Трећи одсјек
Финанције и народна
привреда под управом Његошевог Дома у Црној Гори
“У којој земљи управља државном имаовином
један једини човјек, то није
држава,
већ спахилук тога човјека,
па на он и најпоштенији био”.
X.
“….Што је суђено збити се мора!
Црнојевићи! (читај: Петровићи) Црна је Гора
И наша, људи! Спахилук није
Вашега дома и
фамилије!!...
Ако штујемо у лице
ваше,
Мале фењере уз сунце
наше,
Мираз нијесмо ми
Црногорци
Но мученици крвави
борци!...”,
Вели кнез Никола кроз Деанова уста у “Балканској
Јаловици”; а ми му додајемо на то:
О! куго српска да те
Бог убије!
Докле ли ћеш лагати
истину,
Твога дома срамним
шарлатанством?!
Ваше Височанство!
Како стоји ова грана државне управе у Црној Гори, најбоље
се и најтачније о томе преко једног српског листа из Војводине*) изразила
црногорска Омладина испод Ловћена; а ево шта иста каже о томе:
“……… Материја ова сама по себи сухопарна је, нарочито
за лајика, али је ова област наших разлагања тако важна, да ћемо се морати на
њој мало дуже задржати, молећи драге читаоце, да ради саме ствари и њене
важности, не пожале стрпљења.
*) Новосадска “Застава“
број 29 - 1894. год. Бар за овај лист, који Вам је пријатељски наклоњен, мислимо,
да ћете признати, да га није нико потплатио, да овако што износи о вама у
својим ступцима.
Кад је ријеч о финанцијама знамо лијепо, да
читаоци мисле, е смо ми отворили, “буџет Црне Горе”, па исписујемо цифре на основу
њега и статистичких података, који су битна чињеница при расправи питања ове
врсте, али захваљујући организацији наше Државне управе у опште, а финанцијске
посебно; захваљујући дакле, овакој уређености, или боље рећи, савршеној
неуређености управе код нас ми од свега тога немамо ничега.*)
*) Ене, ене! Ти би омладино хтјела, да “Господар”
буде толико луд, да дозволи, да у касе државне барата ико други сем једино Он.
У свима сувременим државама, без обзира на облик владавине, почињући од Сјеверо-Америчке, Француске и Швајцарске републике, па до апсолутистичке Русије, све те државе имају буџете својих прихода и расхода и то тачно израђених на основу знања, које финанцијерима пружа наука финанцијска и економска, а на основу богатог искуства, стеченог дугогодишњим управљањем Државном народном имаовином.
А да се запитамо, како је у томе погледу у нас? На
кратко: Мјесто да се мудро проучи сваки економски и финанцијски извор и свака
врста данка (пореза), који држава прима од држављана; мјесто да се испитају
утицаји тих данака на економски
и у опште културни развитак народа и државе; мјесто да се предвиде и прорачуне
битне потребе земље и народа, па да се доцније траже средства за подмирење тих
потреба, мјесто свега тога и многог другог, што се тражи за разумно управљање
народном тековином, ми на велику жалост, видимо једну збрку - хаос - јединствен
и до сада невиђен у свијету!
Или збиља, зар може бити говора о каквом рационалном
уређењу финанција у Црној Гори и ако, поред осталих чуда, на Цетињу фигурише и
некивани министар финанције, а постоји и општа “државна благајна” (!), али на
жалост с двије касе, од којих је једна
у министарству финанције, а друга у чувеној “Оџаклији”.*)
*) То је, Височанство, као што знате, она сала у Вашем двору, гдје се картате и гдје конбинујете са “шенатима” пресуде политичких “преступника”. Ту сте и у ову другу касу дали пренијети још у мјесецу Октобру прошле године, те сад Радоје Рогановић “срећан” је, што чешће може долазити у Вашем двору, да Вам чита своја сочиненија.
Па шта је то чудновато,
кад је и код старих Римљана било тако нешто – двије касе aerarium или ти
народна fiscus или ти императорска благајна! Јест, драги читаточе, бјеше тако
код Римљана, али код њих бијаше кључ од прве у рукама народним, односно у
његових преставника, а од друге у рукама императора, а у нас су и од једне и од
друге у Оџаклији. А биће и још мало разлике између нас и Римљана, што се код
њих не пресипаху новци из једне у другу, док се код нас то ради кад год се
хоће!...
Ама може нам необавијештени читалац рећи: “Црна
Гора је неуставна, па на што јој буџет, државна благајница са уређеним
рачуноводством и осталим финанцијским институцијама, које постоје у уставним земљама?” На такво питање, довољно
је упутити читаоца на апсолутистичку Русију. Погледајте финанцијско уређење те
апсолутне државе, па нам покажите други сличан примјер и у каквој уставној
земљи! И збиља, који ли је то финанцијер - министар и у којој уставној држави,
пред којом би се поклонио Вишњеградски?! Ну, ми би отишли далеко, упоређујући
Црну Гору са ма којом модерном државом. Тога, као што се види, није било ни у
старом вијеку. Црна је Гора, на велику нашу жалост, а на још већу срамоту њених
управљача, у сваком погледу, па и у овом држава suі generis - уникум.
Простор листа, гдје
пишемо и вријеме, у ком пишемо не допуштају нам да се упуштамо у детаљно
излагање материје финанцијске природе, а да је по нас особито важна.
Ово не можемо чинити у толико прије, што нам, као што рекосмо, недостају дата*).
*) Та дата допунићемо,
Омладино, ми, на основу онога што смо дознали непосредно из Оџаклије; само
хоћемо сад да најприје тебе чујемо, што ти о томе кажеш.
Али, да нам се не би замерило, да смо горња тврђења
поставили насумице, без икаквих доказа, а може бити и некаквих задњих смјерова -
да нам се, велимо, не би пребацило то, ми ћемо се потрудити, да на основу оног
што знамо насликамо бар приближну слику државних прихода и расхода, те да би на
основу њих могао читалац судити о онима, што ведре и облаче код нас и који се
увијек труде евијем силама, да одрже у сваком, па тако и у овом погледу status
quо. Оцјена Омладине, и ако преко њене воље, би ће сувише блага, јер је то
потребно ради што јаче непристрасности и објективности.
Ну, прије но што пријеђемо на главну ствар,
потребно је напоменути бар ово: у Црној Гори нема се ни појма о каквом
савршеном начину порезивања, као што ће се читалац увјерити доцније, кад будемо
излагали финанцијеке изворе; никакве рационалне деобе непосредне порезе од
посредне, а већ није потребно помињати да се овде и не сања о увађању тако
званог “прогресивног пореског система.” Само ово неколико примјера показаће, да
је овдје све јединствено, чега нема у осталом свијету. Гдіе се још осим Црне
Горе плаћа данак и на сиров материјал и на оно, што се отуда производи?
Па и оно што је порезом по угледању на модерне
државе оптерећено ево како је: на једно рало земље у Црној Гори (рало је шести
дио од хектра) плаћа се 80 крајцера, док се на један хектар земље у питомој
краљевини Србији плаћа невјероватно мање. Док се код нас не прави никакве
разлике у квалитету земље, дотле се у Србији и другим државама земља дијели на
пет класа тако, да се најбоља земља у равном Поморављу, питомом Стигу и богатој
Мачви плаћа само четири динара (1 ф. 60 новч.) од хектра, а на пету класу само
један динар, премда је и ова боља од девет десетина земље црногорске!
Кад се сравни овај навод, па к томе још дода, да
један хектар има неколико јутара, а једно јутро неколико рала земље, онда се
тек види, да је ово просто пљачкање биједног народа, а не порезивање. Оваквим и
овоме сличним начином оптерећено је све, што се могло оптеретити, па и оно, на
што се нигдје у свијету порез не плаћа. Још само остаје, да се заведе и пореза
француских Људевита: “L’ impôt des portes et des fenitres..*)
*) Плаћа, драга Омладино, и на врата и на пенџере,
јер што је лактарина на кућама у Црној Гори, него баш једна врста такве порезе?
Ну, и ово би се можда одавно учинило, али колибе
црногорске нису на луке од прозора, нити ће биједни Црногорац скоро дочекати,
да има куће као остали срећни народи, док су му год овакви управљачи!
Поред тога, што је
оптерећена нечувеном порезом сва земља и све оно, што земља производи; поред
тога, што је порезом оптерећена свака мушка глава од петнаесте до седамдесете
године или како се код нас каже, “пушка” - оптерећена је и стока исто
тако великим данком, да се на сваког коња и говече плаћа годишња пореза од 50
крајцера (1.20 п. д.), а на сваког брава*) од ситне стоке по 20 новчића.
*) Брав у нас не значи што и у Србији. У Србији се
брав зове свиња, а у Црној Гори бравом се зове: овца, коза, јагње и јаре.
Па се није заборавило ни на воденице и ваљаонице
(ступе), на које се плаћа годишња пореза од 10 фор. (Није Омладино, него по 60
и 70 форинти.)
А шта да рекнемо о увозним и извозним царинама,
које чине велики дио прихода оне благајне у Оџаклији?
О каквој економској и финанцијској политици наши
управљачи нити знају, нити хоће за њу да знају. А и што ће им? Што ће њима
какав трговачки уговор са страним државама, кад је за њих најбоље и
најпробитачније неуговорно стање? (Jе су са Србијом створили преклани један,
али не да с њим унапреде трговину, него да боље могу шиљати разне Лукачевиће да
агитују.)
Ово наше тврђење изгледа апсурдно, а да није тако
ево доказа: све што се увезе у Црну Гору, па била то колонијална, или
манифактурна роба, била алкохолна пића или друго што, све то плаћа велику увозну
царину, која иде у Оџаклију. Ова је врста прихода тако велика, да власницима
свакако иде у рачун много, јер како би они иначе могли равнодушно гледати, гдје
наша сусјетка Аустро-Унгарска наплаћује на свако говече, које дође из Црне Горе
на которски, будвански и рисански трг (пазар) ни мање ни више, већ 9 фор. и 50
новч. царине? Кад не би трајало ово неуговорно стање, Аустрија не би могла
наплаћивати овако грдну царину на стоку, која је у осталом, поред оно мало
рибе, руја и бухарице, једини извоз наш, не би велимо, наплаћивати толику
царину, која смета много извозу стоке, а тиме би се подигло код нас сточарство,
а уједно и народно благостање. Јест, али онда не би Аустрија допустила, да се на
њене фабрикате, који су у осталом западњачки бофл - остатци, који се само
необразованим народима у Азији и Африци продају, - не, не би допустила, да се
на тај њен извоз ударе велике царине, а тиме би се смањили приходи историјске Оџаклије;
а за љубав тога, ко ће се још обазирати на битне захтјеве и животне интересе
„свјетине црногорске”?! Тако дакле ми плаћамо Аустрији више царине, но што
вриједи готово наш цијели извоз! Па ако биједном Црногорцу и преостане која
пара, те што купи на пијаци которској, рисанској и т. д. – а мора купити, јер
на дому нигдје ништа нема - онда му и тај остатак не оставе на миру, јер на то
треба да плати увозну царину. Да се не бисмо огријешили о објективност,
напомињемо, да има нешто налик на ветеринарску конвенцију између наше државе и
Француске и нека трговачка конвенција са Србијом, закључена на принципу највише
повлашћених народа, али која вајда од тога за нашу земљу, кад јој је главни
извоз у Аустрију, изузев нешто мале стоке у Француску и мало рибе и зејтина у
Србију.
Оваквим дакле, финанцијским исисавањем зноја народног, као и установом монопола соли, баждарине, разнијех глоба и т. д. управљачи Црне Горе успјели су дотле, да су приходи обадвије касе доста знатни, можда за неког и невјероватни. По признању мјеродавнијех кругова - jep ce званични податци крију, као змија ноге - сама “државна” општа благајна има годишње око 7-900.000 фор. прихода. Ради објективности нек се претпостави, да је ова цифра тачна а за цијело се не бисмо огријешили и да је већа па кад се додају још приходи од царина, баждарине (кантарине, приход од кантара), монопола, глоба и т. д., а који износе у најмању руку 300.000 фор., но, на жалост, за њих само Оџаклија зна, онда добијамо суму годишњих прихода у округлој цифри од 1.200.000 фор. Знамо, да ће нам се они око Оџаклије смијати, што смо тако наивни, те овако малу суму прихода предвиђамо, али нека их, нека се они смију. Ми смо казали, да ћемо бити у свему објективни, па и у овој прилици, немајући статистичких дата, рачунамо приходе минимално, а расходе максимално.
Да прегледамо у кратко дио расхода или издатке
наше земље.
На Цетињу „функционишу“, бар на плати пет
министара с платом од 2-3000 форинти годишње (Свима и свакоме плата и њена
величина зависи од „милости”, с тога ни министрима нијесу плате једнаке, а за
друге и да не говоримо!). Сваки министар има по два три писара – секретара - с
платом од 150 до 400 талијера годишње, и то вам је цијело државно “надлештво”,
а сви престављају „централну државну управу”. Појам о каквој подјели власти и
надлежности појединих државних органа те власти, овдје је непознат, но о томе
биће ријеч други пут, а сад ћемо просто изрећи све “институције“ и преставнике
власти, на које држава чини издатке, поред горње зване “централне управе”.
Преставник духовне власти, митрополит, са његовом
канцеларијом 4.000 фор., Велики, “суд” или Шенат са 5-6 чланова и 4-5 секретара
и писара до 20.000 фор. годишње, капетана 70-80 (не било примијењено слично
нешто среским начелницима с платом од 120-200 ф. год., командира 50-60 с платом
од 120 фор. годишње, а исто толико подкомандира с платом од 60 форината;
450-500 “официра” с огромном платом од дванаест (12) фор., годишње, а толико
трубача и барјактара са истом платом! Није нужно ни помињати, да овде нема
редовне (стајаће војске и да се на њу ништа не троши!*)
*) Сад има 500 војника, на које је Русија одредила
500.000 рубаља годишњег трошка.
Кад се ка горњем додају још и издатци на
„просвјету”, који су у овоме: једна нижа гимназија на Цетињу с 5-6 учитеља,
који се “професорима” зову с платом од 800-1000 фор. годишње; основних школа
45-50, а 70-70 учитеља с платом од 300 фор. и то вам је цио расход на просвјету
поред „министарства”, које у осталом постоји само на хартији.
Држећи се напријед
истакнуте методе, да расход максимално рачунамо, Црна Гора према овоме на све, “струке”
троши годишње 150-200.000 фор.
Према свему наведеном цјелокупни биланс примања и
издавања наше државе био би:
Приход 1.200.000
фор.
Расход 200.000 фор.
_________________
Суфицит 1.000.000 фор.
Овај суфицит преставља дакле “цивилисту”.
Да се запитамо: зашто држава удара намете на своје
држављане? - Одговор су дали паметни људи, који веле: зато, да им те дажбине
држава врати у другом облику. Тако: држављанин плаћа држави разне врсте
посредног и непосредног данка, а држава му за то даје: уређене судове, који ће
му правду дијелити; уређену полицију, која ће му штитити живот и имање од рђавих
људи; уређену војску, која ће бранити достојанство и независност државну споља
и изнутра; уређене основне, средње и стручне школе, у којима ће се спремати
народни подмладак, да од њега постану ваљани и просвијећени грађани своје
домовине; уређене путове, мостове, поште, телеграфе и остала комуникациона
средства, која служе на развој трговине, индустрије и културе у опште и т д. и
т. д.
А шта нам даје наша
држава за дажбине, којима смо оптерећени? Као што се из горњег може видјети,
нама држава за све ово не даје скоро ништа, или је оно, што нам даје, тако
биједно, једнострано, да би боље било да га и нема. Хаос и збрка у свима
гранама: народна привреда никаква; судска и административна власт никаква;
финанцијско и просветно стање никакво; а, о каквим културним институцијана не
може бити ни говора. Јест, али да се све ово уреди, треба материјалних
средстава и знања. А шта би радиле послије енглеске банке, у чијим се трезорима
налазе оне силне “тешко” (!) зарађене (?) паре црногорске, кад би се још и на “фукару”
трошило?! Ето, драги читаоци, у неколико слике финанцијског стања у нашој
земљи.
Ваше Височанство!
Мало прије дадосмо ријеч црногорској Омладини, да
ћемо ове цифре о приходу државном наше земље, које је она изнијела у неколико исправити,
а по тачним подацима, које смо баш из Ваше Оџаклије прибавили. Омладина је,
како се види, претјерано снисходљива на прам Вас у овом обрачуну била, и то у
толикој мјери, да је затворила очи на прам сувише големе суме, коју, уз оно што
је и она изнијела, Ваше Височанство трпа годишње у џепу. На примјер: годишњи
приход наше земље од саме дације (како је тамо у нас зову) на земљу, стоку,
лозу, маслину, пчеле, воденице, ваљаонице и лактарину на куће износи у приближној
цифри 1.200.000 фор. Приходе пак од царине, баждарине, монопола соли, глоба и
т. д. признајемо и ми да је онолика сума, коју је Омладина наша изнијела, т. ј.
сума од 300.000 фор. Даље, томе треба додати 40.000 фор. годишње од прихода с
манастирских добара, јер то је свакоме познато у Црну Гору, да и ти приходи
спршавају код осталих у Вашу Оџаклију.*)
*) Еј Височанство! И ово је једно још нечувено чудо, да не речемо безобразлук Вашега дома! - јер има ли гдје у свијету таквог владара,који као то Ви, не оставља на миру ни манастирска добра?!
Уз то: Црна Гора прима годишње на “просветне” цјељи
од Русије 80.000 рубаља, које приближно износе 120.000 фор. а од Аустро-Унгарске Црна Гора по одредбама
Берлинског уговора прима годишње за полицију и санитет овог парчета обале
црногорског мора 30.000 фор., које је иста Аустро- Унгарска својевољно повисила
на 60.000 фор. Дакле, цјелокупни приход наше земље износи годишње 1.720.000 форинти;
и ова сума је средњи годишњи приход Црне Горе од 1879. године на овамо, премда,
имали би да додамо к томе и још неко 80.000 ф. које од натраг четири године,
тргујући са знојем сиротиње црногорске, примате од Аустрије, а за дуван, ког
Црногорци обрађују и Вама продају, а ког
Ви Аустрији као какав стари и отрцани
Чивутин препродајете! –
Дакле, цјелокупна сума прихода наше земље, износи минимално
на 1,800 000 фор. годишње.
Расходе државне, које је Омладина изнијела
примамо, преда и ту је иста на прам Вас била веома снисходљиви контролор. Према
свему овоме што смо навели, цјелокупни биланс прихода и расхода наше државе био
би овај:
Приход 1,800.000 фор.
Расход 200.000
фор.
_________________
Суфицит 1,600.000 фор.;
те према овоме, овај
суфицит од 1,600.000 форинти био би, као што у ствари и јест, Ваша цивилиста.
Из овога види се јасно, да, Ви, у једној држави,
која има 4 милиона динара годишњег прихода, примате, или боље рећи, отимате три
милиона и пет стотина хиљада динара годишње; док међу тим краљ Александар, који
је господар у једној земљи, чији буџет износи годишњу суму од 65 милиона
динара, прима само један милион и двјеста хиљада динара годишње, не узимљући у
обзир то, што је Он, и по рангу земље, у којој је владаоц, и по свом краљевском
положају куд и камо изложенији трошковима него што је Ваше Височанство. И Ви
имате, поред свега овога, толико дрскости и безочие куражи, да лајете, као бијесни
пас испод тога Бријеста пред Црногорцима: “Ми, и ако смо сиромаси, бар нијесмо
дужни; а Обреновићи, презадужише Србију.”
Презадужили Србију Обреновићи је ли, о безочни
чоче?! - Јес, и ми признајемо, да је Србија дужна много, но ево ти ђавола, она
је баш из тог дуга саградила, под притиском Берлинског уговора, преко 400
километара жељезнице, и они су ту непомични да их свако може видијети; даље,
она је из тога дуга издржали три очајничка рата, па и Вама на суме истог дуга
милостиво дала на ратне цељи 40.000 дуката 1875. године (које сте, Ви, марљиво
депоновали у енглеске банке), ада и не говоримо о другим огромним трошковима
које је овај српски Пијемонат, са на челу својом узвишеном и часном Династијом,
из суме истог дуга трошио и троши на бољитак и пропаганду српске мисли кроз
неослобођене српске крајеве. А на против, дедер кажите и докажите нам, шта сте
Ви у ове тридест и сам година Ваше мрачне владавине учинили у томе погледу користног
кроз Црну Гору, а шта утрошили за српску мисао на страни! Немате што казати н’ако
бруку и грдило и за Вас и за све оне дубровачке, задарске, загребачке и
новосадске јадове који бране и заступају Ваш зеленашки и антисрпски рад! Јес
валан, имали би то да кажете како сте крали чак и оне новце, које су
хуманитарна свјетска друштва шиљала преко Вас усташима ерцеговачким и њином
робљу (фамилијама) 1875.-6. и 7-ме године; али Височанство, о томе ћемо
говорити на другом мјесту, а сад да видимо постоји ли и који други извор
богаства који се стиче у Вашу Оџаклију, сем оних које смо већ поменули.
Ви не учинисте никакав трговински уговор са
Аустро-Унгарском једино у тој цјељи, да биједни Црногорац присиљен буде, да по
што по то продаје Вама и Вашим сансарима у бесцење своју стоку, руј, рибу,
буварицу, кожу и зејтин (једине артикле које Црна Гора има за извоз), знајући
колико би на тај свој мал морао царине да плати, кад би га продавао у Рисњу,
Котору и Будви. Јес, Височанство, биједни Црногорац све ово мора да Вама и
Вашим сансарима у бесцење даје, ако неће, да озује опанчине и да сиромах тако
загази у Јадранско море, па да свој мал на грбачи у Сицилији, Малти и Марсељу
однесе и тамо прода, па тек тада, да плати малу царину по оним ветеринарским
конвенцијама, које сте са тим земљама, а једино у Вашем личном трговачком
интересу, склопили.
На основу овога, Височанство, ми ево свечано тврдимо:
да сте Ви, поред осталог, и из поменутог разлога велики русофил, а једино из
истог разлога и велики аустрофоб!
Овим начином створили сте себи удобан терен, те преко својих сансара (Браће Матановића, Вука Вулетића, Пера Матова, Ђузе Вукотића, Петра Иванова Вукотића, Јока Јовићевића, Стевана Лукачевића, Ника Виторовића и других*) купујете поменуте, артикле, и ови их неколико пута годишње транспортују за речена мјеста.
*) Као што видите Височанство, у овим сансарима нашли сте двије боје људи: једне, који купују и који као бахтаџије задају страх народу, да јевтиније купе, а то су Матановићи, Вукотићи и Јовићевић; а друге, да транспортирају и продају, као људи, који су упознати са свјетским шаренилом.
Таквим
начином, и да не питамо Ваше сансаре, не ћемо погријешити, ако речемо, да од
ове и овакве крволочине црногорских сиромаха на тако зеленашки начин зарађујете
годишње у најмању руку по 150.000 форинти.
О другима пак напорима богаства Ваше Оџаклије, као
на примјер о извору од вађевине жита и од Ваших спахилука по Црној Гори,
говорићемо доцније, а сад, да чујемо шта говори Омладина црногорска о овој
грани државне управе, која се у сваку сретну земљу назива: народном привредом.
Но и тим не ћемо исцрпити све изворе Вашег данашњег богаства, па ћемо се и још
са некима од њих на другоме мјесту срести. Дакле, то после; а сад, да чујемо
нашу Омладину:
“Да би се стање економско могло разумјети како ваља,
а тако и прилике у којима народ живи, треба те прилике и догађаје посматрати у
њиховом историјском развићу, те тако прошлошћу објаснити садашњост и прозрети у
будућност. Ну, ако би нас овакав начин излагања сувише далеко одвео, а с обзиро
и на простор листа, чије гостопримство уживамо, ми ћемо изнијети најважније
моменте из прошлости и садашњости, који су непосредни узрок биједном економском
стању у коме живи народ у Црној Гори.
Кад оно прије пет вјекова, а после несрећне
Косовске битке, почеше једна за другом српске области потпадати под турски
јарам, повуче се једна шака нашег народа у ове крше, да бар сјенку некадашње
силне српске царевине очува. Ова шака нашег народа заиста величанствено одигра
своју улогу, те не очува само сјенку, него и независност кроз толико времена; али
баш за то рђаве политичке прилике, које нагнаше Црногорца, да вјечито бди на
мртвој стражи и да пушком у руци
одбија навалу силнијех Османлија, нијесу му дозвољавале, да се ода ма
каквом корисном раду. С једне стране дакле петвјековна непрекидна борба против
Турака, а с друге стране неплодно земљиште и прекомерна љетна суша спречаваху
му какав већи напредак у економском погледу. Ну, колико толико могло се помоћи
у томе Црногорцу, али видијећемо даље чија је кривица. Ко год познаје оно голо,
кршевито и савршено стерилно земљиште старе Црне Горе, па се уз то сјети и горе
речених прилика и на уму има управљаче у Црној Гори, тај ће увидјети, колико су
неправедни они напади на Црногорце, као да је неподобан за сваки озбиљан рад,
да је готован и да хоће само да “наджирава” како други ради, али сам неће да
прегне грбачу. Доиста порицати се не може тај факт, да је Црногорац у
привредном погледу изостао иза своје браће ма кога краја и да је доиста рђав
радник. Али при оцјени овога не треба губити из вида поменуте прилике, које су
га нагнале, да буде то, што је сад, т.ј., добар војник, а рђав радник. Пошто је
престала борба, требало му је помоћи и научити га; он је заиста подобан за
сваки користан и озбиљан рад, јер као год што су прилике створиле од њега
див-јунака, тако би исто могле створити и вриједног радника.
На велику жалост, они, који су позвани, да се
брину о унапређењу народне привреде у овоме крају, нити имају воље ни
подобности, да Црногорцу пруже средства и покажу пут и начин за какав озбиљан
рад, већ на против из својих себичних рачуна труде се свима силама, да одрже
стање као што је, али о томе доцније, него сад да укратко прегледамо поједине
гране народне привреде у Црној Гори.
Земљорадња и сточарство два су главна и готово једина начина, привређивања. Земљорадња је на примитивном ступњу развића. Рало је још једини алат за земљорадника. Плуг је ријеткост, а о каквим савршенијим алатима и машинама нема се ни помисли на свим странама. Могло би се рећи: па гдје да се употребе машине и савршенији алати, кад у старој Црној Гори њива и ливада у правом смислу те ријечи и нема, већ је на долинама планинских вртача спрала киша оно мало земље с брда, па је биједни Црногорац на странама тих вртача назидао једну над другом неколико каменитих међа и из оних рупа насуо земље, те му то преставља њиву, за коју му ни рало није потребно, већ је мотиком за један сат може прекопати?
Ми ипак кажемо, кад би
се хтјело и у тим мјестима могли би се помоћи Црногорцу, да бар не оставља
своју земљу, а гдје би му се могло користити много и озбиљски, то је баш оно, што
ће вјечито оставити мрљу на лицу црногорских великаша. Тако у новоослобођеним
крајевима, а нарочито покрај ријеке Зете, Садарског језера, око Никшића, Бара,
Улциња и Колашина има равница, гдје би се земља могла и на рационалан начин
обрађивати. Да, може, али да се запитамо: чија је то земља? – На жалост наћи ћемо,
да све што је љепше, боље и плодније, није припало сиротним Црногорцима, који
су голи и боси, гладни и жедни веће муке сносили и скоро сваку стопу те земље
својом крвљу залили, већ онима, који данас ведре и облаче у Црној Гори.
Ако погледамо око поноситог
Никшића, дивне Подгорице, питомог Приморји, око Бара и Улциња, поља близу
Колашина, бујне ливаде у Бјеласици, видијећемо, да је све, што ваља, припадо
црногорској “аристокрацији”, - спахијама црногорским. Стотинама рала земље и
коса ливаде дају се појединим главарима а сиротињи? - Њој, ако што преостане.
Ето народе, црногорских мученика! Овим скоро дођосмо у контрадикцију, да би
скоро изгледало, да и нехотице оправдасмо црногорске главешине, јер оно што
ваља они присвојили, а сиротињи остало камење, па на што јој алат и машине?
Ми једном рекосмо, да би и овај остатак земље, кад
би се разумније обдјелавао, био довољан, бар да се сиротиња не исељава. Дакле
силни овога свијета притисли што ваља, а да сиромаху поможу бар у ономе, што је
преостало, опет би било лијека; али они не само што неће да га помогну, него
свијем силама теже, да га одрже у незнању и да му не отворе очи, јер се они
увијек држе Макијавелске доктрине римскога папе Ignorantia est mater pietatis!
Ово што рекосмо, па онда савршено незнање
пољопривредног знања, рђаво земљиште, сушне године и многи ратови учинише
дакле, те је Црногорац сад у горем материјалном стању но икада. Она честа и
знатна исељавања сиротиње црногорске у Србију и друге богате земље, па она
многобројна надничења по Цариграду и Грчкој, доказ су за ово.
Па да се запитамо: докле ће они у чијим је рукама
могућност, да овоме на пут стану, докле ће, велимо, они равнодушно гледати
овакво коначно пропадање несрећног црногорског тежака? За оне, који добро
познају Црну Гору и њене управљаче, ово је питање излишно. Само над народом,
који је савршено утучен, који нема ни најнужнијих појмова о себи, о држави, о
својој привреди и култури у опште, само над таквим народом може се господарити
онако, како се данас господари у Црној Гори. Убијен сиротињом и крајњом
немаштином, Црногорцу је одузета могућност сопствене иницијативе, и он је данас
просто оруђе у рукама оно неколико силнијех, који ведре и облаче данас у Црној
Гори.
Питасмо се: хоће ли управљачи ове земљице прегнути
једном, да се што уради на пољу привреде, да Црногорац не остане довијек
просјак? Одговор је на то питање: не! Не, они не мисле помагати, већ одмагати
на сваком кораку, као што су то и до сад чинили. Међу многобројним примјерима,
који би потврдили ова народ, навешћемо само један, који ће јасно илустровати та
жалосни факт: да су управљачи Црне Горе одмагали у сваком, па и у економском
погледу. Тај је примјер “вађевина”, која је по економско стање нашег народа
имала и има недогледних посљедица, разумије се штетних.
Ова је ријеч једино у
Црној Гори позната (у Вуковом је речнику нема), а ево шта значи: Видјели смо
прије, да народ због разнијех прилика не може добити ни толико љетине, да се исхрани
преко цијеле године. Знајући за ову оскудицу и биједно стање у Црној Гори
поједина су руска друштва, побуђена хуманитетом, а и руска држава нарочито за
вријеме 1875. до 1878. године слали у Црну Гору пуне пароброде: урметина
(кукуруза), одјела, сухе сланине, посуђа и осталијех потреба, да се редовно
дијели сиротном народу и босанско-херцеговачким ускоцима. Управљачи Црне Горе
дијелили су ово и дијеле преко зиме и с пролећа, наравно што претече и за њих,
али како? - Да је о новој жетви плати за сваки товар урметина по наполеон. Није
се само наплаћивао и наплаћује наполеон, него много више, јер се изроди срамна
шпекулација са овим поклоном хуманитарних друштава. А то је било и бива на овај
начин: дође рок, да се плаћа вађевина, па заиђу капетани и други органи
црногорске управе од куће до куће, те биједним људима, продајући им и вериге
изнад огњишта, пријете, да се за двадеет и четири уре (сата) мора намирити
вађевина, иначе ће му продати и миша из међе и оцијенити му 25 тољага, да зна и
памти кад је појео, “господарев леб.” Биједни Црногорац, шта ће да ради, кад је
и ове године суша, те није ништа родило? Брже боље тјерај на пазар ако је још
имао кравицу или овцу, па то продај у бесцење, и намири вађевину. Онај, који
нема стоке, иде код попа Ђоке Мијушковића, Лазара Сочице, Матановића, Врбице,
Пламенца*) и њима сличних парасита, те му они даду на зајам или жита или
новаца, да намири “господарев леб”.
*) А више пута и код оне старе вјештице из Баица
те је окотила кнеза Николу.
Из овога се јасно види какве
су биле и какве јесу посљедице оних зајмова. Оне су многу црногорску кућу
затвориле, и дужника у свијет отјерале.
Продавање дакле овијех
поклона по нечувену цијену и егзекутивно наплаћивање овога дуга уз срамне зајмове,
то вам је у српском језику нова ријеч: вађевина. (Трговање са поклањаним
житом из Русије и данас постоји.)
Нека савјесни читатељи из овога једног јединог
примјера виде и процијене, да ли они, у чијим је рукама судбина Црве Горе,
потпомажу овај биједин народ, чијим се знојем хране. Но сад да пријеђемо на
други начин занимања - на
сточарство. Због голог и кршевитог земљишта и стоке је мало
било у границама пређашње Црне Горе, али су познати крдови коза и оваца, који
су пасли по планинама и равницама Језера, Пиве, Рудина, околине Никшића, равне
Зете, Куча, Васојевића и т. д. Али тих крдова коза и оваца, оних товних коња и
волова данас нема. Њих је појела вађевина, а што је остало посље ње, то су
упропастили лични интереси неколицине. (Самог самцатог кнеза Николе, велимо
Ми.)
Прије 1875. године, није било тешко наићи на
Језерца, Пивљанина, Жупљанина, Рудињанина, Куча, и т. д., који је у своме обору
имао на хиљаду коза и оваца, на стотину говеди и коња. А данас ? - Данас је тај
исти човјек “доброга стања”, ако има у обору десет музара!
Но, њима није доста, само да стану пред садашњим
стањем, па да се окамене; они иду даље. Тако: сада се баве мишљу, како би и оно
мало шума, што их има у Рудинама, око Дурмитора, Никшића, Кома и Мораче
утаманили. Веле, да ће да начине узану жељезницу пут Дурмитора, Мораче и Кома,
те да скрешу то мало шуме, па према томе и затру оно мало стоке, што је
преостало иза вађевине и других тешких прилика. А и што не, кад не се наћи
страних друштава, која ће железницу направити, отворити богате стружнице, гору
исјећи и грађу на страну извући, на жељезницу оставити управљачима овог биједног народа, да се на њој возају, пошто им за ову концесију добро
напуне џепове; а народ? - Он ће у прошњу по свијету ко и они преклани или још сто
пута горе!
Ред је, да што рекнемо и о трговини, али како
према наведеним приликама не може бити на ријечи о каком трговачком напретку, а
још мање индустријском, кад су она два главна привредна извора у онако јадном
стању, то је узалудно и говорити о трговини, којом се, у осталом баве неколико
десетина људи у оно неколико варошица. О рударству и о другим оним гранама нема
овдје ни помена.
У најопштијим потезима
економско стање Црне Горе може се свести на ово: Земљорадња и сточарство, поред
нешто мало трговине и риболова, два су једина начина народног занимања. И земљорадња
и сточарство на најпримитивнијем су ступњу развића. А што је најжалосније, они,
којима је могуће и који су у власти, ништа не предузимају, да се пође путем
напретка, већ се на против старају, да одрже стање ствари овакво, какво је, јер
им то налажу себични рачуни њихови.
Омладина вам, управљачи црногорски, на завршетку овога одјељка само ово каже: Историја ће праведно оцијенити овај ваш тако рећи утук сваког напредка, на онда скандалозну диобу земаља и злогласну вађевину, од које се и данас скоро свака душа у Црној Гори грози. Те ће вам три црне тачке, између многих других вјерно прибиљежити историја, а народно проклество, не само што ће вас пратити, него вас вјечито прати и сад за многа ваша неваљала дјела.” (Новосадска “Застава” број 23. 1894. год.)
Височанство!
Познато Вам је, да су честе гладне године у Црној
Гори, на према томе и вађевине. Црногорци се нијесу још од једне муке и невоље
ослободили, а оно одма им за тим дође друга на врат, па опет узимљи жито у Вас
на вађевину. Но да пријеђемо преко тога, - о томе је Омладина довољно говорила;
а ми да запитамо Вас колико ћарите у средњу руку од тога једне гладне године, -
колико остане Вам од поклоњеног кукуруза, којег тако безочно продајете
Црногорцима, и пропане ли Вам што од истог и код кога?! Не, Височанство, нема
тога, који Вам је остао дужан вађевину, па макар продао и своје дијете. Такве
једне године (а њих има у сваки деценијум најмање осам) нећемо погријешити, ако
кажемо, да ућарите годишње у најмању руку по 100.000 форинти, јер гладнијех има
у тим приликама свагда двије трећине народа црногорског, који се немају су чим
друго изазимити сем вађевином.
Рачунајући дакле, да у Црној Гори има 300.000 житеља, а од њих да двјеста
хиљада на гладну годину немају ни ручка на Божић са своје земље, увјериће се,
мислимо, и Ваше Височанство, да смо на прам Вас и од више снисходљиви, кад велимо,
да не ћарите на такве године више од пола форинте на поједино гладно чељаде; али
и ту је доста, па да Вас срам буде, и, да се за таква дјела, а прије а послије,
појави на Вас Ваш дом Божија казна и народна анатема!
Но опет, Ви се, као “добри пародни отац” и као главни преставник те Ваше “свете” куће постарате, да више пута у сушним годинама поткријепите и обаспете Црну Гору Вашом “божанском” милошћу, а ево како, што је опет и то једно од највећих злочинстава, која у опште чините по тој јадној земљи! На име: нијесу ријетке прилике за вријеме сушних година, да се пред том наивном и доброћудном сиротињом чак и за светитеља издајете. У такве прилике, на примјер, Ви погледате у барометар, па потом, ако на кишу предсказује, изађете под Бријест међу скупљеним народом, и ту баците најприје, као са неке Јупитерске висине, поглед на околне по оном Ораовчевом:
Погледом чудним по људ’ма
јаје,
Гледећ’ га, мислиш,
потенчен да је;
а по том, почнете прорицати, клети, кршћавати и
прекршћавати руком молећи Бога, да не изврши казну над овим или над оним кога
сте мало прије „проклели“. После тога наговорите по коју реченицу из Евангелија
или из Давидовог псалтира, па се окренете на око себе, да узбезекнутим
Црногорцима пустињачким и тронутим гласом узвикнете: “Идем на Ловћен, не бих ли
мало кише за ову сиротну земљу у Бога испросио;”*)
*) Зло је само у толико, што на који начин не “удесите”
с Богом да и кишу дајете на вађевину црногорском народу!
И заиста, хат је и Тато Баица ту, те чим узјашете одјездите у пратњи тридестине перјаника и керова на Ловћен, гдје се онако с коња састанете с Богом, који тронут, а можда и уплашен Вашим захтјевима, одријеши све небеске мјешине, те среће и кише доста за сву Црну Гору и Црногорце. Ваши перјаници стуку у толико по десетак зечева и лисица, после чега дојездите на Цетиње сав мокар.
А народ шта ради у такве прилике! - Свака цетанска
баба упали, у знак појављења Ваше
светости, по три воштанице и почне пјевати што јој грло даје: „Господи помилуј!”;
а свали цетински звоник дадне абер својим парохијанима, да се втори Моисије,
оличен у вашој особи, са Ловћена сав мокар на Цетиње враће. За свјештенство
пак, са на челу митрополитом Митрофаном, разумије се, да је оно у те прилике
обучено у одежде, а дигло дикире, трикире и антимисе, да их Вашој светости, под
кућом Мила Дубовичанина код Мочалина на освећење поднесе!
Ми чикамо Вас,
Височанство, да докажете, ако можете, да није истина да ово чините готово по
три и четири пута свакоjeг љeтa!
А сад, Височанство, да бацимо један летимичи
поглед на Ваше спахилуке по Црној Гори и да видимо имате ли и отуда, да које “јаде”
стрпате у - и онако одвећ “сиромашну” Вашу Оџаклију!
Признајемо још од сад да немамо што казати, али
тек ради “лајања”, хајд’ баш и ту да „испосемо” штогод из прста; но молимо Вас
дајте нам руку, па да прошетамо мало у Вашем друштву кроз Црну Гору, те да
видимо, бисте ли нас, да Вам случајно једног дана назовемо “добар вече”, имали
гдје на Ваша добра угостити и поткријепити. Ето на примјер, ми смо дошли у
Котор, а Ви срели нас, па окупили, велећи: Немојте, људи, да прођемо овуда за
Цетиње, а да не свратимо мало и у ону моју вилу на Прчањ, те се зове „Црвена
Кула“, а коју сам, као и оне небројне винограде на око ње, подигао 1876. године
са сузама оне јадне сиротиње ерцеговачке, т.ј., са оним житом и новцима, што су
јој преко мене шиљали разни свјетски добротворни комитети. Ту сам вилу доцније,
кад се сазнало да је моја, интабулисао на име Пера Рамадановића, но с тим, да
интабулација остане ипак код мене, јер знате, Ћеклић је Ћеклић!
Но ми, рецимо, не свратимо у њу, већ даље
наставимо пут с Вама уз Крстац, те тако стигнемо на Његуше, гдје је школа, и
одатле стадосмо разгледати околна Његушка села. Ви ка нешто замишљени најприје,
а по том развесељени, почесте овако: Ето, онамо у онај крај, гдје се види онај
двор, угледао сам свијет. Истина, ондје, кад сам се родио није било ништа сем једне прљаве колибице и нешто коза, које сам босоног
по оних врхова чувао; али сад, Богу хвала, добро је. Оно поље испод двора, моје
је, броје људи у њ’ неко осам стотина ланаца косачице и орачице. Овдје пак низ
пенџер ове школе године 1876. сломи један мој ближњи рођак ногу и руку, кад га ухватише
руски доктори, гдје краде неке котуле, (сукње) гаће, шубаре и капуте, које
руски комитети бијаху послали преко мене ерцеговачком робљу. Кад наљежемо
онамо, поред онога краја, свратићемо мало, да се одморимо у онај мој двор, хоћемо,
рекосмо, и свратисмо; па, задивљени оним раскошним намјештајем, упитасмо Вас,
гдје сте купили оне персијске ћилимове, оне кинејске тацне и вазне, а ви
одговористе: Па то, знате, поклонила ми је она будала од Султана на један врло
интересантан начин, но да вам причам: ја му периодично јављам како ћу га посјетити
тада и тада, а он, да би ме што сјајније дочекао, брже боље, па нареди, да се
мој двор у Цариграду, којега ми је он поклонио, с мјеста реновира и изнова
мебилише. Тада мој човјек, Бакић, стрпа онај стари мебл’ у лађу, на с њим мени
под Бар. То бива редовно сваке године. Ето на примјер и сад, кад Турци касапе
Грке на Крит, а такође и моју браћу Србе кроз Стару Србију и Македонију, ја се
нијесам ни мало грозио, а и што ми се тиче!, - ја пазим моје послове; те тако
јавих Султану, да ћу доћ’ у Цариград, а он мени са исте стопе одговори на то с
поклоном једне нове јахте и три скупоцјена ђердана у брилијантима за моје
кћери, а већ и да не говорим о разним орденима. Но видите ли, овај је мебл овде
ништаван, а ево какав је, према онима, које ћете видијети у друге моје дворове
кроз Црну Гору, а које сам, ништа вам не крити, све на овакав срамни начин
измамно од Султана.
Сад, рецимо, упутисмо се даље и дођосмо на Цетиње.
Онда ћете Ви: Ето, ово је моја престоница. Она велика кућа до Бријеста, то је
мој двор и око њега оно 300 ланаца земље, те се простиру од тамнице, манастира,
Мочалина и Груде, па до оне трешње Митра Ћеклића у Доње Поље. Истина, ово сам
све здипио од добара цетињског манастира, али шта ће се!, Господару се много оће,
он је вазда с краљевима. Али опет, Бог ће опростити; јер ето, подигао сам ту
цркву на Ћипур, која ће после сто-двјеста година доказивати лудом потомству, да
сам био побожан; а право рећи, мило ми је, да будући нараштаји говоре: како сам
и ја, слично Немањићима, подизао богомоље. На овом земљишту подигао сам ту
скоро и двор моме наследнику, мало пољепши, него што је овај мој. Знате, он је
увијек окружен са људима и свитом од великог гласа, па ту треба нешто друкчије.
Овај опет мали поклонио сам ономе млађему сину, и он је диван као кутија, јер
знате, у њему се често пута и курвам. Имам и још неке ољепше куће кроз ову
варош туда око “Локанде”, као на примјер: ону гдје је пошта и ону другу те је
према ње, а коју сам дао под кирију ономе Русу; па посље и ону Андрије Боичина,
у коју ми стоји сватика, а у коју, кучка, у друштву мог сина дави копилад. Имам
и још једну, у којој је државна штампарија и једно пе-шест око пазара, што ми
од матере остадоше - њих сам дао
под кирију неким Арбанасима, а ону малу под Орлов Крш, у коју ми
покојна мајка држаше кокошке и вепрове - баталио сам, јер је они несретни
Дубовичани с Груде не шћеше под офит (кирију) узети; - онамо пак, у онај крај,
те се Медовина зове можете видијети моје штале у које се налази неко тридесет
добрих хатова маџарске расе. Њих ми је постепено, по три до четири изједна, испоклањао
Штросмајер за услугу коју сам католицизму учинио у Црној Гори, склопивши преко
њега с Ватиканом онај конкордат. У исте штале нашли би сте и неко двадеет
швајцарских утовљених крава, које ми је, такође за исту услугу, Штросмајер
поклонио. У другом одјељку тих штала наиши би сте на неко петнаест до двадест
дивних кочија (каруца) које ми је Ћесар испоклањао, јер знате, ја умијем добро
да и Њега лажем, као на примјер што Га мојим увијањем дотјерам да ми плати чак
и гостионичке трошкове (уз то извјесну суму и на џепарац) у Бечу, сваки пут кад
у ову варош дођем. И оног пута, кад је покојни Рудолф долазио на Цетиње, исти,
поклонно ми је за Свој дочек у Црну Гору један завежљај од 200.000 форинти. Оно
до душе, ја и сам знам да није поштено од моје стране што на овако одвратни и
просјачки начин каљам образ Црне Горе, али шта ће се де, кад је, као што
видите, заухарно (корисно)!
О склапању оног конкордата с Ватиканом, молили би
Вас, Височанство, за дозволу да и ми “ланемо” двије цигле ријечи, јер Ви нам не
рекосте ништа за оних 500.000 франака које примисте од Папе, поред
горепоменутих хатова и крава од Штросмајера! Јес, јес, Ви сте их примили и то
све у злату, а већ знате да је ту срамну и издајничку Вашу операцију свршио у
име Ваше с кардиналом Рамполом Ваш ађутант и интимни повјереник Славо Ђурковић.
Ми знамо да ће Ватикан покушати да ово наше тврђење демантује, а тако и они
Ваши срамни органи кроз Дубровник, Задар, Загреб, Нови Сад и Биоград који не
нађоше онда ма ни једну једиту ријеч у Вуковом речнику којом би жигосали
осудили то страховито издајство Ваша прам Српства и Православља већ шта више
који га преставише у својим ступцима наивном српском народу као једно грандиозно
патриотско дјело Ваше “проницателности”. Јес, ми знамо, да ће ови чегрљавци и
продане индивидуе покушати да оборе ону свету истину коју свечано тврдимо, али
знамо и то кад им од горње суме посласте преко Вука Вулетића 10.000 форинти да им
као бизадима раздијели! - И они срамни обмањивачи српске публике, ови, велимо,
исти продаваоци своје савјести и пера, који онда слављаху у својим органима тај
Ваш конкордат, ти исти бизини данас кураж имају, да нападају краља Александра
што је Његова влада (и то знате ли читаоци која? - кабинет Владанов је л’ те? - О не, не, већ главом онај радикалски под г. Ђоком
Симићем! - и тада је лајавцима из Загреба и Новог Сада, благодарећи
диспозиционом фонду, тај конкордат био једно патриотско дјело!) покушала, да и
она једну врсту таквог конкордата с Ватиканом склопи. Ми, што се нас тиче,
нијесмо ни за какав од таквих уговора, јер су они штетни и убитачни по нашу
дивну и здраву Православну вјеру. Нама је само жао, што овако то не разумију и
горепоменути брбљавци, а највише то што за ствари овакве и сваке друге природе
не узму једно и исто мјерило правде и за Цетиње, као и за Београд; односно: и
за Николу, као што га узимљу за Александра и Милана. Оволико за сад, а у IV.
одејеку проговорићемо још коју ријеч о овом важном предмету.
А сад, Височанство, да се часком понова вратимо к
Вашим спахилуцима.
После оног малог прегледа Ваших добара на Цетињу,
упутисмо се, рецимо, с Вама заједно на Ријеку Црнојевића, гдје нам, у оном куту
под Костадином показасте онај Ваш дворац и оне 7-8 омањих кућа око њега, па
онда онај кошутњак за Јовановијем Бријегом са оне 60 ланаца баште. Ту исто
показасте нам и Вашу флотиљу састављену од лађа: „Данице”, “Славјанина” и “Жабљака”.
(Ваистину ка’ она американска код Кубе!)
Одатле проведете нас Скадарским Језером поред оне
2500 ланаца земље, које сте здипили сиротињи око Жабљака и Додоша. Даље,
путујући, одведосте нас на Вир-Пазару, да код истог видимо онај Ваш дворац и
оне 2500 мотика винограда.
Одавде се упутисмо преко Сутормана и стигосмо у
Бар, у који не нађосмо ништа што би нас изненадиле сем једино онај Ваш двор са
оне 5-6 омањих кућа на Тополицу и оне 3000 ланаца земље око њега, које сте,
разумије се, добили „на сабљу” при обсади Бара, лежећи и проводећи блуд са Црмничанкама
и Спичанкама у Шушањ; па онда на то исто место показате нам и ону кућу „Дра”
Петковића у Поповиће, коју купио бјеше у Вашега таста, а коју му после, Ви са
Ваше два рођака, “добисте” на карте, па и ако на један најваралачкији начин,
који је својствен само Вама и коцкарима из Вашега дома. Ту сте кућу понова
даровали Вашему тасту. Ову ствар заслужује испричати мало опширније: Зимски је
дан, али сунце лијепо и топло, ка’ што само може бити у то доба године на југу
код мора. На некој тераци Тополичког дворца у Бару сједе кнез и његов таст
војвода Петар Вукотић, а близу њих, доље на пијеску, стоје седам - осам
перјаника и кнежев ађутант Caвo Ивановић. Кнез присркује из једног бокала, но
овог пута не коњака, већ црмничког вина, јер је послије подне, а Петар гршка у
симсију и гледа тамо негдје пут града барског; јес, гледа тамо, али све пут
једне тачке. На једном, окрене му се кнез па рече: “Петре! ђе си се, чоче,
занио то с мислима?” - Ја ваистину, Нико, пут оне несретне куће у Поповиће,
коју ми дарова, ти, после освојења Бара, па коју ја посље, као поправ човјек
који се је родио у букве, продах за двјеста наполеона ономе скитачу и
никоговићу из Србије”. На то ће кнез: “Па је ли ти жао сад?” “Јес Нико, како да
ми не буде жао; зар не видиш како је сад лијепа и како су око ње подигнути
виногради и маслине?”
“Саво” -
викнуће кнез, па даље наставити: “Одма депеширај оној лацманштини од Петковића
у Уцињ, да се до вечерас довуче овамо!”; и заиста, у вече је Петковић већ био
на Тополици, те га је кнез истог часа примио и ословно овако: “Докторе!, знаш
они старац већ је ногама у гроб, па му се разжалило што ти је продао ону кућу; -
‘oћeш ли му је вратити?” – “Чак и поклонити, господару, само ако је Вас воља”- одговори
врач. – “О не, не, ни дао Бог поклонити, већ да ти врати новац који си му за њу
дао, и, уз то, да ти прида све оно што си потрошио око поправке и око оног
винограда и маслина, но колико те је све то коштало?”- упитат ће кнез врача, на
што ће му ово блесасто јуне одговорити: двеста наполеона
дао сам за кућу, а друге двјеста око ње и винограда потрошио;
али најпосле, нека ми се за све то даде триста наполеона, и ја господару
пристајем.” - Саво!, реци Перу Матову (дворском управитељу - касијеру) да одма донесе
триста наполеона и да их преда доктору”, викнуће на то кнез.
Овај несретни врач*)
познат је у Црној Гори као велики љубитељ коцкања, што је сигурно и кнезу
познато било.
*) Овај је врач родом из Србије, а живи у Улцин.
Он је толико луд да с убјеђењем тврди, како у Србији сем Пашића нема паметног човјека.
Исте дакле вечери, да
сте случајно били у Бару, ви би видјели за једним асталом у Оџаклији
Тополичког дворца четири чувена црногорска коцкара Петровића т. ј.: кнеза
Николу, Марка Петровића, Ђура Петровића и
„Доктора” Петковића, гдје преврћу на „Мауз”; - но поред тога, да сте ту били,
видијели би и то: како ова три рођака из Његошевог дома додају један другоме
карте испод астала, а на начин, да су се после два сата коцкања сви оних триста
Петковићевих наполеона нашли у тацну пред кнеза Ни- колу! Позивамо се на Сава
Ивановића, који је ту био, да на за ово освједочи, а такође, и на Вас,
Височанство, да докажете, ако можете, да ово није истина! - а сад, да даље
идемо с Вама у физити Ваших спахилука.
Из Бара одведосте нас у Улцињ, гдје нам показаете
онај Ваш дворац на Суку, а такође у Улцињско Поље и оне 3200 ланаца добро
обрађене земље. За оне 12.000 коријена маслина, те нам показасте кроз Бар и
Улцињ да су Ваше, не хтједосте много говорити јер бјесте нешто мамурни, а при
том бијасмо и на путу за Подгорицу. У ову варош, показасте нам учтиво Ваш двор
на Крушину Главицу и око њега 2000 ланаца земље, а такође обратисте нам пажњу и
на оне 5000 мотика винограда у плодне Дољане и Бери.
Одатле одвели сте нас преко Везирова Моста на Врањицке Њиве, чију нам историју испричасте на овај начин: Ово је имање сад моје. Ту, као што видите, имам двјеста ланаца земље, један добар риболов са 8 воденица и 6 ваљаоница (ступа.) Умало сам се био избезумио, те ово имање у мал не остаде за Јола Пилетића, јер док је било под Турском Јоле га је у мене више пута тражио, и ја сам му га био дао без да ме је за то срце забољело, будући, као што знате ја и сад добро лажем и обећавам многим Црногорцима земљу и куће у Скадар, Призрен и Стамбол, па тако је и тај пут било.*)
*) Да кнез Никола обећава и „дарива” сваки дан
лудим Црногорцима куће и земљу кроз Скадар, Скопље, Сарајево, Цариград, Софију,
па чак и кроз Београд, то је ствар и сувише позната цијелој Црној Гори; али
таквим “даривањем” грдно насједе једаред, а ево како: Дошло у Велики “суд”
једно момче из Косијера (село близу Цетиња) да се парничи за нешто, и, ту је
кнез, који ће га упитати: “Чи си ти мали?! – “Ја господару,” тога и тога,
одговориће момче споменувши име свог оца. – “Па је ли ти жив отац?” “Не господару,
но је погинуо на Фундину овога последњег рата.” - “А имаш ли што сиромаше?”- “Не господару
ништа, но оћеш ли ми дати мало земље у Зету?!”, одговори момче злогласном сину
војводе Мирка. „Нема ђетићу земље у Зету, али има у Призрен и Сарајево доста,
па ћу ти тамо даровати педесет рала и једну kyћy!”- “И ја тебе, господару, под
Цариград пет хиљада, јер колико мож’ ти мени дати у Призрен и Сарајево, толико
могу и ја тебе онамо!” - одговори досјетљиво и духовито момче, на чем
перјаници: „Мрш погански сине, пас ти се меса напотезао (најео)! - опрдуј
отоле!”
Но збиља, ја после тога, освојим мојим познатим
јунаштвом Подгорицу, а Јоле батац код мене: Е сад, господару, да ми дадеш
Врањицке Њиве, као што си ми обећао. Било ми је жао, али немах куд, и дадох му
их; но право рећи, нијесам ни знао онда, да је ово имање овако добро и масно.
Оно ми сад доноси чистог прихода преко 1500 наполеона годишње. После увидијех
збиља шта ово имање вриједи, те преко мога руфијана - Мијајла Нишина пошпиках
(подговорих) Пипере, да се туже преда-мном што сам дао Јолу ово, кад је то од
вајкада, па и ако под Турском, била „њихова“ комуница. Тако одузмем то Јолу, а
дадем поменутом Мијајлу, да ми на то имање наджирава, а и да се зове под
његовим именом, да не би рекли ови чегрљави Пипери и Јоле, да сам ја отмичар
Боже сачувај!
С Врањицких Њива одосмо у Спуж и ту показасте нам
ону Вашу кућу и око ње оне 3000 ланаца земље; а такође путујући за Никшиће
обратисте нам пажњу на онај Ваш дворац на Орју-Луку и на оне 200 ланаца земље
око њега. Кад стигоемо у Никшиће ту нас нијесте много изненадили са оне 2000
ланаца ливаде у Шливље, са оним забраном у Требјесу и дворцем под њим, јер шта
је то за једног господара, који се “дружи са царевима цијеле Јевропе”?!
Оно до душе, кад прегледасмо оне 300 ланаца земље
у Мушовића Баште и оне 7-8 кућа, које здиписте ка од шале учини нам се, да
нећемо тако лако раскрстити са прегледом Ваших добара у Никшицкој нахији, јер
Ваши забрани у Стогове и Мураково, и фабрике и воденице у Горње Поље ометоше нас
толико, да не знадијаше више: да ли се налазимо на оне царске спахилуке у Русију, или на оне
Кобургове у Маџарску. У Никшиће чусмо од неких “празнова” и то,
да у Растоке имате једну кућу и око ње неко 300 ланаца земље; но на ту “ситницу”
Ви сте заборавили били, да нам кажете, као и за ону наредбу, да не смије нико
подизати воденице уз дуж никшицких ријека, а то с тога: да не би сјеђели бадава
воденичари војводе Петра Вукотића на Мрковштицу.
Но је ли, Височанство, да није право заборавити овом
приликом ни ону аферу коју срамотно (преко Ђура Церовића) одиграсте с Адемом
Хаџимусићем, па и “ако је Турчин”?! Ви велите да није је ли? - Е па кад није,
онда слушајте:
Адем Хаџимусић, Србин је Мухамедове вјере, и њега
при заузећу Никшића, затекла је Ваша власт као најбогатијег Турчина у Никшиће.
Он је имао, а и данас има у Никшицко Поље неко 2000 ланаца најбоље земље, која
је Вам за око пала чим сте на коњу преко ње једном приликом прошетали. Све сте
могуће чинили и покушавали, да несретнем Адему омрзне његово имање, па да бјежи
из Црне Горе, а после, Ви то имање, да здипите. Кад ни са најодвратнијим
смицалицама нијесте успјели у томе, тада сте поставили за гувернера у Никшиће
(јес, за “гувернера”, јер Ви снијевате све о некаквим закаспијским губернијама,
т. ј., Ви хоћете да се на далеко чује: како и кнез Никола има, “губернаторе“ и
„губерније”, - пфуј!) Ђура Церовића
познатог неваљалца и швиндлера, с наредбом да по што по то учини Адему да бјежи
из Црне Горе! Па како је поступио Церовић по тој Вашој наредби? Ево како, но
чујте безочни владару биједне Црне Горе:
Долази Адем неког дана у један дућан у варош. Ту
узастопце за њим улази и један Церовићев шпијун, који дигне један сапун из
дућана, па га неопажено тури у џепу Адемовом. После три-четири минута дућанџија
(који је био у дослуху с Церовићем и његовим поменутим најамником) се почне
дерати како му је ту испред очи “нестао” сад један сапун. Адем тада рећиће: па
да се, газда, преберемо, ако сумњаш на мене да сам ти ја сапун украо. – “Јес
баш, да се сви преберемо !” - додаће Церовићев најамник. И тако, сви тројица,
пребирајући сваки себе, Адем јадни напипље нешто у своме џепу, које, кад
извади, види да је онај “украдени” сапун.
Височанство! Мислимо да није потреба, да даље цио
процес ствари причамо; доста је кад кажемо, да тог истог дана повалише Адема на
сред никшицке чаршије и да му, као лупежу последње врсте, удари срамотни Ваш
„гувернер” 25 тојага по задњици! Али оно што несретни Адем изговори том
приликом испод тојага, треба да кажемо да и остали свијет знаде: - он рече: “Туци не крвави господару Црне Горе колико хоћeш, па ме
најпосље и убиј, јер док сам жив нећу да бјежим са моје очевине!”
Да сте пак, Височанство, поред најодвратнијих
мана, које у свакоме погледу
владају Вама, и једна ненаситима јама, види
се
и из оне бруке коју учиње од Вас Драго Војводић под Бар 1888. године, а ево
како:
Овај Драго (шерет један) долази код Вас под Бар и шаље
Вам “молбеницу” овог садржаја: „Господару! Ево мјесец дана од кад ме мучи један
сан, а то: да се под сјеверо-источним ћошком Вашега дворца на Тополици, а на
41/2 метра дубине, налази благо цара Радована, па за то дођох чак с Андријевице
да Вам ово кажем.”
Е сад, Височанство, не можемо за ово даље
разговарати с Вама, већ ћемо се обратити читаоцима.
Кнез Никола, чим прими ту молбеницу, нареди
слугама дворским да копају на оно мјесто назначено у Драговој “молби”, и тако
за читаве три ноћи (рад се је тај ноћу вршио) копаше у дубину и мимо оне 41/2
метра, док најпосле наиђоше на помијару дворских нужника.
Драго је, после тога, разумије се, одма испраћен у
друштву перјаника преко Сутормана с наредбом: да му се више што тако у будуће
не снијева. А гле, у мал што не заборависмо: цио рад око копања и тражења тога
блага наджиравао је лично сам кнез Никола! Ко је за те три ноћи имао прилике да
посматра халапљивог господара Црне Горе, он је на чисто био с тим да је Кир
Јања куд и камо галантнији човјек, јер није мало момената било, да и сам кнез
сађе у рупу, па да будак узме у руке и да са по самим једним ударцем одвали по
једну читаву трећину кубичног метра земље, коју би после грозничаво грунчић по
грунчић пребрао прстима те да види: е да ли има каквог знака од “блага цара
Радована”!
Сад, Височанство, ево нас опет к Вама. Пошто смо
добро прегледали Ваше спахилуке у које спада она огромна количина земље, коју
су јунаци црногорски својом крвљу од Турака одкупили, а коју сте, Ви,
облапорски и бесправно притисли и присвојили,
питамо Вас, с којим и каквим то образом, можете, крај
оволико силне земље ћерати сваке године из Црне Горе по сто и двјеста сиротних
фамилија, а нарочито кад се зна, да је та земља подједнако својина свих
Црногораца?! - Па даље: зар је мало безакоња од Ваше стране, што 1889. године оћерасте
у Србију оне 500 породица, но поред тога још и да прошле године преговарате с
кабинетом г. Ђоке Симића, да Вам уступи насељење у Врањски округ и за друге
1000 фамилија из биједне Црне Горе, те да се „усреће“ ка и оне прве је л’ те?!
- Подијелите, безакониче, народу ту његову земљу коју сте отмицом насилнички
притисли, па ћете видијети, да тада неће потребе бити, да се за читаве 60
година у будуће никаква црногорск фамилија од сиромаштине из Црне Горе исели
!!!
Височанство! Овде нам се и нехотице наметну ово:
Ми се, на примјер, питамо, какви су људи ти наши вајни земљаци, који су у стању
да трпе што овако од стране Његошевог дома, а који је, поред осталих недјела,
од доба владике Рада па до данас поубијао мучки преко 2500 најотменијих
Црногораца?!
Боже сачувај, Височанство, да нас сад окупе и
остали спахије црногорски (као: Петар Вукотић, Божо Петровић, Ђуро Церовић,
Симо Поповић, Шако Петровић и други) и почну водити по њихових добара, која су
„на сабље добили”. Ми би у томе случају морали бјежати из Црне Горе; па ко зна,
да нас не би ђаво тада нанио преко Колашина, те да и онамо видимо неко 3500
ланаца Ваше земље, а такође и онај колосални Ваш забран око такозваног
Биоградског језера?!
Рецимо, Височанство, да сте свуда нас овуда
провели и показали нам сва та добра, па да сте нас упитали: колико ми, мислимо,
да имате годишњег прихода, од прилике, са свију њих? - Би сте ли нам се
насмијали, кад би казали око 50.000 форинти? - Би одиста, кад би се та
крволочина рационално обрађивала; но ми толико рекосмо знајући, да је још
примитивно стање у нас у економском и привредном погледу, а можда ћете се
насмијати нам и иначе.
Сад, Височанство, да према подацима изложеним у
овом одсјеку, видимо, колико готових новаца морате имати данас гдје их држите
на сарану и да ли лежите на њима баш у том истом Вашем двору, - о томе Вас
нећемо питати.
Казали смо мало прије,
да државни приход Црне Горе од 1879. године, износи годишње у средњу 1,800.000
форинти, као и то, да има расхода по 200.000 форинти исто годишње; и према
томе, да остаје за Вас годишње равно 1,600.000 фор.
Сад, рецимо, да годишње трошите за све потребе
Вашега двора по 200.000 форинти, што је свакако немогуће, јер позната је ствар,
да је Ваше Височанство једна велика тврдица.
Према овоме дакле,
остаје Вам годишње равно 1,400.000 фор., који помножени са 19 година (од 1879
до 1898. год.) износе преко 26,600.000 форинти.
Кад додамо овоме по оне 500.000 рубаља, које
редовно примате од Русије од 1879. год. (дакле 9,500.000 рубаља, које
апросимативно престављају у аустријском новцу 13.000.000 фор.), онда излази, да
Ви данас имате готовог новца близу 40,000.000 форинти, што би свакојако то била
једна одвећ колосална сума и за владара какве богатије и веће државе, а камо ли
за Вас!
У ову суму, као што
видите, не рачунамо Ваше дохотке од вађевине и трговине разних производа наше
кукавне отачбине, а такође на оне са Ваших непокретних добара. На исти начин, у
горњу суму не рачунамо ни интерес, ког сигурно има доста са поменуте суме, јер
позната је ствар: да Ви, већи дио тих новаца, држите у разне енглешке банке.
Дакле, сад је чисто и јасно за свакога: да је Ваше
Височанство у току последњих деветнаест година, поред осталих удобности,
хајдучки, зеленашки и крвнички згулило с грбаче биједног и жалостног
црногорског народа (јес, с грбаче народа црногорског чак и оно што Вам Русија
даје, јер она то не дава Вашем Височанству за то што сте син отрцане Стане
Баичке и Мирка Ћери-прасице, него за то што су јој потребни на Балкану тих
60.000 хероја црногорских, које Ви издајнички у шаку држите за њен рачун!)
равно 40,000.000 форинти, који, претворени у српском новцу, износе приближно
96,000.000 динара. Овој суми пак, нећемо додавати ону другу, коју срамно
покушавате од натраг 2½ године да на рачун грбаче гладних Црногораца измамите
кроз Италију, Беч, Берлин и Лондон. Но хајд, ако Вам је мило, да од горње суме
одбијемо ону коју од 1879. године примате од Русије (а за коју ствар тврде,
поред цијеле Ваше свите, чак и Ваши рођени синови), т. ј., по оне 500.000
рубаља, а које у 19 година износе, као што рекосмо близу 13,000.000 форинти;
велимо, хајд да одбијемо ове 13 милиона од оне 40, које прије и цјелокупном обрачуну
напоменусмо, па ипак шта ћемо видијети?! - Видијећемо то, да је срамни и безочни господар Црне Горе
покрао и отео од свога гладног голог и босог народа, у року од 19 година, равно
шесдесет и осам милиона динара!*) -
те заиста, Ви сте право казали у “Балканској
Магарици” да:
“Спрема земље каквог је
стања.
Доста је блага, доста
имања!”
*) Ево бар сад г. г. око „Дубровника”, “Србобрана”,
„Српског Гласа”, „Врача”, “Браника” и т. д. немојте се чудити одакле има кнез
Никола да вам баца као гладним кучкима по једну коску годишње, а са задаћом: да
њега и његове развратне синове хвалите, а краља Александра и краља Милана да
срамотите!
О, доста и предоста, Височанство; јер, што рече неумрли
Бацковић у својој „Црној Гори,” ово је заиста једна и сувише лијепа (али и
срамна Николето Мирковићу!) парада за једног човјека, који је, као Ви, у својим
млађим годинама козе гладан чувао!!!
Но сигурно, Ви ћете нам
на ово рећи: „Па људи Божји трошио сам на куповање барута, пушака, топова,
разне муниције и на грађење путова!”; - а ми Вам још од сад на
то одговарамо овако: Све оружје и муницију што је Црна Гора куповала од прије
последњег рата па до данас, то су све велики и блажене успомене достојни цареви
Алексадар II и III-и
исплатили Лендер- банци, код које сте, Ви, у “ту сврху” (таман ка ово сад што
покушавате у Милану и Лондону) позајмили били у три пута три милиона форинти,
те сте и том приликом здипили цијелу суму, бацивши нешто сансарине попу Илији
Пламенцу, па даље онима двјема ништавчинама и жабицама баичким - Милу и Јову
Мартиновићима, и, уз то једну приличну сумицу Вашем рођаку Божу Петровићу
(ономе чоче, помозите нам рећи, вјечитом “кандидату” разних бугарских,
критских, залашких, македонских, ерцеговачких и, буди Бог с нама, још некаквих
других престола, које ми не умијемо ни жнамо изговорити, јер смо слабо
ћеперни!) кад је куповао оне Крупове топове. А путове пак кроз Црну Гору, све
их је сиротиња црногорска направила нешто кулучењем, а нешто да отплати Вам
онај “господарев леб” који се у нас зове вађевина, или боље рећи: срамна
продаја (од Ваше стране) оног жита које руска хуманитарна друштва шаљу на дар
гладнима у Црној Гори.
Дакле, цијело знање о умјетности финанција и привреде у Црној Гори, састоји се у томе што је Ваше Височанство здипило све и свја што се здипити могло, а биједни црногорски народ нека дува у дудук (фрула), ако нема друга посла! - Но опет, право је да будемо правични и на прам Вас, ако и не за друго, а но бар за оно што сте се постарали и у том погледу, као и у свакоме другом, баците кад-и-кад осталом свијету по мало прашине у очи; јер ето, узмите на примјер тај Ваш театрални и лажави „Глас Црногорца”. Па шта ће човјек наћи да чита у свакојем броју истог? - Чудо и покор, бруку и грдило, срам и стид, Височанство, и ништа друго! - јер судећи по њему, тамо у Црној Гори ничу сваки дан фабрике ћилимова, платна (а вађевине не, је ли?), пива, сапуна, шешира и буди Бог с нама; отварају се сваки дан планови за некаква трансокеанска морепловна друштва. Шта? - Зар да се катарке Његошевог дома виђају само по мајушном и тричавом Скадарском језеру и Јадранском мору? - О не, јер то је мало; треба да се о гласу тог дома на далеко звекне; треба да чак и далека Америка и осјети како цвјета индустрија и трговина Црне Горе под управом Његошевог дома, и, према томе, да јој се докаже како има једног опасног конкурента под Ловћен! - Јес, Височанство, цијењећи по томе скандалозном „Гласу Црногорца”, тамо се из дана у дан прокопавају канали и суше језера; одврћу се токови разних ријека, да не би поплављали околну земљу; прокопавају се разни тунели за жељезнице; стварају се трговачко-политички уговори и компромиси са све седам краљева и осмим Султаном; установљавају се велике, “стајаће војске” на челу Вимером и Његовим вторим Височанством – “општељубљеним и проницателним” кнежевићем Дангубом; јавља се свијету: „како народ црногорски као и свагда показа и овом приликом (приликом прославе, “двјестагодишњег” опстанка Петровић-Његошеве династије - пфуј!) да је и њему и цијеломе Српству спас једино у “Црногорству” кнеза Николе(!); публикују се сваки дан стечаји за “упражњена” мјеста, “професорских” катедра цетинског Оксфорда и Осборне; установљавају се нарочити, “одбори” (од чланова као што су: Божо Шутов, Милица Татаруша, Драго Мали, Ћаке Радова, Лука Божов - Плачкуља, Ивана Радошева, поп Илија Пламенац, Стана Тодорова, поп Стево Капа, Стеве Микоњина, Мило Татар, Јоке Боковска, Петар Вукотић, Илинка Пиперка, Перо Митров, Пека Јагошева, Шако Циганин, Ике Тодорова, Филип Јерговић, Ћаке Нешкова, Јово Дреч, Стано Тамбурица и ујак кнежев - војвода Марко, због чијег је сифилизма при- сиљен данас сваки цетински кафеџија да саломи ону чашу из које овај франзавац пије!) за добавку плугова и разних машина за сијање, орање и вршидбу; виче се на цио глас и исписује крупним словима: “Батемберзи, Савоје, Марангуни и Бевењути рекоше да би сретни били кад би и у њиховим земљама било такво благостање као што је у Црној Гори“; а све то да би најпосле зачинило баш a la његушки, „Глас Црногорца” публикује на свом челу квадратним словима поздраве и отпоздравје свију „седам краљева” и осмога „бити имајућег” Балканског Магарца („цара”) у лицу Ваше мрачне свјетлости и Височанства! - Но да би се и наивно Српство што јаче и више за нос вукло Ваше се Височанство и за то вјешто постара, те преко “Дубровника”, “Србобрана” и „Српског Гласа” даде растелалити на све четири банде (стране) Балканског Полуострва: „како је родољубиви и проницателни кнез Никола успио својим патриотским радом да с Видовданском здравицом одреди (О, његушки никоговићу! Ти, испод Посраног Крша, да дајеш и одређујеш правац балканским владарима је ли?! - Е бадава, право је наш народ рекао: Пусти пасју ногу под трпезу, она ће безазорно одма и на трпезу!) програм и правац ког да се држе под његовим моћним водством и Београд и Софија!”; - па даље: „Солзбери је без околишења дао ријеч кнезу пјеснику да ће у његовом лицу (дакле само у Твојем је ли?) потпомагати, подржавати и промицати праведне захтјеве српскога народа и свето српско дјело,*)
*) Србобран број 59 од ове године. Види у истом допис из ЦрнеГоре ког је сам кнез диктовао Лази Томановићу.
Јес, Ви оваке лажи протурате без обзира да ли ће
их или не Солизбери с мјеста демантовати, као што је то и учинио одма у своме
изјашњењу аустријском посланику у Лондону. Али шта мари то чак и срамно лагати,
само да се учини мало рекламе “патриотском” заузимању кнеза Николе за потлачено
Српство и, у исто вријеме, да се укрије прави смјер његовог скитања у Лондон,
који се састојао једино у томе, да уреди своје срамне финанцијске рачуне са
онамошњим чивутским банкарима, и да покуша преварити и умолити краљицу
Викторију: да би његовом франзавом сину - Дангубу нашла за жену какву часну и
отмјему дјевојку!*)
*). Ми се позивамо на све часније грађане вароши Цетиња, да кажу: да ли се је Ваше Височанство икад и са једног пута из иностранства враћало сјетније и разочараније него што је сад из Лондона, макар што сте растелалили преко “Србобрана”: “како су Црногорци познали да сте веома весели!”
Разумије се само по себе, да Ви обмањујете на овако
срамни начин заведени српски народ једино у тој цијељи: како бисте, у ова
критична времена српског народа, што више тешкоћа створили династији Обреновића
у Њеном одиста правом и трезвеном патриотском раду!
Височанство! Ми са овим закључујемо овај трећи
одсјек, да, молећи Бога, пријеђемо на четврти, но не прије него Вам речемо: да
ко што сије то и жање, те према томе, немојте се ни мало срдити, што је и ова
брошира право сјеме и плод Ваших одвратних злочина!
Нема коментара:
Постави коментар