Петар Лубарда - Писмо поводом изложбе у Паризу

 

Београд, 18. март 1971.

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.

Срдачно те поздрављам,

Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1

Петар Прерадовић - Писмо Вуку Караџићу

(Петар Прерадовић Вуку Караџићу)

Један од првијех нашијех пјесника оцу српске књижевности, писао је из Задра г. 1846 сљедеће писмо: које је ту скоро било објелодањено.

Вуку Стефановићу Караџићу у Беч.

Високопочитовани Господине!

Опростите што се усуђујем Вама писати и Вас за једну љубав молити, неимајући чести Вашег познанства. Али ако Вас лично и непознам, доста сте ми и циелом народу славјанскоме познани по неутрудивих диелих Вашега златнога пера. На то познанство ослоњен узимљем си слободу, као судиелаоц на пољу истога књижества, Вашу помоћ заискати у садашњем моме подузећу. Ја сам наканио до мало вриемена моја прва покушења  у народном нашему језику под насловом “Первенци” печатани и молим Вас, да ми благовољно припоможете у тој одлуци, гледајући по Вашем познанству и Вашој околоци колико могуће предбројниках за то моје диелце сакупити, а особито Његовој Свиетлости гос. Кнезу Милошу препоручити. И ја сам гос. Пароку, садашњем Игуману, Јеротеу Ковачевићу, помогао за Ваше красне народне пиесме овуда, колико се је дало, предбројниках сакупљати и увиек сам приправан и у наприед Вас у свакој пригоди послужити. Ако би Вам више позивах узтриебало, молим потрудите се к гг. Тендлер и Шеферн, они ће Вам их дати колико год желите. Такођер ако што предбројниках сакупите, изволите их истим књиготержцима предати.

Што ове моје пјесме, као Србин, кирилскими писмени не печатим, тому су различни узроци, које одје навађати на дуго би било. Али ако Бог да, што сад није бити ће други пут.  Међу тим свакоме непристрасноме човјеку бит ће свеједно или ова или она буквица, само ако је што ваљанога под њезиним одиелом.

Чуо сам ових дана, да сте намиерили Далмацију походити; веома ће ми драго бити ако код те одлуке останете, будући на тај начин имат ћу чест лично Вас познати.

С високим Почитањем Ваш слуга

П. Прерадовић ц. кр. Наднамиестник.

"Глас Црногорца" 13-IX-1897

Проглас одбора за прославу двјестогодишњице Куће Петровић-Његоша

Проглас одбора за прославу двјестогодишњице Куће

Петровић-Његоша. У 28 броју „Гл. Црногорца“ изишао је проглас прославног одбора. Проглас гласи:

Браћо Црногорци!

Тешки су настали дани за српски народ послије пропасти српске државе на Косову. Истина, поједини дијелови још неко вријеме животарили су, полагано издишући, али се најпослије и потоња искра слободе и независности у мало није угасила.

Паде Лазаревића деспотовина, паде поносна Босна, паде јуначка Херцеговина, најпослије клону и Иванбегова Зета. Неста врховнијех вођа, остаде стадо без пастира. . . Наста коначна пропаст. Тад прену гениј српскога народа и ули му нову снагу и нову наду у челичне груди. Око духовнијех својих пастира стадоше се прикупљати у Новој Зети, у Црној Гори, одважнији синови нашега народа из разнијех крајева, те отпочеше очајничку борбу на смрт и на живот са освајачем. Дуга је, мучна, крвава је та борба била; то је био рат, коме се знао почетак, а свршетак се није предвидио. Али ко ће сили одољети? И челичне груди подлегну тешкијем, честијем ударцима. Цио народ српски заспа; шака витезова црногорскијех, не видећи ни одакле помоћи, стаде малаксавати. Слабији попустише и предадоше се непријатељу. Духовни пастири, који се дотле ни најмање нијесу одвајали од свог народа, мало по мало такођер малаксаше. Плахи и лакоми изда. Наста претешко доба за Црну Гору:

Бјеше облак сунце ухватио,

Бјеше гору тиама иритиснула,

Пред олитаром плакаше канђело,

На гусле се струне покидале,

Сакриле се виле у иештере,

Бојаху се сунца и мјасеца;

Бјеху мушка прса охладњела.

А у њима умрла слобода,

Ка' кад зраке умру на планину,

Кад утопе сунце у пучину.

Још један мали ударац, и потоња искра српске слободе и независности угаси се! Али је било још животне снаге у нашем народу, још он коначно није сном мртвијем заспао био, није само имао ваљаног пастира, ваљаног вође, који ће га предводити. И таквог даде тај исти народ. Појави се човјек из куће, која својом наравственом моћи бјеше надвисила све друге; појави се човјек, који својим духом бјеше надмашио све своје сувременике, појави се Данило Петровић-Његош, и Србин поново оживље . . . Није потребе, да овђе ређамо, што све учини тај велики Господар; није потребе доказивати, да би мјесто данашње Црне Горе, те дике српске, био какав пашалук, или што друго, да не имадосмо онаквог духа, као што бјеше Владика Данило, и као што бјеху до данашњега дана и сви Његови Нашљедници из исте Куће.

Браћо Црногорци!

Ево са срећом навршује се 200 година од тог епохалног догађаја у нашој домовини, 200 година одкако сретно господари данашња наша Владалачка Кућа, 200 година непрекидне славе, која је уздигла Црну Гору на ону висину, на коју се до данас не диже ниједна на свијету тако мала простором земља, а то све благодирећи оној Кући, коју први заснова Владика Данило.

Браћо Црногорци!

Треба да се сјетимо овог епохалног догађаја при свршетку другог стољећа, да прославимо што љепше тај велики дан, да се том приликом сјетимо свега, што учини наша јуначка, витешка наша Владалачка Кућа Петровић-Његоша у течају овијех година; да се сјетимо свију онијех великијех дјела, која би довољна била да прославе и какву моћну државу, и која почини народ црногорски са својим Великијем Господарима из Куће Петровић-Његоша.

За то вас позивамо, да заједнички прославимо велезначајне дане 7, 8 и 9 септембра ове године у цијелој земљи а особито овдје на Цетињу, гдје ће дан 7-ог септембра посвећен бити успомени Владике Данила, оснивача наше династије, великог препородиоца и Оца Црне Горе и оснивача српске независности на новом темељу; овом приликом ће се пренијети Његови земни остатци на Орлов Крш у нарочито за то подигнути мавзолеј; 8-ми септембра посвећен је прослави двјестогодишњице славне владе Куће Петровића; 9-ог истог мјесеца прослава стогодишњице славне побједе, коју су одржали Црногорци, предвођени витешкијем својим Господаром Петром I., на Крусама; у исто вријеме освећење Војничког Стана и благослов почетка новог правца у војсци црногорској. За ову свечаност треба да спремите овамо своје одабране прваке, представнике општина, племена, своје главаре, да својим присуством увеличају славу у нашој престоници.

Браћо Срби на све стране!

Српска државна мисао нашла је уточишта у Црној Гори, за њу су се Црногорци кроз толико вјекова јуначки борили и све своје за њу жртвовали, те тако је дохранили и данашњем нараштају предали.

Зато овом приликом, и ако смо раскомадани, и ако смо поудаљени једни од другијех, ипак овијех радоснијех дана надамо се, да ћете треко својих представника заступљени бити у прослави на Цетињу, а сви скупа у духу с нама; да ћете с нама заједно онијех свечанијех дана дијелити сву ону радост, која ће обузети сваког Србина у Црној Гори, кад се само сјети ове Славне двјестогодишњице владе наше Владалачке Куће, кад се сјети, шта је све та Кућа до данас учинила за Српство, чему ли се још напријед надати може.

Слава Црне Горе — то је слава цијелог српског карода, јер Црна Гора на првом мјесту припада Српству, и све њене жртве за Српство су принесене.

Овом приликом надамо се, да ће и остала браћа Словени, а и пријатељи наше Владалачке Куће, пријатељи свију Словена у духу примити учешће у нашој слави, а преко својих одабранијих синова и лично на Цетињу учествовати.

Само жалимо, да због малога простора мјеста, оскудице подвознијех средстава и другијех тешкоћа и незгода нећемо бити у стању загрлити своју браћу и пријатеље и задовољити их онако и у оноликом броју, колико бисмо жељели; али најпослије љубав братска и добра воља неће оскудјевати, и ко дође — добро нам дошао.

У очекивању овијех свечанијех дана из дубине душе ускликнимо:

Живио Велики потомак Великог оснивача династије Петровић-Његоша Његово Височанство Књаз и Господар Никола I!

Живило Њено Височанство Књагиња Милена!

Живило Његово Височанство наш Нашљедник Књаз Данило!

Живиле Њихове Свјетлости Књажеви : Велики Војвода. Граховски и Зетски Мирко и Велики Војвода Захумски Петар!

Живила цијела Владалачка Кућа Петровић-Његоша!

Живио цио народ Српски!

                                                                                        

"Луча" 1896.

Писмо владике Саве Петровића - Његуша

Писмо владике Саве Петровића - Његуша *)

Во име Христа амин година 1774 Јулија 5 на Ловћен.

Да се зна и да је вјероватно пред сваким судом и господаром пред ким изиде ово писмо како се данас искуписмо сви главари његушки на Ловћен пред господином владиком Савом и пред нама дођоше Марко Ивов и Томан Парача са свима Врбљанима и Дугодољанима, а с друге стране Перо Радомановић и Никовићи и Јово Перов Вујашевић. Имаху деференцу и ћераху се око башчине изнад пута који иде пут Котора од Пипољевца до Пећина и како је граница код куће Маретића. Они се ћераху око башчине орнице. Вељаху Врбљани и Дугодољани е је башчина у Кофин њих а они се правдаху да им је продана али дарована па немогући учи- нити друго рекосмо и судисмо да се Врбљани и Дугодољани куну врх свога и они се заклеше двадесет и четири да нити је дарована ни продана но је од њих либера па по њих клетви господин владика Сава и ми главари Његушки нађосмо судом да даду Врбљани Радомановићу и осталијем башњацима за њих муку што су башчину разбили рекосмо да им даду тридесет и пет цекина а нама и кметовима пет (ε) то су четрдесет (м) и они их исти дан даше и подмирише се и простише се а што имаху дио Кашћелани и Маргетић и Борет не шћеше се ни клети ни у аспе помоћи но се од башчине орнице одказаше, да у орницу дјела немају а у остали метех од странах да дио имају како су га имали а рекосмо ипак башчине шчо буде брањевине да дио имају и пасишче од странах да се нема смест ниједан Мирчанин но да им је пасишче како и остале стране и рекосмо и у кое вријеме ко би се наша да ово помете да да Његушима глобе 50 цекина. И писах губернатор Иво Радоњич с договором свијех главара Његушкијех и биће потписана од господина владике Саве.

И ја Владика Сава потписах и потврдих мојом руком да је тврдо и непоколебимо и који би ово поколеба да јест проклет он и његов дом.

Сава Иванович Митрополит Черногороки.

*) Ово писмо добио сам од доброг старине, Ива Илина Врбице. — Писато је српско-словенским шрифтом. Печат губернаторски је просто изведен и малог формата; печат митрополитски је у троје већи, премда им је унутрашњи склоп једнак: озго двоглави орао, а оздо лав. На првом нема никаквог натписа, а на другом налази се унаоколо приведени потпис. Печати су јајастог облика.

                                                                                                        Ур.

“Луча” свеска III  1897.