Крваве слике Петровића - Увод

 

Неколико крвавих слика

из албума

Петровић Његошевог Дома

 

Скупио и издао

Главни одбор црногорске емиграције.

 

 

CBECKA I

ИЗДАЊЕ ГЛАВНОГ ОДБОРА ЦРНОГОРСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ.

Цијена 3 динара или 3 круне.

 

 

НАБИРЦИ

из „Грехота” кнеза Николе

 

“………………………….

Грехота је да порфира

На рамена рђа хаба - (као што сте Ви!)

Соко људски за људе је,

Али никад, никад жаба (која је као Ви!)

 

Грехота је бјелој вили (читај: Црној Гори),

Што не види уз сто луча,

Већ се пушта кукавици (читај: кнезу Николи),

Да јој сјајни пас распуча!

 

Грехота је, да се кавез

За сивога орла (читај: Црногорца) плете; -

Зрак Бог даде орловима,

Да слободни у њем лете!

 

Грехота је допустити,

Да измаља поган (читај: кнез Никола) уши;

Што!, зар поган да се зори

На град, који јунак сруши?!

 

Грехота је уцвијелит’

Најубогог невољника;

А грехота не истаћ’ се

Зору, маху, насилника!*) (читај: кнезу Николи).

Скупљене пјесме од Николе I.

 

 

*) Валан баш и јест грехота и брука не истаћ’ се зору и маху насилника, зато немојте се ни мало срдити што Вас ево вруће послушасмо!

 

 

 

 

Српској омладини

у Црној Гори,

 

Посвећује ово дјело Главни одбор црногорске емиграције, налазећи, да га не би могао пропратити љепшим и родољубивијим ријечима, него што су оне којима је Уго Фосколо позивао, у почетку овога вијека италијанске патриоте, да пером у руци отпочну будити успавану свијест својих земљака. Те његове ријечи, или управо рећи апел, налази се у књизи „Посљедња писма Јакова Ортиса”, а гласи у главноме овако:

Ја чујем моје тужно Отачаство гдје ми с дешператношћу довикује: Пиши што си видио и видиш да од мене тиранин, каишар и кукавица чини! Са мојих развалина чућеш мој глас, који ће ти моју историју диктовати. Вјекови ће оплакивати моју злу судбину и усамљеност, а сви ће се народи поучавати у школи мојих зала, да до њих не доспију! Вријеме обара силнике, па и ако се крвни злочини не могу сем једино у крви опрати! - А ти знаш пријатељу, наставља даље Фосколо, ја имам куражи да пишем, али дар умире науспоред са мојом снагом, и видим да ћу кроз кратко вријеме свршити са овим досадним животом, што у осталом и желим!

 

Али ви, који, и ако сачињавате један малени број часних душа, и који, гоњени и усамљени тиранијом, кукате и плачете на развалинама нашег проданог и измрцвареног Отачаства, зашто бар, да пером у руци не оставите потомству знакове наших несрећа, кад нијесте снажни, да бруталну снагу са снажном мишицом одбијете?!

 

Подижите ваш глас у име свију ваших суграђана противу онога који упропашћује ваше Отачаство, и, неуморно узвикујте тиранима пред цијелим свијетом: Ако смо без среће, нијесмо ни слијепи ни кукавице: а, ако смо без снаге, нијесмо без куражи!

 

Ако су вам руке оковане синџиром тиранства, зашто да ви сами окивате ваше мисли и дар, над којима ни тиранство ни зла срећа, арбитри свега другог, не морају и не смију никад и ни у ком случају арбитри бити!

 

Пишите дакле и износите све што је неваљало, али при томе писању имајте сажаљења на прам ваших биједних суграђана, т. ј., чувајте их од сваке биједе, која би их могла снаћи од сваког узалудног покушаја разних политичких авантура; али презирите свакога, па мa и ваш рођени брат био, који услед разочараности, мисли, да ће данашњи наш нараштај због ове опште покварености пропасти; не, то не може бити, јер се род људски баш онда, кад изгледа, да због своје покварености умире, стално и снажно у духу поштења препорођава!

 

Пишите потомству, т. ј. онима, који ће вас родитељима и дједовима називати; а на осуде се данашњих кортизанских аминаша не осврћите, већ и са још вишом куражи и атаком напријед корачајте!; јес, пишите онима, који ће достојни бити да ваш глас чују и разумију, а сигурно и снажни толико, да ваше патње над потомцима ваших гонитеља освете!

 

Гоните и мучите са истином ваше гонитеље и мучитеље, јер они се највише од свјетлости и здравог разума плаше. А већ, кад их не морате уништавати с камом (ножем) у руци, док су живи, - јер то би их од безаконика стварало лажним мученицима -, уништавајте их бар са анатемом и народним презрењем пред будућим вјековима и историјом!

 

Ако је коме од вас, или ако буде коме у будуће, насилно отета Домовина, мир и имање, као мени; ако се ни један од вас не усуди, да се ожени; ако ико од вас плахује од оног слатког имена, да се назове оцем, да не би у својим мукама и прогонству стварао нове жртве својој племенитој борби, као ja, зашто бар, да кукавички ласка свом животу, који је и иначе несносан и непотребан?!

Зашто да тај вајни живот не посвети човјек оној узвишеној мети, која је једини вожд свију часних људи, то јест: добру, слободи и слави свог народа?

Судите и осуђујте данас живећу Црну Гору, јер тако ће суд унијети свјетлост и здрави разум међу њена будућа покољена!

 

Људски кукавичлук и продавање своје савјести, истина, показиваће вам, на сваком кораку, разне грозоте и погибељи за овакав рад; али, упитајте сами себе, да ли је, и поред најбољег вашег оптимизма, човјечији живот ишта друго ceм родити се да се умре, или како наша народна философија каже: Изаћи из једног привременог мрака за ући у други, који је много тежи и већи, јер је вјечити.

 

У понижењу и мукама, на које вас и ваше фамилије буде стављао безочни ваш гонитељ, гледаће вас цио свијет и дивити се вам како величанствено газите по његовом прљавом образу; а свако његово бјеснило и зулум противу вас, биће за њега, од стране потомства вјечито презирање и витуперијум, а за вас слава и најљепши вијенац ког часни човјек може од свога поштеног и патриотског рада очекивати! .....

 

Овоме, што је овај велики пјесник и родољуб италијански писао и довикивао својим земљацима, а који се налазаху онда у истом стању и приликама, у које данас и наш српски народ у Црној Гори, ми, Омладино, испод кршног Ловћена и Острога, немамо шта додавати сем ово неколико ријечи, па да нас добро разумијеш, но слушај:

 

Дом Петровић Његошев, за Црну Гору није ништа учинио више од ког му драго дома црногорског, него шта више мање од много њих – мањ’ ако би му се приписало у врлину то, што нема скоро ни једног огњишта у наше Отачаство ког није својом злочиначко-мучком руком у крви облило. У осталом, разбери и пажљиво прелистај историју појединих брастава црногорских, па ћеш се увјерити у ову свету и непобитну истину, о којој ће будући историчари наше земље - те српске провинције морати, да воде озбиљна рачуна, те да у много које-чему исправљају грубе неистине, којима Његошев дом дрско покушава, да у корист своју и свога сумњивог угледа, обмане српску повјесницу; а из овог дјела, Омладино, видијећеш бар у неколико, до чега је тај дом дотјерао нашу Отаџбину.

Па кад је тако, зашто онда сносити да нас тај Његошев дом тлачи, сисајући као пијавица нашу крв, и, оно што је најгоре, зашто да му дозвољавамо више, да својој неоправданој грамзљивости жртвује српске интересе, и својим интригама, да стаје на пут присаједињењу Црне Горе уз Србију!?

 

Јес, ми се питамо, зашто да тај дом трпимо више, који својим пакленим амбицијама небратски жртвује ону љубав и оданост, коју Црна Гора као млађа сестра уз највеће страхопоштовање дугује својој старијој сестри - Србији; јер не треба се варати па за љубав Његошевог дома сами себе да лажемо, но да отворено признамо, да је Црној Гори, као држави, без Србије немогућ даљи опстанак, већ и с тога, што нас Његошев дом зајми у просјаке, да ни једног краја од свијета нема, гдје се не би нашао по који наш Црногорац и видио како завидно гледа у благостање и срећу других народа, а он јадник тога нема!  

 

На тебе остаје, Омладино, да изведеш тај биједни и несретни народ - браћу нашу у Црној Гори - из тога кукавог и несретног стања - и да му очи отвориш, да једном и он види онај пут, који ће га одвести срећи и напретку свом, т.ј. да га ослободиш од досадањих заблуда, у које га Његошев дом држи, одвајајући га злонамјерно и срце и душом од осталог Српства!

 

Проклета да си, Омладино српска у Црној Гори, ако се овоме твоме позиву из свега срца не одазовеш, већ га, услед малодушности или користољубља, будеш жртвовала несрпском раду Његошевог дома! - а благословена да будеш међу сва будућа српска поколења, ако дјелом докажеш, да си потпуно свјесна овога свога светог и узвишеног позива!

 

Родољуби италијански у почетку овога вијека, а које су онда дворски кокоти (петлови) и штампа називали сваким погрдним именима истакли су мисао: Италија се не може ујединити док не изабере од својих, (онда десет разних) династија, једну за своју звијезду водиљу, а друге све док не униште. Изабрали еу кућу Савојску и ујединице Италију.

 

Ми српски емигранти из Црне Горе, потпуно свјесни свога позива, после дугог размишљања изабрасмо кућу Обреновића, чијој историји не може никакав Србин остати, а да се не диви; а врлине Његошевог дома ево износимо теби у минијатури у овом дјелу, које почесмо са овом І-вом. Свеском, а коју смо у рукопису преко Гавра Вуковића, шефу тога дома, 25. Априла ове године, упутили.

 

ГЛАВНИ ОДБОР ЦРНОГОРСКИ ЕМИГРАЦИЈЕ,

НА СПАСОВ-ДАН 1898. године.

 

 

 

Ваше Височанство!

“Великој души и од самог непријатеља истина је драга, а слаби ум ни од пријатеља неће да је прими.”

Вели Д. Обрадовић

 

 

Нама је, Височанство, драга истина. Њу нам је стидно и срамно крити и увијати ма од кога, а камо ли од крунисаних глава, којима је пало у дио, да управљају и руководе стотинама хиљада, па чак и милионима душа.

Гдје се истина крије и увија, тамо нема правих држава, грађана нити главара. Такве државе више личе на луднице, него на државе, а грађани таквих држава више на лудаке и робове него на праве грађане.

Ми, Височанство, из љубави према човјечанству желимо, да је увијек свакоме свугдје на видику драга и спасоносна истина. То желимо чак и онима, који живе по забаченим пустарама азијским и афричким, па како да не би желили милој нам браћи и Отаџбини ?!

 

Нас љуто боли ма чија рана или неправда, а камо ли да нас не боли наша или братска! - Не можемо бити хладни и нијеми спрам браће и Отачбине своје! - Нијесу нам осјећаји отупљели, а срце окорело! - Мила нам је Отаџбина - Црна

Гора!... Мила су нам браћа Црногорци!... Црна Гора је најљепша српска земља! ... Црногорци су најбољи српски јунаци! Па не можемо мирно да гледамо, гдје се од “драгог камења српске круне” ствара лудница, а од потомака оних див-јунака српских лудачки робови и удворице! - Не можемо Височанство! …….

 

Није то, што’но ријеч: „има нешто труло у земљи Данској“, но има много што-шта труло и претруло у нашој Отачбини - у књажевини Вашег Височанства!

Није нам намјера, да о томе пишемо научне расправе, јер нам није до научног гласа и славе - Ми хоћемо да изнесемо што је у ствари; а до тога нам је, да нас свако разумије, и да све што изнесемо расвијетлимо истинитим примјерима и доказима. То нам налаже љубав према нашој мајци Црној Гори и цијелом Српству, љубав према браћи Црногорцима и осталим Србима, и најпосле: љубав према самој истини и човјечанству.

У то име прелазимо на саму ствар, наводећи поново исте ријечи Доситијеве: „Великој души и од самот непријатеља истина је драга, а слаби ум ни од пријатеља неће да је прими.”

 

 

 

 

 

КИТИЦЕ

из подвала кнеза Николе

 

“………..Ја не тражим, људи, круну, (Ох! Ох! скромна чојка!)

Нит првенства у народу;

Ја му желим цјелокупност,

Срећу, правду и слободу - (тако Вам Бог помогао!)

 

Ви мислите, што хоћете,

- Сиромаси, рђе луде! –

Мјесто часног грађанина

Имао би свуд међ’ људе. (би на Грможур или код Драјфуса)

 

А ја нађох у мом дому

Преданија - завјештаје (крађу, глобу, вађевину и содомски гријех)

Која сваки добри Србин (онај који је као и Ви)

Са харношћу припознаје.

Пред шатор ћу стражит Краљу ( ма кад би Ви били тај краљ!)

- Стриц ми Данил зар не рече? -

Споји ли се икад Сриство

И јединство своје стече!”..........*)

*) “Пјесник и Вила” од Николе I.

 

А коме га Ви то везете Никша?! Лажете и по сто пута лажете, да је то Данил икад рекао?!*)

*) А да лажете, то ћемо и Вами и цијелом свијету доказати у следовању онога дјела!

 Изгледа Височанство, као да, Ви, одвише заборављате, да се је “Горски вијенац” писао у оно вријеме, кад је у опште сваки Црногорац мање више глуп, прост и фанатик био, те није знао ни умео да оцијени шарлатанство, лажи и злочинства владике Рада, који је покушао да писањем „Горског Вијенца”, укрије од потомства своја гнусна издајства и неваљалства! То исто правило рекао би човјек, да сте и Ви узели писањем и бљувањем разних “Хајдана”, “Гордана”, “Балканских царица” и буди Бог с нама, али имајте на уму, да Ви не живите у времену Филипа Ђурашковића и Мила Ђикова као и владика Раде, век у добу Главног одбора Црног. Емиграције, који будним оком прати сва Ваша недјела!