег дома, редовно је после службе боже давао своме керу (који се “Драгон” звао) нафору тијело Христово на самим вратима цркве, који га ту обично чекаше. Исти, пред сами свој полазак за Италију на курвање, запопи једног истог јутра, на једну саму службу божију, а са једном самом ријечју 72 будале и од свакоје узе по 42 талијера у злато. И баш кад је викнуо у цркву оно сакараментално “достоин”, одговорио му је његов рођак Ђорђије из пјевнице: “Јесу за говеда!”

Ово је довољно, па да се докаже, на који је начин развијен био у њега појам о религији, на челу које је, богохулник био а овамо пјева:

Ој ти биће базконачно,

Без почетка и без краја!...

Колико се Височанство, слажу ове ријечи са дјелом?

На ком је пак ступњу била религија за вријеме Вашега оца и стрица у Црној Гори, видијели смо из оно неколико примјера, које смо у другом одсјеку ове брошире побиљежили на адресу ове два, заиста још нечувена, крволока!

Треба ее само сјетити, на који начин уморише попа Луку из Брчела и његова сина, и с чега доцније погибе Данило, па смо са тијем на чисто, да о каквом поштовању на прам религије није било онда ни помена.

Било би дуго и предуго, док би изређали све злочине недјела ове врсте, која су поменута два разбојника починили, те ћемо се ограничити само на ово:

Ова двојица убијају у Цариграду преко попа (!) Јока Кусовца Стевана Цуцу Перовића (о овоме смо убијству говорили у другом одејску и наговијестили за што је извршено), па кад се европска штампа заинтересова за овај њихов злочин, они, да би бајаги то оправдали позваше на Цетињу попа Митра из Грахова, те му даваше 200 талијера у злато, да рече јавно како му је казао на иисповјест неки Звицер (родом из истог села одакле је био и Стеван), да га је поменути Стеван наговарао да њих -  Мирка и Данила - убије. Но поп Митар, и ако бјен и злостављан на разне начине, то није хтио учинити, па га за то Мирко и Данило удавише у тамници цетинског манастира

О оној срамотној афери њиховој, Никаноровој (овај је био владика црногорски за вријеме њихово), Даринкиној и проте Шпадијера, као и о оној Вашој, Дучићевој, Даринкиној и Дучићевог ждребета (Гавра Вуковића), нећемо говорити, јер пошто су те ствари гадне, то су, разумије се, за нас и сувише одвратне!

Тако исто, одвратно нам је говорити и о томе, како сте Ви, Ваше рођене сестре Бешу и Ћану отимали њиним законитим мужевима (Лабуду Савову са Стругара и попу Перу Раичевићу из Бјелопавлића), па их послије срамно иза њих живијех продавали Саву Пламенцу и ономе Башовићу из Дробњака - првоме за вино и ракију, а другоме за скоруп (кајмак) и овнове. Но до душе, тада су била она времена, кад још нијесте имали појма ни о хиљадама гроша, а камо ли о стотинама милиона динара, те Вам се за то може и опростити једна тако срамотна трговина, јер зна се да је лијепа ствар кад добар ован заблеји у обору, а масна цицвара запуши на трпезу! Трговину овакве врсте, водио је и владика Петар II. са својим рођеним синовицама Кресом, Кусом и т. д., те изгледа нам, да сте се заиста и за то, као и за друго, добро на њега угледали.

Дужност нам истине налаже, да овдје речемо, да су за вријеме Ваше били митрополити у Црној Гори два врло отмјена и поштена човјека, то јест, Иларион Рогановић*) и Висарион Љубиша, који су мање више за ствари свога ресора смостални били, а које сте Ви баш сваком приликом умаловажавали за то, што Вам нијесу дозвољавали, да Вашим прљавим и крававим  рукама рабатате по листовима црквених канона и установа; али после њихове смрти, Ва сте се постарали, да нађете једног човјека, који ће у свему и свачему угађати Вашим прохтјевима; и заиста, нашли сте га у лицу данашњег митрополита, но да видимо изближе каква је та главешина наше цркве у Црној Гори.

*) Па шта? - Зар није био поштен овај Лешњанин?! - А Ви се срдите на нас што га називамо поштеним, а кад знамо да се Ваша матер и Крстиња Јевтова (швалерке његове) похваташе једаред због љубоморе за плетенице - косе - у ону конобу (избу) Мила Дубовичанина на Груду!

 

Он се зове Митрофан, рођен је у селу Главате (у Грбљу) у једној одвећ ништавној породици; научно је часловац у манастиру Под-Савину код Херцег-Новога у Боки Которској, и то је сва његова „спрема“, - о њој се нема шта више рећи. Са том “спремом” ступио је у монашески чин, и, пошто је наднично неко вријеме у Цариграду, настанио се да живи у манастиру Под-Лаством у Грбљу. Овдје је провео неко три-четири године, док чову занесе 1869. године његово „јуначко” срце (таман ка оно његовог земљака Филипа Јоту Ковачевића, да ослободи Боку испод “ига” аустријског, те да у најмању руку постане Сердар од Грбља*).

*) Ми ћемо на другом мјесту објаснити, ко је био главни покретач ове буне, и што га је на исту руководило.

 

Ну, не лежи враже, наш се “јунак” превари у рачуну, јер буде присиљен од стране аустријских жандара, да једну вече, онако без камилавке, загребе уз Вратно и умакне на Цетиње, одакле га посласте у Морачком манастиру. Како се је ова газија владала овде, најбоље о томе свједоче оне 15-20 дјевојчица испод четрнајест година, које је у самоме олтару цркве домамљевао, силовао и обесчашћавао!*)

*) Попут овога ради сад у истом манастиру онај његов замјеник архимандрит Дожић. Овај је гадни и одвратни калуђер једном приликом ухваћени у Цетинском манастиру, гдје баш код тога Вашега “светога” Петра силује јадну дјевојчицу, те је тог пута и истојаган био од стране манастирских ђака; а већ да и не говоримо, да се је због њега јадни Богдан Дробњак  на сред Цетиња убио!

 

 Усљед оваквих одвратних скандала и злочина присиљени сте били, да га премјестите у манастиру Острогу и поставите за настојатеља те најважније обитељи у Црној Гори. Овдје се он “одликовао” оне године, кад Вам у своју собу престави оне три бјелопавлицке дјевојке из Вражегрмаца, с којима ту у разврату три дана проведосте. Том је приликом наш “поштени” калуђер и намијењен био за митрополита црногорског чим буде Висарион Љубиша умро, што је заиста мало после тога и сљедовало.

Из ове кратке биографије овог првосвештеника црногорског види се јасно, на каквом се ступњу морала налази наше свештенство, имајући једну овако одвратну индивиду-у на челу, која је својим развратним животом оскврнила и профанисала све црногорске богомоље и претворила наше свештенике у жбире, те се данас никакав поштени човјек у Црној Гори не смије усудити да се код тих жбира Вашега дома исповиједа и причести! - Тако: он је разаслао један распис свему свештенству, да исповједника при исповјести морају упитати: “Јеси ли вјеран господару, књегињи, Њиховим синовима и Њиховим кћерима?” - Ко не каже да јест, или ко прећути да на ово одговори, томе се не дава тајна Христовог Причешћа. Овакви један случај десио се и са Савом Ивановићем у „Влашку” цркву на Цетиње 1889. године!

Височанство! Ух, грозан ли је живот за једног тиранина, кад га, ка’ ово Вас, почне савјест за његова злочинства гристи, и, кад га та грижња савјести чак и дотле дотјера, да оваквом раду прибјегава! За Бога, чоче, што Вам је хтио тај распис?! - Но није никакво чудо, а кад се зна, да се Ви од неког времена сами бријате и да Вам књегиња ту пијану и сланинасту ћелавицу поштишава! Ваљда се плашите (ка оно Дионисије Сиракушки, који би у последње дане свога зликовачког живота увијек отишао да спава у једној за то нарочито спремљеној соби под ћеремиде свог двора, но не прије, него што би марљиво дигао и унио за собом у собу мердевине уз које се успињао!) да Вас ко-год не закоље. Даље, шта вам хоће, кукавички кнеже, да вам се ругају и спрдају Црногорци, у ово последње вријеме не смијете изаћи у шетњу ни узјахати коња никад пре, него што би марљиво - и то да свако види - прегледали револвере иза појаса и из кумбурлука да ли су пуни?! - Но зашто да се томе чудимо, а кад се зна и кад је ствар историјом утврђена: да владар који је јунак и витез не може тиранин бити, као год и онај који није, да мора и од своје сјенке страховати, будући му се и ноћу и даном призиру жртве његових злочина! - Речено ово, да се сад изнова вратимо томе Вашему жбиру и куплеру у мантије, томе, велимо, никоговићу и никоговицком сину на Главата, што је данас, на поругу Бога и часног Православног Крста, митрополит црногорски!

На примјер: Он је почео да изоставља неке дјелове од летургије при служби божјој, а у цјељи: да направи мјесто оном скандалозном и несносном многолебствују Ваших деведесет и девет кћери, синова, жена, баба, зетова, тетака, унучади и Бог зна још каквих других накарада!

Уз то, он је, “знате како“ (ово је његова узречица), добар, да се за вријеме саме службе божије похвата за браду са свештеником који му помаже служити. Тако што, учинио је једном приликом и са “молим покорно“, т. ј, са попом Крстом Матановићем пред Ваше рођене очи!

Даље, он је добар да дозволи, да с њим служи службу божију данас један поп, који је јуче човјека убио. Тако што, учинио је и с Вашим рођаком - попом Марком Мартиновићем, који је убио Сава Почека (дакле не Бошко као што Ви протурате) пред Ваше рођене очи! - шта више, он је развратник један, нарочитом Вашом наредбом забранио, да се овај Саво не сахрани пред црквом.

Из албума овог срамотног и одвратног архијереја црногорског, имали би за читаву годину да вадимо све гору од горе. Напоменућемо само још то, да овај гад у мантије, слушајући Вас, неће да разведе Сава Ивановића од његове бивше жене, па и ако му се са стварним фактима доказало: да га је ова покушавала отровати по наредби Вашег најстаријег сина! Тај му развод тражи од натраг осам година, и он, у мјесто да задовољи ту његову праведну жељу, пише по Вашој наредби В. М. Медаковићу у Биоград и моли га да поради “код људи од уплива”: да се поменути Саво проћера из Србије!*)

*) Добри и поштени Медаковић није хтио задовољити Ваше и Митрофаново гадне захтјеве, већ шта више смијући се иронично показивао је нам то писмо, да видимо из истог, колико сте и обијица ниски и јадни.

 

Шта више, он, једном приликом (1896. године) иде по Вашој наредби Савовом зету - попу Јову Микијељу у Грбљу и предлаже му од Ваше стране: да ћете његовог сина (поповог) послати да се школује на страни, ако се он - поп- прими, да наведе Ваше најамнике у своју кућу, те да Сава убију, кад би код њега у госте дошао!

А шта да говоримо о ономе педерасти с Угања, о ономе  “Драгу Драговићу”, о ономе, велимо, срамотном распопу Стеви Капичићу, те га мало куцну сјекиром међу уши као вепра онај његов синовац (т.ј., - син онога Ђура Илијина коме Султан бијаше послао орден и уз исти диплому, а коју Ви распарасте у Вашој Оџаклији да посље тај орден даднете дворском пињатару Перу Матову Камерићу, преко ког убисте доцније Грујицу Никчевића!)?! - Овај распоп одузео је дјевичанство свима трема својим кћерима! Позната Јоке Мимина - његова синовица - јавно прича да је тога безаконика и блесастог развратника затекла једном приликом у полном сношају са његовом најстаријом ћерком Рудом! Овај развратнико био је 30 година прота црногорски и једновремено највећи Ваш љубимац, а и сад је. Њега сте, после смрти Иларијона Рогановића, хтјели поставити митрополитом црногорским, да он то не одби цинички са оном познатом изреком: “волији сам Хајку, него камилавку!” -  Јес, Височанство, Ви сте хтели да завладичите овога  отучног неваљалца, који би морао умријети пасјом смрти, кад би код Вас поштења било! - Овај безаконик, пошто је удавно своју прву жену, постаде најпосле Ваш пашеног и ортак да Вам својим кукавичким срцем, у друштву неколицине својих сулудих рођака, помогне убити Сава Ивановића код Ђурђева Ждријела 1894. године, т. ј. онда, кад бијасте распоредили у ту сврху цио Његушко-Цетински баталеон од Залаза па до Бара. Јес, ово је онај распоп познати швалер Босне Пиперке, Крстиње Јевтове и Јоке Боковске - који као прота цетински разврну и опучи при изповијести Ику Пера Матова, а поврх тога који силова, једну за другом, све три кћери шогавог Ђура Церовића (данашњег пресједника Вашег Великог “суда”, а ондашњег “министра” финанција) у цетинском манастиру! - Јес ово је онај исти неваљалац, који је у друштву пијаног Јова Дреча (апотекара дворског и борца за ослобођење Ерцеговине испод “ига” Калајевог - пфуј!) дијелио и дијели “љековите траве” цетинским и ријечким дјевојчурама и распуштеницама које затрудне од Вас и Ваших “красних” синова!

Да баталимо већ овог одвратног неваљалца (будући, ако се још један цигли тренутак бавимо њим, мораћемо да поврћемо натраг и оно сто смо још лани појели, а да се и опет јавимо „Сердару од Грбља” - митрополиту Митрофану, премда ни о овој чуми народа црногорског не би требало да говоримо даље, јер нам се коса јежи, кад замислимо што је јадна Црна Гора дочекала, да јој у задужбини Иван-Бега Црнојевића на Цетињу сједи данас један овакви злочинац и богохулник!

Хоћемо, валан, још и ово упитати Вас и њега: Да Вам случајно запроси руку те Ксеније син Џеват-паше – бившег и будућег великог везира, бисте ли се колико предомишљавали да му је дате и да благословите њен  прелазак у турску вјеру, а особито, кад би Вам у том часу пале на уму какве дивне кинејске вазне и персијски ћилимови, да са њима Ваше дворове украсите?! - Не, николико! - јер Ви и вјером и Вашим кћерима тргујете, таман ка’ оно какав стари Чивутин са отрцаним гаћама и капутима! А, да је истина ово што рекосмо, ево да видимо шта је Ваша кћер Јелена пред Ваше рођене очи у итлијанске Бари рекла за нашу свету Православну вјеру оног часа кад се, тамо она, полатинила:

“Ја, Јелена Петровић, књегињица црногорска, вјерујем и исповиједам све што учи света католичко - апостолско-римска црква. Вјерујем у Бога Оца, свемогућега Творца и Промислитеља неба и земље, и у Исуса Христа, Сина Божег, јединог нашег Господа (тако јој помогао!) који се родио од Дјеве Марије, и који је страдао за вријеме Понтијског Пилата и распет био, а по том умро и трећи дан воскресао из мртвих. Вјерујем у стварност светих (и у шареног “свеца” је ли?), у отпуштавање грехова, у воскресење тијела и у чистилиште душа (purgatorium).

Признајем за једину Главу свете цркве и за непогрешивог намјесника Исуса Христа и законитог пријемника светога Апостола Петра, првога епископа римског и књаза апостолског (Папу). Оглашавам, да су све остале вјере лажне (Разумије се и Православна), и признајем, да ни у каквој другој вјери нема спасења сем једино у католичко-апостолско-римској.....”*)

*) “Поводом преласка у католичество књегињице црногорске Јелене” - од А. Александрова професора Духовне Академије у Казану – Русија.

 

Височанство! Нама се чини, да бар за ово не треба коментара, а особито кад се сјетимо онога дивног крика војника црногорског, који је у највеће своје муке свагда поносно изговарао: За крст часни и слободу златну! подразумјевајући под ријеч “крст часни”- нашу Православну вјеру.

Црногорци, Височанство, знајте, да Вам оно срамно издајничко гажење наше Православие вјере неће никад опростити; - шта више, ми смо тврдо убјеђени да ће скоро доћи онај дан кад ћете се и Ви увјерити: да сте са тим срамним чином ставили један одвећ опасни лагум под престолом Вашега дома!

Сад, при закључку овог одсјека, да и још проговоримо двије-три ријечи у погледу овога Вашега чина, а тако и о оном конкордату о коме рекосмо нешто у трећем одсјеку, прегледајући Ваше спахилуке. Наравно, ту се морамо осврнути малко и на онај дио српске штампе, која будући плаћена од Ваше стране, хвали и уздиже оваква Ваша издајства. Дакле чујте:

Србији не треба никакав уговор, никакав конкордат с папском столицом у Риму. То је наше тврдо увјерење. Али је наше мишљење и то, да је још много и много мање требао Црној Гори.

И кад ми то овако отворено и јавно исповиједамо, радимо као часни људи, јер без околишења и устезања икаквог осуђујемо оно, што је за осуду. Тако се ради, кад се поштено ради и кад се поштено мисли.

Међу тим да видимо како је поступила у овом питању она српска штампа, о којој ћемо на другоме мјесту у овој брошири (у V. одјеку) дати податке о плаћености њеној?

Неко је пустио био глас, да кабинет Др. Владана Ђорђевића води дипломатске преговоре с Ватиканом, ради закључења конкордата. Тај је глас био лажан. Али узмимо да је био баш и истинит што би, наравно, јако сажаљевали кад би било па се онда запитајмо, је ли лијепо, је ли часно било од поменуте штампе српске, што је сва у глас гракнула на Србију, на њезину владу и њенога краља, као да су сви они издали Српство и српску мисао, што су тобож отпочели неке преговоре с Ватиканом због конкордата?

Има ли ту и трунка часности, напасти на Србију само за то, што отпочиње неке преговоре, а ћутати и шеретски обилазити факат, да је у Црној Гори и то под владом баш Вашом, биједни и вајни кнеже приведен у дјело и остварен конкордат с папском столицом, и, да су католицизму и католичкој пропаганди Вашом руком отворене капије у Црној Гори ?!

Има ли ту и помена од каквог поштења, дићи вику и грају на Србију и на Оца њеног Краља због једног лажног гласа о некаквим преговорима, а не смјети рећи Вашем Височанству ни једне једите ријечи, него шта више хвалити Вас, што сте пола свога двора полатинили и поунијатили, што сте једну ћерку своју удали за Католика и допустили да се пошокчи, а другу за Протестанта и дозволили јој да прими мужевљеву вјеру?! - Зар се не може очекивати од Вас, да ћете најпосле једно дијете своје удати за каквог Султановог сродника или каквог Мула-пашу?! - Како сте почели, вјера и Бог, и то ћемо доживјети! Зна се да је свакоме Србину његова вјера светиња. Неоспорна је ствар, да је то још у већој мјери за свакојег Црногорца. У опште Србин, а на по се Црногорац, под крстом часним не подразумијева никакву другу вјеру до његово лијепо Православље, а Ви сте на ово пљунули, срам да Вас буде као јеретика!

Даље, шта сте Ви, богохулниче један, урадили у цијелој Црној Гори и у своме дому од тога нашег Православља! Пустили сте католичке мрачњаке, да се размиле по цијелој јуначкој земљици нашој и да својим сплеткама и вјерским затупљивањем одрођују брата од брата, род од рода, свога од својега!*)

*) Ко до сад није чуо нека зна, да се је на сред Црне Горе (у Бару и Улцињу) благодарећи страховитим посљедицама овога конкордата створила “Хрватска странка” (разумије се „Правашка”) под вођством бискупа барског - Милиновића! - Бравос Николето!

 

На двору пак Вашем, у Вашем породичном кругу, ту је тек брука, покор и грдило!

Помислите само на овај колико страховити, толико и одвратни призор: Дошао Вам је на примјер дан светога Ђорђа, да по лијепом српском обичају прославите своје крсно име. Позвали сте сву своју дјецу и многе јунаке црногорске за трпезом својом. Сијече се освећени колач, митрополит чита „Оче наш....” Ваше ћери не мећу на себе знамење часнога крста, као што га меће на себе сваки Црногорац и сваки Православни Србин; не, него једна се крсти петом, друга диже у вис цијелу шаку, а трећа само један прст, и мећу на себе знамење шокачко и протестанско!

И опет за то, онај дио српске штампе којег плаћате, нема ни једне ријечи, да Вас за то осуди, да Вас жигоше, да вас прекори или бар да Вам штогод приговори, него шта више обасипље Вас, срам да је буде, хвалама, преузносећи Вашу владалачку “мудрост - за тај срамотни дио српске штампе, Ваша је радња исправна и кад закључујете конкордате за бакшише од по двадесет Штросмајерових хатова и од по 500.000 папских франака, а такође исправно је и кад разудајете кћери за Иновјерце и кад им допуштате да напуштају и пљују на своју прађедовску вјеру, за коју се Црна Гора читавих пет вјекова крвави! Јес, за тај поменути дио српске штампе исправно је и то кад мецкате по лондонских и Минхенских прагова да наследнику престола црногорског нађете какву Чивутку, а зла је и штетна је радња српскога краља, који суревњиво чува вјеру својих предака, јер за Бога, допустио је г. Ђоки Симићу и радикалима, да ланске године отпочну некакав преговор о конкордату?!

Није ли то преко сваке мјере и ружно и срамно од Вас, што пострекавате те - Вашим новцем плаћене дрекавце у Новом Саду, Дубровнику, Задру, Загребу, Петрограду и Биограду, те руже Србију и њеног владаоца на правди Бога, а међу тим не хоће да виде, да сте баш Ви починили хиљаду брука, зала и несрећа са српском вјером, том светињом над светињама свију Црногораца!