Одступање Бокешког добровољачког баталиона у доба капитулације Црне Горе - По причању Ника Кажанегре

По причању Ника Кажанегре

 

У почетку Европског рата одметнути Бокељи из Јужне Боке прихвате Црногорско оружје и формирају свој бокешки баталион. Бројио је око 800 бораца. Имао је шест чета. Већином се налазио у Грбљу. Командант батаљона био је поручник Ристо Хајдуковић-Црногорац.

Божић 1915 године нашао је бокељски батаљон у Доњем Грбљу. Батаљон је водио борбу са Аустријанцима 25 и 26 децембра до 10 увече, а тада је оступио по наређењу бригадира Ива Ђуровића до на стару границу и задржао се на Мајсторима. Ту је освануо 27 децембра. Тај дан било је наређено и Црногорцима на томе дијелу Ловћенског фронта да оступају. Тада се Бокељи повуку на Обзовицу и ту заноће.

28 децембра увече Бокељи спреме Ника Кажанегру и Ђура Зеновића, бив. обласног управитеља Будве, на Цетиње, да упитају министра војног генерала Вешовића о ситуацији, пошто им је овакво отступање и напуштање Ловћена било врло сумњиво, те су се с разлогом бојали, да каквом издајом не падну Аустријанцима у руке. Они дођу на Цетиње око 11 увече. Генерал Вешовић се тог часа налазио код краља Николе у двору.

Идуће јутро (29 децембра) краљ Никола је са књегињом Ксенијом ишао на Ловћен. Тај дан иза подне Ђуро Зеновић буде примљен од краља и он му нареди да иде у Подгорицу, а да Нико Кажанегра иде на Обзовицу у свој баталион.

Чим ми то рече Ђуро, прича Нико, ја одох код Краља Господара и рекох му: Господару, ено 800 Бокеља на Обзовицу, све заклетих аустријских војника. На то крал рече “Зло би било да се ти људи заробе”. Ја изађох из двора и одох у хотел.

Идућу вече 29 децембра у 9 сати дошао је перјаник код Ника и каза му, да га зове Краљ. Тада је Нико с попом Митром Митровићем пошао код краља. Код њега је било много особа, прича Нико. Тада му је краљ рекао: “Биће добро ако Бог да! Послао сам преговараче у Котор, но ајде, Нико, на Обзовицу и кажи Приморцима да се по моме на ређењу одмах упуте за Подгорицу. Немој који да се превари, да се врати кући, да се види са својом фамилијом, да неби био заробљен.” Ову наредбу примио је у 11 сати ноћу. Кажанегра је одмах кренуо своме баталиону и 30 освануо на Обзовици, те Бокељима саопштио краљеву наредбу. Тада Бокељи крену пут Подгорице, омркну на Кокоте, а освану 31 децембра у Подгорици. Ту се задрже 2 дана. 2 јануара 1916 позвао ме, прича Нико, генерал Вешовић и рекао: “Нико, ође долазе аустријски парламентари, који достину од вас познају, па добро би било да пређете у Тузи, а једна чета да пође да чува државне магацине на Плавници, пошто су те магацине напали Црмничани да их пљачкају.”

Чим су Бокељи примили ову наредбу отишли су у Тузи, а горњогрбаљска чета на Плавницу, да чува државне магацине. 4 јануара 1916 увече око 9 сати Бокељима стиже наређење од министра војног генерала Вешовића, да одмах иду у Скадар преко Хоцке Горе, а да ће горњо-грбаљска чета лађом бити превезена с Плавнице у Скадар. Бокељи пођу исту вече, идући дан освану на Кастратске Вирове, а пред ноћ стигну у Скадар. Ту их дочека сердар Машан Божовић и нареди Нику, да одмах иде с Бокељима на Тарабош, да одатле штити оступницу црногорске војске. Ја му на то рекох, прича Нико: Неће тамо ђаволи Бокељ, јер су ово заклети аустријски војници, па кога заробе објесиће. А камо ти она два баталиона регрута, што си их јуче распуштио да иду кући?

Кад је нико одбио да изврши ово наређење, тада је војвода Божо Петровић, гувернер Скадра 6 увече наредио да се Бокељи оставе на миру и да им се да тајин и по шињел свакоме.

7 јануара 1916 по подне наредио је краљ Никола да се искупе Бокељи и пофронте. Тада позове Ника к себи и упита, како су Бокељи. Нико му захвали на питању и замоли га, да Бокеље пребаце преко мора у Италију, одакле ће они ићи за Америку. На ово му рече краљ: „Какву Америку? Не треба нам Америка! ја ћу вас пребацити преко мора, па ћемо се у прољеће вратити у Косово, да оремо оне равнице.” Затим се краљ окренуо војводи Божу и наредио му, да сваком Бокељу да по 10 перпера за дуван. Тада је упитао Бокеље, кога желе да им постави за командира. Они одговоре: “Ника, Господару”. На то краљ рече: „И ја сам то мислио, али сам желио чути вашу ријеч”.

После тога, прича Нико, рече ми краљ: „Ноћас у 8 сати даћеш ми једну чету, да ме прати до Медова. А ти са осталим Приморцима да подраниш прије зоре и кренеш за Медуо. Немој да те дан застане у Скадру. Ујутру ће доћи и 3.000 Херцеговаца па ћете заједно.”

Тада је Кажанегра одредио Брајићку чету, којом је командовао Ђуро Ивов Ђаконовић, стари усташ из устанка против Аустрије 1882., те је отпратила краља Николу до Медуа.

Остатак баталиона је сјутри дан стигао у Љеш. Краљ је оставио Бокеље својој судбини и пошао у Италију са триестак својих људи.

10 јануара стигли су у Љеш и око 2.000 херцеговачких добровољаца, па су Бокељи и Херцеговци заједно одступили у Драч.

Кад сам стигао на острво Лазарет на Крфу, прича Нико, примио сам од краља Николе овакву депешу: 

“Нику Кажанегри

Команданту свих Бокешких добровољаца на Крфу

Крф.

Шаљем ви срдачан поздрав. Препоручујем ви слогу, љубав и стрпљење. Кроз кратко вријеме ћете добити све што ви принадлежи.

Никола.” 

Нико Кажанегра није се освртао на ову депешу, нити на разне поруке краља Николе, него је са добрим дијелом својих Бокеља ступио у српску војску и херојски се борио на Солунском фронту за остварење вјековних жеља српског народа: слободу и уједињење свега Српства. 

Андрија Лубурић