С. Богдановић - После повлачења Руске војске из Пољске и Галиције (VI дио)

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

После повлачења Руске војске из Пољске и Галиције

После повлачења руске војске из Пољске и Галиције, у љето 1915, смерови су званичне Црне Горе почели постајати све јаснији. Повлачење руске војске са Карпата, припремање аустро-немачке офанзиве против Србије и спремање Бугарске да нападне Србију са леђа охрабрило је званично Цетиње у толикој мери, да је оно отворено почело показивати карте своје несрпске и издајничке игре са Аустријом.

Стари краљ Никола, први пут од почетка рата, напушта свој мирни живот на Цетиње и почиње обилазити црногорске фронтове. Требао је да види команданте одреда и већих јединица и да их Он лично извести о “новој ситуацији.” И то је са најбољим расположењем учинио. Обилазећи своје трупе, лево крило Херцеговачког Одреда,

у августу 1915, краљ је батаљонским изасланицима на Грахово држао “патриотски говор” и рекао ово:

“Немци су Русе присили на повлачење, али је силан Москов и његова ће бити побједа. Него, Црногорци, немој који истурити пушку на Аустријанце, да му очи не избије. А ја вам дајем краљевску ријеч, да не ће ни они на вас.”

Ове краљеве речи, које су познате целој северо-западној Црној Гори, не требају коментара!

Оваква је била улога, отворена и јасна као дан, цетињског краља у рату против Северних Турака!

А краљевска влада?

Није ни она стајала скрштених руку; и она је, поред краља, имала своју улогу. Цетињска је влада издавала наредбе обласним и племенским властима да се свуда по варошима и селима објаве наредбе да се ни један Црногорац за живу главу не превари и истури пушку на аустриске аероплане, који су у то време крстарили по Црној Гори, пратили кретање црногорске војске, бацали бомбе по црногорским варошицама и убијали црногорске жене, децу и старце. Једнога су дана у Подгорици убили преко 120 особа.

И ове су се наредбе писале и лепиле на видним местима, у свим црногорским варошицама, како би их сељаци, кад долазе у вароши, могли прочитати и упамтити. Мени је лично један овакав плакат, са потписом и печатом подгоричке обласне управе, показао један народни посланик на Цетиње 22. децембра 1915.

Али то није била сва улога цетињске владе; она је имала и других, и то врло крупних задатака. На пример, да снабдева народ са храном из иностранства, из савезничких земаља, али тако, да та храна никад не стигне у Црну Гору. Или, када је већ нешто морало доћи из иностранства, да то буде у што мањој количини. Краљева је задаһа била да каже црногорским војницима да не пуцају на Аустријанце, а задаћа је Његове владе била да те војнике и њихове породице остави да помру од глади. Дакле, подела “рада”!

Кад је кило кукуруза било у Црној Гори по три перпера (динара), у љето 1915, цетињска је влада имала свога делегата за набављање хране у Египту. Тај делегат је бо г. Петар Никезић, директор Пећке Банке, који се сада налази овде у Америци. И г. Никезић је имао дозволу од енглеских власти у Египту да може куповати и слати жита и других животних намирница за Црну Гору колико хоће. и г. Никезић је јављао Цетињској влади да има кукуруза у Египту доста, да може послати колико год је потребно, и то да не кошта црногорску државу, са подвозом, више од 20 франака сваки квинтал, свако 100 кила. Нудио је цетињској влади кукуруз 7 — 8 пута јевтиније него што се продавао у Црној Гори. Али Цетиње није хтело кукуруза за црногорску сиротињу; оно је хтело нешто друго, да Црну Гору, глађу, свим могућим средствима, доведе до онога до чега је збиља и довело концем 1915 и почетком 1916 године. Краљ Никола је, са његовим измећарима, хтео капитулацију, продају и предају Црне Горе.

Говорим о продаји и куповању хране, па неко може помислити да Црна Гора није имала новаца, да купи хране. Али то није било. Црну Гору су помагали Савезници исто као што су помагали Србију и Белгију. Црна Гора је примала од Савезника, преко Србије, 1,800,000 динара месечно.

Дакле било је новаца довољно. И те је новце, у српским новчаницама, примало Цетиње од Србије свакога месеца. Али не да издржаје црногорске војнике, као што су се издржавали војници других, малих савезничких држава, ни да набавља храну за њихове породице, за остало црногорско становништво, него да те српске новчанице, те новце препродаје на париској берзи и да тргује с њима.

То је срамно трговање званичног Цетиња са српским новчаницама, са српском крвљу, било ухваћено и г. Р. Поповић, министар црногорских финансија, морао је, у љето 1915, дати оставку.

И још нешто, што је врло карактеристично, после руског повлачења из Пољске и Галиције, пред аустро-немачку офанзиву и бугарски напад на Србију.

Кад су Аустро-Немци повратили Лавово и освојили Варшаву, онда је и краљ Никола, охрабрен тим аустро-немачким успехом, одвојио једну трећину црногорске војске са аустриског фронта и заузео Скадар. Кад су Аустро-Немци пошли напред, кренуо се напред и цетињски краљ. Али не на Требиње и Мостар, не на Аустро-Мађаре, који су жарили и палили по несрећној Херцеговини, него на Скадар, којему у то време, да би био изгубљен за Црну Гору и Српство, није претила никаква опасност.

Србија се спремала за своју, српску и југословенску Голготу, а цетињски краљ је уситњавао и онако малу и неорганизовану црногорску војску, од једнога фронта направио два заузео Скадар!

И то је било неко цетињско знаменије!

С. Богдановић - Цетињска страховлада и њено пустошење по Паштровићима, Будви и Грбљу (V дио)

С. Богдановић

“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”

У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.

ЊУ-ЈОРК

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N. Y.

1917.

Цетињска страховлада и њено пустошење по Паштровићима, Будви и Грбљу

Одмах у почетку рата аустриска је војска, свакако према ранијем споразуму између Беча и Цетиња, евакуисала Паштровиће, Будву и већи део Грбља. Тај је терен, како се касније доказало, имао да послужи и служио је као директна веза између бечког Бал-Плаца и цетињског Двора. Тако се књаз Петар, најмлађи син краља Николе, као командант Ловћенског Одреда, са својим штабом и својим полициским апаратом, још у августу 1914 настанио у Будви. Тако су Паштровићи, Будва и већи део Грбља привремено прешли из аустријског ропства под тиранију и терор Цетињског двора, из једнога зла у друго.

О цетињској страховлади и њеном пустошењу по Паштровићима, Будви и Грбљу г. С. Микијељ, Србин из Грбља, дакле из тих истих крајева, који је до капитулације Црне Горе био у Будви и пре два месеца дошао у ову земљу, између осталога, прича:

"Српско становништво у Паштровиће, Будви и Грбљу дочекало је црногорску војску, црногорске војне и административне власти, не као завојеваче, не ни као обичне ослободиоце, него као праву и рођену браћу своју.

“Кад је данашњи рат наметнут Српском народу и кад смо га морали примити, кад је рат почео, ми смо веровали да уз Србију, која је прегнула да под цену највећих жртава ослободи и уједини наш, српски и југословенски народ, пристаје и Црна Гора, да и она, према својим скромним средствима и према својој снази, сарађује на том великом националном делу. Тако је мислило српско бокељско становништво, тако су без сумње мислили и црногорски војници, честити и храбри синови Црне Горе, али тако нису мислиле цетињске војне и полициске власти, а нарочито тако није мислио командант Ловћенског Одреда, најмлађи син краља Николе, који је у име свога бабајка држао са Паштровићима, Будвом и Грбљем као Дед-ага Ченгић са Херцеговином.

“Чим је књаз Петар стигао у Будву, поред војне власти, која му је припадала као команданту Ловћенског Одреда, узео је у своје руке и административну, полициску власт над становништвом поседнутих приморских крајева и завео један страшан терор, идентичан аустриском терору; терор, какав је само Аустрија могла жељети!

“Сумњичења, оптуживања, злостављања и хапшења била су на дневном реду. Сваки исправни и честити Србин, са ширим погледима на српску и југословенску ствар, био је кињен, гоњен и злостављан. Сваки честити српски дом, који цетињским жбирима и шпијунима није био отворен као кафана, био је оптужен и глобљен. Оптуживали су и глобили људе, Србе, који су у својим домовима држали слике Српскога Краља, Краља Петра и Престолонаследника Александра. Просто је било очито да се ишло за тим да се српско бокељско становништво морално утуче и материјално упропасти. Народ је био погођен таквим, неочекиваним поступањем и давао је видна израза свога тешкога бола и огорчења, али је то скупо плаћао.

“Војници су, народни људи са села и из варошица, били добри и честити и схватали су наш бол и наше огорчење. Али и они су трпели, много трпели и ништа нам нису могли помоћи. Свако је се је плашио, као некада у Млетцима, ако не кога другога а оно свога хлада. Шпијунажа је и у војсци, свуда, била развијена. Полициски је апарат свуда био страшно развијен. Исто као у Аустрији.

“За једну лепу реч о Србији ишло се сместа у затвор. Сви омладинци, напреднијег духа и мало слободнијег језика, били су хапшени и крвнички, као скотови и тучени.

Нигде ништа слободно није се смело рећи. И песме, многе наше патриотске песме, биле су забрањене. Но најгоре су пролазили они, за које беху дознали да желе уједињења читавог српског и југословенског народа са Србијом. њих су са њихових рођених огњишта прогонили и слали их у Метохију или у црногорски део Санџака, где су их, као какво непријатељско робље, држали под полициским надзором.

“Нису се добро провели ни они наши добровољци,

јер су се као аустриски војници предали српској војсци, или из аустриске војске пребегли у Србију, па дошли у

Црну Гору ради виђења својих. Још горе од ових пролазили су они, који су хтели да иду, да се врате у Србију. Тражити пасош за Србију био је злочин и ту се назирала “нелојалност" према цетињској династији. Назвати се Србином, такође, није било лојално. Требало је што више истицати “чисто црногорство”. Једном је приликом књаз Петар, рођено дете краља песника, на сред будванске пијаце, јавно, рекао својим перјаницима: “Грдне ћу муке имати ја и мој Дом док ову приморску багру поцрногорчимо!”

“Будва, стародревна варошица у српском Приморју, била је за цело време рата поприште страшних призора и најжалоснијих сцена. Ту је становао књаз Петар са својим штабом, перјаницима, полицијом и читавом хордом цетињских, дворских шпијуна. Будва је била главна филијала цетињског двора. Цетиње је преко Будве општило са Ayстријом. Будва је стајала у непрекидној вези са Котором, а преко овога са Бечом. у Будви су се стално читали аустриски листови, као у сред Мађарске и Аустрије. Будва је имала телефонску везу са Котором, подморски кебл, оптичке сигнале и још стотину чуда и грдила.

“Кад је пала Варшава, стара пољска престоница, у љето 1915, Будва је била окићена, под изговором да су Руси добили једну “велику победу.”

“Кад је падала Србија у Будви су ликовали, а кад се аустро-немачка војска састала са бугарском преко Србије у Будви су паљени ватромети. Кад су Бугари ушли у Скопље кнежева је музика, књаза Петра Петровића, свирала бугарску химну. Сведоци су ми сви они црногорски војници и бокељски добровољци који су се тога дана нашли у Буди, читаво становништво Будве.

“Са становништвом се поступало горе него што су икада Турци поступали са својом рајом. Лична безбедност је била угрожена. Упропашћивање приватне имовине ишло је својим током. Кућно право било је потпуно изоловано и изиграно. Војска је била раздељена и смештена по приватним кућама, помешана са фамилијама, Становништво је тражило да се у сваком селу испразни по неколико кућа и да се утим кућама сместе војници, а фамилије да се збију по другим кућама и тако да се пружи могућност фамилијама да живе одвојено од војске. И војска је то исто жељела, али није удовољено ни војницима ни становништву. Књаз Петар, унук св. Петра, тако је хтео и тако је морало бити, и то је та морална страна, коју је син краља Николе донео несрећном Приморју!

“Становништву су власти реквирирале све што је имао, а никоме ништа нису исплатиле.

“Кад је аустриска војска у почетку рата напустила Грбаљ и повлачила се ка Котору, повукла је са собом целокупно становништво из пет грбаљских села, која су се налазила у близини Котора, и то су несрећно становништво аустриске власти упутиле негде да лута и крепаје од глади у унутрашњост Далмације. У та су пуста српска села упали као курјаци мамелуци књаза Петра, свакако по његовом одобрењу, а могуће и изричном наређењу и однели и опустошили све што су нашли. Српски су официри, и то на страшном повлачењу српске војске преко Албаније, где су људи падали као муве од глади, стрељали српске војнике за једно силом одузето јаје арнаутско, а пустахије књаза Петра, цетињског, харали су и до темеља рушили српска села по несрећном српском Грбљу! По наређењу књаза Петра и у његовом присуству спаљена је и општинска дворана у Горњем Грбљу, која је Грбљане коштала преко 50.000 круна. Па не само то, не само општинску дворану, него је најмлађи син краља Николе наредио да се спали и манастир Подластва у Грбљу, један од најстаријих српских задужбина и споменика из средњег века, који је подигао Српски Цар Душан Силни. За ово знају сви црногорски војници који су били у Грбљу.

“Грбљани су се жалили самоме краљу Николи на ова насиља и пустошења Његовог сина, али то није помогло. Навешћу овде један пасус из једне жалбе, коју су неки Грбљани били упутили Краљу. Тај пасус гласи:

"Величанство! — Грехота је да један од увек српски крај угине, јер овако и у оваквим приликама стављени, кад се и рат срећно сврши и спроведе велико дело ослобођења, Приморје ће постојати као географски појам, а онај тужни део становништва, што не изумре од глади и под притиском осталих терета, разићи ће се по беломе свету, да тражи xљеба, слободе и уточишта.”

“Из самога овога вапаја може се закључити, какво је бедно стање владало у Паштровиће, Будви и Грбљу и нема срца, српскога срца, које се не би над овим потресло, али стари Краљ Никола, који је некада слатко и заносно “певао о Боки Которској, није овога пута хтео на све ово ни да главу окрене. Толико само што је наредио да се пронађе писац жалбе, кога је касније Његов син, књаз Петар, мучио и у будванској тврђави држао интернирана неколико месеца.

“Све ово, у вези једно с другим, сведочи да су цетињски најамници, под капом војних и полициских власти, у Паштровиће, Будви и Грбљу радили оно исто, што би радили да су тамо у то време били и аустриски солдати, жандари, поглавари и провидури. Све ово сведочи да је Цетиње, званично Цетиње, аговало и пашовало над овим српским приморским крајевима како је то само Аустрија могла жељети!”

Ово су речи једног Србина из Боке Которске, који је својим рођеним очима видео, како се провела тужна Бока са оним, од кога је очекивала да је огреје сунце слободе. Ово су речи једног Србина из онога српскога краја, који је до јуче врло тешко схваћао негодовање и трзање српскога народа у Црној Гори и из којега је цетињски Содом последњих деценија редовно регрутовао своје “саветнике и државнике.” И ове речи, жалосне али истините, треба да отворе очи и последњем сину кршне Боке, да види Петровиће у њиховој правој, бедној боји и да се увери да ће српске и југословенске земље, српски и југословенски народ огрејати сунце слободе, ослобођења и уједињења само са Авале!