Крваве слике Петровића - Други одсјек - Унутрашња политика Његошевог Дома у Црној Гори

 

 

Други одсјек 

Унутрашња политика Његошевог Дома у Црној Гори

 

Полиција је једно велико добро

за јавни поредак и безбједност, кад

је у рукама часних људи, а највећа

чума, кад је под управом

политичких шпекуланата, -

 

Велимо Ми

 

 

 

“………..А ја, ево ти, ово већ и по хиљадити пут довикујем, а такође и свима твојим лацманским*) Његушима, да пишем и да ћу писати до мога гроба противу кнеза Николе и противу свију његушких чарапаша и палинога, јер сам убеђен, и, јер ћу кад тад с фактима доказати: да је Његушко племе, а нарочито Петровић-Његошев дом, покварило из темеља Црну Гору и створило од ове часне и јуначке српске провинције један мрачни гроб и витуперујум целог човечијег рода!...”, -

Вели Саво Ивановић Доктору Кустудићу (Његушу и Његошу по превасходству) у 50.м броју “Јутрењег Листа” од ове године.

 

 

*) Лацманином зову у Црну Гору човјека странца који се европски носи, а који је у исто вријеме и пијаница или ма какав био развратник, те отуда и овај атрибут Његушима од стране Ивановића, ког им, душа ваља признати, дају иначе и сви остали Црногорци, као људима који много лочу у друштву разних Бевењута кроз Котор и Табачину.

 

 

Ваше Височанство!

Да не околишимо, но одма да пријеђемо на предмет! Преставници су правосуђа у Црној Гори, уједно и преставници полицијских власти; шта више, има их у овој струци из свију осталих грана државне управе, које постоје у нашој земљи.

Тако, племенски капетани за племена су једновремено и судије и главни полицијски преставници, као год што су окружни за округе, гувернери за нахије и „шенатори“ (на здравље онима римским и мртвима!) за у опште сву земљу. Но поред овога, Ви сте, Височанство, увели у овој струци и онај ред, који се налази у разне језуитске колегијуме, или оно, што се код нас каже, да и “над попом има поп”, т. ј., Ви сте заокружили све ово са опет другим особама, које се само онда могу назријети, кад јадни човјек осјети на себе какав, колико изненадни, толико и страшни ударац, а у више прилика чак ни тада; - ово су тајни полицајци, које Млечићи називаху жбирима. Њих, Ваше Височанство, регрутује већим дијелом из сталежа блудница и подводаџија, а у неколико и из војничке, просвјетне и свештеничке струке. Посматрајући ово и нехотимично нам долазе на уму они стихови војводе Драшка из “Торског Вијенца”: 

“……Кад два зборе што-год на улицу,

         Трећи ухо обрне те слуша

…… Од тога ти бјеху погинули

        Међу собом вјеру изгубили .....” 

Једном ријечи, Височанство, у овој струци има двије врсте органа, али се ни једна ни друга не брине у опште о личној безбједности и имаовини појединих грађана, већ на против чланови прве наскачу се, који ће што више доказати том јадном и лаковјерном народу: како сте Ви и Ваш дом једини спасавајући и љековити извор за све и за свакога у Црну Гору, а они из друге одређени су да пазе на ове из прве и будним оком да мотре на њихов рад, да ли збиља они тај рад извршују не само ријечима, већ и срцем и душом, т. ј, да ли су у сагласију с народом или збиља с Вама. А како почетак тако и крај тога монструозног клупчета (то се зове полиција црногорска) налазе се у Вашим рукама, те га обмотавате и замотавате како кад стоји у интересу Вашем и Вашег мрачног дома, и, тешко томе око кога се то Ваше клупче замота!

Но поред свега тога, Височанство, ми хоћемо, да будемо правични на спрам Вас, те смо вољни признати, да таковој монструозној уредби Ваше полиције у Црној Гори нијесте Ви творац, већ само усавршитељ онога чему је Петар II.-тај митроносни крволок основ положио!

Зато, Височанство, да би смо што више јаснији били, најбоље је, да одма почнемо са примјерима, из којих ће се најтачније видијети како заиста цио систем данашње полиције у Црној Гори, није ништа друго, сем један наставак оног крвавог, злочинског и одвратног рада, с којим је Ваш дјед, митрополит Петар II., на несрећу Црне Горе и на поругу Бога и људског рода замислио, да од правих његушко-которских калуђерштина и проскураша из Вашег дома створи једну колико скоровечерњу и скандалозну, толико надувену и по српске интересе убитачну династију!!!

Октобра мјесеца 1830. године умрије, као што умиру и сви смртни овога свијета, владика цетински Петар I. Петровић, за кога кажете Ви и те црногорске будале, да је бајаги “свет”. А ми, Височанство, ево свечано тврдимо, да то није истина више него може ли истина бити: да је Марица Горова или Милица Татаруша света!*), а Ви већ знате ко су и шта су ове двије дроце. 

*) Уздајући се у способност Ваше полиције надамо се, Височанство, да неће бити потребе, да се ове двије блажене душице бију прстима по усана и да упрепашћено вичу: “Ух, не било примијењено!” јер он (полиција) ће се постарати, да ово наше “безакоње” не допре до њих.

 

Да је истина ово што тврдимо, ми ћемо и доказати. Ноћy поменутог дана, кад је умро овај, иначе добри и једини поштени калуђер из Вашег дома, да се случајно неко, ко има будно око, примакао кришом при кључаници врата једне ћелије цетинског манастира, у којој и Дан-дањи кандило гори, видио би тога Вашега “светога” Петра положена гола на једном подужем асталу, а код њега једнога човека у “лацманском” (цивилном) одјелу, који држи у рукама шиш (хирурски нож), до њега Сима Милутиновића-Сарајлију са свијећом, а до овога Рада Томова (доцније владику Петра II.) са једним лавором. Хирург, позвани тога истога дана из Котора, отпоче свој посао, те Вашему светитељу забоде нож у трбух, без да је и један пут рекао: “Опрости ме Боже и свети Петре његушки!” - Распори “светитеља”, а Раде Томов, као ваљани касапачки момак, принесе лавор и прими у исти трбух, цријева, џигерице и у опште цијелу утробу, те, Боже нам опрости и “свети” Петре!, однесе на поље и баци у оближњи нужник, без да се и мало “промијени”, а већ нека што није ни помислио, да ће га Бог на исто мјесто “скаменити“, кад је у стању био, да што тако учини од “светитељеве“ утробе. До мало то исто, Бог их убио и “свети” Петар!, учине и са “светитељевим” мозгом и очима. После тога онај „лацманин” (хирург), “да га је анатема!”, извади из свога куфера неке масти, ђаво би га знао од чега; али их, како “ускогаће” кажу, зову балсам. Тим мастима добро измазаше “Светитеља” и споља и изнутра, па му по томе закрпише трбух, обукоше у одежде и смјестише у један мртвачки сандук. Овај “лацманин”, примивши за ову операцију 200 дуката са обавезом да ћути, оде исте ноћи у Котор; а Сима и Раде сједу, да једну другу не мање важнију операцију изврше; на име: Симо напише тастаменат, у главноме ове садржине: како покојни владика преклиње Црногорце, да се измире над њим, кад се “престави”, кад нијесу хтјели док је “чепао” по земљи; да буду милостиви и великодушни на спрам сирака и сиротиње његова дома, и, да му учине ту последну доброту, да приме за владику његовог синовца Рада.

Сјутра дан скупили су се Цетињани на последње “целованије” свога калуђера, гдје им је Сима Милутиновић прочитао онај тобожњи покојников тастаменат, па су по томе “светитеља” сахранили у цркви цетињског манастира, одакле је “воскресао”, не као Христое посље три дана, него посље четири године, а на начин, који ћемо мало доцније испричати.

Ето то је, Височанство, прво и највеће злочинство и злоупотреба, коју је Ваш дом учинио са наивношћу и простотом јадног црногорског народа, а ето ту се поставио темељ оној одвратној комедији, којом су доцније Петар II., кнез Данило, Ваш отац, (као год и Ви данас) на сваковрсна безакоња и вукли за нос тај јадни народ убјеђујући га: да је Ваш дом „Света” кућа, и, према томе, да биједни човјек вјерује кад му чак и рођеног оца убију, да то није од њих (а сад: од Вас), него од воље Божје, а преко њих (а сад: преко Вас), као изабраника Божјих.

Дакле, на овог се види јасно, да владика Данило није оснивач Ваше династије, јер она није ни постојала, већ да ју је једино Сима Милутиновић овим поступком основао, који се и досјетио, да овако што уради, јер свакоме је познато, да Раде Томов у оно вријеме није умио ни да се честито наједе, а камоли да му овакав један шеретлук на уму падне; а из даљег нашег доказивања Ви ћете, Височанство, и још јасније видијети колико је овај одвратни и по Српство у опште, по Црну Гору на посе убитачни Милутиновићев шеретлук припомогао, да се Ваш дом у крви злочиначко поубијаних Црногораца учврсти и од једне тек осредње његушке породице у династију претвори. У осталом, сјетите се, јер то није давно било, како бјеше онда, кад Ваш отац и разни чланови Вашега дома, пролазећи с бременима дрва у Котор, пушаху Његушким Пољем у симсије (луле), па кад им Радоњићи обијесно довикиваху са пет стотина метара даљине: “тамо, никоговино, тај дим, да нас не загушује!”, а они одма сћули уши и савиј, као мокре кучке, врат у рамена, па истреси симсије и с њима под пазуву!

Сад, Височанство, да пријеђемо на “воскресеније” Вашег светога Петра:

Да не говоримо о томе, да је после овога Раде Томов постао владика под именом Петра II. Разумије се, да се томе Црногорци нијесу одупирали из простог разлога, што је онда овај чин (монашески) био презрен, те из ниједног отменијег браства није нико хтио да буде у овом чину; на против, у мирско свештенство, ступали су од бољијех кућа у Црној Гори. Дакле, Петар, II. наговори по плану и упуству Милутиновићевом неког Јоша Стеванова са Зачира, да дође једног дана под манастир цетински на “Веље Гувно”*) и да му рече пред Црногорцима: како му се приснио Петар I. и да му не да мира ево толико ноћи, довикујући му неким страшния гласом: “Дижите ме, ја сам се посветио!”, што је поменути Јошо и учинио. 

*) То је једно мјесто пред Цетињски манастир, гдје су се обично одмарали Црногорци после службе Божје. Оно се је до скора познавало и ту сте, Височанство, намјеравали, да подигнете онај споменик “оснивачу” (!) Ваше династије владици Данилу, те га после подигосте у Шкрке. - Тешто, тешто, (ако, ако !) тамо му и јест мјесто; јер би била брука и грдило за сву Црну Гору, да се кости нечесовог пјаног Марангуна (тишлера) будљанског закопају пред Цетински манастир!

 

 А да би што боље увјерио народ, да је ово баш у ствари, а не удешено, владика је уговорно с Јошом, да га први и други пут у размаку од мјесец дана од себе оћера, као бајаги, какву луду, која не зна што говори. Трећи пут пак, кад поново дође, да га закуми и небом и земљом, да се гроб Петра I. отвори, па ако га не нађу “посвећена“ и цјелокупна, да каже, да ће он сво јом главом платити. Сад се је владика, као бајаги промијењен, окренуо на околне Црногорце, па ће рећи: „Па људи Божји, хајте, да видимо је ли истина што ова бестија (будала) прича!” и дигну се, па одма отиђу у цркву, отворе гроб и збиља, на велико изненађење присутних, Петар I. бијаше цјелокупан, мањ што му кривицом онога “лацманина”, бијаше нос отпао, а ваљда с тога што га овај по њему не бијаше намазао оном несретном машћу, но да ти заборавио! Овом приликом пак, опет су се и наши људи мало смели. Како је био, “Боже нас опрости,” сандук у којем су га били сахранили, врло слаб “светитељу“ није било у гробу најбоље, те је био тамо усљед влаге мало побуђавио (поманатио). Ово су хтјели да поправе, па узму једно парче платна које овлаже у зејтин, па га тим платном отпочну чистити од оне злочесте буђе; но, на њиховом великом изненађењу, куда га овако чистише, у истом часу тијело поцрне, док се неко из околних сјети, и ако доцкан, да треба чистити ону буђу са зејтином и сирћем заједно, што и учинише. Овим експериментом прођу много боље и онај дио „светитељевог” тијела, који тако чистише од буђе, остаде релативно жућкасте боје. Тако Црногорци добише, “светитеља”*) – макар и шареног - из Вашег дома, што се посље марљиво пазило и пази од стране светитељевих потомака, а особито од стране Ваше, да се тај, као пајац, шарени светац без носа крије од злијех очију. 

*) Овдје се и нехотимично сјетисмо, Височанство, неких Ваших ријечи, те се надамо, будући инокосни са свечевима у Црну Гору, да ћемо скоро добити и једног светитеља под сукњом (под котулом), али не из Вашега дома, већ из оног са врх Чевских Поточина из дома Вукотић-Глобачевићевог; а то су оне ријечи, које рекосте Вашој жени једном приликом држећи је за руку: “Мише (Милена)!, ову ће твоју руку пошто се преставиш ако ја здраво будем, љубити Црногорци, као ону светога Петра!” - Оће, оће, кад и ону Јоке Боке-Боковске, или кад се ми повампиримо, или кад роди (она) још двије до три дјевојчуре! 

 

Чим је “светитељ” пренешен у нов ковчег или како га зову у Црној Гори „ћивот” - одма ударе звона и запуцају прангије, а као муња из ведра неба пукне глас широм Црне Горе: “Посветио се владика Петар I. Петровић!” Кроз кратко вријеме пуче опет други глас: “Свети Петар диже се ноћу и путује кроз Црну Гору, да лебди над јадном сиротињом, и дере, путујући, по дванаест пари опанака годишње! Бррррр! –

Такве гласове протурате и Ви данас, Височанство, по Црној Гори лично и преко својих људи; но хвала Богу, Височанство, да ли “лебди тај Ваш светитељ” и над оном црногорском сиротињом, те је од Вашег бича стркла гола и боса по свијету, или му не хоћете дати загранични пасош, те га не виђамо на ове банде (стране)?

Са оваквим гласовима Ви сте, а и неке остале варалице из Вашега дома, довели тај јадни народ до тога, те данас појединци са највећим убјеђењем причају један другоме: ”Јес, тако ми Бога и светога Петра, кад сам био о Петрову-дне на Цетиње и лежао под ћивот, у неко зла доба ноћи стаде шкрготања и ломњава извише мене; -  сигурно се тада дизао Свети Петар да путује,и га не могох разажнат добро, јер бијаше велика свјетлост и огањ око њега!!!”

Ми знамо, Височанство, кад ово наше, “безакоње” допре до Вас, да ћете узвикнути пред Црногорцима: Ево виђите, браћо, онима отпадницима не може читав остати ни онај Божји угодник и светитељ испод Орлова Крша, а камо ли да им останемо читави ја или ви!! - Но ми, Височанство, као добри Христијани, ако збиља мислите, да смо по овој ствари посвећења и воскресења Вашега “светитеља” неистину изнијели, Ви онда тужите нас Богу преко њега, и, ми ћемо вољни бити, да са тих,”неистина” скинемо наводне знакове.

Сад да видимо, Височанство, коме “свети” Петар, “слава му и милост,” помаже у Црну Гору, а коме одмаже. Петар посвећењем и воскресењем Петра I., створи неку врсту бедема иза кога би лакше могао доспјети ономе циљу, те је замислио био, т.ј., да из своје, до онда једне средње црногорске породице, створи династију за Црну Гору.

Прије смо напоменули колико је његов дом незнатан био, па је он сам, видећи то, тражио средство, којим да утврди основ тој својој, по Црну Гору и Српство, кобној замисли, те услед тога и учинио ово посвећење и воскресе свога стрица Петра I., чим је заиста доста постигао, да су од тога времена Црногорци почели са сасвим другим очима да гледају Његошев дом.

Овај бедем био му је добар, те збиља обману народ, и сад је могао лако, да мучки и на вјеру убија све виђеније људе из отменијих брастава црногорских, за које је замишљао, да ће том његовом пакленом плану ставати на пут.

Но за ту сврху њему је требао повећи број зликоваца, које је срећом својом нашао и регрутовао најпре у три хајдучка и и глобаџијека братева, т. ј, у браство Вукотиће с Чева, у браство Перовиће из Цуца и у браство Ђурашковиће с Цеклина, давши у свако од оних по једну од својих блудничких сестара, те удостојивши их тим, да се сроде са његовом “светом” кућом!

Томе срамотноме и зликовачкоме колу, те је на ова три браства и других скупио око себе, дао је назив, Перјаници, чије смо даље развиће и даљи рад у првом одсјеку опширно изложили.

Кад је владика видио око себе ову гомилу жедних крволока, који су били готови, да на један његов миг и у ватру и у воду скоче, а с чистим убјеђењем, да ће, слушајући њега и и Богу и, “светому” Петру угодити, њему се је, онакав какав је био, заиста морала смјешити будућност, те је одма створио у својој замисли слику жалосне Црне Горе, као будуће поприште његових и његовог дома крвних злочина. Он је на примјер у томе часу морао сигурно да гледа и прозире, како ће се у ближу будућност уздићи његов дом на оној смрзнутој братској крви, коју је преко ових јаничара замислио пролити кроз Црну Гору. И заиста, овај крвожедни митроносац из Вашег дома, дао се одма на посао, и ми ћемо покушати, да са ово неколико његових злочина, између неброја њих, покажемо Вашем Височанству његову одвратну слику, а која се ни уколико не одаљује од те Ваше.

Први крвни злочин владика је дао извршити преко свога рођеног брата Пера над Јошом Стевановијем, т.ј., над оним, што му се по наредби његовој приснило, да се Петар I. посветио. Њега је Перо са још двоицом владичиних слуга конопцем удавио и бацио у амбис Ладнице цетињског манастира, гдје је и владичина резиденција била. Височанство, не треба, мислимо, да Вам објашњавамо зашто је овај злочин извршен.

Одма за тим, дао је мучки убити рођака попа Јока Шпадијера, а за то што га је овај ударио био једном приликом косијером по хртењачи, кад му је на жену насртао у млину (воденици) цетињског манастира на мјесту званом Понор, а то онда кад је (он владика) за вријеме Петра I. воденичар у томе био; дакле осветио се чова за своје безакоње сиромаху човјеку кад се је неке власти докопао!

Такође преко стрица Баца Драгојева, дао је на вјеру мучки убити највећег јунака у Дрекаловиће (Куче) - чувеног војводу Вукића Попова, а убио га је с тога, што овај одважни муж није хтио да чује за њега и његово „господарство”, и, што се као паметан човјек спрдао са светитељством његовог стрица. Двије његове сребрне пушке уз сребрни ханџар донио је гадни убојица на пешкеш своме владици.

На исти начин, дао је убити чувеног брскутског капетана Џуџа Радоњина преко Џуџиног кума, а свога перјаника Бора Бакочевића, и то овако: Боро се као кум Џуџин није хтио примити, да сам својеручно изврши то убијство, али обећа да ће Џуџа довести у своју кућу, а он (владика) да нађе убојицу. Тако је и било, јер у Боровој кући дође Џуџо, и, пошто је вечерао легне и заспи, а Ново Милошев (отац Ђока Новова писара општине цетињске), узме сјекиру, те са истом Џуџи разбије главу. Овај витез и мученик убијен је на овако гадни и вјероломни начин због истих узрока због којих и војвода Вукић.

Стеван Перков Вукотић (отац Вашега таста) био је, као што знате, и он перјаник владичин, а при томе и највећи смутљивац у своме племену из којега је био и чувени озринићки јунак Милић Груичић, пред којим се Стеван није смио ни жив чути. Благодарећи његовим (Стевановим) лажама, а и неодољивој владичиној жељи, Милић буде позван од владике на Цетиње, гдје је код истог прву ноћ вечерао, а сјутри-дан пред “Влашком” црквом стријељан био. Ово је онај Милић од чијег страха ниједан ага ни бег у Ерцеговини није смио учинити никаква зулума чивчији својем. Ово је био једини поштени четник из Црне Горе, који је упадао у Ерцоговину једино за то, да својој браћи помогне; витештво заиста велико, које се није могло опазити никад код осталих чевских голотрба и изјелица, већ на против, да су сејкли бабе и чобанчад српску по Гацку и Невесињу, па се хвалили и разметали по Цетињу (као Пеко Павловић, Јован Машанов Вукотић и други), како су посјекли по толико и толико турских глава све “од првих паша и бегова”!

Због попа Матијаша Дрецуна, којега је на силу поставио капетаном љуботинским позвао је Луку и Андрију, синове Богдана Калуђеровића, на Цетиње, гдје их је најприје угостио, а по том сјутри-дан дао о по једну гвоздену куку објесити за вита ребра о оној крушки на Ћипур - у близини Вашега двора, о којој је наредио да висе по осам дана, после чего њихов их је тужни отац однио и сахранио код цркве на Ријечком Граду. Височанство, да ли знате шта је било са овим Луком, кад су његов гроб после осам година отворили и да ли сте чујали да је његово тијело нађено цјелокупно и да је Петар II. то тијело некуд обестрвио, или ако се не варамо однео собом у Италију, те преко свога слуге Вукала Добрљанина продао Францисканцима за 15.000 франака? “Светога“ нам Петра, лијеп пазар за владику - петнајест хиљада франака у џеп и један конкурент мање “светоме” Петру! О, да страшне ироније, о, да грдне бруке за Његошев дом! Овај Лука је данас сигурно некакав “св. Фрањо.”

Рођак и перјаник владичин, Саво Перићев Петровић, мучки убије по наредби владичиној Јока Вукова Радоњића и његова сина из простог разлога, што су они били представници оне породице (зване Гувернадуровића), која је била фактички господар Црне Горе, све до 1835. године. Разумије се, да су и ови двоица убјени били, као и остале владичине жртве, т. ј, позвао их је Саво у своју кућу на кумство и ту убио.

Но начин, на који је овај гадни мироносац из Ваше куће дао погубити чувеног рудинског сердара Ђура Горчинова, доказује колико је и у којој мјери одвратна била душа тога окорелог разбојника у мантији из Вашег дома; на име: послао је четири перјаника у Рудине Ђуровој кући, међу којима и Ђурова побратима Рама Петрова из Марковине, да га на мјесто убију и да му кућу запале. Ови отиду и у путу Рамо, као побратим Ђуров, предложи својим друговима, да ако могуће буде, избаве несретног Ђура, т. ј. да га, петина, одведу собом до близу Цетиња, па ондје да стуку једно пашче и у крви његовој да наквасе Ђурове аљине, и исте да однесу владици као знак, да су га убили, и тако да виде шта ће владика рећи и дали ће се сажалити на Ђурову злу судбину. Тако је и било. Ђура су довели до близу Цетиња и ту га у друштво једнога оставили, а она друга тројица са његовим крвавим одјелом отишли владици у манастир, који, кад је видио, стао је одмах да плаче и урличе: „Ах, куку мене, шт ми убисте онаквог сокола!” Рамо, весео овим изненађењем, виче: “Нијесмо га убили, свети владико, ми још, но је жив!” На ово владика промијени тон и наједанпут плане, па стаде да их грди што га нијесу послушали, наредивши им, да смјеста иду и да га убију, што су тада и учинили.

Височанство! Да се овај франзани крволок, којим се тако много поносите,  није стидио, да и дату божју вјеру може се видијети из она два-три примјера између толико њих у племе. У Цуце постоје поред осталих и два браства, која се зову Перовићи и Пешикани. У браству Перовића била је удата сестра владичина за Андријом Ивановијем. Пешикани и Перовићи мрзили су се, и та је мржња била дотле дошла, да је мало требало, па да се потуку. И заиста свадили су се. Владика чујући за то пошље перјанике, да поубијају три брата Пешикан али ови, извијештени на вријеме, утеку у Бањане (ово је племе тада било под Турском). Ова три брата имали су једног куму Рудине (Црна Гора), који се звао Вуко Голубов. Владика позове овога и даде му ријеч и божју вјеру, да његовим кумовима неће ништа хрђаво учинити, ако их доведе на Цетиње, додавши: „Црна Гора је сиротна и инокосна у јунацима и људима као што су Пешикани, па ми је жао, да се скитају и остављају своје отачаство!” На ове ријечи Вуко му је примјетио: свети владико, они су моји кумови, они ће мени вјеровати и ја ћу их довести, али пази на твоју ријеч и на божју вјеру, коју ми даваш!” Посље десет дана Вуко и Пешикани били су на Цетиње, гдје их је владика угостио што најљепше може бити. Четвртог дана Вуко се представио одвратном митроносцу са овим ријечима: “владико, ја сам ти ове људе довео, ти си их видио, с њима се разговорно, па сад после свега тога најбоље је да ми идемо кући!” Владика је на то примјетно:”Вуко, ти хајде, а они нека остану овде, јер имам да још с њима разговарам!” Сутри-дан Вуко је отпутовао, а владика је наредио, да се три брата Пешикана уморе у Гувернадурици (то је тамница у цетинском настиру) на најгрознији начин, што је одма и извршено удавили су их рукама једног и по једног рођаци владичини: војвода Мирко, Перо Јоков, Саво Перићев и Андрија Иванов - њихов супарник, а зет взадичин. Извршење овог грозного чинства наджиравао је Перо Томов брат владичин. Кад је Вуко Голубов чуо за ово злочинство владичино, напустио је одма са своја два сина старину и ускочио у Никшиће код Турака, са жељом да своје кумове освети; - и заиста осветио их је, убивши девет првих владичиних пријатеља у року од три године. После владичине смрти, кнез Данило га је вратио, бојећи се, да и он не плати својом главом владичино вјероломство, а и с тога, што је он био од оног огранка Вашега дома, који је узурпирао власт правим наследницима владичиним Перу и Ђорђији.

Године 1836. владика подиже неку вајну војску противу Турске у правцу Ерцеговине, а у смјеру, да би одузео Турској Граховско Поље. Да би подигао углед свог до онда незнатног дома, послао је своје једанаест рођака напријед у извидници, а на мјесту, које се зове Челински Поток. Борбу је водио противу Смаил-аге Ченгића. У том Потоку била је једна крчма, у којој се, Височанство, Ваших једанаест стричева, по обичају својственом Вашем дому, добро наждеру ламбека (т. ј., ракије, која се по Његушима прави од шпиритуса) и пијани попадају. Смаил-ага у толико напане с војском и посјече све њих сем Драга и Јова Шутинова Шпадијера, (коме је владика после пребацивао, да је он све крив, што су његови рођаци тако стидно изгинули), који су умакли благодарећи своме трезвеном стању и хитрим ногама. *) 

*) Владика је за оно вријеме био са осталом дружином код једног кланца у Цуце, који се зове Млађево Ждријело. Том приликом овај вајни војсковођа питао је околне: “Хвала Богу људи, би ли добро било да подигнемо у ово ждријело једну високу међу?” “Па како ти најбоље видиш, владико! одговорише присутни, што се одма и извршило; а то је учињено за то, да се по мишљењу владичином, затвори Турцима цио свијет (!). Височанство, на овакав сте начини и развијали Вашу војничку “ђенијалност” прошлога рата, а нарочито у Бишини и кроз Бјелопавлиће, али о томе доцније.

  

Владици је то била једна велика рана на срцу, и, све је стварао планове како би своју пјану браћу осветио, док их је најпосле и осветио, али на један колико грозни и кукавички, толико и вјероломни начин, а ево како: Године 1838 написа и посла једно писмо Али-паши Сточевићу, у које га моли, да му пошаље у манастир Острог неколико главара ерцеговачких, (разумије се Турака), “да уреди с њима и изравна неке пограничне спорове”, додавши у писму: „да за такав посао њему требају људи од гласа, чија ће ријеч вриједити и међу Турцима и међу Црногорцима”. У писму је овај кривоклетник дао божју вјеру Али-паши, да се његовим изасланицима неће ништа xpђaво догодити у Црну Гору. Али-паша је повјеровао владици послао му на састанак у Острог четрнаест најотменијих Турака из Ерцеговине, т. ј. : 4. из Стоца, 4. из Мостара, 4. на Никшића 1. из Требиња и 1. на Невесиња; - a звали сy ce: Acaн- бег Ресулбеговић из Требиња; Башага из Невесиња; Мемед-Башић, Драчо, Лакешић и Алајбеговић из Мостара; Шарић, Бемен, Хаџи-Питић и Мехмед-Бузаљко из Стоца: Пиводић, Ајровић, Аџајлић и Љуца на Никшића.

Владика их је дочекао у манастиру, дао им вечеру, варао се с њима о пограничним сукобима и све “умирио, уговорио и смирио”, па се сјутри-дан с њима опростио, и, испратио их до порте манастирске, од које одмакли нијесу били ни пуне двјеста корачаја, а из једног џбуна (грмења) загрме четрдест перјаничких пушака: дванаест падну мртви на земљу, тринајести (Башага) утече жив преко Повије, а четрнаести (Ресулбеговић) није ни долазио у Острог, већ при путу дао се болестан у Никшиће (сигурно с тога, што није вјеровао у реч владичину и његову божју вјеру), гдје је, кад је чуо за погибију својих другова, изговорио оне чувене ријечи, које се и дан-да радо помињу кроз Црну Гору, а на име: “паметна ли ме мајка роди ј.... ли јој матер!”

Шта је вјероломни митроносац из Вашег дома учинио после од ових из засједе поубијаних Турака, може се свести у ово неколико ријечи:

Дао им је покидати главе и исте донијети у манастиру с наредбом, да му их пореде на асталу, на ком ће тог дана вечерати. И заиста, ових дванаест мученичких глава правиле су ту вече при вечери параду глави под брадом без образа, параду глави под митром без части, параду глави под мантије без појма о Богу, параду глави најсрамотнијег хришћанског свјештеника, који је до сада земљу газио!

Но овај франзави безаконик у мантије, овај втори Александар Борџија, који је, као и овај своју ћерку Лукрецију, обесчастио и дјевичанство одузео свима трема кћерима свога рођеног брата Пера, није се ни са тиме задовољио, већ наредио, да се поменуте главе баце у манастирском нужнику, али пошто је сам своје-ручно огулио кожу са свију њих. И све ово да учини један владика, Височанство, и да окаља част српског народа у Црној Гори је ли?

He - ту љагу коју је Петар II. нанио српском народу у Црној Гори, - ми је у име тога народа одбијамо од Црне Горе, на нека ју за себе Ваш дом задржи, који је и иначе од вајкада обдарен био једино с таквим врлинама!

Височанство! У тијесној вези са овим кукавичким јунаштвом Ваше куће стоји и овај факт: Године 1837, дакле једну годину дана послије погибије Ваших стричева у Челински Поток, владика је позвао у Дубровнику Али-пашу Сточевића на састанак, поручујући му у писму: „....... и ако си ми крвник по вјери, брат си ми по крви; дођи дакле у Дубровнику на састанак, да се побратимимо ……” Али-паша, као прави витез, јунак и човјек одазвао се је владичиној жељи, одговорио му и у одговору назначио кад ће стићи у Дубровник. Владика је за тај састанак одвео собом десет перјаника, међу којима и Јагоша Томашева Милића, коме је наредио, да му се на било који начин “омакне” (нехотимично упали) кумбура (пиштољ) на овог великог Србина Мухамедове вјере. Владика се и Али-паша састаше и побратимише, али се Јагошу, који је присутан био, не „омаче” кумбура. Кад су се вратили на Цетиње, владика је упитао Јагоша, шта би с његовом кумбуром? а овај му одговарио: “тако ми Бога, жао ми бјеше погинути!”-  ”А од кога?“ - довикну му владика. – “Па од Али-паше, од кога не би остао читав ни ти ни ја; зар нијеси видио какав му поглед бјеше?” Јагош је за ово после платио својом главом, убио га је владика преко Васа Касомова Бјелице ноћу из засједе, а због тога, што је причао о поменутој ствари на једном сјелу међу својим племеницима на Ресну.

Владика, мрзио је Гигоја Беланова Пејовића с Цеклина с тога што се овај одупирао међу Цеклињанима, да владика добије удео у лову цеклинског риболова на Плочу; па како би му услед овога дошао главе, дозове га к себи и рече му овако: “Гигоје, Осман паша из Скадра нешто ми мути моје Црногорце, па сам те позвао, да као син ове земље спасеш Црну Гору од њега. Ти тргујеш у Скадар, познајеш се добро с’ Осман пашом, те би лако могао привести к њему Марка Борикина Марушића, да га убије.”

Овај Марко био је један од највећих јунака у Бјелопавлиће, а и њега је као и Гигоја владика смртно мрзио, а за то, што се одупирао међу својим племеницима, да владика купи порезу.

Као Гигоју, тако је и Марку владика држао исто слово, тег је толико одушевио, да хоћаше и на Султана отићи да пуца, а камо ли на кога мањега. Дакле и Гигоје и Марко примише се тога колико за њих патриотског, толико и шкакљивог посла одоше у Скадар, не прозирући ни мало у подле владичине смјерове, који је у исто вријеме наредио сердару Филипу Ђурашковићу, да, као бајаги шпијун, пише Осман Паши повјерљиво, како су отишли за Скадар, да га мучки убију, Гигоје Пејовић и Марко Борикин. Паша прими то писмо, позове Марка и Гигоја, покаже им то писмо, па ови  видећи ту владичину подлост испричају паши све како је било. Паша, кад чује, толико га то дирне, те им не само поклони животе, него шта више дарује их сатовима, одјелом, прстењем, оружјем и са по педесет товара кукуруза (тада је била велика глад у Црну Гору), изговор им ове значајне ријечи: „Ја сам овдје све и свја и нико ми не би могао забранити ни замјерити, да вас сад на исто мјесто искасапим; али видим, да сте поштени људи, и да служите из незнања једну срамотну и хајдучку кућу, оличену у тога њеног калуђера, па зато и поклањам вам животе и ове дарове, но с тим, да се вратите одавде право на Цетиње и да кажете ономе разбојнику, да ако вас погуби, да ћу у томе случају прије мјесец дана доћи са сто хиљада низама и Арнаута на Цетиње, па одатле, да га ћерам до Сињег мора и да га у исто утопим, да више не каља са својим прљавим поступцима ни Христа, ни Мојсија, ни Мухамеда!”

Владика је и због наклоности к’ отмици људе дао убијати. Тако, преко оног митолошког јунака, а у ствари највише кукавице (Новице Церовића) убио је Петра Кршикапу, а за то, што је овај, отевши у битци кад је Смаил-ага погинуо, Смаил-агиног хата (Вранца), рекао владици, који је хтио да му тог коња отме: “Ја сам се клао против Смаил-аге Ченгића за то да твоје једанаест рођака осветим. Овог сам коња отео Смаил-аги у битци, да га ја јашем, а ти, ако те је мерак (жеља) на оваквог коња, богме не курвај се по Цетињу и бијеломе свијету, но сабљу у руке, јер Ченгића и хатова има још доста!!!” Но ка што рекосмо, Петар је ово платио главом, будући га је Новица са три перјаника мучки убио, за коју му је срамну услугу владика растелалио: да је, као бајаги, он Смаил-агу убио, а у ствари он би порад Новице и данас жив био, да није било Петра Кршикапе и Мирка Алексића. Но владика је за овакве “заслуге” и y своме “Горскоме Вијенцу” истакао све тамо поменуте куће и личности, али о томе на другом мјесту.

Владика је такође дао убити у своме осуству (Таде је био у Неапољ с Љубом Ненадовићем) попа Тому из Зете, који му је био подводаџија и с њим при манастиру стајао; а дао га је убити за то, што се овај у посљедње вријеме почео био опијати, па у том стању причати за неку копилад владичину, коју је сам владика подавио и бацио у нужник цетињског манастира. Убијство над њим извршили су рођаци владичини војвода Мирко Петровић и Саво Перићев Петровић на најгрознији начин, т. ј., удавили га, па га за исти његов појас објесили у владичиној кујини, а после растелалили, да се, као бајаги, он сам објесио. Злочинстава ове врсте учинио је владика повећи број, но ми, Височанство, не можемо, да их овдје побрајамо с тога, што су одвише одвратна и скандалозна.

Какав је био овај злочести и по све каљави митроносац из Ваше куће у погледу државне имаовине и земљишта црногорског може се видијети из овог примјера: Четрдесетих година (1839-40) продао је ондашњем канцелару аустријском за 70.000 форинти сва она брда извише Рисња, Котора, Будве и Спича, (т. ј. Маине, Поборе, Мирац, Горажду, Залашке стране и т. д.), на којима је данас Аустрија подигла оне необориме тврђаве противу Црне Горе. У ту продају спадају и манастири: Стањевиће и Под-Маине; дакле овај срамни издајник не само што је продао један овако важни дио црногорског земљишта, но при томе и кости свога прадједа владике Данила, које су почивале у манастир Под-Маине. То је продао онда, кад се је одвукао у Неапољ, да се курвари. Тога је пута однео собом 25.000 дуката што манастирских, а што од поменуте суме. Те му је новце покојни М. Медаковић снио до Котора. Те исте године била је страховита глад у Црној Гори, а нарочито у Пиперима и Кучима, те с тога су Пипери ишли у Скадар, да се презиме; а одвратни владика, пошто се је искурварио и добио сифилизам, вратио се празних џепова на Цетиње,*), да пјева језуитски и укријева своју издају пред будућа поколења, са познатим стиховима: 

*) Он је и једном другом приликом однио из Црне Горе неколико хиљада дуката у Бечу, па кад их је све истрошно на курве, обратио се Милошу Обреновићу књазу српскоме и поискао му 12.000 дуката, велећи му: “Мојој јадној Црној Гори не дају Турци мира, па те молим, да ми поклониш ту суму, да направим лађе и да се побијем с њима на Скадарском језеру!” Милош је познавао ову варалицу, те се и досјетио, да му те новце иште да се курва с њима кроз Беч, те му их није дао; а он, да би му се осветио, у пркос његов посвети свој „Горски вијенац” Кара-Ђорђу; иначе, да му их је дао, Милош би био “Отац Србије.”

 

“……….Сирак тужии без нигђе никога

              Моје племе сном мртвијем спава

              ……………………………………………..

             О, кукавно Српство угашено!”

 

Црногорци, огорчени овим срамотним и издајничким поступцима свога архипастира, а и присиљени глађу ишли су у Скадар (Медаковић, његов секретар, који је снио у Котор оне 25.000 дуката рекао му је: „Владико, добро би учинили, да од ове суме оставите бар један пети дно, да се купи кукуруза гладне, јер их има у Црној Гори доста”; али та опомена окорелог зликовца под мантије није вриједила ништа!), и, владика, чим се вратио на Цетиње, позове на божју вјеру два Мушикића из Скадра преко њиховог брата Тодора, који је био сердар и сенат уз владику, велећи му: „Чисту ти и божју вјеру дајем, да твојој браћи, ако дођу овдје, неће бити ништа више него тебе!” Тодор повјерује владици безвјернику и позове своју браћу, који, кад су дошли до близу Цетиња, буду ухваћени од владичиних перјаника, и, без знања Тодорова, одведени у тамницу, гдје и Тодора одма за тим спетљају и код браће одведу, а сјутри-дан сва три стријељају!

Колико је невиних људи дао мучки поубијати ова безочни касапин човјечијег меса кроз Црну Гору, а особито у Ровца, Морачу и Кучима (као на примјер: Јована Планића из Мораче - села Ђурђевине, Тока Војинова из Роваца, Живка Милутинова из Горње Мораче и т. д. и т. д.), а све у смјеру да “улије страх” међу Црногорцима, то се не да лако побројати, јер се таквих његових убијстава рачуна на неко 5-600 !, а већ да и не говоримо о томе, колико је пута покушавао: да за новце потчини Црну Гору Турској и Аустрији!

Издајства ове врсте покушавали су да изврше и његови многохваљени предходници из Његошевог дома. Тако: владика Василије нудио је Царици Екатарини II. (о чему тврди и Соловјев у свој знаменитој руској историји): да ће, за награду од 15.000 дуката, порадити код Губернатора (Господара) црногорског Радоњића, да овај потчини Црну Гору Русији и призна са својим Црногорцима њено суверенство! Но велика Царица је овај издајнички предлог Његошевог дома с гнушањем одбила, и, у исто вријеме пљунула преда се и срдито рекла: “Ала је страшно гадан и безобразан овај калуђер црногорски!”

Тако исто и тај Ваш шарени “светац” без носа (владика Петар I.) покушавао је да нашу јуначку Црну Гору продаде Аустрији за 20.000 дуката, због чега су га и протјерали једаред из Русије (т. ј., онда кад је петроградски кабинет, извијештен био од свога  посланика у Бечу, за то издајство његово), а једновремено и послали Грофа Марка Ивелића лајтнант генерала, да о томе извијести Црногорце, што се јасно види и из саме Медаковићеве „историје”, па и ако овај самозвани историчар сувише дрско покушава да „докаже” да су то биле „клевете” од стране архимандрита Вучетића. Али, није се чудити г. Медаковићу, што је тако топло заступао једну одвећ одвратну ствар, кад се зна да је он био секретар владике Рада (Петра II.) у оно вријеме кад је ту своју злогласну, “Историју” Црне Горе писао, или правилније рећи: кад ју је по диктанди владике Рада преписивао!

Височанство! - Рад Петра I. на овоме пољу постао нам је и сувише одвратан, те ћемо за сад пријећи преко осталих његових злочинстава, но с тим, да се повратимо на другом мјесту, а за недјела његова, која су друге природе; а у толико, нека почива на Ловћену, јер збиља, као да му је сам Бог наредио, да на самртном часу избере то мјесто за вјечити боравак међу звјеровима и на томе свијету, као што је и сам био звијере и развратник на овоме !

Сад пак да пријеђемо на “витешка и христијанска” дјела Вашега стрица и оца, а која су чињели у истом смјеру у коме и Петар II.

Прво злочинство ове двојице скоровечерњих никоговића, гладнова и охолих разбојника било је то, што су, у фамилијарном погледу Вашега дома, бесправно и злочиначки узурпирали ону власт, која је припадала браћи владичиној Перу и Ђорђији, ако се у опште може и замислити, да Петровићима, ма које они боје били и ма како се који од њих звао, припада ишта друго у Црној Гори сем анатеме, куршума у чело и народног презрења!; дакле, се злочинство, које су Данило и Мирко учињели, назива свуда и на сваком мјесту: Каински гријех. 

Ми ћемо се, Височанство, ограничити на ту међусобну гложњу Ваше куће, само у онолико: у колико је то доносило и доприноси злих и хрђавих посљедица по народ црногорски, а тако исто кад будемо говорили и о недјелима Вашег Височанства ове природе; јер право Вам рећи, сви чланови Вашега дома без разлике (па били они живи или мртви, па звали се они ђаволи или: Петар I., Перо Томов, Ђорђије, Кнез Данило, војвода Мирко, Перо и Крцо, кнез Никола са својим синовима, “Божо, Шако, и Филип и Марко“, Владо, Јоко, Стево, Ђуро Гајов, Перо Сердарев, Зеко Машанов “и на виткој бедевији Ђуро”*), за нас су, а и за све Црногорце у опште једнаци и ништа друго сем пијавице, муфтаџије, глобаџије, зликовци и деморализатори тога јадног српског народа у Црној Гори; те према томе, Ваше Височанство може сасвим спокојно бити с те стране, т. ј., нека не сумња, да има икакве клике људи то било у Црној Гори то ли у иностранство, а која је поштена, те би спорије устала против ког му драго осталог Петровића, него што би против Вас или Ваших синова, па се по ваздан покушавало доказивати преко “Малих Новина”: “како би листом сви отменији Црногорци отишли за Божом на Крит”. 

*) “Невесињка” Ф. Ковачевића (кокота с дворског буништа), кога молимо, да и остале доведе у ритму, јер ми нијесмо вјешти тој работи с Парнаса.

 

 

А сад да пријеђемо на ствар:

Височанство! Познато Вам је, како су неколико брастава црногорских, озлоијеђени на поступке владичине и његова брата Пера, с радошћу дочекали, после смрти владичине, Вашега стрица Данила, који се враћао с некаквих вајних, “наука”, и како су му помогли, да се докопа власти, мислећи, да ће под његовом управом сванути Црној Гори бољи дани. У тој нади, та су му браства помогла, да се прогласи књазом Црне Горе, а такође, да сруши охолог Пера Томова и његове рођаке, који су у много које-чему ујели за срце многе Црногорце. Па како се тај Данило одазва оној нади, коју је наш народ полагао у њега? Ево да видимо:

Прва ствар коју је учинио, кад се књазом прогласио (а како се је прогласио и на који швиндлерски начин, то ћемо донијети у V. одсјеку ове брошире), била је та, да сву државну власт повјери своме крволочном брату, а Вашему оцу - Мирку, а он да се може безбрижно одати највећем разврату, чим се у опште и карактерише Ваша кућа.

Но, ни на пола јада не би било, да је Мирко био случајно поштен човјек и добар Христијанин; али на жалост ништа од свега тога, но све обратно. Данило банчи и опијај се, а Мирку остављај широко поље да се свети свакојем Црногорцу, на кога је ма какве било пизме још и од свога дјетинства имао. Тако: крволочни Мирко убијај мучки и пресуђуј невине људе на смрт, а пијани Данило потписуј са циничким осмјехом смртне пресуде, да их злочиначким и најгрознијим начином убијају Миркови сејмени (перјаници)!; - а све то под формом оне кобне лозинке: “па и треба га скота стући, јер ради књазу о глави, и, јep je у дослуху са Пером и Ђорђијом!”

А Ви већ знате, Височанство, како је за јунаке и отмјене људе у свакој земљи, кад се какви скоровечерњи гладнови и скитачине, као што су били Мирко и Данило и као што сте Ви, власти докопају. Велимо да знате с тога, што сте то и сами, причајући о Вукашину, дивно насликали у “Пјеснику и Вили” са овим стиховима, мислећи сигурно на самога себе:

 

Тјера племство и затуца,

Ка’ скитачу кад запане:

Кад је јачи - најрадиј је

Властелина да напане!

Без обзира на заслуге,

Кроз вјекове добивене,

Махом оће ова сорта,

На јунаке да пождене!

 

Ми знамо, да ће достини лаковјерних криво бити, а нарочито Вама, кад чују, да ми “великог и витешког” Данила називамо пијаницом, и то онога Данила, „који, да живе више, шћаше све од Беча до Стамбола освојити” (пффуј!!!) Па ипак, Височанство, тако је; и од истине, макар Вам и непријатна била, нема се куд бјежати!; те с тога молимо Вас, да зажмурите, па јуначки да испијете ове пилуле, јер су по све добре и пробитачне за фиксиране “балканске цареве”!

Кажу неки наивни српски политичари и што је најгоре са убјеђењем тврде, да је Данило рекао књазу Михаилу: “Саједини Српство, ја ћу ти држати штуц на вратима”*), а овамо заборављају, да Данило то није могао рећи књазу Михаилу на просто разлога, што је ка Михаило постао по други пут књазом Србије после смрти Данилове у Котору; а за вријеме прве влада каза Михаила (1841. и 2.) у Србији, Данило је козе чувао (Постао је књазом 1851. г., а погинуо 1860. г.) 

*) То и Ви, Височанство, тврдите у Вашем спјеву „Пјесник и Вила”, но то је као што знате појезија, а ту се дозвољава макар што.

 

Дакле, Височанство, зашто да не будемо некрени, и зашто да не признамо и јавно оно што радимо тајно, т. ј., да је Ваш дом почео систематски још од доба Петра I радити, да на уштрб српских интереса постави темељ ономе убитачном сепаратизму, који се тек сад почео са свом својом наготом испољавати у вашој особи; шта више, тај исти Данило, за којега се толико остентативно телали с Цетиња, да је вољан био “држати штуц” на врата двора књаза Михаила, тај, велимо, исти родољуб из Вашега дома прогласно се био, истина као пијан, у очи нове 1852. године царем, и то баш у инат Србији а ево како је било то и много што-шта друго:

Поменуте године, при пуној и богатој трпези од муке сиротиње црногорске, сјеђаше стриц Вашег Височанства млади књаз Данило са главарима својим. Мило му бијаше, да тако дочека нову 1852. годину, у друштву са својим вјерним и оданим, у гозби и весељу. Бијаше већ близу пола ноћи, и ови, бијаху добро повукли, да се сад најодушевљеније говораше о “славним и великим” дјелима младога књаза – “Високог Домаћина”. Кад откуцаше дванаест сати, настаде мала тишина, јер сад “Високи Домаћин” - млади књаз, подиже чашу и у овом тако свечаном тренутку прогласи себе за Цара Црногорског и Брдског. Сад настаде прави ентузијазам. Весељу и одушевљењу није било краја. Загрме топови са злогласног Ћипура, зазвоне звона на све богомоље, а здравице су падале једна за другом све боља од боље, да им се није знало краја. Читава три дана хорило се је по свој Црној Гори и Брдима: Живио Цар Црногорски и Брдски Данило I. Петровић-Његош!”

Његово Величанство, Император Всечерногорски и Бердски испод Посраног Крша, страшно је негодовао, што је један од присутних забринут био, те га је четврти дан свога “царовања“ упитао: “Сула, како ти се допада ова наша работа?” - “Слабо Господару!” одговори Сула. – “А зашто?”,  питаше пијани Цар. – “За то: што брод не може, да плови у каменицу*), и за то: што смо ми просјаци, а цареви и царевине не просе!” 

*) То је једно природом урезано мјесто у стану камену, у које се сточи мало воде приликом кише. Сула Радов родом је на Комана и о њему се прича врло лијепих анегдота кроз Црну Гору - сматра се као један природни мудрац. 

Његово Величанство чувши оно, баци са себе царско знамење. Добро је учинио, Височанство, јер се из овог следећег примјера јасно види, да није могао одговарати ни сјају достојанства једног простог грађанина, а камо ли сјају царском. Тако: те исте године убио је, преко попа Богдана Зимоњића, Петра Аџића из Ђиновића, а с тога: да му одузме сто и педесет коза и оваца и сто и двадесет кошница (улишта) чела, које су свршиле у обору његовог брата - Мирка.

Ђуро Драгов Буковичанин и поп Филип Бокан (оба из Црмнице) нијесу се лијепо гледали, с тога поп оде на Цетиње и облаже Ђура код Мирка и Данила, доказујући им, како он, Ђуро, шурује с Пером и Ђорђијом. Данило и Мирко, да би учинили по вољи овоме своме шпијуну, нареде: да се Ђуру на Вир-Пазар припаше прегача; на што овај, озлоијеђен, врати се ноћу у Буковик, убије попа, припаше му ону исту прегачу, која је њему намијењена била и оде на Цетиње, те се својевољно предаде Мирку, који нареди: да га одма у манастир удаве, а тако исто, да му Црмничани покољу осморо чељади, која се заповијест потпуно у двадесет и четири часа извршила. Даље, због убијства поменутог попа Филипа, Мирко и Данило одузимљу оружје свему племену Буковику*) и шта више ударцима присиле брата удављеног Ђура, да убије свога рођенога сина, што овај без поговора извршава пред саме очи Миркове и Данилове, a тo сy учинили с тога, што је неко ово момче био облагао, да шурује с Пером и Ђорђијом (браћом владике Петра II.), који су тада протјерани били из Црне Горе и живјели у Задру, гдје и многи други емигранти. 

¹) Тако нешто срамно и Ви сте од Доњокрајаца учинили, кад витешки Саво Почек стуче баичког тиранчића -  Бошка Мартиновића

 

Станка Отова Пејовића (родом с Цеклина), из истог узрока, дали су објесити на Ријеку Црнојевића, а на један одвећ грозни начин, а ево како: У мјесто да му ставе конопац на грло, Мирко и Данило наредили су: да му га премите преко бабине рупе (доле) и отворених устију. Тако је овај мученик свршио својим несретним животом после четрдесет и два сата тешког издиханија. 

Данило и Мирко убили су такође, преко Јока Савовића с Чева (перјаника), Рада Савова Кривокапића, а за то: што је прискочио у помоћ чувеном ерцеговачком војводи и јунаку Јакову Даковићу, кад се овај затворио био у оној чувеној пећини на Грахово нападнут од три-четири стотине Турака. Мирко и Данило мрзјели су војводу Јакова с тога, што је он, као усташки вођа, уживао велико поштовање међу Србима на Ерцеговине.*) 

*) Из овог се види, да су Марко и Данило суревњиви били на спра свакојег виђенијег човјека из Ерцеговине, те су будним оком пратили да сваки покрет који би се без њихова “благослова” учинио у клици угуше, а то с тога: што су се бојали, да какав човјек одважан не оснује тамо какво ново књажевство. Но о овом важном предмету, ми ћемо нарочито на другом мјесту говорити. 

 

Издајом Мирковом и Даниловом, војвода Јаков предан је био Турцима и, у Мостару, за муда објешен. И његов син, војвода Анто Даковић, у мал’ те није исту судбину дочекао, јер га је по наредби Мирковој и Даниловој мучки ранио таст Вашег Височанства - војвода Петар  Вукотић.

Браћу прото-попа которског Гаврила Руцовића (дакле поданике аустријске) Сима и Марка дали су убити мучки, Данило и Мирко, преко попа Јока Дрецуна и његових рођака, а за то, што се на њих сумњало као на нећаке Ђорђијеве. Оне су људе поубијали на земљишту аустријском. 

Такође, дали су убити Ника Оташева Добрљанина пред Будвом, а због истих “разлога” због којих и Руцовиће. Овај несретник био је емигрант и живио је у Будву са оцем и стрицем, гдје дође Ђуро Влаховић (ова је поган из Црмнице) код њега и престави му се, да је и он емигрирао, те он, повјеровавши му, оде с њиме у шетњу, којом га приликом и убије, па утече у Црну Гору, гдје од Данила добије Обилића медаљу!

Од куће Ђурашковића, која је толико зла Црној Гори (усљед прећеране сервилности на спрам Петра II.) учинила, Мирко и Данило убили су седморицу, а Ви, Височанство, једнога, о којему ћемо доцније говорити. Од ове седморице знамо, да је једнога, именом Сава Маркова, мучки убио по наредби Даниловој војвода Иво Радоњић, и то кад је књаз у друштву његовом јахао коња и кретао на пут за Русију. Ово злочинство Данилово, тим је за већу осуду, што га је дао извршити за вријеме шемлука, који се чинио сваки пут кад би он одкуда дошао или куда далеко отпутовао, као и овом приликом. Такође знамо и за срамно убијство Марка Шалина Ђурашковића, које је извршено на Ријеку Црнојевића онај дан кад и над жалосним Милом Вукотинијем с Липе Добрске. На исти начин, знамо, како је Ваш проклети отац дао мучки убити у село Фраку тужнога попа Мргуда Ђурашковића и његовог малог синчића у онај исти час кад је из цркве са службе божје излазио. Сјећамо се пак, како је интригом Вашега стрица и ђеда мучки убијен војвода Периша Ђурашковић кроз кров од куће, а код своје жене у кревет. За Филипа Малога Ђурашковића, мислимо, да није нужно говорити, јер и сами зняте, да се је три пут отео испод крвавог ножа Вашега срамотнога оца! Све су оне људе Мирко и Данило дали поубијати једино за то, што су неки по мајци, а неки по тетки били у сродству с Пером и Ђорђијом, мањ’ поменутог Сава, којега су због љубоморства убили, јер се једном приликом књегиња Даринка изразила, да је то „најљенши Црногорац.” 

Тако су Мирко и Данило срамотно и из засједе дали поубијати: Мила Савићева, Марка Николина, Шалу Ђуришина и Луку Ђуришина - све четворицу из Стругара. До душе, ови нијесу поубијати због политике, већ због једне за Ваш дом још срамотније ствари, т. ј, због оне блуднице Тома Маркова Петровића, која је Ваша баба била. Разумије се, да су сва ова убијства извршавана преко перјаника. 

И оног најбољег Црногорца свог времена Јова Шутинова Шпадијера, дао је Ваш кобни отац Мирко мучки убити у Падежу код Угања, а за то: што је и Мирка и Данила као жене тукао још док су онај ламбек по његушком пољу продавали!

Хвала Богу, кнеже “витеже”, да нам је знати шта ће манути филијали “Гласа Црногорца” (као „Србобран“, „Браник” и остала братија) на ову тужну и по Вашу кућу срамну читуљу поубијаних Црногораца, и да ли ће од сад, бестидници једни, моћи да са успјехом шире лажне вијести о “части и поштењу” Вашег срамотног дома?!”

Мирко и Данило убише такође у Цариграду нећака владике Петра II. - Стевана Перовића званог Цуцу, и јединог онда образованог и интелигентног Црногорца. Он се васпитао у Терезијануму бечком и био је љубимац цара руског и аустријског, од чије је стране и кандидован био на ондашњи упражњени румунски престо, а такође и на црногорски, будући је Русија онда мрзила Данила, што је шуровао с Наполеоном III. Убио га је наводаџинством срамотног попа Јока Кусовца - Андрија Смоковац Љуботињанин, а у часу кад је шетао кроз Галату у  друштву посланика румунског и секретара руског посланства Нелидова, т. ј., онога Нелидова, што је ту до скоро био посланик руски у Цариграду, а сад у Риму. За ово срамно убијство, Ваш је стриц поклонио ономе чегрљавоме Шкрњу Кусовцу ону велику кућу на Ријеку Црнојевића. Но халапљивости Вашега оца не осташе читаве ни оне сто хиљада форинти, које владика бијаше своме нећаку Стевану у своме тестаменту назначио! 

Даље, Ваш се отац није стидио ни Бога бојао, да човјека макар и онда дадне убити, кад се рат води противу непријатеља. Тако: у боју на Граховцу 1858. године, он је дао преко сердара Шћепана Радојева убити попа Ђура Кусовца алајбарјактара од све Црне Горе и једнога од најотменијих Црногораца; а убио га је у часу кад је на углед цијеле војске учинио јуриш на Турке. Разлог усљед којега је Ваш отац ово срамотно убијство дао извршити, говоре зли језици, да је био једино тај: што је сумњао, да Ђуро са његовом женом, а Вашом матером, живи у прељубодјејству! Брррр! 

Вашем оцу и стрицу није могао читав остати ни најоданији њихов присталица покојни г. М. Медаковић, већ су и њега покушавали да убију, а ево на који начин и зашто: Шураци кнеза Данила, Квекићи у Трсту, буду проглашени за банкроте од трговачког мјестног суда. Да би их Данило спасао, науми да дигне из Русије неке 80.000 рубаља, које су још од времена царице Екатарине депозитиране у некаквој петрогратској банци на рачун Црне Горе, да би се од интереса истих могло купити у гладне године кукуруза за сиротињу црногорску, но с тим да се у главницу не смије дирати, што се не би упутила једна молба потписана од свију главара црногорских.*) Данило за ову ствар пошаље г. Медаковића, који, у интересу црногорске сиротиње, каже за кога и зашто Данило те новце иште, и тако се врати празнијех шака натраг. 

*) И ово је један доказ, између неброја њих, за какву су вајну “династију” и сами Руси сматрали Вашу кућу у оно вријеме.

  

(Ово је нешто слично оној издајничкој операцији, коју Петар II. учиње са продајом оних брда извише Боке Аустрији, само што Данилу не упали.) Стрмоухов, консул руски у Дубровнику, а који се налазио у Петрограду кад и Медаковић, денунцирао је овог за ту ствар код Данила, који, кад чу, нареди да се Медаковић мучки убије; но срећом, Медаковића бјеше неко обавијесто за ово, те он загребе на вријеме у Котор!

Ево Височанство, на какав небратски и нехришћански начин Ваш стриц и отац присајединише Куче Црној Гори. Пошто, ови, и поред њихове најбоље воље, нијесу смјели сами да се присаједине Црној Гори, а ова их опет није била кадра да чува и брани од обијести и насиља арнаутског, они су жељели(Кучи), да до бољих времена остану и даље под Турском. Но ови два братоубијце и крволока не пристану на то, већ намисле, да их силом оружја присаједине. На њихову вјечиту бруку и срамоту дигну војску на браћу своју, да коље брат брата и то слободни подјармљенога, па још у војсци пусте овакав страшан жасан глас: “Ко посијече кучку главу добиће златну медаљу!” И заиста, бој је био страшан и ужасан, да су чак клали дјецу на мајчиним прсима. Ту је поклато преко 1800 лица, које луде дјеце, које момака, а које дјевојака, баба и сиједих стараца. Причају, Височанство, да је и овђе Ваш отац показао како има пасје и окорело срце, а што је истинити факт. Машут Милић бијаше довео Мирку на вјеру једно момче кучко, које бијаше “заробио”. Мирко је овом приликом онако немарно и хладно рекао: “не примам његову вјеру!” па наредио, да се посијече, што је овај у исти час на очи Миркове учинио; а попу Стевану из Дупила (Црмница) даде златну медаљу, што је заклао једно мушко дијете од пола године мајци у крилу, те јој се синовља крв пролила на груди! Машута је доцније, при једној свађи у Биограду, стукао Иво Јовов Ивановић.

Нећемо, Височанство, да говоримо, јер би нас то далеко одвело, кад би смо почели набрајати онај грдни неброј жртава, које су Мирко и Данило преко своје браће Крца и Пера Јокова оставили за собом кроз Морачу, Ровца и Васојевиће, тако, да се и данас тамо са злом спомињу и називају та времена: “Крцовим и Перовим годинама”, као што се кроз сву Црну Гору са злом и горким сјећањем помиње: „Омер-пашина година”- или “Колера”*). 

*) Омер-паша је 1852. са великом војском ударио на Црну Гору и пола ње под огањ турио; а колера је била 1867., од које је помрло двије трећине народа.

  

Ови зликовци су у друштву перјаника починили у тим крајевима преко три стотине убијстава и велики број отмица и пљачке, које су, разумије се, праћали на Цетиње Вашему оцу. Напоменућемо само нека од тих убистава. Тако: овај злогласни Перо и Смајо Спасојев, са још дванајест перјаника у друштву, убили су на божју вјеру по Мирковој наредби на сред олтара Морачког манастира девет људи, од којих су били: двојица Гачани (Ерцеговци); један Невесињац; четири Морачани и два Дробњаци. Па даље, други Ваш стриц Крцо потукао је с перјаницима исто у Морачком манастиру: Луку Шкиљевића из Гацка, Окицу Мијовића из Језера, Симу Мијаиловића из Доње Мораче и Мираша Тапушковића из Роваца. Ваш је срамотни отац дао потући ове тринаест људи што је сумњао: да као ускоци и четници не раде кроз Турску у корист Црне Горе, по у корист Србије! Благо си га теби тужно Српство, са оваквим радом Његошевог дома !!!

Мало после овога, послали су Ваш стриц и отац поново свог рођака Пера Јокова са њим тридесет перјаника, да пошто по то потуку 30 најугледнијих људи из Горње и Доње Мораче и из Роваца, а све то једино из тог разлога: да се онам народу “улије страх у кости“, како је крвождерни Мирко обично за такве операције говорио! - Но Милета Рашов Меденица, сердар морачки, сазнавши на вријеме за ово, окупи 120 Морачана под оружјем, а у исто вријеме растури глас кроз обадвије Мораче: да се није нико усудио отићи код Пера и капетана Божа Нешкова, па оде са ових 120 људи и дођу у Манастир, гдје посиједају око цркве држећи сваки оружје преко крила. Кад је кукавички Перо видио ове људе, уплаши се, те из једне црквене куће пређе у другу, а из ове утече кришом ноћу пут Цетиња са својим перјаницима.

Доцније се Мирко осветио Милети за ову “љагу нанесену његовом рођаку и сејменима”, давши мучки убити преко Смаја Спасојева његовог (Милетиног) брата Перка. Том приликом је Смајо “узгред” убио, исто по Мирковој наредби, Зарију сина честитог попа Митра Головића из Дробњака. А шта да речемо, Височанство, о Радовану Иванову и Ненаду Дожићу, па даље о Спасоју Ракочевићу (званог Куну) ког Ваш “славни и мученички” отац уби ни крива ни дужна преко Петра Вулетина?!

И у Васојевиће се Ваш бестидни отац са оваквим операцијама прославио доста прилично. Тако: дао је убити преко срамотног војводе Миљана (свога и Даниловог пезевенка) четворицу невиних људи, међу којима и брата Петра Кастратовића, а, разумије се, за то, што се сумњало на њих: да не раде за Црну Гору, него за Србију! (пфуј Његошев доме!!!)

Хвала Богу, Височанство, ‘оће ли рећи „Србобран” да нам имена ових жртава Вашега дома суфлира Калај?! Ах, срам Bac било, а тако исто и свакога оног који Вас и Вашу издајничку кућу заступа и брани!!!

А шта да речемо о Марку Ђиласу, кога на божју вјеру, а по наредби Вашег стрица и оца, убише насред олтара Жупског манастира Јован Бојовић и Шого Николић, и знате ли зашто га убише?! Зато, што запјева кад чу да је франзави Петар II. липсавао:

“Кад владика Раде умираше

С његовом се смрти уклинаше

Три неђеље киша навођаше (падаше)”.

 

Височанство, ови стихови, нијесу сасвим глатки ни Бог зна каквог високог стила, али ипак довољно се из истих види, како је јадни наш народ слатко одахнуо чувши за смрт овог отучног и окорелог злодјеја!

Да Вас питамо, зашто 1874. године дадосте убити синовца Марковог (Алексу) преко Тука Радовића, као и Вељка Ђиласа преко оног Добрљанина из Драгове Луке, није нужно, јер и сами знамо, да сте то учинили просто од страха да они Вас не убију, т. ј. бојали сте се, да свога стрица Марка не освете над Вама! Тешка је то ствар, кад је човјеку нечиста савест, и, кад му се чини: да га из свакојег џбуна чекају наперени револвери! 

Синовца Пека Боркова ие Пјешиваца доведоше перјаници на Цетиње и у тамницу удавише, а с тога, што сиромах рече пред попом Ђоком Мијушковићем: “да је књегиња Даринка лијепа, но жали Боже што није допала каквога лијепога и згоднога момка” (За Данила се зна у Црној Гори, да је био сасвим ружне и грубе физиономије). За ову ствар денунцирао га је поп Ђока Мијушковић код Мирка. Овај се каљави поп више пута “прослављао” у стварима овакве природе, а особито у афери његовог рођеног зета Радоја Контића, ког је својим донунцирањем три пута до сад на стријељање доводио, одакле се помоћу поштених људи сваки пут спасао.

Височанство! Одвратно нам је и сувише постало дала набрајати недјела Вашега стрица и оца, јер се довољно види и из ово неколико примјера*) какви су били, као и то, да је неминовно морало наступити оно вријеме: да се пролита крв са крвљу освети; - то се догодило дакле и са кнезом Данилом, а ево како: 

*) Убијстава ове природе (т. ј. политичких) Вашега стрица и оца рачуна се у Црну Гору, као што знате, на неко 8-900!

 

 

Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смртно мрзио, а особито Бјелопавлићи, од којих је преко сто и педесет најотмјенијих људи, у року од девет година, уједно са Вашим оцем поубијао преко перјаника; па знајући, да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је своју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошковићу за жену, е да би му овај својим упливом поврати љубав и задобио оданост Бјелопавлића, у што је релативно и успио. На тај начин дакле, Данило се и усудио, да дође у манастир Острог једног Троичина-дне, гдје се о тој слави манастирској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета такође и из остале Црне Торе и Ерцеговине. 

У те прилике, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а у цијељи, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате невјесте, што их ту буде, сједну једна до друге на једном дугом сједишту, које је од камена на око цијеле црква саграђено. На том сједишту може их се поређати преко четири стотине. И том приликом, кад је Данило био, оне су као обично сјеђеле једна до друге, а међу њима је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; - жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спазио и на њу свој поглед зауставио. У вече, пошто се добро избанчио и испјанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки узме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је била рођена сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убијце.

 Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад биле су објачане од ових звјерава и својих гнусних обесчаститеља, те тако неко тридесет од њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, украћевао је часове те ноћи са женом попа Пунише - сестром Тодора Кадића, који је провео неко вријеме као слуга у кујини кнежева двора на Цетиње.

Међу овим дјевојкама биле су три-четири из породице Бошковића, а оне остале из најугледнијих бјелопавлицких кућа.

 За ту љагу, коју им је срамотна и крволочна звијер из Вашега дома нанијела, Бјелопавлићи, са на челу попом Ристом Бошковићем, попом Пунишом и Тодором Кадићем - сви листом усташе на оружје. Данило је у толико, као сваки подлац и кукавица, загребао са својом срамотном свитом преко Чева на Цетиње, и у бјегству преко ријеке Зете изгубио капу и један опанак. Овдје је срамни јунак скупио сву Ријечку и Катунску нахију, те ударио на Бјелопавлиће и угушио устанак. Тада поп Пуниша, Тодор Кадић и кућа Бошковића са попом Ристом на челу ускоче у Скадар. Данило у толико доведе сестру Тодорову на Цетиње, гдје је проводио блудство са њом један мјесец дана, па је онда удао за Кићуном Стевановијем Мартиновићем. Томе браку кумовао је отац Вашег Височанетка војвода Мирко!

 Брат Кићунов, Мишан, доста отмјен Црногорац, живио је тада у Цариграду као консул црногорски. Тамо је и Тодор из Скадра отишао, те убио Мишана, али не прије него што му је рекао: “Најприје тебе хоћу да убијем, као брата онога, који се усудио, да узме моју сестру иза њеног живог мужа, на онда Данила, који је моју сестру обесчастио и на силу за твојим братом удао, а после онога Мирка, који је кумовао твоме брату при вјенчању с мојом сестром!” Овај Мишан, био је, као што рекосмо консул црногорски у Цариграду, те је по наредби Даниловој много неприлика код турских власти чинно Тодору, и, неколико га пута дао уапсити. Ово може послужити за примјер г. г. радикалским властницима у Србији, кад кнез Никола тужи каквог емигранта црногорског, а такође и оним плаћеним лајавцима око разних и већ поменутих филијала „Гласа Црногорца”, који неправедно грде све виђеније људе из емиграције црногорске!

 Тодор је тада утекао из Цариграда, и, за три године после тога није нико могао знати, гдје се налази он се крио у околини Бара и Спича, вребајући и дању и ноћи прилику, да упане кришом на Цетиње, те да убије и Данила и Мирка, док му се најпосле и указала та прилика.

 Једнога лета (то је било 1860. год.), Данило сађе са својом женом књегињом Даринком и свитом у Котор на купање. Ту је Данило пробавио све до своје смрти. Тодор је тада био у Бару, и, чујући, да је Данило у Котор, отиђе тамо. Но предходно томе обукао се у цивилно одјело и обривао бркове, да га не би познали; а уз то при поласку из Бара узео је собом једну подужу кумбуру (пиштољ), и сасуо у исту четири фишека барута, а врх овога: један куршум и дванаест коњских ексера (чавала).

Кад се Данило спуштавао у барку*), да из Котора иде на Прчањ, Тодор му се, између перјаника, примакао, те га и убије, али не на мртво, будући је после тога живио пет сати. 

*) То је једна врста чамца на мору. 

 

У томе времену замолио је књаз которску власт, да му Тодора (који је већ ухваћен и уапшен био) доведу, да га “нешто“ пита. Тодора су довели и књаз га је упитао: „Ко те научи (!!!), Тодоре, да ме убијеш и зашто (!) ме уби?!” - на чем му је Тодор одговорио дословице овако: “Научио си ме ти, господару, да те убијем; а убио сам те зато, што си нагрдио моју сестру и преудао поред њеног живог мужа за другијем!; убио сам те зато да не живимо више ни ти ни ја!; убио сам те и за то што ми нијеси давао мира нигдје у бијеломе свијету, а пошто си ме исћерао из Црне Горе!; најпосље убио сам те и за то, што си доста црногорских домова у црно завио и нагрдио, е да би се твоји насљедници сјећали ове твоје смрти, да не чине, оно што си ти с твојим братом Мирком чинио, и, да не би, силом свог положаја, обешчашћавали кћери и жене поштених Црногораца!” - па даље додао је и ово: „и знај, не жалим што ћу и ја погубљен бити, јер сам се одавно на смрт ријешио; али жалим и никад прежалити не могу, што ме онај солдат (војник) аустријски ухвати прије, него бих и твога брата Мирка убио, који је у крви своје рођене браће и осталих Црногораца темељ престолу твоје куће поставио!”*) 

*) Колико је овај окорели и пијани зликовац омрзнут био у Црну Гору, види се и из тога, што га чак ни перјаници (размажено чедо Његошевог дома) нијесу жалили, јер се ниједан није ни с мјеста копорнуо при његовом убиству (а било их је ту преко четрдест), сем јединог Зека Поповића-Куча, који је кинуо ханџар и залетио се за окруж. Которским начелником.

 

Ваше Височанство!

Стојећи овако ствари, т. ј. кад је Ваш стриц због оваквог безакоња и на оваков начин убијен био, зашто онда покушавате, да преко плаћених људи и дворских диплара и самозваних „историчара” изврћете ову непобитну историјску истину, упињући се из петнијех жила, да бајаги, докажете, да је Данило погинуо по мигу аустријске владе, и с тим, да овоме зликовцу даднете пред наивним српским свијетом неку важност, како га је убила Аустрија, бајаги за то, што је био „велики Србин” (!), те с’ тим, да ову бруку Ваше куће обучете у одјећи поштења, мучеништва и патриотства?! - Заиста стидно! 

Ваше Височанство!

Ми, који сачињавамо овај Главни Одбор црногорске Емиграције, свечано и из дубине нашег срца и душе одбијамо од себе онај атрибут, којим нас хоћете, да преставите Српству као “аустрофиле“; али, као поштени и часни људи, којима је једино до тога стало, да наш српски народ изведемо из оне убитачне заблуде, усљед које мисли, да је Ваш дом поштен, витешки и шта више патриотичан, хоћемо, да са овим ставимо сва факта на она мјеста, која им по непобитној историјској истини припадају, те да на рачун лажа не проигравате више наивност српског народа! У име тога, дакле, свечано Вам довикујемо: да кнеза Данила није убио нико и ничији уплив са стране, већ, да је он сам себе убио, т.ј., да га је једино његово безакоње убило! А ако се што тако и Вама деси или Вашим синовима, припишите то једино себи и Вашен безакоњу!

У кратко рећи: ккеза Данила убили су они девет стотина мрамора, које је са својим срамним братом кроз цијелу Црну Гору посадио, а то убијство извршио је над њим по своме личном и властитом убјеђењу један часни, витешки и јуначки војник црногорски, чију је сестру Данило насилно обесчастио, на по том, поред њеног живога мужа, за другим преудао! 

Но, Височанство, како Ви, тако и Ваш отац, много би поштеније учинили били, да сте се праху Вашега стрица на други начин одужили, т.ј., да сте се понашали са љубављу и страхопоштовањем на прам његове жене Даринке и његове кћери Олге, те да сте ове двије заиста тужне сиротице братски припазили, у мјесто, што сте их каински проћерали из Црне Горе после Данилове смрти, те су обије у прогонство (у Венецији) на рукама млетачкијех собарица и без свијеће умрле, и то дало повода злим језицима, да чак и то тврде, да је Ваш отац умијешан био (а у цијели да Вас доведе на престо) у ово убијство преко Селим-бега барског, из чије је нахије и кренуо Тодор за Котор! - Јес, то би за Вас много часније било, него што покушавате да којекаквим лажама и увијањем докажете бајаги: “како је Данила нечији страни (!) уплив убио, а иначе, да више живје, како шћаше све сајединити од Дунава и мора (Јадранског) до у грло Босфора!” 

У осталом, да ли се сјећате, тако Вам Бога, да је Вам кнез Петар Карађорђевић искао

најприје Олгу (кћер Данилову) за жену, а Ви, бојећи се, да Ваша сестра од стрица не постане “краљица српска”, рекосте му “да је она ектичава, те према томе, да би за њега најбоље било да узме Вашу кћер Зоpкy!!”

Па шта више, сјећате ли се Височанство, како  облапорски здиписте оне сто хиљада форинти, које покојна Олга остави по својој смрти сестрама и слијепој мајци своје матере?! 

Са овим, Височанство, ми мислимо, да видите, да смо, опраштајући се с Данилом, доспјели да пружимо руку Вама и Вас поздравимо на овај начин:

Прво злочинство, које сте, као господар несретне Црне Горе, учинили у друштву, Вашега злогласнога оца (но, и куд’ ће крушка, до под крушку?!), ако у опште такве “маленкости” сматрате за злочинство, било је то, што сте одма, чим сте несрећом Српства, ступили на црногорски престо - т. ј., чим је био стучен Данило - дали заклати и подавити цијело браство Тодора Кадића (деведесет и двоје чељади, те се, као срамна и безрена кукавица и као крајње подал и покварен човек, свећасте и над нејаком дјечицом у колијевкама и над слабим женама и старцима! - Сјећајући се ове, још никад и нигде чувене грозоте Ваше одвратне душе и срца, и нехотице нам падоше на уму они стихови, с којима Ваше мрачне “Скуплене пјесме” посвећујете Вашему крволочноме оцу: 

“... Он најпрви мене учи

Да познајем Аз и Буки; (т... красти и мучки убијати!)

Све што знадм и имадем

Све његовој хвала руки! (која је до рамена крвава била од братске крви!)

………………………………………………………………..

О блажена (читај: О проклета) сенко мила,

У покоју буци светом!... (Оће ка она Неронова!)

Увијек ћу бит’ проникнут

Твојом вољом и завјетом! ... (о знамо то, знамо; - ту одиста не лажете!) 

Друго злочинство, које сте учинили било је то, што исто као и Данило дали сву државну власт Вашему оцу Мирку, а Ви што сте се одма предали свакоме пороку и блуду, почевши да ломите најприје те Ваше, па онда и других фамилија брачне вјенчеве. Али прије него што пријеђемо на ствар, xoћeмo да чујемо глас једнога великога Руса, за кога ћете признати, да бар њега није нико платио, да тако што говори о Вама.

“…….Овај младић, у правом смислу недоучко, одједном иза школске скамије би пренесен на кнежевском престолу, и с тога није никакво чудо, што је његова владавина допринијела доста зала и биједа црногорском народу! 

Кнез Никола родио се 25. Септембра 1841. године. Његови родитељи за вријеме посљедњега владике црногорскога, живјели су у највећој биједи и сиротињи у селу Његушима, а садашњи владалац Црне Горе у своме дјетињству чувао је козе босоног са кошуљом до пупка. …….. Ради карактеристике кнеза Николе сасвим је нужно поменути овдје: ваљда због тога, што је кнез Данило по савјету Даринкином установио орден “За независимост Црне Горе”, - пријемник његов, да би се „прославио”, Додао је томе ордену још три степена, које је почео издашно раздавати странцима плаћајући тако њине мање више сумњиве услуге и савјест*), те су се на скоро за тим почеле појављивати саблажњиве посљедице и за једну и за другу страну. 

*) Чујте добро овај глас овога Руса г. г. око “Србобрана”, “Дубровника”, “Браника”, „Српског Гласа” и т. д., јер и ваше “јуначке” прси кити повећи број онаквих и на овако срамни начин добивених кнежевих брошева!

 

Сам кнез Никола крајње сујетан, настојава, да што више добије страних ордена. Уз ову сујету почело се појављати у њему почетком рата 1862. године неко чудновато самопоуздање. Тако: он је замишљао, да лако може савладати Турке, те се давао сликати у разне позитуре управљајући руку пут Стамбола! Такво исто самопоуздање била је такође главна црта његовог оца Мирка, који је у почетку тога рата говорио: „Ми ћемо с капама збрисати Турке и оћерати их у Стамбол.” Али догођаји, који су наступили, нијесу оправдали Мирково „предсказивање,” јер Црногорци, бјени, били су присиљени, да се сагласе са оним бестидним трактатом мира, ког им је Омер-паша диктовао на Ријеку Црнојевића ……Кнез Никола, сјећајући се, ваљда, како је у дјетињству скакутао босоног за козама, при томе сјећајући се, како је први грош добио на дар од владичиног сродника, дао је овог проћерати. Кнез Никола нит’ мисли, нит’ једе, нити пије по црногорски!!.. ... Све боље и благородније људе мало-помало удаљио је од себе, а задржао улизице и безгласне слуге!.... У Србију пак, сваки грађанин хоће да буде министар, а сваки министар владаоц! Таква необуздана жеља за влашћу није заразила у Црну Гору народно биће али му и овде пријети велика погибељ, јер га убија деспотизам кнежев, који се окружио перјаницима (једна врста Преторијанаца) газећи законе и народне обичаје и располагајући Државним новцима и имовином по своме ћефу (капрису)...”*) 

*) Викентије Макушев – “Задунайскіе и Адріатическіе Славјани”. Овај славни писац руски умро је, а био је професор варшавског универзитета.

 

Овако, Височанство, прича о вама “брат и покровитељ” Рус, а сад да чујете мало и нас Црногорце. 

Ника Лазарева Шпадијера убили сте на Цетињу, а једино из оног чудноватог кукавичлука, који карактерише један добар дио Вашега дома! На име: падала је киша и Ви сте јахали коња пут Заграбља по оном:  

“По вељој киши волиј’ је шетат,

Ноћу на нечиј прозор налетат’,

Но сјеђет љуцки у своме двору

У круг домаћи и разговору.” („Балканска Кукавица” од Николе I.)

 

У то исто вријеме наишао је туда несретњи Нико који, да би се склонио од кише, чучне у једном оближњем џбуну; а Ви, видећи га, вратите коња, па по оном: “Блажени загребајушчи” јуначки утечете кући пошлете перјанике, да га

“ухвате” и стуку. Разумије се, да је овима било лако ухватити Ника, јер је он сиромах чучао и још у оном џбуну, пошто је киша непрестано падала, и не сањајући, да је од страха његова његов “јуначки” господар утекао! 

“Грехота је народима,

Да за цара зеца царе

Ах, при зецу, просто имат

За владара и магаре!” („Грехоте” од Николе I.) 

Овдје су Ника зграбили и као „атентатора на господарев живот” одвели у Гувернадурицу и сјутра-дан пред „Влашком” црквом стријељали!

Преко војводе Ђура Матановића, односно Мића Газиводе, мучки сте у Цариграду убили Сава Радоњића с Липе Добреке разумије се и њега као “атентатора на Ваш живот.” Ђавола! - атентатори са сваке банде (стране), као да се цио свијет завјерио да Вас убије! Збиља, ни да сте какав велики муж, као не буди речено, Бонапарте или Гарибалди! Но, ваистину, какво је Ваше зечије срце, добро је, што смијете изаћи и под тај Бријест, колико бар да ноге отегнете! 

“Крв је латинска (његушка) блиједа, мека,

А Црна Гора за вођу хоће

Онога који, онога што ће

Парати муку што народ пара:

Меков не ваља за Господара!

Наш трон уздигнут чак у облаке

Ђетића треба с громом у шаке,

Да сабљу оштру ка муња паше,

Док се над главе разведри наше!” 

Тако нешто од прилике шепртља Ваше Височанство у “Балканској Јаловици”, но и Саво Ивановић у полемици с Кустудићем рече преко 50. броја „Јутрењег Листа” о Његушима, па наравно и о Његошима овако: познато је цијелој Црној

Гори, да се само Његуши (одакле сте и Ви Височанство) и његушке жене и дјевојке виђају кроз Котор у друштву аустријских солдата, а са бокалом вина или ламбека у руке, по оним мрачним магазинима и бродовима око Шурања, напијајући једне другима: “Здрав си ми Карло”- “И ти мене Ике!” – “Ово нам највиша омраза била Бепи!” – “Да Бог да Горде!” – “Камено ти женско пиће!, - Двије жене шест коната (шест ока!)!” 

И заиста, ово је, Височанство, жива истина што Ивановић вели о његушким женама у „Јутрењем Листу”, само погријешио је у толико, што није мало опширније изнио слику њиног срамног скитања испод оних которских волтова (сводова), јер је по све интересантно видијети његушке дјевојке у Котор, а нарочито кад их посматра човјек у оним моментима кад мангупирају кроз оне сокаке близу Жбутиге, Јелене Шпирове и Манделе, па кад, потпуно пијане и зајапрене као бугарске паприке, позову каквог Шкаљара или Муљанина на , “част” у Табачину и око Бенова. Оне у таквим приликама дигну руку на више, за да ју спусте до завратка глибаве капичине и иза петог да изваде онај срамни бајок (двадесто-парац), ког су приликом каквог карамбола око Шурања или Доброте од каковог Карла или Ђованина примиле. Њих је такође занимљиво посматрати и у оним приликама кад прокријумчаре по кило дувана за разне Луиђе, Фрање и Бенедете. Оне тај дуван носе обично под пазуву при самом тијелу, да кад сретну каквог солдата пришапну: “Овђе, ове, мој лијепи госпар-Јозо завуци руку, па да видиш како дими (пуши), а Ви, Височанство, знате већ, да је кроз све ове фазе

и Ваша “блажено-упокојена”  матер прошла, - војвоткиња црногорска Стана Миркова царица свију Баица!

И ми на свега срца сажаљевамо, што су славни Романови и Савоје неразмишљено отровали своју чисту и племениту крв помијешавши ју са том баичком, од које сте Ви, и, са оном другом од које је Ваша жена, а за коју се зна да јој је прабаба (баба Стевана Перкова - њеног рођеног дједа) фактички циганка била, што се у осталом јасно даје видијети и на лицу њенога оца Петра и стрица Мила који су црни, а којима су очи, таман као Циганима, и крваве и буљокасте.

Дакле, Височанство, признајте, да и у Вашим жилама има латинске крви, јер се, као што видите, и Ваша матер доста често куцала у чаше и цунете с аустријским солдатима кроз Котор, услед чега, ваљда, и вуче Вас нешто особито к’ Рим-Папи, те полатинисте двије своје кћери!

Стојећи овако ствари, Ви потпуно имате разлог, кад велите да латинска крв, која је и блиједа и мека, није добра за црногорски престо! А сад, да сљедујемо даље у причању Ваших крвавих операција.

Ваше је Височанство дало поубијати на Ријеку Црнојевића пет Љуботињана, а то с тога, што су, кад је Данило погинуо, разговарајући се на једном сјелу и не знајући за Вас и да сте живи, рекли: “Па сигурно, кад је књаз погинуо доћиће Ђорђије, да се загосподари!” Заиста чудан разлог за убити пет људи!!!*)

 *) Боже један! Да су што овако Обреновићи радили кроз Србију шта ли би лајали данас “Одјек”, “Србобран”, „Застава” и остала срамотна кумпанија?!

  

Стеван Маркишин Јовићевић - Цеклињанин, имао је близу 75 година за вријеме турско-црногорског рата 1862. године; па ипак, и ако је тако стар био, присуствовао је свима бојевима те године. Но два дана прије него ће Омер-паша доби на Ријеку Црнојевића разболио се, те усљед тога његови синовци, и преко његове воље, удаље га од бојне линије, плашећи се, ако наши побјегну у једном окршају на Метеризе, да ће га (Стевана жива Турци ухватити. Кад сте после тога, Височанство, потписали онај бестидни мир, ког Вам је охоли Омер-паша диктова (па и ако сте се, као што онај “проклети” Рус рече, давали сликати указујући руком пут Стамбола), Ви сте и Ваш отац послали два перјаника и дали им једну прегачу, да је Стевану припашу. 

Због овако неоправданог Вашег поступка, синовац Стеванов – Ђуро, изговорио је на једном селу ово: „Валан ће ми неко платити ову бруку мојега стрица!”

Чувени касапин човечијег меса - Мирко, чујући за ту пријетњу, посла у договору с вама једне ноћи на Шин-ђон (гдје је Ђурова и Стеванова кућа била) четири перјаника, који зовнуше Бура, да изађе напоље. Био је велики мрак, и Ђуро, не знајући ко је, изађе, док у истом часу плану четири пушке, и, он се мртав стропошта до самих врата своје куће. Перјаници, који су били под вођством књегињиног стрица Јована Машанова Вукотића, добјеже на Цетиње, да се похвале Вашем Височанству, како су ревносно полокали невину кри Ваше жртве. Разумијо се, да је Ђуровом браству за неко вријеме непознато било име правог виновника ове крваве афере, те су свуда његови братственици распитивали, док су најпосле и дознали, али у доста сумњивој и увијеној форми. Ви и Ваш отац чујући за то, уплашили сте се од освете; па да би је одбили од себе, дознали сте Колу Петрова - Крњичког капетана и наредили му, да се вјенча са Ђуровом женом, што је Кола и учинио; а овамо преко Вашег жбира (Васа Филиповића с Добреког села) протурили сте кобну и злочиначку вијест: да је Ђуру Кола с Крњичанима убио, како би посље могао његову жену да узме!

Синовац Васин, Шако Филиповић, једино је за ову услугу, коју Вам је његов стриц учинио, постао управитељ телеграфа на Цетиње, као што сте му због исте ствари даровали ту скоро 500 фор., и предложили га г. генералу Велимировићу за Таковски Крст. Ово је пријатељ Јабучке куће о којој ћемо мало доцније говорити.

На овакав глас, жудња за осветом за тили се час распалила у срцима свих Јовићевића, који под вођством сердара Сава Јовићевића отидоше у Крњице и мучки ноћу убише Колу капетана. 

Овај човјек (Саво) био је за вријеме цијелог свог живота при двору, а под именом: Дворског будале. Он је један од оних многих вашљивих црногорских “племића“, којима се не би имала гдје у кући честито ни крмача опрасити, а који примају „пензију” у натури од стране Вашег Височанства. Он је до своје смрти примао “за услуге учињене држави” тридесет ектолитара вина и двије стотине ока ракије годишње. Заиста, Височанство, да се човјек збиља петом прекрсти! Најпосле, он је један од оних срамотних педесет Црногораца, међу којима је био и стриц Ваше жене - Мило Стеванов, који се приликом оне славне битке на Граховцу нађоше „случајно” у ону “Политу (посрану) рупу.” - Извините на израз, молимо; јеј Бог, што веле Руси, не шалимо се! 

Иначе, он је у приватном животу био прилично поштена бештија, и, толико би човјека при разговору са својом глупошћy развесељавао, да би прије рекли, да се налазите у каквој лудници, него да се разговарате са једним војним “српским” сердаром. Он има два сина, оба суште очине слике. Један се зове Јоко, који, од кад су проћерани из Србије Стеван Лукачевић и Павле Поповић, долази често у Биоград и Крагујевац да тргује са укљевама (сарагама), или како би се у правом смислу ријечи морало рећи: са угледом и образом Вашег Височанства, јер је по све будала као и његов отац. Ми знамо Височанство, да ће се он позорити са овим, јер колико је будала, мисли да смо га помијешали с људима, и да баш нешто јесте кад му ово напоменусмо. Брата његова остављамо на миру, да “философира”, и да туче с Вашим сином Мирком оне мачке и кокошке, те Вам је “Нане“ на самртну уру у аманет оставила, да јој пјевате Саландаре! 

Ако се, Височанство, не сјећате сад, зашто сте с Вашим оцем поменута два убијства дали извршити, онда чујте да Вам ми кажемо: у кући Стевана Маркишина била је удата синовица владике Петра I. (кћер Пера Томова брата владичина звана Кресе), која је својим блудним животом присилила Стевана, да ју једном приликом добро истојага. Услед тога, ова је жентурина дошла код Вас на Цетиње, да се Вама и Вашему оцу пожали, те Ви, разумије се, рекосте Вашој сестри, да ћете ју од “никоговића” осветити, као што заиста и јесте, јер мало доцније припасасте с Вашим оцем ону прегачу поменутом Стевану. Колу капетана пак, мрзилисте зато, што је приликом онога боја на Крњице рекао: „Па ови Петровићи много хоће и много се башкаре, а кад се бој бије леже на Цетиње!”

Овај Кола био ја добар јунак; - и он је онај, који је са својим племеницима у боју на Крњице (1861.) ухватно чувеног Асан-‘Ота, а са њиме и шест стотина Турака. Поклисар (прост један човјек), ког је Кола послао на Цетиње Вашем Височанству да јави за ову побједу, ако се сјећате, овако Вам је казао: “Господару! Ухватимо шест стотина Турака и с’ њима Саваота!” На то је ондашњи руски консул при Вашем двору, и који се ту десио, духовито примјетно: „Па кад вам ни Бог не може утећи, а како ће Турци?!” 

Лазар Шкеровић учитељ, родом из Бјелопавлића, спјевао бјеше један лијепи спјев “Женидбу Бега Љубовића”. Гле!, а Ви се добро сјећате, Височанство, јер га је у рукопису дао Вама на прочитање, с молбом, да дате Ваш суд о њему. Но Вама се тај спјев прекрасан учиње, те желећи, да он Ваш остане, Ви, јаднога Лазара убисте преко Миливоја Лазаревића у Колашину, а поменути спјев издадосте под Ваше име! Убијцу Лазаревог држасте у тамници четири године, али он се опет добро у затвору проводио, благодарећи Вашој дарежљивој руци, која му је милостиво преко тога свога полицајца и жбира у мантије (садањег Митрополита црногорског Митрофана) шиљала редовно по 50 форинти мјесечно. Е, сад није чудо, Височанство, што је Лазу Костића била напустила Муза за вријеме његовог пребивања у Црној Гори ! А, о ортачини Вашој и Сима Поповића у пејсништву, разговаћемо ее на другом мјесту, као год и о војводи Марку Миљанову и о његовој химни: “Онамо, онамо …..” 

Знамо, Височанство, да ћете сад, макар и нехотимично, помислити: ”Е, ђецо, ђецо, нијесте ми ни стотинску ухватили!” – Знамо “Господару!”, али који се ђаво надао у она времена, да ћемо се с Вама овако разговарати?; - па и да смо знали, који би ђаво то све и ухватио? Најпосле, на добру срећу, имали смо и другијех послова, а да не пиљимо све у Вас и пазимо што работате! И ово мало, вјерујте, дошло нам је као силом, макар што ни још нијесмо истресли бисаге.

Тако: 1881. године, Ви сте Височанство, а преко Ваше жене, убили на најскандалознији начин Керу*) (Филипа) Шалина Ђурашковића у Зимском дворцу у Петрограду, и тим злочинством облили невином крвљу царски двор; а како сте та и зашто убили ми ћемо се потрудити, да овдје објаснимо. 

*) Овај надимак добио је још у дјетинству од својих другова, јер је био ванредно хитар и окретан.

 

 Несрећом његовом оженио се је био једном дјевојком из Ваше куће; несрећом, велимо зато, што је сваки Црногорац, који се оженно одивом из Вашег дома, морао, а прије а послије, понижен или убијен бити! Тако се и са жалосним Кером догодило. Не дозвољавајући његово јуначко срце и тврди карактер, остане у Црној Гори и да гледа, гдје га Ваше Височанство из дана у дан све више мрзи и понижава, напустио је своје отачаство 1880. године и отишао у Петроград. Ту, имајући прилике, да се више пута састане и разговори са разним члановима царског дома, Вама то није годило, и зато Ви сте замислили како бисте га смакли. У ту сврху, Ви сте, годину дана доцније послали у Петроград књегињу и наследника, а уз њих и Керину жену (сигурно да га тим што више увриједите) и неколико разбојника у њиховој свити, међу којима и Сава Пламенца. 

Књегиња се задржала један мјесец дана у Петрограду, и пред свој полазак за Црну Гору послала је своју даму (Керину жену), да Керу потражи и доведе код ње на аудијенцију. Кера је жени одговорно: “Ја ћу доћи с драге воље сјутра у једанает сати прије подне, јер, и ако мрзим кнеза, ја противу књегиње немам ништа, а такође ни противу њеног сина, по кажи књегињи, да она обавијести своју свиту за ово, да ми не би сметњу при уласку у дворац, јер као што знаш ја сам у свађи са Савом Пламенцем.” Тако је и било; само кад је Кера наступио на врата, Саво Пламенац и његов брат Митар (доцније посланик црногорски у Цариграду) изненадно испале четири револверска метка на Керу, који се стропошта на земљу, али не прије него што је извадио сабљу из каније и подлога Сава њоме обранио; а иза тога, књегиња, која је у томе главни саучасник била, да би у другој форми тај Ваш и њен злочин преставила, дала је растелалити кроз Петроград: да је Кера убијен зато, што је силом и оружаном руком хтио ући у одају књегињину да наследника закоље. *) 

*) Да Вас ваљда и Црну Гору “уцвијели” за том „златном јабуком”, је ли?! 

 

На основу овако извршеног уморства, лако се може закључити, да сте Ви, при поласку књегињином за Русију, одредили са истом, као и с Пламенцем овај план Кериног убијства; јер од куд може другчије бити, а кад се зна, да је иста књегиња преко Керине жене Керу на аудијенцију, и то без његове молбе, позвала? И би ли могуће било, да она Пламенцу, као ађутанту своме, који је нарочито ту стојао за пријаве, предходно не саопшти и не нареди, да Керу пријави њој кад дође? И шта је то било, те је Керу, као човјека потпуно витеза и витешког карактера, могло руководити, да над наследником, као над дериштем од 7-8 година, ма шта било изврши? 

Керу, који још није био умро унијеше дворске слуге у ађутанску собу, гдје је, умирући на рукама госпођице Наиком (гувернантке Ваше дјеце и учитељице француског језика Височанства, родом из Швајцарске) изговорио ове тужне и последње ријечи: „Госпођице! Ево видите на какав не начин убише кнез и књегиња, но Вас преклињем Богом кажите свијету и Црној Гори, да сам невин убијен, јер знам, да ће кнез и кнегиња разгласити сад, да су ме у одбрани књегињина и наследникова живота убили!” На том мјесту, поред поменуте госпођице, био је и Груица Никчевић - ондашњи штапендист њеног Височанства, којега сте доцније дали убити у Будву, а како и с чега о томе ћемо на другом мјесту говорити. 

Чим је стигао глас о овом злочину Ваших Височанстава на Цетиње, одма сте наредили, да се учини шемлук и топови с Ћипура да својом грмљавином јаве црногорском народу: како је Бог спасао живот насљедников од, тобож, зликовачке руке, а преко “второг Обилића” Сава Пламенца, како га сами назвасте са балкона Вашега двора пред окупљеним и „стрављеним” народом. Доцније, кад сте увиђели, да народ није овој реклами, пуштеној од Ваше стране повјеровао, Ви сте тада окренули други лист, те се почели изражавати о томе овако: „Рђав случај хтједе, да Кера погине; мени га је жао, јер сам у њега изгубио добра јунака и моју десну руку, а цијела Крајина, своје крило!” 

Сад да видимо, Височанство, како су се овоме Вашему злочину одазвали рођаци и један брат покојнога Кере - ти вајни и вашљиви племићи црногорски. Како? Управ’ онако као што и доликује тој кући, но чујте ову још нечувену бруку! 

Брат Керин, баш онда кад је чуо да сте му брата убили, моли Ваше Височанство, да му поклони један брош (пантапет) ког у нашу земљу зову „Даниловим орденом”, а ког, будући грђи од сваке жене, није у стању био, да на бојном пољу јуначки задобије, већ се послужио са невино-пролитом крвљу свога брата, да га на своје срамотне и женске прси притркачи! Вама је то добро дошло и Ви сте му га дали, надимајући са радошћу Ваше зликовачко срце, што брат Ваше жртве прима орден из оне исте руке, која му је брата заклала! 

Осим овога, он се (зове се Саво Шалин и ћор је од једног ока, не било примијењено, као онај коњ Филипа Македонског) хрђа једна, примио, да буде Ваш тајни жбир у своје племе, и шта више (о да страшне бруке и грдила!), да рапорте своје шпијујунаже не предаје лично Вама, него преко убијце свога јаднога и витешкога брата, те је многима у Цеклину од овога изрода мајка закукала, између којих чак и његовом блиском poђaкy - Марку Ђурашковићу. 

Но и његови остали рођаци (Овђе је ријеч само о оним Ђурашковићима, који живе у Црној Гори) нијесу ништа болљи, него шта више још гори и црњи, као на примјер Ђуза, Мило, Петар, Перо и Филип Шкрбан, који Вам редовно рапортирају која се баба са којом састане, а код чије дјевојке или удовице који момак отиде. Но да не говоримо даље о овом шљаму (буњишту) друштвеноме, који се само у кућама наших самозваних “племића” може наћи, а никад и ни у ком случају међу онима, које и Ви и исти они називају: „никоговићима“, „скитачинама и „празновима”! - А да је ово истина, доста вам је, да се сјетите Сава Почека, те да добро размислите, шта уради овај “никоговић”, а шта те жене и изроди од „плаве” крви из куће Ђурашковића! И ми не можемо да се начудимо, како иједан из те куће може да изађе пред свијетом, а да се не зацрвени и не застиди чак и пред Станом Костића, а камо ли пред поштеним Црногорцима; али тако је то код “људи”, који се не стиде и који су образ изгубили, те немају појма о части и карактеру! *) 

*) Ђурашковићи! Докле год не осветите оних седам орлова, а нарочито Керу, те Вам их потуче Петровић-Његошев дом, до тада не излазите пред поштеним људима! 

 

Ето на примјер у Уцињу она њихова одива (жена садашњег министра просвете и ортака Вашег у пјесништву, а која се тамо репродуцира, као нека „втора” књегиња црногорска) издржава знојем сиротиње уцињеке неколико дембела своје браће и рођака! Тако: ту ти је Филип Шкрбан са читавом поворком оне фукаре око себе, а ту ти је и онај баласти Мило, па и онај “кум” Лука Ђуровић. И ти се несретници не стиде од тога! На против, они се тим поносе, као каква баљемез-курва са већим бројем својих јарана! но давно се је рекло: од чега се поштени стиди, тим се срамотни поноси! 

Питајте, Височанство, тога Мила како му је погинуо отац и ко га уби, а ко и остале седам Ђурашковића; па му онда реците да упита Луку Ђуровића свога друга, како је брат овога - Пеко погинуо, и, зашто га онај “никоговић” из Куча уби!*) 

*) Овај Куч, у друштву Пекових жандара, био је разбио један дућан и с тога га је Пеко осудио, да му се према обичају ударе двадесет и пет тољага; па кад је та казна извршена, Пеко је рекао Циганину: Е, сад му удари једну и од моје стране!” - на што му је Куч одговорио: Ове двадесет и пет што си ми по закону дао ударити нека су ти просте, али ону двадесет шесту ћеш ми платити твојом главом!” што је заиста и учинио. 

 

Ми знамо, Височанство, да ће се ови Ђурашковићи воздићи са овим и рећи: Написали су они никоговићи и издајници црногорски једну књижетину, па лајињају нешто на нас и господара и на све што ваља(!) у Црној Гори; ето на прилику, нијесу на миру оставили ни светога Петра - слава му и милост, али  владика ју је забранио, јер су је тако безбожно написали, да их не би ни наш поп Шуто*) причестио, да је жив. 

*) Овај поп, после Керине смрти, био је једини поштени човјек, који остао бјеше у кући Ђурашковића, те кад је и он умро, ове га рђе огласише по Цекину, да се потенчио (повампирио)!

 

У тијесној вези са овим злочинством (Кериним убијством) стоји, као што и сами знате уморство Митра Пламенца Keриног убијце, којега сте, као свог посланика, преко његовог кувара у Цариграду отровали, те тим дали повода злим језицима, да говоре: како сте га отровали због тога, што је одузео дјевичанство једној „Сјетлости” из Вашег дома! Да је у ствари Митар од отрови умро, ми чикамо Ваше Височанство да изведе на његовом гробу једну лекарску комисију, која, да прегледа његове кости, па ако у ствари не буде тако, ево нас да нашим животима платимо! 

Еј Височанство! - Наша се срца камене и хоће да препукну, и, ми црвенимо од стида и срама, што данашњи господар наше Црне Горе хоће да из ово неколико примјера изађе много црњи и гори, него што су изашли владика Петар I., кнез Данило и Ваш отац Мирко, којима се бар с’ те стране може симпатисати, што су, мање више, куражни били; док међу тим, што тако о вама, не може се рећи; јер као кукавица утекосте 1867. год. у Млетке приликом оне колере и тамо останете до последње жртве, коју она утамани у Црној Гори ! Али у крају крајева то опет није “велики” гријех од Ваше стране, а кад се зна, да утекосте у Млетке једино зато, као, што Ви велите, што Вам је “жао” било, да Црна Гора, која је и иначе инокосна у људима, остане без Ваше “мудре” главе и „јуначке” деснице! - услед чега принуђени смо, да и опет цитирамо оне Ваше стихове:

 “Грехота је народима,

Да за цара зеца царе..

Ах, при зецу, просто имат’

За владара и магаре!” 

Но, о Вашем “јунаштву“, које је постало већ и свјетског гласа, разговараћемо се на другом мјесту мало опширније; а сад да видимо, колико сте и на који начин подигли карактер у Црногораца, а колико и на који начин с Вашим синовима и рођацима сачували онај негда одиста сјајни и беспрекорни морал наших жена и дјевојака у опште.

Прво и прво злочинство у овом погледу учинили сте у кући попа Лаза Јабучанина, у коју сте Вашом животињском пожудом за туђе жене, сломили брачне вјенчеве сину овога попа Филипу Јабучанину. Подводаџија том приликом, био Вам је други син попа Лаза (ондашњи Ваш дрвар, а садањи ађутант и маршал Вашега двора - Бравос!) Мишо; дакле, дјевер Вам је подводно своју рођену снаху срам га било!; и Ви сте се толико осмјелили, да једног оваквог гада предложите г. ђенералу Велимировићу за II-ги степен, “Таковског ордена”, ког је, разумије се, без поговора и добио. 

Кад је Ваш отац Мирко (1865. год.) проћерао поменуту проститутку из Црне Горе, Ви сте, да би сте се Вашему оцу осветили, оћерали Вашу жену на Чево, и, од дешператности за Јоцом*) заболи самоме себи нож у трбух, који “на срећу” Црне Горе не осмрти Вас. 

*) Она Јоце, кћер је онога Јагоша Томашева Милића, кога је владика, Петар II. био одвео собом у Дубровник, да му се „омакне” пушка на Али- пашу Сточевића. Била је ванредно лијепа; а пошто ју је Мирко проћерао из Црне Горе отишла је у Сарајево, гдје ју је ондашњи босански везир примио у своме харему. После ју је одвео собом у Цариграду, гдје јој је при смрти оставио неколико хиљада турских лира. Она и данас тамо живи, а ми ћемо о њеним дјеверима мало доцније разговарати опширније.

 

Доцније сте и даље сљедовали у овим и овако “часним” предузећима. Цетињанима је добро позната она Ваша чаробна лампа, која се обично јављаше у извјесно доба ноћи на прозору Ваше спаваће собе, те цетињски враголани, као на примјер они Калајџићи, Татари и Марко Лукин Иванишевић дошаптаваху један другоме: “Сад Ђака Шпирова, сирота, тражи Ику и спрема јој гаћице, да је чистију отправи у Малу Кућу.” Ово је она кућа коју грађани вароши Цетиња иронично називају куплерајем његушког Калифе, а у коју стоји данас Ваш син Мирко, који је и добар, јер се своме срамотном тати из исте сваки пут брижљиво уклони над овоме дође гаирет, да, љубљећи какво младо своје кумче, по коју “китицу” излани! Поменуту сте Ику посље удали за оном рђом из Пјешиваца, те се Мијушко зове. Разумије се, да сте му уз њу дали, сем државне службе, и „Храбру Сребрну” медаљу, а лани његовог сина послали у Цариграду на васпитање са Вашим синовцем у Султановом колежу! Његову (Мијушкову) сад жену, а онда дјевојку, подводио Вам је Шпиро Матановић, капетан  перјанички, којему сте за ту услугу дали да пришије на капицу онај бареч, који се тамо у нас зове „шенацки грб”. 

Височанство!

Ако је наивном прногорском народу загонетно било, што Ви често исприје похађасте оне жабе и блаворе у грозничавом и блатавом Бару, нама “одметницима“ није ни мало. Није с тога, што са фактима можемо доказати: да је она жена Анта Шкутића била сигурно она “вила”, која се вијала изнад Бара и у то српско море онда кад сте лизали оно јаловче Вашег “пјесничког” дара, које се зове, “Пјесник и Вила”. 

У велико се у Бару причаше онда за Ваше ноћно скитање по пристаништу и за Ваш конкубинат са том женом, да се један чиновник барски, именом Иво Шарчевић, изговорио на једном сјелу: “Бога ми, добро иде посао ономе Анту, јер ето му жена приши на капу подкомандијерски грб!” Усљед чега сте, чујући за ово наредили Антовој жени, а Вашој наложници, да Ива убије и тим своју увријеђену “част” опере, па да ћете се Ви доцније постарати, да јој “суд” не учини криво! И заиста, она Вас је и послушала, јер је Ива, нашавши га гдје спава, најприје убила, а по том свега ханџаром на парчета искасапила. Њу је Ваш поштени “суд” нашао криву и бајаги осудио на „вјечиту” робију; но Ви сте се као прави раб Божји и “заштитник” правде и правосуђа, а нарочито угледа црногорских жена и дјевојака, постарали, да њену вјечиту робију сведете на три године, три мјесеца, три дана, три сата, три минута и три секунда, а ево како:

 Једног јутра, ка обично, бијасте дошли на обичну Вашу забаву, а у том театру Ваше куће, којему сте надјели име “Велики суд”. Ту бијаше с вама, у Вашој свити, дошао и један странац, а такође дошао бијаше и Анто Шкутић да Вас моли, да га разведете од његове жене, која бијаше осуђена на “вјечиту” робију, јер га, како он говораше, тај Ваш жандар под мантије (Митрополит црногорски Митрофан-Бан) испод Политог Крша, не’оће развести. Мислимо, да ћете се сјетити оних ријечи, које му их говористе том приликом: “Анто, докле сам ја господар овoj земљи, ти нећеш друге жене имати сем оне с којом си се најприје вјенчао!”

По том сте устали и отишли у двор, да се малко одморите од “великог умног напрезања“, којег сте имали тог дана у Великом “суду”, дијелећи сиротињи, “правду”! 

Истог дана пред вече изађосте, колико да отегнете ноге, до под Бријест, гдје се пожалисте присутним: „како сте веома уморни од државних послова, које сте тај дан обављали па даље: како сте примили нека врло важна писма од свију “седам краљева”, који Вас моле, да их препоручите милости и благонаклоности московског цара”, а у томе устаде Оташ Савин из Роваца, па Вас упита: „Господару! Тако ти ћифота светога Петра жнали за мене цар?!”-  “жна, Оташу, божја ти вера и данас ме је, преко телеграфа, питао за твоје здравље, но одох да му са ове исте стопе одговорим”, одговористе му и одосте, али, разумије се, не, да одговарате цару за Оташево здравље, већ да депеширате на Ријеку Црнојевића капетану Перу Ђурашковићу, да Вам сјутра Ваш јахт „Даница” буде у осам сати справан, и, да Карло машиниста (који је, буди међу нама и Вама речено, страшно на вас срдит због његове швалерке - Марије, коју му, како он бештија ћакула, више пута грабите) дочека Вас парадно на куверти јахта. 

И заиста, Ви се сјутра-дан нађосте тачно у једанаест сати прије подне на Грможур*), гдје поређасте на око себе све (и мушке и женске) робијаше, па по оном Ораовчевом: 

*) То је једно мало острво у Скадарском језеру, а на које се налази црногорска Кајена, гдје је била ради форме и жена Анта Шкутића, о којој је ријеч.

“Погледом чудним по људим’ зјаје,

Гледећ’ га, мислиш, потенчен*) да је”. 

*) “Потенчен”, значи у Црној Гори: повампирен. 

Ви бацисте на ове сужње Ваш, “божанствени” поглед, који прелеће два-три пут тамо и овамо док се од једном не заустави и не прикова на очима убаве Баранке, коју с мјеста позвасте к себи и одведосте собом на јахту, за да ју сјутра-дан (пошто сте ју, по оном хришћанском: ”сужња походити” и “гладног нахранити”, добро поткријепили у Вашему дворцу на Ријеку) предадосте њеном мужу Анту на Цетиње „здраву и читаву”! 

Сјећате ли се, Височанство, града Спужа? - О, како да не сјећате, кад је ту у неко вријеме зјеница Вашега ока била! Ту рекосте једном приликом Машану Божовићу Вашем дежурном официру (ономе, чоче, помозите нам рећи, ког посласте на Крит да “управља војском свију седам краљева”, и да дочека Божа Петровића кад с Вашим пасошем оде тамо, да замијени суморног и остаралог Миноса): “да ће Милован Видов Бошковић, разумије се, човјек такође и он од плаве крви, довести око једанаест сати ноћу једнога чувеног арнаутског вођу, па пошто се исти плаши, да га какав турски шпијун не просочи Султану, да, велимо, поменути официр уклони у то вријеме стражу с капије.” Ви наредисте и Машан изврши, али с том разликом, што кад “Арнаутин” наступи, счепа му капуљу од шињела с главе, и, у мјесто, “чувеног арнаутског вође” упознаде кћер истог Милована, коју Вам њен срамотни отац вођаше да са истом преговарате о ослобођењу Арбаније и Старе Србије испод турског ига! 

Овако што могу радити, Височанство, само људи,плаве крви, т. ј., наши срамотни “кућићи“, а никад и ни у ком случају они, које Ви називате, “никоговићима”, “скитачинама” и „празновима”. 

Ово је онај исти Милован Бошковић, којега, као и Пека Павловића, посласте 1875. године у Ерцеговину, да чова диже устанак, услед чега ce његов срамотни лик налази на више мјеста уз часни лик Стојана Ковачевића и других ерцеговачких војвода, благодарећи, “трезвеним и родољубивим” новинарима из Новог Сада.

 За ону “Бијелу срну” из Подгорице, због које наредисте синовцу капетана Луке Ненезића да убије кришом ноћу њеног мужа и свекра, на то нећемо Вас потејећавати; само оволико упитаћемо Вас: зашто је не осудисте ни на један једити дан затвора, и зашто оно јутро, кад јој се пресуда изрицаше, шиљасте у два три пут Миша Јабучанина (Вашега куплера) код Ђура Матановића пресједника Великог “суда“, и зашто исплатисте истој преко Миша цио парнични трошак уз уздарје једног броша у брилијантима?!

Како сте насртали на част поштене и отмјене госпође Вашега министра просвјете покојног Јована Павловића, о томе нећемо говорити, као ни за друге часне Црногорке, које сте похлапно и на најодвратнији начин покушавали да силом Вашег злата и положаја саблазните, а чије сте мужеве посље упропашћавали и упропашћујете једино на то; што се њихове жене нијесу одавале Вашој животинској пожуди и нагону! 

За фамилије пак, у које сте кроз читаву Црну Гору клицу смртне мржње Вашим блудничким нагонима посијали, служећи се чак и кумовањем, имали би смо цијелу годину да пишемо и говоримо; а ради примјера напоменућемо само случај, који се од стране Ваше и Вашег развратног сина десио са фамилијом Јевта Вулетића, у чију сте кућу на најодвратнији начин изгубили част и нарок Вашем крштеном кумчету и с тога упропастили на вјечита времена браћу Ивановиће! На против пак, Јевтове синове, а преко којих сте и саблажњавали њихову сестру, а Ваше крштено кумче, Ви сте наградили на један врло скандалозан начин, који је својствен само Вашему дому! На име: Ви сте томе друштвеном шљаму и олошу даровали ту „Велику Локанду” на Цетиње, а коју су грађани аустријски из Боке Которске на акције за своје рођено новце 1864. године зидали. Даље, Ви сте те куплере своје рођене сестре поразмијештали на разне повеће положаје кроз та министарства, као на примјер тога балавог Илију, којег сте поставили за првог секретара у министарству спољних послова (Квалификација овог чиновника састоји се у три разреда основне школе, а један је од најнеозбиљнијих младића у Црној Гори: али најзад, шта ће му боље квалификације него што је Јаница или Милица и Љубица његове сестричне?!), и ког сте се чак осмјелили предложити г. генералу Велимировићу за I-ки степен „Таковског ордена”, а такође и његовог брата Вука, што су, разумије се, обојица одма и добили. На исти начин, Ви сте ове рђе и кукавице дали декорисати и са орденима руским, турским, аустријским и талијанским, а за те црногорске нећемо ни говорити, јер сте им одавна изгубили сваку вриједност и значај. За ово можете питати, ако Вам се мило увјерити, којега год хоћете поштеног Црногорца и, сваки ће Вам казати: да сви ордени у Црну Гору, а особито наши, не висе о прсима људи и јунака, век о прсима шпијуна, кукавица, лажова, удворица, убица, сплеткара, коцкара, пјаница, лупежа, блудника и пезевенка Ваших и Вашега дома! 

Да је у ствари ово што казасмо, ево кнеже “витеже“, да Вас одма на овом мјесту увјеримо, јер и иначе на реду је, да говоримо о шпијунак у Црној Гори, а која стоји у најтјешњој ве са свима поменутим пороцима Вашим. 

Височанство! - Ми би с гнушањем и ћутећки пријешли преко онога, да се на жалост није и нехотимично нам наметнула ствар о којој смо до сада говорили и која је од врло скандалозне природе; тим прије би пријешли преко оваквих прљавштина Вашега дома, што нам озбиљност и наша и овог часног предузећа налаже, да будемо што више тугалљиви на прам онога од чега се сваки поштени и образовани човјек гнуша. И одиста, ми не би ни оволико говорили о Вашим горњим пороцима, да исти нијесу, на несрећу Црне Горе, тијесно скопчани са диобом свију државних служба и других  почасти и награда у нашој земљи. А пошто се једна таква ствар у свему свијету назива корупцијом и деморализацијом народном то нијесмо (што ћете нам и сами признати) смјели преко тога ћутећки пријећи: те усљед тога смо и напоменули узгред она три-четири примјера, између неброја њих. Но, ради кратког простора ове наше брошире, ми се нећемо ми дуго ни на шпијунажу Вашега дома задржавати, мада је то једно од највећих зала, које као мора притиска наш народ у Црној Гори. Толико само поменућемо одношаје Ваше са двије-три породице, које су шефови цијеле шпијунаже и распростирања деморализације у Црној Гори, а то ће ипак бити једна довољна слика онога кобнога рада Вашег, с којим злонамјерно и систематски подгризате и рушите из темеља основ моралу у нашу земљу! Да почнемо најприје са куће Јабучке, и, да видимо, шта је она према Вама, а шта Ви према њој, а обоје вас што сте према црногорском народу.

Височанство!

У тој кући има данас двадесет одраслих мушких индивидуа, на које сте раздијелили близу шесдесет најважнијих Државних служба; дакле: по три службе на једнога*). 

*) Тако на примјер: Мишо Јабучанин, данас је у једно исто вријеме и главни државни контролор и управитељ Ваших добара и маршал двора и ађутант Вашега сина и шеф све Ваше полиције; а Шпиро његов синовац: директор пошта и телеграфа, економ болнице, официр, управитељ вароши Цетиња и т. д. и т. д. Исто важи и за све остале чланове и зетове те куће. 

 

Из исте куће поудало се је, у ове последње десет година, за разним куплерима Вашим и Ваших синова, неко петнаест дјевојчура, којима сте, свакој без разлике, нешто ви, а нешто Ваши синови прћију приправљали, но не прије него што сте им одузимали оно, су чим се свака поштена дјевојка поноси да у кревету свога будућег и законитог друга недирнуто донесе. Као браћи и очевима, тако  сте, Височанство, на исти начин безочно њиним мужевима раздијелили по двије и по три државне и службе, те се данас с поузданошћу може рећи: да у цијело Црној Гори нема ама баш ни једне гране државне управе, у којој не заузима по неколико од првих мјеста или један Јабучанин или један Јабучки зет, тако, да чланови и зетови ове срамотне куће сједе данас на челу двије трећине државних служба у Црној Гори ; а ко су пак ови Јабучани, најљепше ћемо, Височанство, видијети из мемоара једнога нашега друга, који опис овдје дословице доносимо: 

“……….Историја ове породице тако је стидна и гадна вели наш друг, да кад бих могао без њеног материјала описати слику кнеза Николе, ја се заиста не бих никад усудио, да са истом читаоцу штомак на тугу и бљување побуђујем, колико је гнусна и одвратна! На исти начин, кад бих знао, да ове моје записе неће читати нико сем мојих земљака, не бих ни говорно овђе ништа о пореклу те, по све презрене, куће у Црној Гори, будући њени су чланови и одвише познати и посљедној баби из Црне Горе; али, пошто је могуће, да ће и ко други ове моје мизеријалне странице претурати, то, вељу, и налазим за нужно, да га упознадем, па и ако површно, са инфамном историјом те породице.

Јабучани (то им је право презиме, а данас ее зову Поповићима) воде порекло од оних потурчењака црногорских, што са Станишом Црнојевићем издадоше Црну Гору, па те на Обод, Дубовик, Дупило, Под-Буковицу, Јабуку и кроз остала црногорска племена бијаху подигли мунаре и џамије, и, те у мало не обратише цијелу Црну Гору да похули на Христа, а клекне пред Мухамедом. Но ненадмашимим пожртвовањем и прегнућем поштених Црногораца то браство, као и остала мухамеданске вере, присиљено би на Бадњи-дан 1702. године да се покрсти, и, да те исте ноћи бадњак у славу Христова Рождества наложи и вином прелије. 

После тога знаменитог по Црну Гору догађаја, та су се браства почела мало по мало навикавати новоме стању ствари, да се кроз педесет година при већем дијелу од њих није могло примјетити никаквог трага од Антихристијанства. Једино Јабучанима је Христое за више времена и после крштења нешто ситнији од Мухамеда изгледао; ствар, која их је сасвим рђаво код у опште цијелог нашега народа препоручевала. Додај к’ томе карактеристику те ниске породице, т. ј., њено кицошење и вјековима потврђено неваљалство и кукавичлук, па ћеш, драги читаоче, веома лако разумијети у каквом ју понору презрења наш народ и дан-данашњи држи; презрење у осталом сасвим оправдано, јер кад се размисли човјек, да од данашње Црне Горе, после толико нападаја од стране Турака, не би ни трага било, да ју нијесу једино јуначка и прегалачка срца њених синова бранила, велим, лакше ће се и појмити, како је у њој презрен сваки онај Црногорац, који за њену самосталност није готов у сваком часу свој живот и све своје да жртвује. Па, будући се не нађе од поменутог браства никад ни један, да у толико времена погине на бојно поље,*) а још мање да уграби и донесе икад икаквог јуначког обиљежја у слагалиштима државних трофеја, то се даје само по себи разумјети, да узимљући у обзир ратни занос и војнички дух свију наших горштака, да су, велим, Јабучани, свагда и у свако вријеме од свога постанка били у нашу земљу, због неваљалства и кукавичлука, биљега спрдње и поруге. 

*) Ух, јес, неког дугачког Јоша обранише Турци у Бару под неком мазгом, под којом се бјеше сакрио да пиша на њега.

 

 Уз ту спрдњу пак, против њих сваки Црногорац гаји и смртну мржњу, јер повукоше и лажови у највећом степену, у исто вријеме кад и у сплеткарству толико изврсни, да су способни, што но ми Црногорци велимо, и два ока у једној истој глави завадити, па се свагда на вријеме натраг повући, те са стране своје жртве да исмијавају. Једном ријечју: њихово друштво и дан-данашњи избјегава у опште сваки поштени Црногорац, сматрајући чак и земљу по којој ма који био од њих гази, да је више исте и сами Бог гладан! 

Налазећи се, дакле, под тако тешким теретом народног презрења, они су у свако вријеме настојавали, да побољшају пред Црногорцима то несносно стање своје куће, па су чим било; али требало им је у ту сврху задобити најприје симпатију каквог јаког, у исто вријеме кад и - поквареног човјека, коју они нијесу могли наћи у особи никаквог поштеног Црногорца до времена Николине владе; а кад је овај мангуп владаром Црне Горе постао, ствар се одма преобратила у корист њихову, а ево како: За вријеме владике Петра I., живио је у то браство један поп, који се Лазо Савићев звао. 

Овај поп покуша једном приликом за вријеме владике Петра II., да здипи (украде) “светога” Петра, па у ту сврху опјани калуђера Петронија, који је држао кључеве од његова „ћифота”. Ово учини, па оде код прота Јока Шпадијера, ондашњег владичиног капелана, те му каже своју намјеру у смислу овога: ”драги попо и друже, ја сам погодио с Рамом Црнијем Турчином из Подгорице - мојим рођаком, да дође под оне врбе на Салковину, и ту, да му светога Петра предам, па он да га однесе у Скадар и ту да га стави на одкупе, па паре да подијелимо - заухар је, попо, бар једно сто гроша дићи овако олако овијем палиногама с Његуша, а и сам знаш, да би ваљале на овако злу годину. Сад ако те је воља, хајде и ти са мном у друштву, па да подијелимо онај мој дио, а Петронија сам добро опјанио.” Но, поп Јоко, као човјек, за ког се знаде да “одвише мрзи” новац не хтједе се примити тога посла, а богме свјештеник је, а уз то и “богобојазан” човјек, па му није подобало, да тргује, “светијем” Петром као са неким нашим друговима с тога се и поп Лазо попишмани, те „светог” Петра оставише на миру.

Овај је поп држао на Цетињу једну меану и продавао у истој вино и ракију то је била онда једина крчма на Цетињу. Сем неколико кћери имао је и пет синова: Видака, Филипа, Ђурана, Миша и Стева, које је сам научио да држе рачун од крчме и да му при разним црквеним службама одговарају. Најстаријега од њих, Видака, дао је запопити оно исто јутро кад је срамни и безвјерни владика Петар II. тог дана за вријеме службе божје, а једном ријечју, запопио 72 ђакона. (Ово је учинио пред свој полазак у Италију; а зашто, о томе ћемо доцније говорити). А да би нашао пак, ону симпатију, која му је нужна била да отклони од себе презир и мржњу околних, он је добро схватио, да се у стварима такве природе најбоље може успјети помоћу уплива какве лијепе женске, а особито, кад је та женска од какве чувеније породице. Па разгађајући с’ те на ову, а знајући, да би наши глибави и вашљиви “племићи“ чак и своје вито ребро, а камо ли кћер, за квартуч ламбека (¹/⁴ од литра, шпиритуса), или мјешину вина дали, то је наш поп Лазо Јабучанац почео да размишља на овај начин: “Ја стојим на Цетиње, престоници Црне Горе, и држим ово мало пића на продају; ови наши главари долазе овдје ка обично сви гладни и жедни, да авдес пред кнезом и војводом Мирком чине; те кад је овако, који је то од ових наших племића, који не би дао своју кћер моме сину Филипу, а кад унаприје зна, да му посље тога не би никад квартуч шпиритуса или штукаљ меса на моју трпезу нестао, па да би макар и за педесет дана исскрај Биљарде и Бријеста побаучке пут кнежева двора, као теле у пова врата, пиљио?” 

Је ли поп Лазо Јабучанин овако размишљао или не, то не знам: али у ствари, поред цијелог презрења, које му над браство и дан-дањи од стране свију Црногораца стоји, он одиста успје и ожени свог сина Филипа кћерком Јагоша Томашева Милића из Бјелица, које значи у нашој земљи кћерком једнога од најпрвих црногорских „племића“; а по врх тога, веле, да је и та дјевојка била једна од првих љепотица оног времена у Црној Гори. Њено крштено име било је Јована, али усљед ненадмашиме њене љепоте и кицошења, њу су наши младићи ондашњег времена, тепајући јој, назвали Јоце, и она је и дан-дањи остала у памети кроз Црну Гору под именом Јоце Јагошева …….. 

Никола је по ваздан размишљао, како би ју могао имати, и заиста млади кнез не проведе дуго у томе размишљању док му се створи пред очи слика Миша Јабучанина рођеног брата Јоциног мужа, преко којег, закључи, да би се најлакше могао бацити у крилу и загрљају гиздаве Милића одиве, а ево како:

Мало прије рекох, да се поп Лазо, отац Мишов и Филипов, домишљавао, како би могао и на који начин уздићи своју кућу и у исто вријеме довести је до нечега међу Црногорцима. Први дио његове замисли испао му је, као што смо видијели, добро за руком, оженивши свога сина са поменутом дјевојком; а онај други довео је у скоро за тим до краја умоливши војводу Мирка да би његовог Миша примио у двору, па било макар да и дрва цијепа (тестери), што му се и испунило ………..” 

Ви сте, дакле, преко овог ниткова провели пуне четири године у радости и губљењу части свога поданика; а како се је овај срамни ваш и Јабучки идилијум и адултеризам окончао, то смо мало прије видијели; а да би сте знали шта се и са несретним Филипом догодило, нужно је, да Вас потсјетимо, да је он одма напустио Црну Гору, њеног срамотног господара и још срамотнијег брата свога, који, тргујући са чашћу своје снахе, доспје, да данас, на поругу Бога и поштења, буде под Ловћеном већи кнез и од самог Вашег Височанства! 

О томе лијепо каже наш друг на истом мјесту: “……Па зашто би ти већ, драги читаоче, загонетан изгледао уплив, којега Јабучка породица има код кнеза Николе, а кад ти се лако домислити,  да је после срамне продаје своје снахе Мишо и даље за такве ствари ревносно служио свога срамотног господара; те од туда интимност међу њима, а од туда на послетку и тридесет и осам година дугог времена, да се не раздвајају више него поклопац и котао или врана и кукавица!

Једини Бог зна за онај број жена и дјевојака којима су поштење узели, а једини Бог зна колико су Црногораца зајмили злијем путовима, који се год одупро томе њиховоме безобразлуку; па напослетку једини Бог зна колико су дјечице потровали и у нужнике бацили, тек да скрију – Никола силовање, а Мишо подводаџилук! И вјеруј читаоче, да кад би ова рђа из Јабучке куће или који му драго његов брат, рођак, синовац или зет подметнуо ногу и самој кнежевој жени, да би чак и њу успио да протјера из Црне Горе, а камо ли каквог другог сиромаха!*) 

*) Г. г. српски новинари! Коме би од Вас мило било да му кнез Никола даде орден, нека напише у своме листу два-три лијепа чланка о Мишу Јабучанину и његовој кући, и ако тај орден не добије у најскоријем времену, да ми нијесмо људи!

  

 Добро је рекао брат кнежев Божо Петровић једном приликом истоме мени: „Кад хоћеш што да изговориш, пази да ти се и под твојом капицом није сакрио какав Јабучанин!” Но нека је то све Богом просто кнезу Николи: али никад (но нека је проклет на вјечита времена) што бар своје синове будуће господаре Црне Горе, предаде на васпитање њему, Мишу, и његовој браћи Јабучанима! …….”

Тако наш друг, а и ми се потпуно слажемо са тим, но на то ћемо се повратити одма чим проговоримо коју још о двјема трема фирмама кроз Црну Гору, сличним овој о којој наш друг говори.

На примјер: кад би смо Вас упитали зи синове Малише Татара - Ника и Стева, шта би сте нам могли ичега лијепог о њима казати? - О Стеву смо Вам нешто прије говорили, а сад ћемо поново о обојици.

Та два најодвратнија цетинска скалцакана, најприје су били послужитељи при телеграфу. Па по ономе Вашему: “да од магарца можете створити коња, а од Јована Бабина војводу.” - Ви сте их електричном брзином испели до првих положаја

у нашој земљи. Но то није никакво чудо, кад се зна, да они имају четири доста љепушкаете сестре. Нама, који знамо како су ова двојица дошли до таквих положаја чисто стане ум и грозинца нас ухвати, чудећи се колико је спануо морал у Црној Гори и до чега је та јадна земља дошла, благодарећи Вама - шириоцу таквог морала!

А како и да се не чудимо и да не заплачемо на рушевинама онога негда заиста сјајног поштења црногорског, као пророк Јона над пропалом Нинивијом?!  - Прије неколико  година жали се њеном Височанству жена Јована Јовићевића на свога мужа, да је напустио кућу и дјецу, а ступио у полни сношај са Милицом - сестром ова два Татара. У прилог своје тужбе прилаже уз исту нека писма и прстен од косе ове развратнице, која бијаше као успаљеница узјахала на ожењеног човјека, принуђавајући га, да напусти своју жену и дјецу, па с њом да бјежи по свијету! Како се је та сирота у исто вријеме жалила и министру војном (шефу њеног мужа) у присуству Јанка Вукотића и Сава Ивановића, а за исту ствар, о томе нећемо говорити, јер је то поменутом Јанку (садањем Миличином мужу) и сувише познато! 

Даље, та иста развратница не излази читаво једно љето никуд из куће, нити је ко виђа, а то с тога, што је била бређа (затруднила) са Вашим сином Данилом*) тим чувеним цетињским онанистон, развратником и сифилистичким враноловцем! 

*) Дијете, које се родило из тога блуда удавили су заједно насљедник Данило и Златана Андријина (сестра књегињина), па га убацили у нужнику Златанине куће у којој се та часна жена команданта све стајаће војске и отелила!  

 

Па мога ли се удати у Црну Гору таква једна блудница? - Мога, Височанство, и то врло добро, или боље рећи никако, чим ју узе бестидни командант “Све Ваше стајаће војске”, - т.ј., онај исти Јанко, који сеираше оно јутро у министарство војно, кад се, као што рекосмо, поменута жена Јована Јовићевића жаљаше министру на ову исту успаљеницу, да јој је мужа узјахала; јес, њу узе тај исти Јанко, који је, буди међу нама речено, још и брат њеног Височанства. Дакле и још један доказ више: да овако што могу само „племићи“, „кућићи“ и „сојлије” учинити!

Сад дозволите, да се обратимо са неколико ријечи Вашој жени! – jес жени јер се и Бог именом зове! 

Ваше Височанство милостива Књегињо!

Јесте ли Ви знали за ову вјеридбу Вашега брата са поменутом проститутком? - и ако сте, како могасте дозволити, да се крв царско-руске и краљевско-италијанске куће мијеша и сроди с крвљу онога пињатара с Цеклина, који се Малиша Татар назива; а већ да и не говоримо о мијешању те крви с проститутском крвљу Шпира Моне?!*) 

*) Књегиња црногорска је од једног браства, које је у погледу проституције превазишло свако друго у Црној Гори. Тако једна њена рођена сестра (удата за Ћетком Пејовићем) имала је као дјевојка троје копилади а друга њена сестра родила је копиле 1892. год. са својим сеизом! 

 

Јесте ли заборавили ону тужбу (и оне прилоге уз њу) Јована Јовићевића на ту садању Вашу снаху ? - Размислите, Височанство, каква изгледате сад пред очима поменуте сироте, а већ нека каква изгледате пред овима нашим! - Брука, Височанство, стид и покор, што жртвовасте част Вашега брата и своју разврату Вашега одавно пропалог и изгубљеног сина Дангуба!!!

Сад, да чујемо и Маша Врбицу, како, као њихов (браће Татара) бивши шеф, њихово поштење дефинише: „Ова два скацалкана и руфијана моја и својих сестара доста је кад се каже, да су синови Малише Татара! - Ја сам створио од њих по изгледу некакве људе, ако се у опште од буњишта може човјек створити. Што сам год хтио и желио да ме те двије рђе послуже, то сy ми све ропски и сервилно учинили, почињући од: да ми своје рођене сестре подведу, па до да ми чак и свијећу при таквим мојим потребама држе. Увидио сам, да су добри за све, што се шпијунаже тиче, јер пуни најодвратнијег цинизма, а обдарени најгаднијим језуитизмом, и као такви, били су изврени у овом послу. Но најпосље, кад сам их најео и одјео, почели су и мене да шпијавају; а то исто, мислим, да раде и сад на прам њихових садањих шефова!” 

Толико о тим Татарима и Јабучанима, а већ, Височанство, да и не говоримо о другим потчињеним фирмама и филијалима ове врсте, као на примјер: о Лазовићима из Куча, о Меденицама и Дожићима из Мораче, о Лукачевићима на Подгорице, о Зорићима, Луки Божову и Вулетићима с Цетиња, о Косјерачама из Грађана, о Јовићевићима и Поповићима с Ријеке, о Никовићима из Пиве, о Томићима и Церовићима из Дробњака, о Пекићима из Језера, о Кусовцима с Љуботина, о Кривокапићима из Цуца, Попу Ђоки и Марку Пекову из Пјешиваца, о попу Шћепу Мартиновићу и другима из Никшића, о Вуковићима и Војводићима из Васојевића, о Павлу и Јовану Пламенцима из Црмнице, о Шпадијерима из Доњега Краја, о свима Његушима (Вашим племеницима) без разлике, о Ђузи и Лалу Вукотићу с Чева, о Радовићима из Бјелопавлића, о Цековићима из Пипера, о Јовићевићима, Ђуровићима и Ђурашковићима из Уциња, о Дабановићима из Бара, о Акиму Даковићу из Грахова, о Вашим ујацима из Баица, о Пејановићима из Добрског Села и т.д., и т.д., и т.д. 

***

Кад би смо причали, Височанство, о Вашим одвратни злочинима, које чините у смјеру да би Вас тај јадни и наивни народ сматрао за неку врсту светитеља који иде жив по земљи, какав би сте изашли пред очима образованог и просвећеног свијета? Гадан, безбожан, срамотан и, у кратко рећи: Вас би Православна црква морала прогласити за јеретика и избацити као недостојног сина из крила свог! 

Злочине такве врсте, Ви чините готово сваки дан, и, о томе, ми би имали да напишемо читаву библиотеку. Но на начин, навесћемо овдје бар два примјера, поред једног у трећем одсјеку о киши, и, поред оног што смо навели у првом о оној Вашој пресуди Митру Белову Пламенцу помоћу помрачења сунца.

Тако: кад је случајем ратне среће Лука Филипов ухватио жива на Вучи-До Осман-пашу и довео Вам кад се враћасте од Црквичких Убала, куда бијасте као кукавица за вријеме боја у друштву Висариона Љубише и једног Вашег рођака утекли, Ваши мамелуци и пезевенци, са на челу Пером Сердаревијем, растелалише по Вашој наредби кроз цијелу војску: “како је Лука могао ухватити пашу једино због тога што сте га Ви предходне ноћи уз крст „светога” Петра и упаљену воштану свијећу благословили!”, те на жалост у ову Вашу перфидну и безочну комедију вјерује и данас већи дио наших несретних земљака, па чак и сами Лука. 

А шта да речемо о ономе купусу Ваше матере – оне отрцане баичке вјештице и курве, која је већ и липсала?!

Сјећате ли се, како иста залијеваше једног дана (1887. г.) купус ког бијаше засадила у једном углу дворске баште, па кад дођоете код ње у друштву тридест-четрдест Црногораца, да јој рекосте: “Нане, да Бог да јаки, да се прије два дана осуши то зеље (купус)”?

И заиста, Ваша се„клетва” испуни, но не вољом светога Николе, већ мистификацијом јеретичког кнеза Николе, који нареди Перу Сердареву (ово је капетан перјанички и рођак кнежев) да узаври два-три велика котла воде, па да ноћу, у највећој тајности, залије с том врелом водом сваки стручак оног купуса. Сјутра-дан дадосте, поред Ваше мајке, скупити понова и оне исте Црногорце код купуса, који, кад видеше да је осушен (увео), почеше да се узбезекнути и стрављени крсте пред Вама, као пред неким бићем божанске силе и моћи!

Ово је нешто попут онога „чуда“, које учини Ваш предак - онај његушки шарени “светац”, те укле једном приликом један брестић под манастир пошто му опарио бјеше жиле врелом водом, те се осуши. Такви сте Ви чудотворци његушки! 

Срамне Ваше операције, сличне овој, учиниле су и чине да и данас има људи у Црној Гори, који би на Ваш миг наредни били да чак и свога рођеног сина закољу, а с’ убјеђењем, да то није грехота учинити само кад Ви то хоћете и желите! Јес, овакве Ваше операције чине, да и данас има један велики дио Црногораца који с убјеђењем причају на разним сјелима и скуповима: Ма јес, тако ми Бога, да господар прокуне и оне букве у Сињавину и оне би увенуле, а камо ли, да се грешни човјек не осуши, кад га он прокуне! 

Да је пак истина, да, усљед оваквих Ваших операција, има и такових Црногораца, који би по Вашој наредби чак и самима себи живот одузели, доста је да наведемо овдје онај трагични призор, те одиграсте са оним Пипером код самог мора под Бар 1882. године: 

“Дакле, ти велиш да сам ти добро мио је ли?” – “Јеси господару, тако ми светога Петра, милији и од моје главе!” одговори Пипер. “Е па кад је тако, а ти хајде, па скочи и удави се ту у море, те ми докажи да збиља не лажеш!” - Речено, и, за тили час шћаше бити и свршено да Пипера, који се залеће да нађе вјечни стан у амбисе Јадранског мора, не ухватише по Вашој наредби перјаници на саму ивицу копна!

Но сигурно, сад ћете нам рећи: Па то је доказ да ме љубе Црногорци, а Ви пишите и лајте што хоћете!

Није истина, Височанство, да је то доказ икакве љубави Црногораца на прам Вас; на против, то је доказ да Црногорци нијесу никакав народ, а такође и Ви да нијесте никакав владалац, већ једна ординарна варалица, која на поругу Бога и деветнаестог вијека - одиграва у сред срца просвећене Европе овако скандалозне комедије са једним, залуд, храбрим и честитим народом, који је бољу судбину заслужно од ове, која га дави и у мраку окована држи под управом Вашом и Вашега дома! 

Да Вас питамо сад: У коју врсту злочинства спада она гатка Ваша, коју протуристе кроз наивни народ црногорски као сушту истину, а да би њом свога таста преставили као неког Херкулеса народу прногорском? На име: Ви растуристе глас, да је та гњила трпија од Вашега таста надмашио у снази чак и Александра I. - Цара руског. Том Вашом безочном гатком покушали сте, да Великог цара (највећег Вашег добротвора) омаловажите. Растуристе: како сте Ви и Ваш таст једном сјеђели са Царем у једној сали Зимског дворца у Петрограду, како је цар том приликом после кафе изломио рукама једну коњску потковицу, на како је Ваш килави таст скочио одма после тога на ноге, и, да би доказао Цару, да је „Црногорство” веће и од Словенства, а камо ли од Српства, одма наредио, да се доведу два најдебља бика, које је Русија одгојила, па како затегну (замахну) сабљом прас! - те једног па другог на по двије половине пресјече, “изотопрве” (одједанпут) и то уздуж, а не попријеко. Даље: како се је цар, видећи ово чудо, тако био уплашно, да сте Га Ви на једвите јаде малко умирили и ослободили, што Га је после та нечувена снага Вашега таста толико занијела, да изговори Вам ове ријечи: “Е, кад је Ваш таст такви, молим Вас дајте ми Ваше кћери за мојом браћом, дако (шат) моја кућа, кад се смијеша с његовом крвљу, постане чвршћа и јуначнија!” 

Височанство! Ово није шала од наше стране, већ жива и непобитна истина, и ми се позивамо на све часне Црногорце, да они кажу јесте ли или не овако срамотну гатку растурили кроз сву Црну Гору!  - У исто вријеме са највећим страхопоштовањем молимо нашу браћу Русе, да вјерују, да ми ове Ваше безобразлуке не износимо из пакости на прам Великог Цара, већ из највећег поштовања и љубави на прам Његове успомене и братске Русије, коју очајнички кумимо и преклињемо, да о српском народу у Црној Гори води мало више рачуна него до сада, т. ј., да интересе тога народа не запоставља сујети и срамној трговини кнеза Николе!- Ово велимо и зато, што свечано можемо рећи, да је без изнимке сваки Црногорац вјеран Русији и њеном Високом Царском Дому ништа мање него што може бити један Гурко или но што је био један Кутузов. Ми не знамо данас ни за кога на овом свијету сем једног Бога, за једну Русију и за једну Србију: па кад је тако, мислимо, да с правом можемо очекивати, да та Русија и њен Високи Царски Дом мало више него до сад обрате пажњу на она злочинства и безакоња која Његошев дом чини од наше јадног народа! 

Височанство! Нећемо да Вас запиткујемо што, слично горњем лајању, имате смелост да при разним селима у Вашој Оџаклији чак и Наполеона I. више пута никоговићем назовете, јер знамо да то чините с тога што је Он (Наполеон) од једног простог потпоручика с временом Император постао; само валан жао нам је, што се у те прилике не сјетите, да Његов отац бар није прасице ћерао по Корзики као онај Ваш по Љешанској нахији и Његушком пољу, па и то за читаве десет година после Вашег рођења! Никоговић и погански син, Ви сте Височанство, који тако олако заборављате она времена кад Вам мајка ћаше донијети сомун љеба из Котора да се гладни наједете код коза извише Ђевојачког Дола, а Великог Наполеона оставите на миру, кад не знате и кад Вас никоговина заноси да Његово легендарно име не умијете да поштујете! 

***

Височанство! Рекосмо негдје, да ћемо се вратити да коју ријеч проговоримо и о моралу Ваших синова, а такође и о великом злу, ког сте учинили Црној Гори, предавши их још из малена на васпитање Мишу Јабучанину, који је од њих створно развратнике и зле духове, за у опште цио српски народ. Али давно се је рекло: “какво дрво, такав клин; какав отац, такав син”; према чему изгледа, да сте баш нарочито и настојавали, да учините све што је могуће, те да се, сагласно овој духовитој народној пословици, Ваши синови ни у колико не удаље од прљавог рада и понашања Вашег Височанства. 

Тако: Ваши синови нијесу од Вас изостали ни у чему, ако шта више нијесу крочили мало и напријед у свима могућим скандалима, развратима и злочинствима. Најела се скитачад и балавци и налокали те крволочине јадног црногорског народа, а од оца и матере не видијели ништа што је поштено и племенито, па жаре ли жаре! Ако је да се пјанчи, пјанче се; ако је да се називају црногорски јунаци “магарцима”, називају их; ако је да се скита ноћу да се обијају врата и пенџери мирних фамилија, обијају их; ако је да се дјевојке црногорске обесчашћавају силом злата и положаја, обесчашћавају их; ако је да се трују копилад и бацају у нужнике, трују их и бацају; ако је да се с врх басамака Вашега двора бруче и грде поштене Црногорке, бруче их; ако је да се кокоти и ачи као кокот без репа, кокоте се; ако је да се од будала прави паметнима, праве се: па најпосле, ако се икоме у Црној Гори може рећи, да је рђа и сплачина, то се заиста може рећи и Вашим синовима, који такви какви су, и како их је Бог нагрдио, а кад би били синови једног обичног Црногорца, не би им могло припасти у Црној Гори ништа друго сем до: да цијепају дрва или да чувају козе, као што сте их и Ви чували! 

Да је ово што кажемо о њима жива истина, доста је да о овим параситима друштвеним наведемо по два-три примјера из албума њиховог подлаштва и неморала.

Тако: Дангуб (Данило), између осталог добар је да почасти каквог поштеног Црногорца са цигаром напуњеном барута, па кад овај, весео, што га је толико почаствовао будући господар Црне Горе, запали цигару, она, разумије се, учини своје, а Дангуб тада, пун најодвратнијег цинизма, да препукне од смијеха и радости, гледајући своју жртву како чисти паљевину од бркова испод носа! Тако што учинио је једном приликом и од Сава Краљевића с Цеклина, којега сте Ви после морали скривена држати у подруму Вашега двора (тамо међу мачкама и керовима код Јоша Штитара) за шестнаест мјесеци, т. ј., док су му други бркови изникли и порасли. 

И дан-дањи (а тобож је, благо му тати и мајци, а већ нека земљи, којој ће, не дај Боже, бити господар, већ у двадесет и осму годину) не може проћи да захвати воде поред његова дворца никакво дијете, што му с пенџера неће проврћети Флоберским сачмама уво или бутине од нога. Тако што, он је учинио и од сина и дјевојчице Станка Бабина, а да и не говоримо о Нику Милову с Његуша, о Лазару Перовићу из Пипера, о Јевту Вулетићу с Цетиња и о безброју других сиротана! 

Даље, овај гобави и ракитични богаљ, коме је сифилизам прогризао већ гркљан и ртењачу, добар је, да се, као сваки градас (врана без репа), јавно пред Црногорцима безочно хвали “како му не може остати читава никаква жена, коју само један пут очима види”, и шта више, он је добар, рђа једна!, да угљеном по дуваровима свога дворца испише из освете ноћу најпогрдније пашквиле на адресу какве часне дјевојке, која му је за око пала, а која га презире, па изјутра, да окупи око себе своју срамотну свиту, те да ју упита: “за Бога шта је ово, и ко је ово написао?” -  на чем: Тато и Томо Баица, Јошо Перуновић, Нико Дубовичанин, Ђуро Грађанин, Јошо Цуца, Перо Сердарев, Јошо Штитар, Нико Пејановић, Наше Гојков, Рађо Милованов и Мишо Јабучанин*) једногласно одговоре:” Ко је, да је, истину је написао наше огријано сунце!”; из чега се, ови срамотии руфијани цетињског Содома, размиле као жути мрави кроз варош и разтелале по његовој наредби: ”како је та и та дјевојка непоштена, и, како се скита ноћу којекуда”. 

*) Овдје смо ову „свиту” поређали не по рангу којега поједини имају, већ по томе како који стоји на гласу код народа; иначе Јабучанин и Пејановић по рангу су најстарији, а као што видите Тато и Томо по поштењу. Боже! Лијепе ли и поштене ките људи Ох!, дивно ли их је видијети са Дангубом на челу, а нарочито онда кад им се још и Вимер придружи, па над парадним маршем владике Данила зајезде уз пјацу, за да се зауставе пред кућом Јанка Вуковића и ту да запјевају: “Онамо, онамо под брда ова, казују да је Миличин двор.” Бррр! 

О овој одвратној индивидуи имали би ваздан да причало таквих скандалозних ствари, од којих би се читави свијет ужаснуо и упрепастио. Тако на примјер: познато је цијелом Цетињу, да му се мора доводити свака кучка (керуша), која се кроз варош псује (тера).

Па шта ради кад му је доведу? Нареди Тому Баици или Нику Пејановићу да је држе међу кољена, а Нику Дубовичанину или Ђузи Вукотићу да приведу његове ловачке ке- рове; па кад ова пашчад одпочну вршити полни сношај, он будући господар биједне Црне Горе почне да онанише!!!

И Ви, Височанство, знајући за све ово, као и за то, да се је овај Ваш пропали син готово цио распао од сифилизма, те му се већ ни глас не може чути кад говори, имате ту дреку и одвећ смјелу кураж, да сондирате терен на сваку страну, е да би овог отучног неваљалца оженили дјевојком из каквог великог европског двора, јел’ те?!

Не Височанство, Ваш син и физички и морално није подобан и достојан ни за једну најотрцанију сеоцку проститутку, а камо ли да буде за једну часну и отмјену девојку! За њега би подесна била само која од оних десет Мађарица, које се налазе у куплерају чувеног Софијанца у Биограду; те ако Вас Воља буде ми ћемо Вам проводаџирати код истог за једну такву снаху, а која ће ипак довољна бити да у поштењу здрављу надмаши Вашега сина! - А да се је он од сифилизма распао, сједочи и сами “Глас Црногорца”, који у своме броју од 3-ћeг Априла о. г. доноси дословце ову биљешку: “Г. Др. Браун, гласовити љекар - болести  носа и грла – из Трста и са њим Г. Др. А. Камбон и Г. Л. Димитрио долазили су (звани!) ових дана на Цетиње и имали су част бити примљени у аудјенцију код Њ. В. Господара.”

Овоме, ми би имали додати оно: а долазили су за то, да држе конзилијум над Вашим сином, те да виде, да ли се овај несретник може икако спасти од сифилизма, који је у његовој кри, а нарочито у грлу и носу, узео великог маха - Ej Bисочанство, почела се одазивати народна клетва, и право Ивановић вели: „Који Црногорац жели пропаст кући Петровића, нека се непрестано моли Богу, да што више буду живјели синови кнеза Николе, јер они, онакви какви су, доказују, да Бог хоће кроз њих да ужасно казни њиховог оца за онај страховити број злочинстава која је починио и чини! 

Височанство!

Доста би имали да о овој жени (Дангубу) под брковима говоримо, али толико нам је одвратан, да нам се подригује кад о њему и помислимо; за то хајд’, да га, факина, баталимо; а да видимо шта је и каква је та надувена и ображена будала и џандрљивица Мирко, премда ни о овој фиксираној индивидуи не вриједи да озбиљни људи воде хесапа, јер и онако га је Бог унаказио и дао, “харна”, па нас је страх, да та момчина од љутине и од бијеса не попршти са хатом ту сиротињу те гмиже испред куће Јована Пипера - Љубичина оца, а то је, “милостиви Господару,” такав атлет, да се је чак и са Ђуром Ђевојком (Јабучанином) теглио за прсте, те га је, овај, на једвите јаде мало “понтао”!!

Колико је ово балавче надувено и сујетно види се и из тога што довикује људима са триста корака даљине, да му скидају капу, нагласујући “да је он књаз.” Ово тим прије чини, ако је ту у близини каква женска, да би човјека што више понизио, а себе и своју “књажевску свјетлост“ што више истакао!

А колико пак полаже на то, што, чујући да му Марко Газивода и Павле Поповић ласкају:”како наличи у свему и свачему Вашему оцу а своме ђеду”*), види се из тога, што збиља настојава, да га у свакој прилици имитује било бахатом или помркивањем, било пријетњом појединцима: да ће их убијати чим се ма какве власти дочепа. 

*) Ово је Марку причала негова матер Јоке, којој је војвода Мирко судио за оно копиле те је имала, а те се зове Марко Газивода, а Павлу је причао његов отац Михаило, којему исти војвода Мирко оцијени двадесет и пет тојага на Ријеку Црнојевића, због тога што бјеше неке кокошке и сланину покрао!

 

Жалост је само у толико за Црну Гору што се, Височанство, “нијесте“ брижљивије постарали да ово заједљиво црмничко бизе са крволоштвом Вашега оца, више упознате. Но с временом ће се и то постићи; над у Бога, дако (шат) се данашњи млађи нараштај црногорск не пусти тако женски да га гази ни он, ни његов брат! А за сад нека ужива у својој машти и нека се слика у неглиже-у (или правилније рећи, а што је највјероватније: гологуз), те своје слике дијели дјевојкама цетинског института -   велимо, харему Вашем и Ваших синова!

О осталој Вашој дјеци, нећемо да говоримо ништа, просто из пијетета и великодушија, што, као озбиљни људи, морамо имати на прам њиног мира. Хоћемо само оволико: Како синове тако и кћери, Ваше је Височанство, систематски настојавало да их све без разлике научи, да се још од свога дјетинства навикну гледати у Црногорце неку врсту презрених робова, или боље реки животиња. У ту сврху, Ви сте свако Ваше дијете дотле дотјерали, да чак и онда кад му је једва година дана, пружи човјеку своју ручицу за пољуб, док се ова далеко од њега још за читаве педесет метара налази, и јао ономе Црногорцу, ако му, поред руке, не пољуби и лето од гуњине или ивицу од сукњице! Ето узмите на примјер ту туринасту и малу Вјерицу, па је посмотрите кад се појави испред двора, како напне тај носић, и, како се намргоди пут човјека, који неопажено мимо ње прође! 

А зашто све то? - За то, што Ваше Височанство сасвим глупо мисли, да се на такав ропски начин стварају одани поданици; а по нашем тврдом убјеђењу, то је једна велика заблуда, која је почела већ да Вас скупо стаје, а која ће Ваше синове сигурно и још више, ако их такав поступак с временом чак и с престола не збаци, јер Црногорци, благодарећи трезвености и енергији свога млађег нараштаја, нијесу данас оно што су били; а замислите, како ће страшни бити још кроз тиле три године! Говоре неки вајни и наивни српски политичари: “Ала је паметан човјек онај кнез Никола: - како он, брајко, превари цијелу Европу, јеси ли видио ?!” 

А ми, Височанство, на против, тврдимо, да сте или врло глуп човјек, или без икаквог осјећаја љубави на прам Ваших синова. Велимо да сте глупи зато, што не увиђате, да Вам читави свијет неће моћи да помогне, кад противу Вас Црногорци устану; као год, што Вам ни сами Бог не би могао нашкодити, кад би Црногорци сви листом уз Вас били. - Ако нико други, а оно бар Ви и Ваш дом морате у ово вјеровати, јер искуство је ту. Но, Ваше Височанство, опијено моменталном свјетлошћу извјесних Ваших фамилијарних успјеха замишља: “Па мени је сад лако за свакога, а најлакше за оне голотрбе Црногорце, јер шта они могу мени нашкодити док ми је Савојска кућа ту, и док су ми ту сто и тридесет милиона Руса готови!”

Ни сами Бог, а камо ли Руси и Талијанци не ће помоћи ни Вама ни Вашим синовима, ако се будете и даље свађали са Црногорцима! - а здраво били, видијећете.

                                                                                  

                                                                           ***

Височанство!

По датој ријечи, имали би, да проговоримо коју по Вашим рођацима у опште, јер имали би смо ништа мање него за Вас и Ваше синове, будући, они су сви, с малим изузетком, таман као и Ви и Ваши синови реље и пасје вјере!; али нећемо због тога, да не трошимо бадава вријеме и ову артију. Но пошто они, живећи с Вама у свађи, покушавају на разне кријумчарске начине да докажу српском народу: како сте само Ви и Ваши синови срамотни, а они, бајаги, поштени, и, како сте само Ви и Ваши синови омрзнути у Црну Гору, а они, бајаги, љубљени и поштовани, то желимо, да тој господи бадаваџијама и муфтаџијама искрено довикнемо: Господо Петровићи! - Ми црногорски Емигранти, а преко нас цијела Црна Гора стављамо вам овом приликом свечано до знања: да смо и ми и сви Црногорци сити не мање вас него кнеза Николе и његових синова, јер сте и ви, као год и они, ништа друго, сем рушитељи свега оног што је часно, витешко и узвишено у наше отачаство; шта више: какав је год кнез Никола у нашим очима, ви сте, с малим изузетком, сто пута црњи и гори од њега, - и куку свијема вама, кад он нестане; јер Он, поред свега тога што је зликовац и наваљац, бар је радиша, усталац и има великих способности, док међутим, ви сте, уз остале пороке који владају вама, још и љенчине и незналице; те сумњамо да од вас тамо у Црну Гору, има бар цигли један који би могао погодити колико чини 6x7,  што не би најпре на прсте или на орахе избројио!

Но поред свега овога, вољни смо признати, да је и међу вама било и има добрих, јуначких и врло честитих људи, н на примјер Станко, Ђорђије, Машан, Јоко, Драго и син на Блажо (Но то је исто толико, колико и шест зрнада пијека у мору!), који су баш због тога што су часни и демократични били, грдно страдали од своје остале браће, т. ј., тамак као и поштени поп Васо Јабучинин од оне његове, јер давно се рекло: да кукољ пшеницу не трпи!

Та за Бога, који то Црногорац не зна како се два брата Блажова Ђуро и Марко скандалозно користе код кнеза Блажовим изласком из Црне Горе, те један прима чин војводски, а онај други чин гувернерски из руку онога истог неваљалца који је својим срамним насртајима и лајањем присилио њиховог частног брата и њихову честиту снаху, да на вјечита времена напусте Црну Гору?! А, о ономе млитавом Божу, не треба ни говорити, но нека и даље остане да шета и дува, са натуреном капичицом на нос, од Бријеста до Мурве! Али ипак, нужно је, да га, Жабицу, упитамо за ово:

Божо! Мислиш ли ти, вјере ти, да би кнез Никола чинио таква безакоња кроз Црну Гору, кад би, по каквој несрећи, ти био куражан, одважан и енергичан?! Божо! Ти си највише крив, или управо рећи, твој је кукавичлук крив цијелој овој несрећи, која од стране твога срамотног рођака, дави данас нашу уједничку и биједну мајку Црну Гору !!!

Па кад је тако, онда нека ти и не буде криво, што смо се, ми црногорски Емигранти, одлучно ријешили, да са свима Петровићима без разлике растрсимо једном за свагда! А то, поред осталог, чинимо и због тога, што нас је горко и прегорко искуство одавна научило и увјерило, да би, и најмирнији члан твога дома, само кад би се кнежевске столице докопао, био крволок и неваљалац таман као што су били Петар II., Данило, Мирко и као што је Никола, јер: што год мачка окоти, то мише лови!

Ти се Божо много жалиш, а такође и твоја браћа на кнеза, што ти је бајаги Он сметнуо: прије да постанеш кнез бугарски, а сад гувернер критски. Вјеруј, да и ми знамо, да те твој рођак смртно мрзи, и, да би ти заиста, кад би од њега зависило, стао на путу свакоме напретку; али за ова два мјеста, а то и сам знаш, он ти не би могао нашкодити ништа, само да те је руски двор хтио, узимљући у обзир слијепу Николину сервилност на прам истог. 

Ма да ли болан не знаш, да је Никола један аутомат руски, или боље рећи: један бестидни Сатрап руског двора у Црној Гори, и, да се, као такви, не би смио противити царевој вољи, да овај није нарочито хтио да се преко Шефера, Нума-Дрозе и тебе пређе, као преко какве ћуприје, на Његовог рођака – принца Ђорђа? -  Ту исту игру, одиграо је и Његов ђед 1878. године за да и Он дође до Свог рођака Батемберга (један доказ више: да, гдје се сукња умијеша, да ту нема никакве силе да ју објача); а како у једној, тако и у другој комедији, твој је рођак Никола био само извршитељ царских наредаба и воље (Бравос Никола!), те се с поузданошћу може тврдити, да је ону брзојавну захвалност кнезу од стране Крићана, послао истима руски посланик у Атину - Ону, као год и они кнежев одговор Крићанима, да је кнезу диктовао сам руски посланик на Цетиње - Губастов.

У осталом, ти Божо и сам знаш, да за тако велика и комплицирана мјеста, а нарочито са таквом спремом и енергијом које имаш, не би ни био способан (и ту је твој рођак - кнез праву истину рекао), јер Бугари и Крићани нијесу глупи, да, као јадни и слијепи Црногорци вјерују у светитељство Петровићевог „светога” Петра без носа; а ти ни једнима ни другима не би имао да донесеш собом никаквог другог капитала, сем ако не би викао у Софију или у Канеју: Тако вам светога Петра, слушајте ме!

Ми се, Божо, дотакосмо ових ствари једино због тога, да би сваки факт ставили на његово право мјесто, а не, ни дао Бог, због икакве мржње, јер је немамо на прам тебе.

Заслужује рећи двије ријечи и о томе трбуљатоме шпањолском бику, који се зове Шако, а такође и о ономе крмељавоме Филипу, па и ако је липсао! Јес, треба да се и о њима изјаснимо, и, у томе, бићемо сасвим кратки. За првог утврђена је истина: да би из њега, у које год хоћете доба дана или ноћи исцурио  ектолитар вина и ракије, кад би сте га и у самом нокту уболи: а за другог познато је цијелој Црној Гори: да му је мало које мушко дијете цетинско и подгоричко читаво остало што га није силовао! О осталим балавцима из те куће, не треба говорити, да се не би вријеме губило!

 

***

Сад, Височанство, да се опет вратимо к’ Вама, и да упитамо Вас:

Чему тежите, Ви, са оваком унутарњом политиком, коју смо сасвим површно изложили, у овом одсјеку, и шта управо смјерате с њом да постигнете?!

Који Вам интерес налаже, да од оданих Вам Црногораца злонамјерно стварате непријатеље, и, какву хасну од тога можете најприје Ви, а по том и цјелина нашег државног бића имати?!

Који Вас ђаво учи, да нигдје у Црној Гори не желите видијети имућног, па, према томе, и самосталног човјека?!

Шта управо хоће Ваше Височанство с тим, што брижи настојава, да у Црној Гори све од Вас почиње, и, све на Вас да свршава?!

Шта Вам хоће, да систематски одагоните од себе образоване и карактерне људе, и, у коме смјеру окружавате Вас и Ваше синове са којекаквим безгласним индивидуама и морални пропалицама?!

Какву Вам хасну доприноси она одвратна политика, којом поједине људе уздигнете електричном брзином до на највиша Државна звања, па да их одједанпут у понор недизања сурвате?!

Зашто да не можете трпјети, да у љубави племе с племеном, друг с другом, муж са женом, па чак и брат с братом живи?! За којега Вам је ђавола потребна шпијунажа у Црној Гори и од каквих се то “завјера” плашите, ако сте сигурни, да имате чисту савјест и да савјесно вршите дужност једног часног владара?!

Што Вам хоће она кобна по Црну Гору и Ваш дом пракса, да од богослова правите војника, а од жбира свјештеника?!

Коју корист доноси Вашем угледу у страном свијету то, што се из петних жила упишете, да се у Црну Гору удомаћи она антихристијанска лозинка: “Господар, па Бог”?!

На сва ова питања, Височанство, а и на многа друга ове природе, ми ћемо Вам сами јасно и истинито одговорити са ово неколико ријечи:

Ви хоћете ни мање ни више, но да Црногорац буде роб и чивчија Ваш, а Црна Гора спахилук Ваше ненаситиме и развратне фамилије!!!

Височанство! Најјаче може ударени да удари! - a Ви ћете се и Дангуб сигурно сјетити који Вам ово, “скитач” говори.