Крваве слике Петровића - Први одсјек - Правосуђе Његошевог Дома у Црној Гори

 

Први одсјек

Правосуђе Његошевог Дома у Црној Гори

 

“...... Рибама и звјеровима и птицама дозвољено је да једно друго једе, зашто нема правде над њима; а људма је дао правду Бог....”

Исидор

 

 

Искрице из Језуитизма кнеза Николе

 

“…….Затим правда ту долази,

Да се д’јели без разлике;

Не од ока како тако,

По објести од прилике –

 

Но по души, аманету;

Јер је за њом прут Вјечнога:

Мезимче је Божје правда,

И слика је самог Бога.

 

А у трећи слобода се

Најширија пуку даје;

Јер у њојзи моћ и слава

И весеље народа је!......”

 

Ето овако нешто, Ви Височанство, шарлатаните о правосуђу и слободи у Вашем колико језуитском толико и чорбуљавом спјеву “Пјесник и Вила”; но из овог нашег дјела видијећемо у колико се Ваши горњи стихови слажу и поклапају са оним што у ствари творите, јер је доста било обмане, те је право, да се, чоче, стане једаред на пут Вашим недјелима, која сте до сад, морамо признати, врло мајсторски, пред Европом укријевали!

 

Велимо Ми!

 

 

Ваше Височанство!

 

Утврђена је истина, да опстанак и напредак државе зависи од државне управе и правосуђа; а и народна философија вели: “правда држи земљу и градове.” Па каква је, Височанство, Државна управа и правосуђе у нашој Отачбини Црној Гори? Је ли таква и у једној сувременој држави?

 

Да се не колебамо, Височанство, већ сваки руку на срце, на да кажемо праву истину. Свима нам је у души напредак Црне Горе. За њен опстанак сви смо се борили, и свијех нас очеви, ђедови и прађедови пуних пет вјекова. Сви смо у праву, да поведемо истиниту ријеч о нашој заједничкој Мајци Црној Гори. То нам је свима дужност. - Дакле, да се не колебамо, Височанство, већ да кажемо праву истину.

Народ је црногорски у очима Вашег Височанства рита, створена да измећари, аминише и пјева “Осана” Вама и Вашим покварени синовима. Глас народа је за Ваше Височанство глас вапијућега у пустињи. Ви Височанство у томе духу васпитајете и образујете Ваше поданике браћу нашу. Није у рачун Вашем Височанству, да је Црна Гора слободна и пуноправна Држава, какве су друге сретне сувремене државе. Ваше Височанство хоће добар и убав спахилук и безусловно покорну рају и измећаре, а не потпуно уређену државу и слободне грађане. - Хоће неограничену власт у своме спахилуку – Црној Гори и безусловну покорност од својих биједник Црногораца раје и измећара својих. То Ваше Височанство хоће и има! Добро говоре Црногорци: “Сви смо у рукама Божјим и господаревим.”

 

Народ најбоље карактерише сваку државу. Хиљаде биједних Црногораца узвикнуло је под Бријест: „Бог па ти господару” – “Сви смо у рукама твојим и Божјим!” и т. д. То је јасан доказ, да Црна Гора није никаква држава, већ просто спахилук Вашег Височанства, а Црногорци, да нијесу никакви грађани, већ просто робови, раја и измећари Вашега дома. Те народне ријечи казују колико је неограничена власт Ваша у Црној Гори и каква је у њој државна управа и правосуђе.

Према томе, Височанство, нема говора, да је строј државни, Државна организација и подјела рада и у Црној Гори, као и у другим сувременим државама. Биједни Црногорци немају ни појма како је то у другим срећним земљама. Постоји нека подјела Црне Горе на „нахије”, „племена” и

општине, али само на артији. О подјели пак власти на законодавну, судску и извршну нема ни помена. Чак нема никакве разлике између судске и извршне (административне) власти. Једном ријечју и оно што има у Црној Гори, тако је грозно, збркано и измијешано, да би по сто пута боље било, да нема ни тога. Не би Црногорци били робови, раја и измећари Вашега дома; не би Ваше Висчанство водило са њима срамотну трговину, нити би били данас презрени у цијелом образованом свијету, да тако Вашем Височанству не иде у рачун. Иначе би значило не бити спахија Црне Горе, већ владар и не имати затучене робове, рају и измећаре, већ слободне и свјесне грађане за вјерне и одане поданике.

 

Из ово неколико ријечи, види се, да је воља и ћеф Вашег Височанства једина законодавна, судска и извршна власт - највећи закон - дакле све и свја у Црној Гори. Добро говоре Црногорци: “У здравље господарево!” реци, па учини што хоћеш, макар десет људи убиј, - неће те зато ни глава забољети. Дакле јасно је, да је садањи министар правде у Црној Гори чувени научник, академик и доктор права г. Валтазар Богишић и његова чувена кодификација, Имовинског закона само реклама за Ваше Височанство, и прах у очи образованом свијету. Г. министар је већином у Паризу и Дубровнику, па ваљда отуда води “врховну управу” над, “правосуђем” у Црно Гори и хоће да је „реформише” попут Француске, или старе Дубровачке републике. Његова пак чувена кодификација, “Имовинског закона” још очекује боље дане кад ће да се “примијени” и “ступи у живот.” Тако је, Височанство! све је реклама, а у ствари је једино лична воља и ћеф Ваш највећи закон у Црној Гори, и тешко ономе ко и помисли, да се може противити тој вољи и ћефу, тај мора да бјежи из Црне Горе (па имао сва права) и добро, ако га прије не поједе помрчина.

 

Двор Ваш је расадник за све представнике власти у Црној Гори. То су дворске слуге и перјаници Вашег Височанства. Они ту упознају тај највећи закон у Црној Гори: вољу и ћеф Вашег бјеснила. Науче се, да га ропски испуњавају, те: гдје Ви оком, ту они скоком. Посље од њих постају „племенски” и “окружни капетани”, па чак и „гувернери,” “сенати,” “министри” и “државни савјетници.” Разумије се, веће положаје заузму они, који су бољи “успјех” показали и који су од „бољих кућа”, а сви морају бити “кућићи.” Ево, Височанство, како о томе говори један наш друг у својим мемоарима, а на мјесту, гдје је ријеч o Baшeм oцy:

 

“……..Једини Бог зна колико је црногорских јунака овај касапин човјечијег меса (Мирко) дао подмуклим и лупешким начином стући, па вјешто трагове свога злочинства укрити, или на каквог невиног несретника натурити. Кад му се прохтјело по који пут, да се ослободи од овог или оног Црногорца, т. ј., да га уклони са овог свијета, он није ни од чега презао, да би своју циљ постигао, а увијек на такав начин, да пред свијетом невин за своје злочинство остане. Тако: дао би убити човјека преко какве продане душе, па би одма за тим тога убијцу стријељао, а над својом жртвом отишао, да пролије неколико суза (у овоме је био изврстан глумац, као и његов син Никола, те је могао свагда по потреби заплакати) и подијели милостињу у породици своје жртве. Ја не знам, да ли би се могао овоме звјерету икакав људски крвождер сравнити, и да ли она земља, у којој његове злочиначке кости почивају може икако те паклене кости сносити; али знам толико, да га је његов син Никола сахранио у храму цетињског манастира, те да се Тајна светог Причешћа при гробу овога ненадмашимога злочинца освећава! Јесте, дао га је сахранити при Часној трпези, као каквог светитеља, премда, ако је икакав човјек заслужио до данас, да се његова лешина баци на буњиште пашчадима, то је заиста и војвода Мирко Петровић заслужио јер се том проклетом створењу није ништа на путу указивало, што све није у црно завијао и што свукуда није црногореку крв преко својих изасланика и најамника проливао! Он је по подобију Бајазита имао један корпус јаничара, који се у Црну Гору перјаницима називају; а у тој срамотној служби могао је (а и данас је тако бити примјен само онај Црногорац, који је бар три, или у најмању руку два црногорска дома за навијек угасио, т.ј., онај и онакви крволок, који је кришом иза какве букве или било чега ма каквог Мирковог противника убио и раскасапио, на по том његову крваву кошуљу, као знак вјерности оцу свог злогласног господара донио у цетињски двор!

 

Боже један! - Ја сваки пут кад на ову злочиначку установу помислим, вељу, сјетим се Тебе, па упитам Небо, да ли си жив и да ли збиља постојиш, или си баш каква измишљотина којом тирани и свјетске изјелице овај биједни људски род плаше и себи привржена држе?!! Јер ако те игдје има и ако баш нијеси слијеп, то онда како можеш, без да се не згрозиш Твој божанствени поглед на Црну Гору и на њено “правосуђе” бацати, и како овако што трпиш. Загледај само па види, ко суди ономе јадноме народу и кога под теретом челичних верига на добар примјер и поштовање на спрам Тебе учи! На шта ћеш видијети? Видијећеш то, да правосуђе дијеле они, који би у сваку солидну државу на конопац свршили или док су живи број робијашки на леђима носили!

 

Војвода Мирко, као што рекох, окружно се био са неколико хајдучина, који су се перјаницима звали, и ови звјерови сачињавали су, и данас сачињавају, тако звану дворску стражу његовог сина Николе, а били су и јесу већим дијелом људескаре веома крупне и снажне, а при томе готове на свако злочинство, које се замислити може од пљачке и отимачине, па до да цријева оснују свакоме ко би им на путу стао или се њиховим недјелима упријечио. И није мало случајева било, да који му драго од њих макар и своме рођеноме брату или куму крв као звијере полоче, а, разумије се, по наредби свога злогласног господара или његовог оца. Овај посљедњи пак, знао им је дати такву снагу и власт пред народом, да куда су год пролазили, да их је свуда сваки Црногорац са страхом и ужасом гледао, а свуда им се кроз државу печенице, здравице и мјешине вина и ракије ради препоруке и ублажења износили. Бирао их је нешто из сталежа шпијунства, а већи дио из тако званих црногорских “Оџака” („кућића”), које нама дава јасно разумјети, да су још од дјетинства навикнути били, де џабе једу и о крађи да живе, као и ротитељи им, који су их рађали и који их рађају. Ово је хајдучко коло под Миројевом (Мирковом управом и посљедњи камичак Црне Горе с крвљу црногорских јунака и патриота облило, да се и дан данашњи на свакојем ждријелу и раскрсници нашег отачаства виде побјени мрамори, који показују путнику мјеста, гдје је ово зликовачко коло људи каквог човјека удавило или закало, па у оближњу јаму убацило, да оружје и оно мало новаца што би нашли на њега однесу посље своме шефу Мирку на Цетиње, које би он марљиво остављао на страну као успомене својих злочина. Ријетко је могла проћи недјеља дана, а да се не чују по десет до петнаест пушака кроз разна племена црногорска, те сигурно у свима таквим случајевима могао си слободно закључити да перјаници убијају каквог јадника и да му кућу пале. Међу овим звјеровима одликовали су се у локању човјечије крви: Перо Сердарев - рођак кнеза Николе, Јован Машанов и Јоко Caвoвић - стричеви књегиње Милене, Ђуро Прелов и Марко Лукин - рођаци “велике војводкиње” Стане матере кнежеве, па даље: Нешко Спасојев, Марко Шутинов, Иво Бокан, Митар Ђуровић из Марковине, Иво Раков Радоњић зет војводе Мирка, Перо Јоков, рођак војводе Мирка, Михајло Нишин Пипер, Стеван Перков, - ђед књегиње Милене, Крцета Голубов Сјеклоћа, Марко Драгов, - ујак кнежев, поп Јоко Дрецун, Петар Филипов, Радоје попов-Ћеклић и т. д. и т. д.

 

Свуда су ови курјаци празнили торове, гдје су год могли наћи ма и најмању закачку; а кад им се није могла прилика сама по себи указати, да кога оглобе или убију, они би вјешти били, да кривицу на лицу мјеста створе, па да је натоваре на врат овоме или ономе несретнику, а већим дијелом онима, којима би се имало штогод отети. При повратку на Цетиње, видио би их човјек, гдје воде своме господару: волове, овнове, јарчеве, краве, козе и гдје по двадесет Црногораца спетљане у конопцима с ноге на ногу ћушкају, да их у неке подземие пештере цетињског манастира убаце, па ту: или да их потрују и на исто мјесто укопају, или, да им свако ребро петама испреламају. А кад се хтјело на примјер из каквог јаког братства добра човјека уклонити између живијех, а на кога нијесу смјели ни по десетина да ударе, Мироје би их и бег Никола опуномоћили, да му у име њихово макар и кумство вијетају, те да га тијем вијетањем преваре и заведу у каквој пустој шуми, па ту, да му двадесет куршума у леђа саспу, и, као обично, да његову лешину после тога сву као лубину овнујег меса раскасапе. У више случајева није ни од потребе било да им се наређује кога ће убити, јер их је Мирко тако ужасно извјежбао био у крволоштву, да и на његов најмањи поглед, што би га на којег Црногорца бацио, одма увиде, да тога несретника треба из рабоша живих поданика час прије избрисати. Овај втори Дионисије Суракушки, тако их је вјешто на упознавање својих злочинских мисала и планова навикао  био, да су и на најмањи покрет његова тијела могли одма познати и досјетити се: куда им треба кренути и у које племе чадоре пљачке и крвопролића поперити!

 

Ништа се на овоме свијету грозније не да замислити, а ништа вас не би могло на сузнији призор потсјетити, но кад би посматрали ове разбојнике и разбојничке синове, где воде међу-се каквог јадника у тамницу, и, гдје раскубају са њега одјело, угонећи му звјереће џанге у перчин као курјаци у руно какве изгубљене овце. Видијели би једнога гдје га чибуком по глави туче, а другога где му чизмама хртењачу крши, за да га додаде и гурне до онога трећега, те да га овај на вратима пештере стисне најпре ноктима под гушу, па тек онда да га клијештима и корбачу кључара од тамнице предаде!

Све је ово крволочни Мирко од Црногораца радио (а што ради и данас његов син) једино из оне гадне осветољубивости и монструозне наклоности к злочинству су чим се цијела кућа Петровића одликује, као што ћемо подробно у своје вријеме видијети, јер ми је мило, да читаоца још од сад добро упознадем са овом друштвеном кугом и срамним оруђем Његошевог дома, те се перјаницима зове. Мило, велим, да се још од сад знаде ко је судио несретнем Саву Ивановићу и његовој, још несретнијој, мајци и браћи 1890. год. приликом убијства баичког муфтаџије - Бошка Мартиновића; мило и за то, јер то је једини завод из којег и дан данашњи излазе сви наши главари и војводе, сви наши вашљиви, “племићи“ и лупежи, па на послетку оно што је грозније од свега: сви наши министри и судије, починући од шогавог Ђура Церовића и закржљалог Пера М. Јовићевића, па тјерајући до посљедњег племенског капетана. Јесте, који Црногорац није у овај зликовачки Миројев и Николин завод бар двије године провео, и, у најмању руку, двојицу својих земљака из засједе умлатио, тај у Црну Гору ни на какав главнији државни чин, а особито на чин судства, аспирирати не може. У осталом, ко би посумњао у вјероватност овога, што свечано тврдим, нека прелиста годишњак („Грлицу“), који уз шематизам на Цетињу излази, па ако нађе у њему име икаквог Црногорца, који је данас великосудија, окружни или племенски капетан, а да није перјаник био или га перјаник родио, вељу, ево ме готова, да срамотно платим и да ме народ по прсту казује. Из Овога се изузимају она два-три вајна правника са на челу Богишићем, који су ту само ради рекламе, као и много што-шта у Црној Гори, на примјер: установа „стајаће војске” и друго. У ствари пак, ови два-три правника просто су практиканти и ништа више, сем ако им се не приписује у унапређење то: што су постали зетови својих шефова - бивших перјаника.

 

Повраћајући се на овај, “правнички” Миројев и Николин “факултет”, о њему би се имало шта за десет година писати, без да би се и тада могао потпуно тај хајдучки завод насликати, јер ни она злочинства, која су се за вријеме Нерона и Диоклицијана у Колосеуму (староримском амфитеатру) између Христијана, гладијатора и звјерова збивала, велим, ни то не би могло до једва у неколико зла овог одвратног Миројевог и Николиног кола достићи. За имати један површни појам о њима, доста је обратити пажњу на начин њиховог “правосуђа,” које кроз Црну Гору дијеле народу, па да се одмах увјеримо, да ако игдје Бога има, да би право било у повјесници наше биједне домовине забиљежити оног вампира под митром (Петра II.), те их је најприје почео око себе да окупља, са оном истом крвљу, коју су преко њих, како он, тако и кнез Данило и Мирко и Никола, злочиначки на свако црногорско огњиште просули!

 

Да се објасним: Ова народна куга, ова божја казна, Пилати, ове отрови, ова звјерад у човјечијој кожи, ови, вељу, отучни и препредени зликовци, кад су год добијали наредбу од њиног шефа Мирка, да оду кроз разна племена и виде треба ли убити или опљачкати кога, они би одсјели најприје у првој механи, коју би на путу нашли, па јаничарски с бахатом довикнули механџији: „гршни у огањ и приправи једну мјешину вина и другу медовине!” а у толико пошли би двојица-тројица од њих, да преобиду село и да виде сеоског, “кулука” (кмета - Миројевог жбира), те да их он понаучи у чијем би тору дебљега јарца или овна нашли. Па пошто би све у реду било, т. ј, кад би на постављеној софри чучале двије поменуте мјешине вина и медовине, а уз њих се пушио печени ован или јарац, и, пошто би напунили трбушине и летњике чак до испод самог језичка (ресе), вељу, онда би изашли на гувно или на главну соцку ублину (бунар), па би повадили кумбуре (пиштоље) и почели паљбу правити, да с њом сељане, т. ј. своје - до мало још – невине жртве на скуп позову. У толико, изнио би механџија по двадесет ужета и конопаца, а кулук би им се примакао до ушију, на право по млетачки почео шаптати. За тим, а у прије него би се човек прекрстио, не би чули јаук и завијање, плач кукање, а видијели гдје људена кри по земљи пури, где чибук по глави пуца и гдје мокри конопац човјечије кости, при спремљеном коцу, стеж и крпи. Ко би гледао ове разбојнике у таквим приликама, он би се чисто помамно и самоме Богу по- јам божанствености нагубно, што је са ким хијенама обдарио ту јадну земљу; јер видно би човјек, гдје свакојему од њих по подобију најеженог тигра или бијесног цеа, плам гореће крви из очију набија, а варнице злочинства како им намеђу зубова спјевају! У кратко рећи: кад се год сјетим ових брато убилачких призора чието ми дође да полудим или да чаки од самога Бога одречем, што не саспе са неба муње и громове, па одједанпут што не уништи моје жалосно отачаство! јер би се мање огријешно, да га свега у најстраховитији вулкан пре твори, него што га под овако трновим јармом његових отпадника држи, и но што га тако немилосно гледа, да га касапи и каса- пачки синови онако хајдучки мрцваре! Јесте, гријеши Бог, гријеши људски род, а више од свију образована Европа, која баца и троши на милијарде кроз невидимости африканских пу- стиња, а овамо заборавља, да на сред свога ерца има таквих несретника, који вапију са сузним очима и упиру своје погледе на сваку страну, е да би их час прије, ма од куда било, сунце слободе огријало, те да скрше ланац најзлочестивијег робовања, који се може замислити, т. j онај ланац у који их гробар срп ског имена, у који их онај втори Беханаин*) успод Ловћена са својим ненаситимим домом оковане држи!

 

*) Беханини је био краљ у Дахомеју (зап. Африка), који је при разним светковинама свога двора запаљивао за по једну ноћ по хиљаду својих поданика; - њега натраг шест-седам година казни француска војска за та безакоња и отјера из његове државе.

 

Јесте, Црна Гора не може већ овако да живи ни под какав начин, па е тога тражи Европи и њеним високим владама, да јој правосуђе даду; ер сваки онај Црногорац, који без интереса љуби своје отачаство, он не може у њему живјети, а да индиферентно гледа сва она безакоња и плачкања, која кроз наше отачаство чини у опште нијела кућа Петровића. Данашње стање у Црној Гори превазилази све оно, што икаква човјечија фантазија може злог’, неваљалог и трагичног замислити. У тој се земљи не зна, што човека може више изненадити или ожалостити. Ви видите ту једну класу људи, те као пјана, насилно и раскошно, злато и вилу носи, а ону другу како гола, боса, бјена, гоњена, гладна и презрена кору хлеба проси. - У првој спадају “главари” т.ј. наши лупежи и глобаџије, оличени у свима особама Његошевог дома, а у ону другу у опште цио народ. Што је јадна Црна Гора дочекала под управом тог дома, и каква је та земља данас, то се једва може замислити, - то су само злочинци кадри од једног народа учинити. Јесте, то је она славна и мученичка земља, коју пролита крв наших прађедова бјеше до неба узвисила, у којој данас нема ништа, што није понижено и погажено, обрукано и подјармљено, оглобљено и саблажњено, силовано и обешчашћено. Ту онај побједоносни крсташ (барјак - застава), чије је катариште у челичним мишицама кроз читаве пет вјекова непријатељски куршум кршио, не носе данас јунаци ту већ не пашу сабљу људи и витезови: ту не суди више човек, који срца има: ту не освећава тајну Христовог Причешћа богобојазник; - не, но ту је данас барјак у руци кукавице, сабља о пасу хуље и руфијана (подводаџија), народна каса у џепу лупежа и варалица, правосуђе у самовољству џелата и зликоваца, а црква под мантије сваковрстних блудника, жбира и ниског оруђа цетињског Анти-Христа!

 

Ко није живио у Црној Гори у ово посљедње вријеме, тај не може појмити до чега је и до каквог понижења та та мученичка земља дошла, - не, ко није видио шта по њој гробар и његови гурбети раде од жалосног народа, тај не може ни у стотинском дијелу замислити до каквог су степена маните и халапљиве зверке из Његошевог дома кадре својом брато-убилачком отрови дотјерати! Тиранизам, шпијунажа, крађа, глобачина и љубоблудије, - ту се на врхунцу налазе; ту се не говори више о чојству и поштењу, ту се не ређају више уз струне танких гусала јунаци и патриоте, не, но ту се данас само кука и плач, отима и глобљава, туче и затвара, трује и мушкетава (стријеља), бручи и прогони, а.... кога? - Људе и цвијет црногорског јунаштва, образ и поштење црногорских одива, славу и понос Црне Горе, име и частољубље њених синова! - Једном ријечи: то је земља у свему и свачему понижена, то је стан сужњевског робовања, то је држава за увијек упропашћена, то је народ чија су права погажена, то је мјесто где се Бог и свети Јован Крститељ с љубоблудијем и насиљем газе, кратко рећи: то је вјерни производ пропалог Вавилона, то је права слика изгорелог Содома, а врагови, који играју по њему срамно коло, то су онај дахија на Његошевог дома и његови развратни синови и рођаци, а то су они касапи, те сједе у Великом “суду” и на челу свију и мањих и виших одјељења Државне управе!

 

Боже мој! ја кад помислим на ове људождере, или кад спазим ма и најмању ствар, која ме на њихова безакоња може потсјетити, вељу, ја бих тада радо желио, да се пода-мном земља отвори, па да ме у њене амбисе прогута, тек да не гледам оно сунце, које, гријући њих, човјечанство кажњава, а које, освјетљавајући њих, сва Твоја створења помрачава! Јесте, ја бих рад био, да ме нема, кад ми год ишта пажњу пут њих и њиног имена окрене, а желио бих, да с мјеста нестанем, кад ми, ма шта било, њина мрачна и џелатска лица напомене!.

 

А сад Височанство, да оставимо овога нека се он и даље јада Богу на Вас кад нема коме другоме, а ми, дозволите нам, да продужимо с Вама разговор даље: Ријетко је, Височанство, којег племенског или окружног капетана, а да и не говоримо о „гувернерима”, “сенатима”, “министрима” и другим “поглаварима” у Црној Гори, који није учинио какву услугу Вашем Височанству или у опште “свијетлом двору” сто пута црњу и гору него што су оне макијавелистичке природе. Положили су, практични “испит”, да су потпуно схватили поменути највећи закон у Црној Гори, вољу и ћеф Вашег Височанства, окаљавши руке каквим тајним убијством или каквим другим злочином. Ми ћемо, Височанство, мало доцније изнијети неколико примјера, колико толико, да потсјетимо Вас, јер су у очима Вашим то ситинце, које лако заборављају крунисане главе, али ми, и да хоћемо, не можемо, јер нас боли. Сад пак прије, проговорићемо неколико ријечи о томе, како схвата српска омладина у опште, да је државна управа и правосуђе у Црној Гори. После видјећемо како то схвата и прост народ, а сад да наведемо један примјер, како се о томе расправљало у једном врло интелигентном друштву.

 

Бијаше се повела ријеч о Црној Гори, што није, Височанство, никаква случајност међу српском омладином у опште. Ту бијаше приличан број Срба из Црне Горе - младих и

врло интелигентних људи. Много су о томе расправљавали. Неки су говорили на основу онога, што су читали и чули о Црној Гори, а неки још и на основу онога што су лично видјели и дознали. Чисто их жалосно бијаше видјети како се, што’но ријеч, упињаху из петнијех жила, да докажу, Височанство, да се Државна управа и правосуђе у Црној Гори бар приближно налазе ономе што се види у другим сувременим државама. Јадници, на њихову велику жалост, морали су подлећи истини. И ако привремено, били су утврдили, да постоји некаква подјела Црне Горе на „нахије“, „племена” и “општине,” да постоје некаква “министарства” и некакво “државно  поглаварство.” После је све то пропало, чим се повела ријеч о самој државној управи и правосуђу чим се мало дубље ушло у саму суштину ствари. Омладина је, хтјела не хтјела, закључила на послетку, да је Ваше Височанство све и свја у Црној Гори, а све друго: да је ништа!

 

Тако то схвата, Височанство, и прост народ у Црној Гори, - он каже: “кметови (предсједници кметови и помоћници) су спрдње капетанске, капетани (племенски и окружни) сенатске, а сенати (великосудије, гувернери, министри и т. д.) господарске”, - дакле Вашег Височанства. Ово не кажу, Височанство, само слободнији и свјеснији Црногорци, који имају својих мисли и карактера; већ чак и они, који су фанатиковани, да испуњавају вољу и ћеф Вашег Височанства тај највећи закон у Црној Гори. Ово посљедње свједочи колико је мило Вашем Височанству, да Вам се ласка, а све у опште, како и прости народ схвата истинито и потпуно каква је државна управа и правосуђе у Црној Гори. Истина не зна, Височанство, да тако има што и у којој другој држави у цијелом образованом и необразованом свијету.

 

Сад дозволите, да све то изближе посмотримо; - да пред Вашим Височанством изнесемо колико-толико јаснију слику Државне управе и правосуђа у Црној Гори. Не изнесемо ли што истинито и вјерно, би ће нам особито мило, ако нам јавним путем докажете и побијете наша твђења и доказе.

 

Да почнемо са општинама: Јесу ли, Височанство, општине у Црној Гори потпуно уређене државе у маломе? - Имају ли свој суд, своје извршне, полицијске и санитетске органе, своју школу, цркву и друге просвјетне и религиозне установе? - Је ли свима тим установама и сваком органу власти тачно одређен обим рада са тачним одредбама законским? Једном ријечи, јесу ли општине у Црној Гори, као и у другим сувременим државама? -  Имају ли све потребне органе власти и установе и у извјесном обиму неку самоуправу? -  Eвo дa видимо!

Што нигдје, у Црној Гори имају двије врсте општина. Једне су сеоцке, а друге варошке. И једне и друге скоро је све што имају: по једног “кмета” (предсједника) и два “помоћника” (кмета). Сеоцке немају ни канцеларија, а ни понеке варошке. О каквом озбиљном раду ни у једним и у другим нема ни помена. - Управо заборави се на сеоцке, а и на понеке варошке, чим се именују. Од других установа има по варошким општинама по једна мушка четвороразредна, а и по неким сеоским по једна дворазредна или троразредна такође мушка основна школа. Само устројство тих школа и цијеле „просвете” у Црној Гори, казује, Височанство, да је то само колико да се баци мало праха у очи образованом свијету. (Но о томе посебно на другом мјесту, а сад да пријеђемо на ствар). Из истог узрока постоје и ове двије врете општина у Црној Гори; а у самој ствари не ради ее ни у једним ни у другим ништа. Савје посао остављен племенским и окружним капетанима у опште људима, који су добро познати са поменутим, највећим законом у Црној Гори. Једном ријечи, општине су, као и много што шта у Црној Гори колико да се чује у осталом свијету, да постоји нешто и у Црној Гори, а у ствари то или не постоји, или ако што постоји, оно је такво, да би сто пута боље било, да га никако и нема!

О племенима у Црној Гори, можемо казати то исто што и о општинама. Све је што имају по једног племенског капетана и по једног, по готову, неписменог писарчића, који у најбољу руку једва да је свршио два разреда основне школе. Ови “капетани”, Височанство, не морају бити писмени. Њима је доста, да познају добро највећи закон у Црној Гори вољу и ћеф Вашег Височанства. Они то и знају, па по томе суде и “пресуђују” све спорове без разлике. Истина, немају нарочитих канцеларија, но већином то свршавају под каквим гранатим кошћелама, брестовима или мурвама (дудовима), као оно Ваше Височанство под чувеним Бријестом*.

*)Гром у њега ударио, о Боже, а онда кад Ви под њим сједнете!  

 

Обично су окружени са приличним бројем својих фермаџија и бадаваџија, опет као оно Ваше Височанство, што је окружено са гомилом својих доглавника - такођер бадаваџија. Капетани играју улогу Вашег Височанства, а њихове фермаџије и бадаваџије улоге доглавника придворица и улизица Ваших. Но најприје се постарају за “благоутробије”, т.ј. да се закоље које бравче, или “метне у укисао” (ошури) која пршута, да људи не оду одатле, што но ријеч: “као из пећине”. Пошто се, како они обично кажу: “У здравље господарево” добро наједу и напију, онда отпочну „суђење“. -  У право прво саслушају своје фермаџије и бадаваџије, после давуџије (парничаре), па тек изричу “пресуде”. Пресуде обично бивају у корист „кућића“ и „племића”, а на штету, “никоговића“ и „празнова”. На њих падну сви трошкови и путнине. Они јадници све то плате и још поврх тога све што се, у зли час за Вас и Ваш дом, изјело и попило. Како би могло и бити иначе, Височанство? - Ко би се могао усудити, да поступи друкчије, него по вољи и ћефу Вашег Височанства тога највећег закона у Црној Гори? Па је ли чудо, што се ни једна замашна парница, па скоро ни најмања неће свршити пред племенским, па ни пред већим “судовима”? Је ли чудо што свака, па и најмања дође пред Вама? О томе, Височанство, мало доцније, а сад је на реду да говоримо о окружним судовима у Црној Гори.

Ови “судови” састављени су из по два, а негдје и из по три члана, од којих је један “предсједник“, а остали два „чланови”. Предсједници се називају обично “окружни капетани”. Они не смију бити писмени, за то имају по једног писарчића колико да, коме се ускрива, напишу “билет” и упуте на Цетиње “шенату” (у Велики “суд”); али морају добро познавати вољу и ћеф Вашег Височанства тај највећи закон у Црној Гори. Њима је дужност да најстрожије пазе, да се поступа тачно по томе закону. Према овоме јасно нам је како се у овим “судовима” “суди” и “пресуђује”. -  И у њима, као и у  племенским плате “никоговићи” и „празнови“. Да, и како ће друкчије, а кад се суди по вољи и ћефу Вашег Височанства?! - He cвjeдочи ли то “Хајдана” оно “ремек-дјело” Ваше? Шта учинише тамо они “никоговићи“, „ништавчине“, „празнови”, “шпање од шпања” и како их још назвасте - они Косијери и Улићи, - а шта они “стари племићи“, „кућићи“, „сојлије“, „витезови”, они Вукотићи, Балетићи, како ли их још назвасте - та тазбина Вашег Височанства ? “Кућићи“ и „племићи“ неће друкчије да живе осим, “племићски“, а „никоговићи“ и „празнови“ морају да покажу “своју никоговину и празнило”. Тако је то, Височанство! - Тако врше вољу и ћеф ропске слуге злога господара, или, да се јасније изразимо: Тако врше вољу и ћеф зле слуге горег господара!

Сад да видимо што је то „шенат” - тај Ареопаг у Црној Гори. Овдје нам, Височанство, сам се наметну познати стих из неке народне пјесме, који каже: “Што ближе Нишу, све то горе пишу.” Тако је и овом приликом! Право каже народна философија: “с’ главе риба смрди”, те што ближе највећем суду у Црној Гори - Вашем Вусочанству, то све ближе црњему и горему! Овај је „суд” зацрнио све остале мање и веће „судове”. То је нешто, што се само у нас може видјети и више нигде! - Не буди речено: нека врста касационога суда у Црној Гори, а у ствари то су пет до шест по готову неписмених дембела, те су засјели у онај дио Биљарде*) на самом крају чувеног Ћипура**) спрам манастира са два, највише три нешто писменија писарчића.

 

*) Биљарда, то је једно зданије у које су смештена “министарства” и велики “суд”, о коме је ријеч.

**) Ћипур је један мали бријег у близини Биљарде и двора; - ту се обично скупљају да чепркају на буњишту дворски кокоти: Филип Ковачевић, Радоје Рогановић и т. д.

 

То је велики суд“ или „шенат”. Око тога краја Биљарде, гдје је тај „суд“ до извише манастира и око чувеног Бријеста чекају сваки дан на стотине биједних Црногораца, који су дошли из разних крајева Црне Горе, и још многи о последњем комаду хлеба, којег су имали, у нади, да ће у овом “суду” добити правду. Ту чекају по неколико дана злопатећи и упропашћавајући своју и својих старих крваву тековину, док им изађе “билет”, који су донијели од капетана и дође ред, да им се “суди“. И у овом „суду” такође суђење бива по поменутом највећем закону, шта више: још га се строжије придржавају него у другим “судовима”. Овдје сви „шенати”, као у један глас чисто изгрме пресуду према томе закону, и то у више прилика прије, него парничари и отворе уста, да се парниче. Разумије се, да и овдје све пане по „никоговићима” и „празновама”. Ми ћемо, Височанство, изнијети неколико “шенатских пресуда”, колико да се види како ти „патриције црногорски” суде и пресуђују. Сад пак, да видимо како је под Бријест, - под тај, како га омладина црногорска назва: центар, извор, и уток све - и законодавне и судске и извршне власти. Ту је највећи закон у Црној Гори - највећи “суд”, лично Ваше Височанство.

Да не говоримо на дуго и на широко. Тај “суд” је нека врста забаве за Вас! Кад већ дубоко нагне дуги љетни дан и чувени Бријест пусти прилично велики хлад, тада обично зазуји по Цетињу: “Изиша је господар под Бријест”, - разумије се, кад окружен мањом, а кад већом пратњом. До мало, па се окупи читава гомила давуџија*), који су дошли на разних крајева Црне Горе, да „апелирају“ на тај највећи „суд” и “суђење” отпочне од прилике овако: Један од млађих пријављује давуџије, а Ваше Височанство редом их распитује за “род” и “порекло” - „доглавници“ пак допуњују поједине одговоре.

 

*) Давија значи: парница, а давуџија: парничар.

 

Гле у мало не заборависмо, да кажемо, да Вам се најприје “приступа” (љуби скут и рука), па тек онда отпочиње разговор: - обично се пита: “Одакле си ти?” - Од којег братства?” – “Чи’ си? – “С ким имаш давију?” - “Што ти је река капетан и шенат?” - Давуџије одговарају само на питања, а перјаници и “доглавници” мотре на сваки, па и најмањи миг Ваш, ка оно гладни пси на какву стрвину. Ако се усуди, који од давуџија, да Вам почне причати давију, на један миг Вашег Височанства загрме са сваке стране: “Муч!” - “Муч!” - “Муч!” - “Муч!”, и тај се мало потисне натраг и ућути. Мало доцније добије „помиловање“ и исприча давију и то буде све. Давуџија је, ако ништа друго, добио „помиловање” и испричао давију и срећан је што га је онако олако прошло, што је мало, као бајаги “наљутио” Ваше Височанство, те није грдно платио. Догађа се опет неким давуџијама, да им се ту нарочито створе нове кривице и са овим се већином, “протитрају“ перјаници до тамнице*).

 

*) То јест: Кнез рече: “држ’ те га!” и само то чују ли перјаници, скопају одмах јадног давуџију (парничара), па га по педесет пута испретурају с ноге на ногу до тамнице.

 

Ови несретњици при овоме забораве на све, па чак и на оно ради чега су дошли, те су онај дан срећни и пресрећни кад добију „помиловање“, да пођу кући, па и ако оставе крчмарима за трошак оружје и струке у залогу; несретници хитају кући, јер су толико времена оставили жене и дјецу можда без оке брашна у кућу. Најпосле, остави Ваше

Височанство тај злокобни Бријест, - обично као бајаги “љут” и даде миг, да се то кроз народ растелали. Сад обично зазуја око и испод Бријеста: “Љут је господар”, “Не треба да Га љутимо” и т. д. Тако Ваше Височанство успије, да већи до давуџија напусти давије видећи како је овај или она хрђаво прошао, а неки баш и с тога, да, не “наљуте“ Ваше Височанство. - Тако суди и пресуђује господар Црне Горе браћи својој!! - толико је стало Вашем Височанству до државне управе и правосуђа у отаџбини својој!, а толико је у души Вашој напредак Црне Горе наше заједничке отаџбине и благостање Црногораца наше браће!!! О, Височанство, Височанство! - То ли се назива управљати и владати са отаџбином и браћом својом?! Но да оставимо то, па да изнесемо неколико црних и жалосних примјера, који свједоче каква је државна управа и правосуђе у Црној Гори. Као што мало прије казасмо, колико ради тога, да потсјетимо Ваше Височанство, јер по Вашем мишљењу, тако што лако заборављају крунисане главе, али ми, све да хоћемо, не можемо. Недјела и злочинства у опште неправда, Височанство, тешко пада на души и срце поштених и карактерних људи, који љубе правду и истину. Такви примјери дубоко се засијеку у памети, да се не могу никад да забораве, већ их као неки аманет предаје нараштај нараштају. Тако: ми садашњи нараштај, Височанство, не само да знамо за много недјела злочинстава, која је починило Ваше Височанство, већ су нам позната и многа недјела и злочинства, која су починили предци Ваши. Ми ћемо овдје изнијети неколико њих, колико ради примјера и да се боље расвијетли каква је државна управа и правосуђе у Црној Гори.

 

Отац Вашег Височанства, „Велики” војвода Мирко, познат је у Црној Гори као највећи тиранин и злочинац. Он је био не само, предсједник “шената”, него управо други, поред Данила, књаз и господар, или боље да кажемо: деспота и тиранин Црне Горе. Многобројна су злочинства, недјела, тираније - у опште неправде стрица и оца Вашег Височанства у Црној Гори, и то много црња и гора него она Неронове природе. Тако, Височанство, они убише Ника Стојанова Крушку, једнога од најчеститијих људи из Ријечке нахије, просто што је симпатисао Ђорђији Петровићу, и то на још у свијету нечувени начин, а ево, Височанство, како:

Поменути Нико био је врло паметан и бистар човек. Добро је познавао зле ћуди својих господара, те није се успјело, ма да се више пута покушавало, да се судским путем окриви и на стријељање доведе; но поменути зликовци, Височанство, све су више горели од жеђи за невином крвљу њихове жртве. Они смисле, да ово убијство изврше преко једнога Томића, који је код Ника служио. Ову будалу позову, па му реку, да још те исте ноћи свога газду убије пошто заспи, а пред “судом” да каже, да га је убио с тога, што му није хтио да плати зараду, обећав му, ако буде осуђен на стријељање, да ће онога часа кад буду на пушке наперене доћи “улак” и “донијети глас од господара,” да се не стријеља дакле помиловање. Будаласти Томић пристане и изврши вољу злијех господара. Али сјутра-дан кад би изведен на стријељање паде под двадесет и пет перјаничких куршума, да на оном свијету чека „улака” и помиловање од свога мрачног господара. Шта мислите Височанство, од кога? Зар нас не можете исправити, да не од Данила, већ лично од Вас и оца Вашег Височанства. Признајемо, да можете - ово је довољно, да се сјетите овога примјера; ако не баш свега, а оно бар оних крокодилских суза, које је пролио Ваш отац на гробу несретњег Ника у присуству оних пет стотина покајница, које је он лично покупио по Цетињу и Његушима, да оплаче невину жртву Вашу и своје зверске ћуди. Упоредите, Височанство, те крокодилске сузе и први покушај, такође оца Вашег, да поменутог Ника окриви, да је хтио, да у својој сопственој кући „лагумише” Ваше Височанство. Упоредите то и видите колико има сагласности једно с другијем; или докажите ако можете, да и једно и друго није истинито!

 

Још гора судбина постигла је прије тога несретнег попа Луку Брчељанина и његовог жалосног осамнаестоодишњег сина, такође што је симпатисао Ђорђији Петровићу, који је онда био протјеран из Црне Горе. Стриц и отац Вашег Височанства страшно су мрзјели несретњег попа, па намисле да га пошто-пото окриве и смакну на најгнуснији и најнечовечнији начин, те у ту сврху удесе овако план са неким главарима црмничким својим вјерним и оданим слугама: напишу једно писмо, у којем се као бајаги позива Ђорђије Петровић, од стране црмничких главара, да дође за господара црногорског, и да приморају поменутог попа, да се и он на томе писму потпише. Поменути главари на једном сијелу, као бајаги „повјере” несретнем попу ову њихову намјеру и жељу, па му кажу, да се и он на томе писму потпише, запријетивши му, ако то не учини, да ће га убити и запалити са свом породицом, да их не би имао ко посље да “издаде”. Несретни поп није имао куд, него се потпише, а главари, разумије се, даду ово писмо стрицу и оцу Вашег Височанства. Тако изврше тај гнусан и нечовјечан план те зле слуге још горих господара. „Велики“ војвода Мирко, као ондашњи предсједник „шената” нарече пресуду, да се несретни поп и његов осамнаестогодишњи син објесе у Брчеле, а у дно њихових ногу, да се за ланац свеже њихов овчарски пас и да му се не даје ништа да једе, како би, приморат глађу, морао да једе месо свога несретног газде и његова жалосног сина; а “витешки” књаз Данило поставља да Ива Бокана, који је највише припомогао, да се овај нечовјечни план изврши, за капетана својих вјерних и оданих перјаника -  јаничара црногорских. Тако је и било, Височанство! Објесе несретњег попа и његовог жалосног сина. Три дана је лежао свезан пас у дно њихових ногу и није јео ништа. Чак и животиња је имала сажаљења, док није била крајном нуждом приморана, те је тек четврти дан почела да једе од меса својих господара. После десет дана, Височанство, ове двије невине жртве, ова два мученика сахрањени су у гроб, у пола поједени; а Иво Бокан, после двије недјеље, био је на челу поменутих јаничара перјаника „витешког” Данила “књаза црногорског и брдског”, да и даље врши вољу и ћеф својих господара. Тако је, Височанство, у Црној Гори од кад њом влада и управља, “света” и “витешка” кућа Петровића! Од тада, оваква и још црња и гора злочинства и неправде нијесу

никаква ријеткост у Црној Гори. Црногорци су се скоро већ на овако што навикли, да им није никакво чудо, нити у томе виде какве неправде, с тога, као што смо прије поменули, и кажу: „сви смо у рукама Божјим и господардвим”.

 

Тако, Височанство, (1865, год.) убију перјаници под управом Шпира и Стевана Матановића три Васојевића (међу којима је био и један свјештеник), истина кријући ноћу, али на сред Цетиња. Ево за што, Височанство, просто за ништа. Војвода Миљан Вуковић покушао је да отме од ових људи један старински џефердар, па пошто није могао, он, да се препоручи код вас и оца Вашег Височанства, а и да се овима освети, налаже, да су поменути људи сродници оним Кадићима на Бјелопавлића, од којег је братсва онај Тодор, те је убио књаза Данила. Тај војвода Миљан, Височанство, отац је онога Гавра, који кад чу у Биограду, да је умро од колере Ваш отац ликоваше од радости, што је липсао највећи тиранин и зликовац на Балкану¹), а сад што тако дивно и красно испуњава вољу и ћеф Вашег Височанства.

 

¹) Ово су ријечи Гаврове, које је том приликом изговорио у Биограду Великој школи.

 

Но о томе на другом мјесту посебно, јер та личност стоји на челу читаве једне гране државне управе дакле кад буде о томе говор. Исти тај војвода Миљан, Височанство, из истих побуда облагао је још раније (1861. год.) код Вас и оца Вашег Височанства Мелентију архимадрита из Ђурђевих Стубова, те је тојаган на Цетиње. Овај је (прије него ће га осудити на “шибике”), кад су га приморавали да пољуби матер Вашег Височанства у руку, отворено казао: „Ја сам духовно лице, чију руку треба да љуби и човјек и жена мирска, а не ја њихове”. Овдје нам се, Височанство, сами намећу она два стиха Драшкова из “Горскога вијенца”:

 

“Како их се други бојат неће,

Кад могаше облагати дужда?”

 

Тако исто, Височанство, облагао је поп Ђока Мијушковић Васка Мушова из Лукова, да овај у шали са својим сељанима, мрчећи угљеном на капама, дијели сељацима “десечареке” и „стотинашке” грбове. Облагао га је код оца Вашег Височанства, који нареди своме перјанику Нешку Спасојеву Пјешивцу, који је Васку крстио два сина, да Васка свога кума убије. Овај то трозно злочинство изврши и одма после тога закоље своја два кумчета (крштеника) синове Васкове и тако заклате покрај Мртвога оца баци. За ово злочинство добије Нешко на поклон земљу Васкову (!) од оца Вашег Височанства!!! Но Бог не плаћа сваке суботе. Невина крв Васкова и крв његове невине дјеце вапијала је Богу, те после тридесет и седам година Нешко убије свога сина грабуљама, и то на оној истој земљи Васковој, коју је добио на поклон од оца Вашег за убијство Васково и његове деце. Били су подијељени, па се посвађају око диобе кукуруза - рода са горе-поменуте земље Васкове. Ово је ужасно, Височанство! Као да је ту био умијешат прст Божји, да правда не може да погине.

 

Слично овоме облагали су Атанаска Иванова из Доње Мораче, такође код оца и стрица Вашег Височанства, и убили га преко Стевана Иванова Шпадијера (Доњокрајца) и преко Крцете Голубова Сјеклоће (Добрљанина). За њега су казали да је рекао, кад су дијељени књаза Данила перјанички грбови кроз племена: “Што ви хоће, да пришивате те поткове на капама из руку онога убијце, пјанца и блудника?” (Данила) Чудновато и сувише грозно Височанство, да су по ту цијену људи у Црној Гори: а Ваше Височанство у “Балканској Јарици” каже, да је “скуп људски живот” на те тамо стране. Колико се слаже, Височанство, то са оним, што је у самој ствари? - То је свакоме јасно, као дан! Сад, Височанство, доволите, да продужимо даље, јер најбоље дјела говоре.

 

Марко Команин, племенски капетан, био је до прије неколике године дрвар, па после је рибао канте у кујини Вашега двора, гдје у томе положају проведе све до Јула мјесеца 1892. године, а тада учини сљедећу услугу Вашему дому: на име, удави у подрумима Вашега двора са Вашим сином (престолонаследником црногорским) и Лазом Мијатовијем из Бајица, такође дворском слугом, оно јадно шестнаестогодишње дјевојче из Ораовца (Бока которска), које је у истом двору служило и баци у оном бунару код “Веље бистијерње”, а у близини дворскога парка. То учиње, да, као бајаги, спасе “част”(!) Вашега дома, јер сирота девојка била је силована од Вашег сина, с ким је и трудна остала, као што се то доказало после секцијом, коју је Др. Миљанић на њеном лешу извршио, кад су га после осам дана извадили, као и чаршавом дворским у који је био леш замотан, а на који је био монограм “Н. I.” (Никола I.). Ето Височанство, с чега поменути Марко од простог дрвара и кантараша постаде капетан над једним честитим племеном црногорским, као и Ваш син од „Свјетлости” – “Височанство” (!) Ово грозно дјело Вашега сина постаје још грозније за то, што је та несретна жртва обијести Вашега дома била кћи једнога од оних Срба из Боке, које је Ваше Височанство 1882. године побунило, те је мислио, да ће код Вас наћи уточишта у мјесто овако жалосне смрти свога јединчета!

 

Дивно ли се слаже ово, Височанство, са оним Вашим стиховима у оној безочној и одвратној „Хајдани” гдје кажете:

 

“Кућић неће нако људски,

Сој страстима узду меће,

И властелин властелински,

А другчије никад неће!" (пфуј!)

 

Збиља, Височанство, имао је право Марко Бацковић што назва Велики “суд”  менажеријом, јер из оних ријечи Пера Јовићевића (Вашега брата по мајци) члана великог “суда”, које излапи при суђењу онога Грбљанина (именом: Ушића), који бјеше убио једнога Грка, па утекао у Црну Гору. Он том приликом, у присуству Вашег Височанства, као што рекосмо, баш излани: “Па зашто, људи, да га ми и у тамници држимо, а камо ли да га на смрт осуђујемо, а кад Бог ви брацка! - није убио Црногорца, но некакву сорту од друге вјере?!” Е, бар овоме Височанство, не треба коментара.

 

Да сте пак лично Ви свему криви, и да сте један велики шерет, који прави грдне и одвратне злоупотребе с правосуђем и простотом свог народа, то се даје видијети из ове бестидне комедије, у коју сте, Ви, одиграли главну и по све нечасну улогу за једног владара, а особито за онаквог владара, који се, као на примјер Ви, родио у једној “светој” (пфуј!) породици. На примјер, ми питамо Вас, да ли се сјећате кад се једном приликом бјеше завадио око једног ништавног бостанчића Митар Белов Пламенац (сиромах човјек, али једини стварни и јунак и поштењак у кући Пламенчевој) са својим рођаком војводом и Вашим министром војним попом Илијом Пламенцем? Ви знате, да је цијела Црмница освједочила Митру и пред Вама и пред свима Вашим “судовима”,  да је поменути бостанчић био од вајкада: прадједа, дједа и оца Митрова, па и Митров. То сте све знали, па ипак због ортачине, коју имате у трговини оружја с попом Илијом, Ви сте можда и присиљени били, да учините и “пресудите,” да тај злокобни бостанчић отмете Митру, а поклоните Вашему министру војном. Што сте то недјело учинили нека Вам је просто, јер то је једна мала капљица у океану осталих Ваших недјела; али никад Вам не био прост начин, којим биједног Митра увјеристе, да за оно што је његово, сам признаде, да није његово. Беше дан 5. Јуна 1890. године, у који дан мораше наступити око 11. сати прије подне прстенасто помрачење сунца, а за које сте наравно знали, као Бог с врх Ловћена, који хоћете, да се, на поругу правога и јединога Бога, као такви представите пред Црногорцима. И заиста, Ви сте у томе пред многима успјели, а овом приликом и пред несретњим Митром, коме рекосте овако: „Митре! ако се до мало не обуче сунце у црно, ти си прав и ја ћу ти у томе случају исправити; а ако се обуче, ти си крив као црни ђаво, те с тога Бог хоће, да те кроз његово сунце казни, што мучиш ево већ од натраг три године овога твога рођака”, т. ј., војводу Илију Пламенца. То сте, Височантво, одиграли под Бријест пред триста присутних Црногораца, давши Митру једно парче (разумије се огарављеног) стаклета, да кроз њега гледа пут сунца. Па шта видимо? Видијесмо на поругу Бога и његове цркве оно што је морало и бити, т. ј., видијесмо, гдје се сунце “из спрдње”, ваљда на спрам Митра, обуче у црни вео, и гдје се Митар, као каква стрављена авет загна, да целива министра војног у скут и да му иште опроштење, “што га је на правди Бога напаствовао”; па одатле, гдје прикупи стручину, и гледајући пут сунца, као теле у нова врата, гдје, велимо, загребе преко Заграбља и Татиња, те да га више не виђа ни Цетиње, ни велики „суд“, ни Бријест, ни Вашег Височанства мрачно његушко сунце испод Бријеста! - но гдје оде у своју Црминцу, да и дан-данашњи проповиједа својим сељанима, “како се је чак и жив књаз Никола посветио!” И овоме, Височанство, мислимо, да не треба никаквог коментара, као ни ономе, кад, по барометру учините излет на Ловћен, да се “разговарате с Богом” и “уговарате” да падне киша; - но о томе на другом мјесту опширније, јер у овом одсјеку само је ријеч о ономе, што се односи на правосуђе.

 

Ђуро Јоков Мартиновић, рођак Ваш по мајци Вашег Височанства, украде, као што знате, двије кумбуре (пиштоља) неком Мамуту Гуши трговцу на Подгорице, због чега би осуђен, да се за тај преступ  „шибика”*), т. ј, да му се ударе 25 тољага; а познато Вам је и то, да се по личној Вашој наредби имају ове казне извршавати под Бријест, и, да је од вајкада извршавао такве казне само један за ту сврху одређени Циганин, јер понос свакојег Црногорца прије би дозволио ма коме, да га убије, него да га присили, да на ма каквим лоповом, он, ову казну изврши.

 

*) Шибикати, значи код нас у Црну Гору, ударити лопову због крађе 25 тојага по задњици.

 

Сјећате ли се, Височанство, како овом приликом, из мржње, да би нагрдили Мића Петрова Почека и Вука Перова Баицу (људе од најпоштенијих у своме племену), наредисте истима, да шибикају поменутога лупежа. Разумије се, да сте Ви знали, да Вас они неће из горе-наведених разлога послушати, те зато сте им и наредили, да би Вам се дала прилика, да изазовете у њих непослушност, па онда да имадете “разлога”, да искалите над њима Ваш неоправдани гњев. С тога, као што рекосмо, Ви и наредсте њима, а они Вас не хтјеше послушати, те Ви онда упитасте лупежа, који већ поваљен бјеше: “А да, Ђуро, хоћеш ли ти њих?”- Лупеж као лупеж, безобразно одговоре: “Ја хоћу, господару светога ми Петра!” Ви онда бацисте поглед из перјанике и она двојица за тили час бише поваљени на оном истом мјесту, гдје овај безобразни лупеж лежаше, који им по реду удари по 25 тољага, после чега их онако са земље шчепаше, на Ваш миг, Ваши перјаници, те их с ноге на ногу убацише у тамницу, у којој одлежа по три мјесеца затвора. Да Вам причамо шта је после било са жртвама Ваше обијести, - није потреба, јер да су оба, нешто од удараца, а нешто од цркавања за увређеном чашћу, на скоро умрли. Е, Височанство, и сами ћете признати да за ово не треба никаква коментара.

 

Саво Ивановић (син онога Ива Јовова Ивановића, којему 1861. године подиже Ваше Височанство онда први споменику Црној Гори, из разлога, које ћемо доцније на другом мјесту изнијети, као и то: зашто 1895. год. даде да се тај исти споменик вандалски обори) долази сад на ред. Тај Саво, као што Вам је познато, напусти Црну Гору своју отаџбину, а ево из којих узрока, који су и иначе Вашем Височанству добро познати. Оно истина, нећемо овдје говорити о томе на дуго и широко, јер је предмет толико страшан и важан колико опширан, да се овај одбор постарао, те је о томе приуготовио нарочиту повећу књигу, а под насловом: “Права слика кнеза Николе и његова дома.” Овдје пак, говорићемо само у онолико у колико то дозвољава простор и распоред ове брошире. Јуна мјесеца 1890. год. Саво Почек уби командира дворске страже и цетињског баталеона Бошка Мартиновића рођака Baшeг Височанства, а за то: што браћа и стричеви Бошкови сломише главу поменутом Почеку, и, што Бошко, ког бијасте изаслали да извиди тај догађај, обману у корист својих стричева и браће најприје Вас, па по томе Ваш “суд”, доказујући лажно, као што само један Баица умије да лаже, да је Почек сам свађу изазвао. Ви пак, повјеровавши у ријечи Вашег рођака, обијесно одговорнете јадном Почеку на једну молбу, коју Вам бјеше писао и жалио Вам се на “суд” и Бошка: Никоговицки и скитачки сине, држ’ што си ухватио и лијепо ти је, ако ти се и још не придаде!” -  Ове ријечи је Ваше Височанство својеручно исписало на Почекову молбу. Разумије се, да Ви данае причате како сте то исписали, као бајаги “под упливом” лажних Бошкових доставка, који Вам рече: „Господару! - Саво Почек је грђи је од сваке жене у мој баталеон!” Колико су пак ове ријечи истините биле, то сте видијели и Ви и грађани вароши Цетиња оног трагичног дана кад Почек, очи на очи, и јавно с прси, стуче као једну стрвину са куршумом из свога револвера пред Вашим двором поменутог Бошка!

 

Заиста лијепа поука, Височанство, за сваког кривосудца и обмањивача правде. И ми не можемо да се начудимо, како Вам један такав примјер не отвори очи, те да видите, како се „случајно“ може наћи и за Вас какав овакви “никоговицки син”, каква, на примјер, “загрејана и фиксирана глава”, а особито кад сте и у истом Почековом тастаменту читали, како је он лично Вас, “Боже уклони!”, хтио под Бријест убити четири дана прије, него што је Бошка убио, а због исте ствари. Но Вас тај догађај, у мјесто да научи, он је шта више у том истом тренутку одвео Ваше Височанство на један други злочин, ког сте безочно покушали и покушавате да га употребите, те да и још кога доведете до исте Почекове одлучности, а ево како:

 

Ову прилику употребили сте, да поменутог Сава Ивановића и његову браћу окривите, као да су они, бајаги, наговорили Почека, да Бошка убије. А да би успјели у тој безочној замисли послужили сте се свима средствима, која су Вам на разположење била, а највише са традиционалном мржњом, која постоји између Бошковог и Ивановићевог браства, те да, разумије се на основу тога, као бајаги, докажете црногорској публици, а нарочито Мартиновићима: „како Почеку није ни падало на уму, да Бошка убије, већ, да су га на то наговорили Ивановићи, као потомци непријатеља Бошковог браства,” а Ваше ујчевине; а у самој ствари ево зашто сте тако радили:

 

Поменутог Ивановића (Сава), као што знате, послали сте 1881. године у Италију на војне науке, који је, кад је довршио школовање, дошао у Црну Гору 1886. год., гдје је са својим друговима приправљао и поучавао онај баталеон војника у Никшиће, који је спремат од Ваше стране на Србију са друге 10.000 момака пограничне црногорске војске, о чему ћемо, кад дође ред, проговорити опширно у другој свесци, која је већ у рукопису готова под насловом: “Ријеч бившег замишљеног балканског цара командиру бившег балканског баталеона.”

 

Ова младић после кратког времена оженио се кћерком Јевта Вулетића (Јаницом), с којом је још од својих млађих година водио младалачку љубав и са истом се вјерио, прије него је на науке у Италији отишао. Овдје треба напоменути, како је ово дјевојче, ако се сјећате, Височанство, Ваше кумче, т. ј. Ви сте га на крст при крштењу држали, а такође Ваш отац Мирко овога младића, и шта више свакоје млађе чељаде како из једне тако и из друге куће ових вјереника. Ово напомињемо за то, да се још од сад што јасније испољи цијела нагота гадне страсти Вашега дома, јер и сами знате колико је свугде, а особито међу нашим народом, поштовано крштено кумство, и под каквим народним презрењем пада сваки онај који га погази или ма чим било оскврни; а да сте Ви и Ваш дом мало водили рачуна о томе, види се из овога што следује:

 

На име, првог дана кад су се ова два кумчета Вашега дома вјенчали, примјетило се знатно, да Ивановића Ваш син Данило смртно мрзи, тако, да је та мржња чак и дотле дотјерала, да је најпосле између Ивановића и Вашег сина дошло до свађе и туче*), која се заоштрила до тога, да је лично Ваш син кришом из револвера пуцао и ранио једном приликом Ивановића, (у његовом се трбуху и дан данашњи налази куршум тај, кога носи по страном свијету - далеко од отаџбине!), кад је овај био при двору као ађутант Вашег Височанства.

 

*) Ивановић је том приликом у лице пљунуо овоме одвратном неваљалцу, по том га ишамарисао.

 

Најпосље дошло је и до тога, да Ваш развратни син присиљава преко Пера Сердарева (Вашег рођака и капетана перјаничког) жену Ивановићеву да свога мужа отрује, за чем јој чак и писмено шаље поуку, а уз ову, и средства како ће то над њим извршити.

 

Све ово, било је, као што и сами знате, неко два-три мјесеца прије него што је Почек Бошка убио, а разумије се, за ствар, која са овим није имала никакве везе ни додира. Али Ви сте се марљиво постарали, да ово покушате довести после у најтјешњој вези, јер браћа Ивановићева (Марко и Митар), зачуђени што Ваш син тако њиног брата мрзи и гони, потруде се да нађу узрок, и, најпосље уђу у траг свему, нашавши поменуту отров и писмо Вашег сина код своје снахе. Но они сиромаси, знајући како се је једноме Црногорцу бочити са својим господаром, по оној пословици нашој: „тешко се бости шутоме са рогатим,” крили су ово од свога брата, а то с тога, што знајући како је пријек, да би сачували Вашег сина, чија би погибија изазвала и пропаст њихове куће; али то ипак они кажу Вашем Височанству, које их том приликом кукавички и сузним очима прекуми*, да и тај други покушај злочинства, као и она први, остане у тајности, а нарочито за Сава.

 

*) Ово је било у Вашу собу од спавања 11. Марта 1890. године.

 

И сигурно за то, да би баш она ствар остала тајна за свакога сем за Вас, Baшeгa сина и браћу Јаничину, Ви и покушасте оном приликом (кад погибе Бошко) на најодвратнији начин, да све три брата Ивановића уплетете у аферу Бошкове смрти, па да их “судским” путем окривите и стријељате. Шта више, колико нам изгледа и колико сви знаци показују, а особито кад се сјетимо на оне честе ноћне доласке Шпира Поповића (!) и Ђура Грађанина, (Вашег интимног повјереника и тјелохранитеља Вашега сина) у кући Почековој пред само Бошково убијство, могли би, без да се и мало о истини огријешимо закључити, да је у то трагично убијство умијешан прст и Ваш и Вашега сина.*) (нешто попут онога убијства ког је Ваш отац извршити дао над Ником Стојановијем Крушком, а које смо Вам прије изложили, а то у цијељи, да би добили прилику, да Ивановиће, као бајаги, “наговараче”, умијешате у ову крваву аферу.

 

*) Да сте заиста, Височанство, сновали нешто око Бошковог убијства, види се и из тога, што је Ваш таст в. Петар Вукотић на 10 дана прије Бошкове смрти, рекао повјерљиво своме рођаку, а Ивановићевом племенику Јолу Лазову Шпадијеру на Милушину Пећину кад се је са Даниловог Града са неколико оваца на Цетиње враћао: “Синовче, реци твоме брату Стеву, а и тебе говорим, да се ових дана држите мало поиздаље од пјаце (вароши Цетиња), јер ће се догодити једно велико зло, абог којега би и вас као доњокрајце (!) могла лако каква стркотина ударити!” – “Кавко зло војвода?” - упитаће Јоле, - “Ето такво, они Почек (Почек је Доњокрајац, а тако и овај Јоле и браћа Ивановићи) могао би ових дана лако убити Бошка Мартиновића,” рече војвода, који је овако савјетовао рођаке, јер је мислио, да кад погине Бошко, да ће Мартиновићи одма ударити на Доњокрајце, да га освете.

 

Све ово Височанство, Ви сте радили за то, да Сава Ивановића смакнете преко Бошкових рођака прије, него би он од своје браће извијештен био о безобразлуцима и злочинству Вашега сина, који није узмицао, а да чак и по дуваровима Вашега и свога двора не исписује угљеном најпогрдније пашквиле на адресу Ивановићеву и његове жене, - ствар и поступак кога су, само “витези“ из Вашег дома у стању да чине!

 

Да не говоримо, Височанство, како ово карактерише правосуђе у Црној Гори - то можемо и опростити, при још некем јаду, гдје се на овако одвратан начин и крштена кумства газе! А сад по истој ствари, да наставимо даље:

 

Поменути план. Ви сте хтели да приведет к дјелу. Залуду је Вас Њено Височането књегиња савјетовала, да се оканете тога, слутећи, да ако то учините, да ћете се горко кајати и неће бити добро ни по Вас ни по Вашега сина. То није ништа помогло; Ви сте, ево како, покушали, да извршите тај злочин. Митра и Марка бацили сте у тамницу, оковали их у тешка гвожђа, да као бајаги одговарају за речено убијство; а у ствари: они су ту били због поменутог покушаја Вашега сина, да њиховог брата Сава преко његове жене отрује, за чем Саво није ништа знао, а то с тога, што наредбом Вашом, а под цијеном својих живота нијесу му ни смјели казати. (Благо ти га Црна Горо са оваквим господаром!). Сава сте били оставили, као бајаги, “слободна”, како би га који рођак Бошков лакше убио, а преко оне вјештице од Ваше Мајке (ова је била рођена сестра оца Бошкова) агитовали у ту сврху код Бошкових рођака, јер ови пошто су назирали, да је све ово удешено нијесу хтјели чинити освету. Да је одиста Ваше Височанство агитовало на речено, свједоче оне ријечи Ваше, које изговористе том приликом јавно на сред пјаце Цетињске међу двије стотине Бошкових рођака и осталих Цетињана: „Мартиновићи ! ваш је брат погинуо на божју правду; боље је што је погинуо прав, него, да је крив био; истина, она поган доњокрајска (Почек) омакла је за чарак оног револвера, али његова смрт вила се је у друго гњијездо; помозите ми тражити његовог крвника, помоћу и ја вама!” Кад сте, Височанство, изговорили ове посљедње ријечи бацили сте поглед на Сава Ивановића, који бијаше ту у Вашој пратњи, давајући тим знак на њега, да је он тај,,крвник”; дакле Ви сте са тим погледом хтјели ни мање ни више, него, да Мартиновићи Ивановићу пред Ваше рођене очи крв попију. Но пошто се не случи тако, Ви сте поступили даље на већ поменути начин и са Савом и са његовом браћом. Браћа Савова одговарала су за поменуто пред “судом”, а Саво за ово убијство. Најпосле Марка и Митра (браћу Савову) осудите на смрт и наредите, да им се ноћу ископају гробови, па да се кришом стријељају, те да са њима заједно закопате и ону злокобну тајну о поменутом покушају.

Свако је мислио, а и сад већина мисли, да су ови били затварати због поменутог  убијства Бошкова, па се и чудио томе, и ако није смио нико, да то своје чуђење каже. То је онда мислио чак и њихов брат Саво. Но благодарећи својој енергији он спасе своју браћу да их мучки не стријељате: а у гробовима, које бијасте за њих приредили Ви баш по укусу и својству Вашег дома затрпасте у исте једног Пивљанина и једног Жупљанина, које онако по нашки на брзу руку Ваши перјаници умлатише оно јутро; а све ово Височанство, Ви учинсте за то да докажете и Саву и осталом свијету “да заиста оне гробове нијесте дали били ископати Марка и Митра.”

 

Нећемо, Височанство, да будемо неправични! Оба човека, за које наредисте да се стријељају и у ове гробове убаце, истина, били су велики зликовци и морали би бити осуђени на смрт; али факт је, да није било горње потребе, они би сигурно живјели још бар два или три месеца, т.ј. док би им се саопштило, да су на смрт осуђени.

 

Овом приликом ослободисте Марка и Митра од затвора, а све троицу Ваш “суд” прогласи за невине, те у крају-крајева и сами увидијесте, да је Њено Височанство књегиња имала право, што Вас је онако савјетовала и говорила Вам да ћете се кајати, али је било већ доцкан! Доцкан, велимо, зато, јер сте овим младим људима дали сувише жучи и отрови, да с правом морају мрзити Вас, као свога највећег крвника, коме се управо рећи силом отеше испод крвавог ножа! - Доцкан, јер Саво, разумије се, увиђе, да му није већ стана у Црну Гору, те с тога затражи Вам пасош, ког’ му после дужег оклевања дадосте, али не прије него што покушасте на све могуће начине, да га зауставите. Наравно, Ви сте се досјетили, да ће Вам он вратити мило за драго, а прије а послије*), те с тога, не могавши га зауставити, почесте, да му ласкате, и шта више намислисте, да га Вашим трошком отправите у Италију на даље школовање, на чему је он, на посљедку и пристао, мислећи, ваљда, у томе часу са болом у души: ”пристајем на све док изађем одавде, после ћемо се, беже Никола, разговарати оданде, гдје са твојим судом нећу посла имати!”

*) Као што га Вам и враћа доста прилично!

 

Но ово мало даље, Височанство, расвјетљава Вашу праву намјеру, коју сте имали у оном часу кад се несретњи Саво за увијек опростио с Вама и са својом отаџбином. - На име у том приликом дадосте добар путни трошак и још бољу писмену препоруку на италијанску владу (то је било 13. септембру 1890. год.), али с том жељом, да Вам се и једно и друго до пола ноћи крваво врати, као што у мал’ тако и не би, а то благодарећи они разним бусијама, које марљиво бијасте на ждријелу и раскрсници около Цетиња поставили! Разумије да сте у те бусије разредили били људе већином из куће Мартиновића, а то услед тога, да ако погине, да се, велимо, рече, како су га ови из своје личне побуде убили, да освете свога рођака Бошка. Но Саво, праћен браћом, прође здраво баш покра једне од тих бусија, а у којој бијасте одредили шестину и бирали их, што но се каже, све шест по пушци и крвавој руци. Али, Височанство, ма да их тако бијасте бирали, ипак им жао би умријијети, те тако Саво и преко Ваше воље заиста доспје и чита здрав у Риму с Вашом препоруком.*)

*) Види писмо Грујице Никћевића у V-ом одсеку ове свеске.

 

Овдје је Саво тек после године дана дознао од свога брата Митра за све безобразлуке Вашега сина Данила, и ако се не варамо, том Вам је приликом вратио све своје декорације, а у исто вријеме наредио браћи, да оћерају из куће његову жену, коју је код њих био оставио. Ви Височанство, нема се шта рећи, поступали се на спрам његове браће и матере доста лијепо за вријеме прве три године његова боравка у Италију, па и ако је у Вас тињала смртна мржња на спрам свију, а особито на спрам Митра, који је Саву гореречено јавио.

 

Та прикривена мржња тињала је све јаче, док није најпосле свом силом букнула у Вас онога дана кад сте чули, да је Саво изненадно пријешао у Србију и саставио се са осталим црногорским емигрантима, на плашећи се као сваки човјек кога савест гризе, Ви Височанство, наредисте, да се његов брат Митар с мјеста уапси и окује (ово је било 21. Новембра 1893. год.), гдје се и дан-дањи ни испитан ни пресуђен држи!!!

 

А да је ово истина, то је и сам Саво потврдио у 45. броју “Јутрењег листа” са једним “отвореним писмом” на адресу Вашу и Ранка Тајсића - Бацковићевих убијца, а које у цјелости доносимо овдје, за да би се што јасније и свечаније испољила Ваша јуначка слава! (пфуј!!!)

 

Господину Ранку Тајсићу двадесетогодишњем народном посланику и ствараоцу закона за јавну безбедноет и утамањивање разних Бркића, Тимотијевића и т. д. и т.д

На Цетиње

 

Високопоштовани Господине Ранко!

 

Скоро су осам (8) година, од кад ми силници испод Орлова Крша на Цетињу отеше отачаство, жену, сина, фамилију, будућност и све што је једном часном човеку најдраже.

 

Од тада, па до данас, ја не добих никакве сигурне новости, већ у грозничаво и нестрпљивој жељи, да бар штогод с Цетиња, за моје драге и миле чујем, ево и дан-дањи једем горки и изгнанички лебац, али за цело: не, ни дао Бог, онај и онакви каквог ви сад једете. - Молим дакле, да ми бар Ви, ка демократа и човек од осећаја, јавите за ових пет ствари, а то можете учинити лако већ и с тога, што сам уверен, да сте се темељно упознали с нашим тамошњим приликама.

 

1. Како је, вјере ти божје, мој брат Митар, који од натраг четири и по (4¹/²,) године чами у тамошњој државној апсани под тешким оковима, а ни испитан ни пресуђен (бар да ико живи за то знаде), и да ли га и сад перјаници туку, што као “луд” виче, да је затворен због тога, што је мене - свог брата спасао од кнежеве убилачке руке?; уз ово, молим Вас, јавите ми, је ли он збиља од тих удараца полудео, и да ли је од тешког окова изгубио већ и ноге? - Ја, г. Ранко, докучујем, да јест и једно и друго, а ако Вам се воља уверити, Ви се добар човече, као познати народни Трибун и као заштитник свију слабих и угњетених, потрудите, те одведите собом у Подгорицу једну лекарску комисију, да видите је ли истина ово што рекох.

 

2. Како је моја стара матер Госпава, коју у 78-ој години њеног оронулог живота отераше с Цетиња (њеног и мог родног места) голу, гладну и босу у Улцињ, предавши ју на немилост улцинским Циганима? Уз ово јавите ми зашто је Гувернер Приморске Нахије г. Марко Петровић, наредио моме другом брату - Марку да се, без нарочите Бријестове (Кнез- Николине) дозволе, не сме никуда маћи изван рејона вароши Улциња?

 

3. Како је моја раз-жена, и, дали ју виђате који пут кроз те коридоре, (кнежевог двора) где сте, Ви, сада persona grata, и ко плаћа њеној браћи за њено издржавање по 300 талијера у злату годишње као каквом Бонапартовом гранадиру, а тако исто, јавите ми, ко предложи њену браћу (Вука и Илија) за одличија часног Таковског Ордена?; уз ово молим Вас, упитајте та наш ареопаг (гдје Ви често пијете чај и кафу), а такође и ту “Смиреност” (Митрополита Митрофана) из Грбља, зашто ме не разведу од те Метресе Ћипурског Вавилона, (Кнежевог двора) а кад их непрестано молим од натраг 8 година?

 

4. После свега овога, најтоплије Вас молим, распитајте и јавите ми, ко прошле јесени забрани моме маломе синчићу, да caђе у Котор да га, после 8 година, видим и, ко ми поручи, преко мог зета попа Јова Микијеља, да то може бити само у томе случају ако хтенем доћи на границу?; уз ово, молим, распитајте, ко нареди пошти Цетињској да ми одбије и врати оних 68 франака (које извадише из мог писма те сам сину писао и то писмо задржаше) и оне српске хаљинице, које пред овај прошли Божић упутио бјех са овдашње поште моме сину?

 

5. Ко нареди, да се натраг три године, обори из темеља онај споменик, који благодарни народ црногорски, са великим војводом Мирком Петровићем, подиже мојему оцу Иву на Цетињу 1861. године, у знак вјечитог признања његових ријетких војничких врлина и јунаштва?, и учинили се тај нечувени вандализам с прахом мог оца у намјери, да би се тим што више испољила она мржња, која се неосновано и безразложно има тамо на спрам мене, или с тога, што се увидело, да Цетиње, пред очима странаца, не би симетрично изгледало, кад би по њему било других споменика, сем тога подигнутог преклани владици Данилу и оних осталих, које замишљају у будуће некаквим калуђерима подизати?

 

Јес, Господине Ранко, ја сам за све ово слушао и ја Вас лепо молим, да ми јавите: у колико су ова чуда истинита, а у колико не; али на сваки начин имајте на уму, да најпре отиђете пред “Влашку” пркву, где ћете пред истом наћи бачену ону плочу, која је у поменутом споменику била.

 

За Вашу фамилију, за коју питате Вашега браниоца, не чујем ништа како је, али свакојако знам, да стоји хиљаду пута боље, него што стоји оно петоро нејаке Бацковићеве дечице, која, благодарећи племенитости Вашој и тијех с којима пијете кафу и чај кроз ту Биљарду, липсају данас као пашчад од глади по чачанским сокацима. - У очекивању Вашег одговора остајем,

 

23./11. 1898. год. Београд           С поштовањск, Сава Ивановић, Црногорац

 

 

Заиста, Височанство, бар ово је превршило сваку мјера безакоња и неправде! - и ми питамо Вас, да нам кажете како се слаже са оваквим Вашим радом тај чувени научник, академик, царски савјетник, правник и законодавац свјетскога гласа г. Др. Валтазар Богишић?! Је ли он на челу те гране државне управе, која се у сретњим државама назива правоcyђe?! Јес, ми питамо, је ли он министар правде у Црној Гори, или Ваши перјаници, и ако је, зашто онда, да његово часно име и глас на овако недостојан начни прате, а њега пак, зашто то дозвољава?!

 

Далеко би смо отишли, Височанство, кад би Вам причали у појединостима све што је било и што се кривицом Вашом и Вашега сина збива са овом несретном браћом и њином остарјелом мајком, те с тога нећемо даље, остајући у нади да ће Вам се скором приликом сам Саво опширније јавити, а знате, да заиста има с чим, да се цио свијет упрепасти.

 

Још, Височанство, дозволите нам, да Вам наведемо два цигле примјера. Истина, ми се гнушамо, да их наводимо. Признајемо, да се стидимо како и овако што може бити у нашој жалосној отаџбини. И не би их наводили, нити “бунили” осјећаје Вашег Височанства, да у Црној Гори не постоји бар на артији, “закон о ванбрачној дјеци” од горепоменутог Др. Валтазара Богишића, па то чинимо, да се види како је тај закон примијењен у Црној Гори и како како се примјењује. У исто вријеме, Височанство, молимо и г. Др. Валтазара, да и он чује:

Први сакретар тога нашег вајног министарства иностраних јдела, онај згрчени Стево Татар огради дијете једноме гаду женском, некој Микачи - рођаки свога шефа, а слушкињи Филипа Ковачевића, онога кривореног „професора,” који сад нема мање звања на себе, него што имаше у један вакат Шпиро Пињатица (Јабучанин). Тај Вам је и “професор” и шеф штампарије, и библиотекар дворски, и “библиотекар државни” и “члан просветне (!) комисије”, а још по врх свега овога, неко вајно шарабатало и дворски кокот! Но да оставимо овога “борца за ослобођење Боке испод Аустрије”, па да пријеђемо на саму ствар. Но како да га оставимо кад је и он посред ове работе, а гдје и неће овај “борац” доспјети, а камо ли да не доспије у сред своје куће? У осталоме, тамо гдје је Стево, може ли бити а да не буде ту и његов “кумашин” Филип, а гдје су ова двоица браће и кумова, може ли бити, да ту не буду и остала браћа и дедаци: командант “све стајаће војске црногорске” (!) - Јанко Вукотић, „други секретар” министарства иностраних дјела - Илија Вулетић (у мал’ што не рекосмо: Вукотић) и десна рука Шпира Пињатице телеграфиста Илија Вицковић? - Не може ово, Височанство, ни кад другојачије бити, а најмање овом приликом, кад им бијаше братац и ортак у невољи. Тада се бијаху окупили на бијеле дворе Филипове, да се “људи” споразумију и како-год испаметују како ће Стева избавити. Није шала, у питање је била “част” једног чиновника и углед једне “отмене” породице. Дали се људи у бригу, па муче муке свакојаке, а служи их слушкиња (Микача) несретница трбухом до зуба. - Није ни чудо, брига те дебела, особито за несретног Стева, па се јадан јаду досјетно:

“Браћо,” вели, “кад је у питање, “част” једног чиновника господарева, као што сам ја, - кад је у питање углед једне “отмене” породице, као што је моја, - кад су у питање ове

двије “светиње” мојега дома, нећу погријешити, ако речем, да је ситница жртвовати ово парче артије (пасош за Микачу, који се не даје никоме без дозволе Вашег Височанства) и ако се усудим, да га дадем лично мојом дозволом (ђавола, а што је онда „први секретар” министарства иностраних дјела, ако не може овакву ситницу да својевољно учини?) бар за Далмацију.” – “Живно говорник!” рекоше сви као у један глас, па се постараше, те удесише ствар и са ондашњим управником вароши Цетиња тако званим “Ћелеш-агом” испод Шпадијерске Плоче, да им не би полиција чинила каквих сметња при овој њиховој „експедецији” живога меса. На име: дадоше пасош Микачи, не би другчији ни Божу Правици (тако га је звао Иво Врана), да је случајно каквом злом срећом црногорском отишао на Крит, да га “уреди” - па је ова дивна кита “људи” испрати и против њене воље до на границу. Не би, ваистину боља кита људи била (ух! не било речено), ни да су Вас Височанство, испраћали на пут цару Московије.

 

Микача се после неколико мјесеци сретно вратила у отаџбину, разумије се одма чим jој je истека “рок” пасошу. Ваше Височанство пак, за овако велике услуге, које је њен швалер са „братијом“ учинио моралу Црне Горе декориса га Даниловим Орденом трећег степена, а такође и ову осталу проститутску кумпанију!

 

Но ово није никаква новина, јер то је у опште позната ствар, да сте Ви одавна проиграли престиж црногорских ордена давајући их оваквим куплерима, то није мало случајева, да негдје који поштени Црногорац објеси оне своје из огорчености каквој сеоцкој кучки; но како могасте Височанство, предложити г. генералу Велимировићу овдје поменутог Филипа Ковачевића за часни Орден Светога Саве, као и многе друге Филиповог калибра, о чему ћемо мало опширније говорити на другом мјесту?!

 

Мимо Ђукановић с Лукова - рођак Њеног Височанства књегиње, онај Мимо, који је натраг 14 година као хајдук убио из засједе два српска грађанина код Лебана (Врањски округ), а по томе утекао у Бугарску и разбио делижанцу у кланац Шипку и за то осуђен био на вјечиту робију, и пошто је издржао десет година робије, велимо, тај се Мимо вратио у Црну Гору. Њега је, као што знате по упуству Вашем и кнегињином измолио Ваш син Данило у књаза бугарскога, једном приликом, кад се са овим нашао у Карлсбаду. Заиста види се, да сте се збиља за поштеног човјека заузели!

 

Повратком у Црну Гору, Мимо се настанно да живи у Никшиће, гдје је већ забиљежен био, наравно, као син перјаника, у протоколу за будућег капетана вароши Никшића. Но разбојник, као поправ сваки разбојник, не може се поправити, па тако ни овај Мимо, који је, буди речено, у исто вријеме и зет предсједника Вашег Великог “суда”. Он је и поред своје жене, макар што је криворепаста, проводио насилни блуд са једном дјевојчицом, која га је служила. Ова дјевојчица била је сестра од стрица Петру Пејовићу телеграфисти у Никшиће, који је за то знао и Мима попријеко гледао, као по све поквареног човјека.

 

Како је коцкање у велико развијено по свој Црној Гори, чему му у велико Ви и цијели Ваш дом предњачите, то једну ноћ коцкарило се једно друштво, у које су били и поменути Мимо и Петар, гдје се и поријечају. Мимо у том ријечању ошамари два-три пута Петра, а овај потегне револвер, па Мима на мјесту убије. Петра су одма спровели у тамницу на Цетиње, где је ноћу при спавању секиром убијен, а такође ноћу однешен на Ријечки Град и ту ноћу сахрањен; а зашто све ово? - За то, Височанство, што сте Ви исти тако хтјели, јер пошто је Мима у одбрани части и живота убио, Ви га нијесте могли стријељати, а да Вам се не замјери; а хтјели сте, да га убијете с тога, да тим угодите Вашој жени - Мимовој рођаки.

 

Вољу Вашу дао је извршити кључар тамнице Иво Божов на овај начин: заједно са поменутим Петром затворио је под волат (у ћелију) и једног Мимовог племеника, које му је дао сјекиру, да Петра убије, што је и учинио, размрскавши му са истом главу; а сјутри дан Ви сте дали разгласити кроз Цетиње како га је ова “луда” убила с тога, да, као бајаги, освети свога племеника. Но питање је, Височанство, одкуд овоме робијашу ту ноћ би сјекира под волат, и ко му је даде, а кад је најстрожије забрањено, да робијаши имају у апси и бритву, а камо ли сјекиру, и, кад је то забрањено, позивали се да за то одговара поменути кључар, који је и сад “у здравље Ваше”, на истој дужности?

 

Како се, Височанство, слаже са овим г. Др. Богишић, Ваш министар правде? Је ли и у његовии очима, да треба, да овакве буду тамнице, у којима се сјекирама убијају људи, који су још под истражним затвором, а за које треба, да су бар ту сигурни животу, док се над њима пресуда не изрече, кад већ нијесу ни прије ни посље?! Јесу ли те тамнице за то, да се у њима не само обични преступници, него чак и политички туку, шибају, гњаве и убијају?! Јесу ли за то, да у њима чак ни жене нијесу осигуране, а да се не силују и обесчашћавају?!

 

Заиста срамно и стидно, Височанство, но не за Вас, јер Ви тога немате! - Али за чувеног законодавца Др. Богишића јесте и срам и стид и покор! Човјек тако научног гласа и славе, човјек тако дивних појмова о правосуђу, било би срам и стид за њега, а да не подигне против тога свој глас и кад не би био ту, а камо ли кад стоји на челу једне тако јадне и жалосне гране Државне управе, каква је та, која се на поругу Бога и правде, назива и у Црну Гору правосуђе!!!

 

Дозволите, Височанство, да се са ово неколико ријечи обратимо непосредно г. Др. Богишићу.

 

Господине Богишићу!

Ми емиграција црногорска, а преко нас цијела Црна Гора позивамо вас, да или напустите Црну Гору што прије, или, да не дозвољавате више, да под Вашом фирмом и Вашим часним именом књаз Никола и његов дом чине оваква страшна и одвратна безакоња! Јес, Господине, ми позивамо Вас, да са Вашим печатом не дајете легалност и законски облик злочинствима и неправдама, која кроз Црну Гору, а пред Ваше рођене очи, чини Његошев дом!!!

 

Ово су, Височанство, само неколика примјера између неброја недела и злочинстава Ваших и Вашега дома! - Једна тамна и крвава слика јадног и жалосног правосуђа у Црној Гори!*)

 

*) Гледстон, да је познавао Вас и Вашу кућу ка’ ово ми, за цело би прије за Ваш дом рекао да је он негација Бога, него за онај Бурбонски у Напуљу, коме је овај атрибут дао.

 

- Признајемо, Височанство, да смо учинили неправо многим домовима црногорским, чије патње и зулуме од стране Ваше нијесмо овдје услед кратког простора ове брошире. - Знамо да ће многима за то бити неправо, али с временом, у нади Бога, изаћи ће сва дјела на видјело. Но и за ово мало, што смо изнијели и што ћемо изнијети у овој и у осталим свескама ове брошире, ми знамо, да ћете се Ви из петних жила упети а уз то разумије се, и с тојагом у руци, да многе од ових (као на пример Митра и Марка Ивановића) натјерате, да сами оповргну ово, што о њима износимо како у овом одсјеку, тако и у свима осталим који сљедују. Али ипак, то нас неће обескуражити ни уплашити а да даље не говоримо истину, па ма Ваше Височанство присилило чак и нашу рођену браћу и родитеље, да се одреку од нас!

 

Височанство! Најбоље онај зна шта вриједи правда, коме какав самовољни безочник, као што сте Ви, учини криво – вели познати Вам скитач испод Сандина Врха.