Spiridon Gopčević - Rat u 1876. godini

 

Rat u 1876. godini

Predgovor

 

Iako je već samo po sebi teško napisati tačnu i nepristrasnu istoriju ma koga rata, te poteškoće postaju još veće ako se radi o ratu u kulturno zaostalim krajevima i među nedovoljno civilizovanim narodima, jer je tada vrlo često gotovo nemoguće pribaviti tačne podatke o mnogim događajima.

Ne plašeći se svega toga i podstaknut iznenađujuće povoljnim prijemom na koji je kod svih nepristrasnih ljudi naišla moja nedavno izišla knjiga „Crna Gora i Crnogorci”, a podržan priznanjem da događaje želim verno da prikažem, stavio sam sebi u zadatak da razne izvore o ovim događajima podvrgnem podrobnoj studiji. Time mi je, nadam se, uspelo da napišem ne samo nepristrasnu, već i tačnu istoriju ovog crnogorsko-turskog rata. Eventualne greške u ovoj knjizi treba pripisati jedino nemogućnosti da o svemu pribavim potpuno tačne podatke, ali se one mogu odnositi samo na beznačajne sitnice.

Pošto sam se služio ne samo crnogorskim, već i turskim izvorima (to se pri nepristrasnom opisivanju događaja samo po sebi razume), proći ću verovatno isto kao i prilikom objavljivanja pomenute knjige o Crnoj Gori. Ta je knjiga kod izvesnih zatucanih ultra-Srba izazvala buru negodovanja. Oni su me optuživali da nisam patriota već izdajnik svog sopstvenog naroda. Međutim, svestan sam da sam svojim istinitim, nenakićenim pisanjem, više koristio Crnoj Gori nego da sam se upustio u zaneseno preterano hvalisanje. Knezu Nikoli nemam ništa drugo da prebacim sem onoga što je svojom sopstvenom krivicom sprečio ostvarenje svih jugoslovenskih planova.

Uostalom, zadovoljan sam i samim priznanjem nepristrasnih ljudi.

 

Beč 15. marta 1877.

Pisac

 

 

Prva glava

Uvod

Položaj, veličina i stanovništvo Crne Gore

Kneževina Crna Gora leži između 42°10’ i 43°5’ severne širine i 36°10’ i 37°35’ istočne dužine od Fera i obuhvata površinu od 84 geografske kvadratne milje na kojoj živi oko 200.000 stanovnika. Popis stanovništva izvršen je naime 1864. godine, tj. popisani su svi muškarci sposobni za oružje, a na osnovu toga je proračunato i ostalo stanovništvo. Na taj način se zaključilo da Crna Gora ima ukupno 196.238 stanovnika. Po drugom jednom izvoru, koji samo malo odstupa, ukupan broj stanovnika Crne Gore iznosi 196.329 duša. Sama Crna Gora je podeljena na sledeće nahije:

 

Katunska nahija 63.828 stanovnika 18.748 austr. kvadr. milja

Crmnička              28.269                           3.227

Riječka                   26.097                           4.009

Lješanska             15.368                            2.360

Bjelopavlićka      33.228                          13.111

Moračka               17.818                           16.459

Vasojevićka        11.721                             14.732

Ukupno:              196.329 stanovnika 72.646 austr. kvadr. milja

 

Broj od 72.646 austrijskih kvadr. milja svakako je mali, jer bi tom broju odgovaralo 76 geografskih kvadratnih milja, dok se planimetrijskim merenjem, izvršenim na osnovu odličnih austrijskih generalštabnih sekcija, došlo do 84 kvadratne milje.¹ Što se, pak, tiče broja stanovništva, izgleda da izvesni podaci nisu tačni. Tako bi, na primer, Crmnička nahija imala gotovo 9.000 duša po kvadratnoj milji. Mada je to najgušće naseljena nahija, ipak brdovito zemljište (ravnica iznosi otprilike pola kvadratne milje) jedva dopušta toliki broj stanovništva; ova nahija daje 1.412 vojnika, dakle, samo 1/20 deo svog navodnog broja stanovnika, dok bi Katunska nahija, sa svojih 5.304 vojnika, morala, prema tome, davati ¹/₁₂ svog stanovništva.

Izgleda mi da je navedeni broj stanovnika za četiri nahije uže Crne Gore previsok, dok je za brdske nahije suviše mali. Prema gornjem pregledu, uža Crna Gora bi brojala 133.500, a Brda 62.800 glava. Međutim, za ofanzivnu armiju uža Crna Gora daje 9.700, a Brda 7.000 vojnika². Po tom bi računu uža Crna Gora imala 116.000 a Brda 84.000 duša. Ova pretpostavka izgleda utoliko verovatnija što su Brda po površini za jednu polovinu veća od uže Crne Gore, koja doduše ima i gusto naseljenih nahija (Crmnička, Riječka, Lješanska); pri tom se ne sme izgubiti iz vida da je i u Brdima gusto naseljena Bjelopavlićka nahija.

Crnogorci i Brđani su Srbi grčko-ruske vere (jedino među Kučima u Brdima ima nekoliko hiljada katolika) i govore najčistijim srpskim narečjem. Oni potiču od ostataka onih izbeglih Srba koji su se posle bitke na Kosovu polju (1389) povukli u Crnu Goru gde su, zahvaljujući povoljnom zemljištu, do danas sačuvali svoju slobodu.

U prvo vreme je Crna Gora bila pod knezovima iz dinastije Balšića i Crnojevića, a 1516. godine postala je teokratska država, čiji je poglavar bio vladika.³

Danilo Petrović Njegoš se 1852. godine proglasio za “knjaza i gospodara slobodne Crne Gore i Brdah” i time se odrekao duhovnog dostojanstva, koje od tog vremena ima mitropolit (sada Ilarion). Ovaj još uvek nosi titulu vladike ali nema, kao pre, nikakvog uticaja na politiku niti na komandovanje vojskom.

Sa Danilom I počinje novo doba za Crnu Goru, koja je njegovom zaslugom ušla u sistem evropskih država i ste- kla, iako mala (blagodareći pre svega lukavoj politici svo- jih kneževa), ugled koji se ne može potcenjivati. Najviše je zasluga u tom pogledu imao knez Nikola koji je poli- tiku Crne Gore doveo do savršenstva, zbog čega ću je ovde detaljnije izneti.

 

 

Politika Crne Gore

 

Knez Nikola je s jedne strane obratio pažnju na civilizovanje svog naroda i tu je postigao iznenađujuće uspehe. Ovde nemamo dovoljno prostora da bismo opisali kako mu je to uspelo, niti to spada u ovu knjigu. Ako bi, pak, čitalac želeo da se s tim upozna i da o Crnoj Gori sazna sve što je potrebno, može to naći u mojoj knjizi „Crna Gora i Crnogorci” gde se o toj zemlji iscrpno govori.

Danila I priznao je Napoleon III za suverenog vladara. Pošto su i Nemačka i Italija priznale nezavisnost Crne Gore, to samo Porta smatra tu državu za svog vazala. Šestog decembra 1852. godine istakao je u engleskom Gornjem domu lord Malmzberi (Malmesbury), ministar inostranih poslova: Crna Gora je nezavisna već 250 godina.

Engleska do danas doduše nije zvanično priznala nezavisnost Crne Gore, ali je to učinila posredno time što se za vreme poslednjeg rata engleski predstavnik Monson ponašao prema knezu Nikoli kao prema suverenu. Posredno je to učinila čak i Turska za vreme poslednjeg rata, jer Crnogorce nije ubrojila u one “buntovnike” kojima je obećala amnestiju. Godine 1875. izbio je u Hercegovini ustanak koji se širio sve više tako da se broj ustanika u njegovom punom razmahu popeo na oko 10.000 ljudi pod oružjem. Do ustanka je došlo usled nečovečnog ugnjetavanja od strane muslimana, a podržavala su ga obećanja kneza Nikole i putovanje austrijskog cara u Dalmaciju.

U ustanak u Bosni uvučen je i knez Milan jer, kao što su hercegovački ustanici upirali pogled ka Cetinju, Bosanci su upirali pogled na Beograd. Milan je ograničen čovek, bez energije i nimalo ne teži povećanju svoje vladavine i moći ukoliko bi to bilo uslovljeno ratom. Zato se o to dugo oglušavao dok mu se najzad nisu otvorile oči, kad mu je saopšteno da su njegov presto, pa čak i život, u opasnosti ako se ne priključi narodnom pokretu, a pored toga će ga i lukavi Nikola preteći. U tom je i u Bugarskoj izbio snažan ustanak, te je svet sve više naterivao oba kneza da objavu rata ne odlažu više.

Nikola je to rado hteo da učini ali je uvidao da je sam isuviše slab i da bi u ratu morala “sarađivati” i Srbija.

Dok se sanjivi Milan, koji se tek oženio mladom ženom, predavao bračnim uživanjima, sa svih strana su ga saletali knez Nikola, njegov narod, Hercegovci, Bosanci i Bugari da iskoriste pogodan momenat, jer je opšte oduševljenje bilo veliko, a Porta je raspolagala sa jedva 100.000 vojnika.

Ali, badava! Bugarski ustanak je bio u međuvremenu krvavo ugušen, a Bugari su, pošto im je na zverski način ubijeno 15.000 žena i dece, izgubili svaku volju za dalji ustankom. Bosanski ustanak se gasio, a i hercegovački je malaksavao.

Kod svih se Jugoslovena osetio tada talas negodovanja. Milan je dobio pouzdane izveštaje o nameravanim atentatima na njegov život koji bi izveli razni rodoljubi i o zaveri Petra Karađorđevića. On se tada trgao i 1. jula 1876. godine objavio Porti rat, a Crna Gora je to učinila odmah sutradan.

Knez Nikola je, za to vreme, vodio vrlo lukavu politiku. Do dana objave rata predstavljao se Porti kao dobronameran prijatelj koji želi samo da s njom živi u miru ali kao da, zbog svojih nemirnih podanika, ne može uvek da radi po svojoj volji već se ponekad mora povinovati i nacionalnim strujanjima. Međutim, Porta u tom pogledu može da bude potpuno mirna, jer će se on odlučno suprotstaviti svim ozbiljnim ratnim komplikacijama i izbegavati svaki povod koji bi možda mogao dovesti do konflikta. A za ovo on ne traži baš ništa, već sve to čini iz čistog prijateljstva prema Porti. Ali, Porta bi vrlo korisno uradila ako bi ga sa svoje strane pomogla time što bi njegovoj zemlji dala izvesne koncesije. Porta je doduše tek pre kratkog vremena priznala njegovu zastavu, ali u crnogorskom narodu postoji još nekoliko žarkih želja koje istovremeno predstavljaju i životna pitanja Crne Gore. Tako bi, na primer, za Crnu Goru od životnog značaja bilo jedno pristanište na Jadranu; granice koje je 1862. godine odredila komisija,⁴ predstavljaju tako isto kočnicu razvitka zemlje, a Nikšić i Spuž prekidaju žilu kucavicu Crne Gore; Pri tom je Morača, kao prirodna granica, veoma preporučljiva, i to tim pre što bi Žabljak tako opet pripao svojim starim vlasnicima; Kuči, Drekalovići, Banjani, Šaranci, Zupci, Drobnjaci, Vasojevići itd.⁵ toplo priželjkuju vladu kneza „crnih brda”; isto tako ne bi bilo rdavo ako bi se zagarantovala slobodna plovidba po Skadarskom jezeru i Bojani; vraćanje Crnogorcima ostrva Vranjine i Lesendre, koja su im protivpravno oteta 1843. godine, bio bi samo akt pravednosti itd.

Porta, presrećna što u opakim “crnim brdima” (kaur Kara Dagh - srpska Crna Gora, kako su Turci nazivali Crnu Goru) najzad jednom vlada knez sa kojim se može pregovarati, brižljivo je pazila da ga ne razočara u njegovim očekivanjima. Ona je na njegove zahteve pravila vrlo ljubazno lice, izjavila kako će biti srećna da mu učini neku uslugu, ali o tako važnim stvarima ne može na brzinu donositi odluke; neka se on samo strpi, jer će vreme uroditi plodom itd. Prirodno, knez Nikola nije time bio naročito oduševljen. Stoga je najpre odlučio da Porti na vrlo obilazan način pokaže kako bi joj mogao postati opasnim time što je tajno pomagao hercegovački ustanak, i posredno je izvestio Portu da samo od njega zavisi kad će se ustanak završiti.

U Carigradu su to i shvatili, ali im se tražena cena učinila previsokom, te su se nadali da će ustanak sigurnije ugušiti oružjem.

To je bila najveća greška turskih diplomata. Teritorija koju je tražio knez Nikola nije iznosila više od 24 kvadratne milje sa približno 30.000 stanovnika, što predstavlja sitnicu za državu kakva je Turska, a naročito ako se ima u vidu da je ona time mogla sebi uštedeti rat koji ju je stajao 200.000 ljudi i nekoliko stotina miliona forinti.

U vojničkom, političkom i privrednom pogledu ovo bi povećanje teritorije za Crnu Goru bilo od neocenjive koristi. Da bi nadoknadila gubitak od 5 tvrđava i nekoliko desetina forova, Porta je mogla podići sebi nove, a Crna Gora bi postojeće tvrđave sigurno porušila, jer Crnogorci ne vole da se u njih zatvaraju.

Kao što smo već rekli, Porta je htela da zavarava kneza „crnih brd” sve dok se ne uguši ustanak, pa da mu se onda ljubazno zahvali za ponuđene usluge. Nikola je međutim baš hteo da sačeka traženo povećanje teritorije i da, ukoliko bi prilike bile povoljne, napadne baš ojačan tom novom teritorijom i oslanjajući se na nju. Svaki od partnera je mislio da nadmudri drugog ali su konačno obojica ispala prevarena. Od te svoje dvolične igre imao je ipak više koristi sam knez Nikola, jer kada je objavio rat, u Hercegovini nije uopšte bilo trupa, pošto je Porta, verujući do poslednjeg časa u svečano obećanu neutralnost Crne Gore, izdala naređenje Muktar-paši da sa svojim trupama odmaršuje u Bosnu radi zaštite od očekivanog srpskog upada. U Carigradu su imali toliko poverenja da se veliki vezir, svega nekoliko dana pre objave rata, zahvalio depešom Nikoli na njegovom korektnom držanju i za uzvrat ga uveravao u blagodarnost Turske. Knez Nikola je stvarno stekao simpatije Porte time što je posredno dozvolio snabdevanje hranom Nikšićke tvrdave i što je odbio da primi titulu kneza Hercegovine koju su mu izglasale vođe ustanika 27. juna u Grahovu.

Međutim, sad se više nije moglo natrag, 15 (27) juna, baš na godišnjicu bitke na Kosovu, odlučili su se na Cetinju za rat; sa Srbijom potpisani ugovor o savezu sadržavao je da su se obe kneževine solidarisale protiv Porte, da nijedna od njih neće povesti s Portom pregovore o separatnom miru niti će zaključiti takav mir koji bi samo za nju bio koristan. Rat je trebalo objaviti jednovremeno. Međutim, usled nepoverenja, knez Nikola je sačekao na odluku svoga “brata” Milana za jedan dan. Pošto se uverio da su Srbi objavili rat, knez Nikola je, na depešu koju je primio od velikog vezira pre osam dana, odgovorio na isti način. On se zahvalio na priznanju svog lojalnog stava prema Porti, ali je ujedno izjavio da ne može primiti njena uveravanja. Ona je, prema njegovim rečima, obmanuta lažnim izveštajima svojih agenata; blokada stvarno postoji i turske su trupe u poslednje vreme na crnogorskoj granici pojačane. Slušajući savet Velikih sila, on je, navodno, jedva zadržavao svoj narod od učešća u ustanku i podržavao je smirivanje, ali njegov narod danas uvida da Porta nije u stanju da okonča ovu borbu. On se i sam slaže sa ovakvim stavom svoga naroda i zato pretpostavlja otvorenu objavu rata.

 

 

O ratištu sa vojničke tačke gledišta

 

Već smo se upoznali sa dosadašnjom politikom Crne Gore i saznali za uzroke koji su najzad i doveli do rata. A na početku ovog dela čitalac se u kratkim crtama upoznao i sa ovom zemljom. Sada bi, pak, bilo zgodno razmotriti koliko ratište pomaže ili ograničava operacije, borbe i ishranu trupa.

Poznato je da je Crna Gora izrazito planinska zemlja. Ogromne ispresecane gole i strme stene iz kojih se svakog časa nailazi na uzane provalije i klance (tesnace) predstavljaju u stvari prirodnu zaštitu zemlje. Bez njih danas ne bi postojala slobodna Crna Gora. Zar i Švajcarci ne duguju svoju slobodu brdima? Čerkezi i Kavkasci mogli bi još i danas biti slobodni, da ruska rublja nema tako čaroban zvuk.

Razume se da nema brdovite zemlje u kojoj nema i malih ravnica. U Crnoj Gori su one vrlo male, usled čega se zovu polja. Najveća: dolina Zete (oko jedne kvadratne milje), usred kneževine, deli Crnu Goru od Brda; Crmničko polje (oko pola kvadratne milje), Grahovsko polje (jedna četvrtina kvadratne milje), Cetinjsko i Riječko polje (po jednu desetinu kvadratne milje).

Ova polja, većinom plodna, neophodna su za ishranu stanovništva, jer se uz sama brda retko nalaze kotline i uvale (katkad eufemistički nazvane „doline”) koje se mogu obrađivati. Inače, za ishranu mnogobrojne stoke koja vrlo spretno skače sa stene na stenu da bi našla nešto hrane, služi ono malo trave koja raste na planinama. Razumljivo je što su i putevi prilagođeni tim brdskim uslovima. U unutrašnjosti Crne Gore je u poslednje vreme doduše sagrađeno nekoliko lepih, širokih kolskih drumova, ali o njima ovde nećemo govoriti, pošto se nalaze izvan ratišta. Ostali putevi su bez izuzetka konjske i pešačke staze, kojima ne mogu proći ni kola ni poljski topovi. Crnogorci se, umesto kolima, služe mazgama i konjima još i zbog toga što u celoj Crnoj Gori postoje samo jedna jedina kola, odnosno dvokolica⁷, i ona se nalaze na Cetinju. Građena su na neobičan način i podsećaju na dalmatinske dvokolice. Imaju nedovoljno zaokrugljene točkove, koji tek vremenom gube ćoškove. U kola su upregnuta dva bivola koji nisu vični vuči tako da svaki čas naleću na neku kuću, usled čega im je potrebno triput više vremena nego pešaku da bi prešli izvesnu razdaljinu. Sresti se na Cetinju sa ovim vozilom predstavlja pravu opasnost po život. Potpuno iste osobine imaju i hercegovačke dvokolice, kojima se delimično služila turska vojska. Pošto se municija, hrana i prtljag moraju prenositi tovarnom stokom, to ova mnogobrojna komora predstavlja ne samo neprijatnu, već i vrlo dosadnu smetnju koja koči svaku brzu operaciju, ali koja srećom pogada obe strane. Umesto poljskih, moraju se upotrebljavati brdski topovi, koji se rasklapaju i tovare na mazge, od kojih jedna nosi cev, a druga lafet i točkove. U Crnoj Gori se mogu naći mnogobrojni zaplenjeni turski topovi, koji često imaju ogroman kalibar (do 48 funti). Prosto je neshvatljivo kako su Turci u ranije vreme vukli za sobom tolika čudovišta. U Crnoj Gori bi se kao defanzivno oružje mogao veoma uspešno upotrebiti mitraljez tipa “gatling”, ali je on knezu bio isuviše skup, jer su engleski trgovci oružjem tražili 11.000 franaka po komadu. Na takvom terenu se, razume, se, ni konjica ne može upotrebiti.

Sada ćemo obići celu crnogorsku granicu da bismo objasnili njen vojnički značaj. Ako pođemo od krajnjeg južnog vrha Crne Gore, naići ćemo na Crmničku nahiju koja se graniči s Albanijom. Ona je najplodniji deo Crne Gore, a klima joj je slična napuljskoj. Njen se detaljniji opis može naći u mojoj već pomenutoj knjizi „Crna Gora i Crnogorci”. U tu nahiju vode dva puta. Južni je konjska staza i ona ide pored Sutormana pa preko istoimenog sedla, koje se sa crnogorske strane može odlično braniti. Turci su našli za potrebno da ovaj put, koji vodi u Bar, osiguraju od upada Crnogoraca izvesnim brojem utvrđenja. Uz samu granicu na brdu nalazi se for koji dominira ovim putem. Na svakih četvrt sata hoda, idući prema Baru, raspoređeno je ukupno 5 kula, koje se nazivaju Lubim, Vijet, Žibezi, Crni kamen i Skaliva. Pred samim Barom nalaze se još dve kule, a sama varoš je zaštićena tvrđavom i malim forom koji se nalaze na brdu.

Drugi je put pešačka staza koja, pored južne ivice Skadarskog jezera i preko Godinja, vodi u Virpazar, a ovaj je opet zaštićen jednom kulom. Na crnogorsku obalu Skadarskog jezera nije moguće izvesti veće iskrcavanje. Rijeka Crnojevića je plovna sve do istoimene varošice, gde se nalazi i malo pristanište.

Na severnoj obali jezera granicu obrazuje mala provalina. Na udaljenosti od jednog sata hoda ispred ušća reke leži jaka turska tvrđava Žabljak koja je, po pričanju, naoružana mnogim Krupovim topovima. Tvrđava se nalazi na ravnoj krečnjačkoj steni dok je varošica opasana bedemom. Od nje za Crnu Goru vodi jedan put koji se docnije račva, ali zbog močvarnog tla nije baš preporučljiv.

Dalje na sever, kod sela Beri, može se iz Podgorice doći u Lješansku nahiju, ali se pri tom mora preći prevoj Kruse, na kome je 1796. godine bila uništena cela turska armija.

Od turske tvrđave Spuž može se u Crnu Goru doći sa četiri pravca, od kojih tri izvode na levu, a četvrti na desnu obalu Zete. Spuž je jaka tvrđava. Jedan njen for se nalazi na najvišem visu baš gde reka Zeta pravi okuku, dok se drugi nalazi u sredini okuke; na severnoj strani nalaze se forovi: Abdi-paša, Derviš-paša i Grbe, dok se na južnoj, pored četiri karaule, nalaze i forovi Avni-paša, Ivzi, Serdarova kula i Alah-venir. Spuž je, sa Podgoricom koja je udaljena nepuna tri i po sata hoda, vezan drumom koji vodi pored Zete, a koji brani šest kula i karaula. Sama, pak, Podgorica predstavlja najjaču i najvažniju tvrđavu na albanskoj granici. Ona ima vrlo veliku i jaku citadelu, koja je sa dve strane zaštićena vodom (Moračom i njenom pritokom Ribnicom), dok se na ostalom delu prostire prilično velika varoš. Spuž i Podgorica, kao i sva veća utvrđenja, naoružani su u toku poslednjeg rata modernim naoružanjem.

Kao što se vidi, klin koji zaseca u crnogorsku terito- riju izvanredno je zaštićen s turske strane, dok je sa crnogorske potpuno nezaštićen. To istovremeno predstavlja i najosetljiviju tačku Crne Gore. Nedavno podignuta varoš Danilovgrad leži nezaštićena i izložena svakom turskom napadu jer levom obalom Zete put ide većinom kroz ravnicu, a isto tako i desnom, samo što na ovoj obali šuma omogućuje organizovanje boljeg odbrambenog položaja. Na tome mestu turska napadačka armija može najlakše prodreti u Crnu Goru. Ovde se može angažovati i konjica i artiljerija.

Severoistočno od Podgorice, duž crnogorske granice, leži oblast Kuča Drekalovića, divlji, ispresecan i stenovit predeo, koji se ni po čemu ne razlikuje od susedne Crne Gore. Stanovnici ove oblasti su jedno albansko pleme, većinom katolici i saplemenici plemena Kuča Bratonožića⁸, koji su crnogorski podanici i koji su tu svoju braću u poslednjem ratu privoleli da se priključe Crnoj Gori. Turci se nisu usudili da na njihovom zemljištu podignu utvrđenja, već su se zadovoljili time što su tvrđavu Medun, koja je od Podgorice udaljena dva sata hoda, povezali sa ovim mestom preko četiri karaule. Medun leži na brežuljku, a naoružan je sa četiri Krupova topa.

Sve do svog najistočnijeg vrha Crna Gora je potpuno nepristupačna. Ali duž onog dela granice koji ide Limom, vodi put preko turskog prevoja Sutjeske (Sućeska) u Vasojevićku nahiju, a iz te iste nahije vode još dva puta ka turskoj tvrđavi Berane, koja je vrlo jaka i sposobna da primi veliku posadu. Ako sada krenemo na zapad, naići ćemo na put kojim se u Crnu Goru može doći uz Taru s tim da se najpre prođe pored tvrđave Kolašin, koja leži na samoj granici i koju brani 5 forova i karaula. Ova tvrđava je od najveće važnosti kao najkraća veza sa Srbijom (odatle se u Srbiju može stići za dva dana). Severozapadno od Kolašina žive Šaranci i Drobnjaci, koji simpatišu sa Crnom Gorom i koji su se i priključili ustanku. Od Drobnjaka vodi u Crnu Goru nekoliko puteva koji, sa ostalim ovde neopisanim putevima, imaju tu zajedničku osobinu što se ne mogu koristiti za nastupanje jer ti putevi vode kroz strahovite klance u kojima bi neprijateljska vojska svakako bila uništena. Isti je slučaj i sa ostalim stazama koje, do Nikšića, vode u Crnu Goru.

Nikšić na severnoj granici predstavlja za Tursku isto ono što i Podgorica na južnoj. Varoš je opkoljena bedemom koji flankira 5 bastiona i brane četiri detašovana fora i kule, od kojih se južni for Čađalica nalazi na brdu istoga imena. Citadela se nalazi pored same varoši na brdu. Kao što vidimo, Nikšić je izvanredno jaka tvrđava koja može da primi i mnogobrojnu posadu, a to što grupa stena na kojima se nalazi tvrdava leži usamljeno usred ravnice, čini ovu tvrđavu još jačom.

Od Nikšića vodi u Crnu Goru više staza. Međutim, za nadiranje tim stazama potrebno je vrlo dobro poznavati taj predeo, a operacije voditi spretno i oprezno, što ne bi bilo sasvim nemoguće. Od sela Laz vodi za Nikšić staza koju sa turske strane zatvaraju for i kula. Još je najbolji od svih puteva onaj preko Ostroga, ali se i ovde može organizovati dobar odbrambeni položaj. Ostrog je crnogorski Gibraltar; to je prava prirodna tvrđava. Putem koji je dug 11 sati hoda stiže se iz Nikšića na Krstac važnu strategijsku tačku Hercegovine. Taj put vodi preko slavnog i ozloglašenog klanca Duga. Njega štiti 16 utvrđenja, od kojih je većina bila za vreme ustanka zauzeta i uništena; Presjeka i Zlostup bili su gotovo jedini forovi koji su uspeli da se održe. To što je klanac Duga bio neprekidno u rukama ustanika održalo je i sam ustanak i docnije omogućilo nastupanje Crnogoraca.

Zapadno od Nikšića žive Banjani koji za svoga gospodara priznaju kneza Crne Gore, a za tursku vlast neće ni da čuju. Oni su predstavljali jezgro ustanka i s te strane onemogućili turski napad.

Na najzapadnijem vrhu Crne Gore nalazi se turska tvrđava Klobuk koja leži na vrlo visokom, strmom bregu i koja se smatra neosvojivom (bar za Crnogorce). Odavde se za četiri sata hoda stiže u Grahovo, ali se i ovaj put može lako braniti.

Od Klobuka se za pet sati hoda stiže u Trebinje; uz put se prolazi pored kule Azizije, a kod Grančareva se prelazi most preko Trebišnjice koji brane 2 kule.

Trebinje je još važnije od Nikšića i predstavlja isto tako važnu tvrđavu. Nju nadvisuje i štiti citadela, dok je varoš u niziji opasana bedemom, načičkanim puškarnicama i bastionima.

Za 7 sati hoda drumom stiže se od Trebinja do jake tvrđave Bileća, koja zapravo i ne zaslužuje taj naziv, jer se sastoji samo iz 7 razbacanih forova i blokhauza.

Izmedu Trebinja i Klobuka žive Korjenići, vrlo hrabro srpsko islamizirano pleme, koje je uvek bilo uz Turke, dok su stanovnici Zubaca i Sutorine (južno od njih) bili uvek vatrene pristalice Crne Gore. Zbog toga su Turci, u njihovoj zemlji na prostoru od jedva tri kvadratne milje, podigli ništa manje nego 15 utvrđenja, koja su međutim za vreme ustanka bila delimično uništena.

Sada smo se upoznali sa celim tursko-crnogorskim graničnim pojasom. Što se, pak, tiče predela kojima je prošla crnogorska Severna vojska u svom nastupanju ka Mostaru, o tome će biti reči prilikom opisa tog nastupanja.

Smatram za korisno da ovde dodam nekoliko napomena u pogledu nomenklature.

 

Značenje nekih turskih reči: jeni= nov; eski = star; tabia = baterija; kula = toranj (kula); karaula= blokhauz; bala bala = iznad; zir = ispod; bujuk = velik; kučuk =mali; čitlik = majur; dag, džebel = brda, planina; dere = reka, potok, dolina; gol = jezero; hisar = zamak; kara = crn; karakol = stražara; monastir = manastir; orman = šuma; ova = polje; taš = kamen; tepe = vrh; kej = selo.

 

 

O vojskama zaraćenih strana

 

Na prvi pogled bi izgledalo suludo što su se dve male kneževine, i to jedna sa 200.000, a druga sa 1.380.000 sta- novnika, usudile da objave rat državi sa 22 miliona sta- novnika koja, pored toga, raspolaže i vojskom afričkih vazalnih država, koje imaju 20 miliona stanovnika. Međutim, stvar nije tako opasna kao što izgleda. Čak i da je imala mudrije rukovodstvo, Turska bi na kraju morala podleći, jer je njena vojska bila mnogobrojna samo na hartiji. Po zakonu od 22. juna 1869. svi su muslimani vojni obveznici. Regrutacija se vrši dobrovoljnim stupanjem u vojsku ili regrutacijom sa otkupljivanjem. Vojna obaveza traje 20 godina, od kojih se četiri (kod konjice i tehničkih jedinica pet) provode u kadru (nizam), dve odnosno jedna na odsustvu (ihtijat), tri u rezervi (idatjal), šest u II pozivu (redif) i osam u III pozivu (hijad). Nemuslimani plaćaju samo vojni porez od 3.000 do 5.000 pijastera po glavi.

Po planu je do 1878. godine trebalo da bude 720.000 obveznika, od kojih 220.000 otpada na nizam i ihtijat, 80.000 na idatjal, a 420.000 na redif i hijad. Pored toga, tu je bilo još i 50.000 neregularnih i 80.000 pomoćnih trupa vazalnih država, tako da je na hartiji bilo ukupno 850.000 vojnika.

Od regularne vojske formira se 7 armijskih korpusa (ordü). Ovi se dele na divizije i brigade kojima komanduje divizijski general (ferik-paša) i brigadir (liva). Svakim korpusom komanduje maršal (mušir).

Pešadija se sastoji od 45 pukova (41 kadrovskog puka, 2 bosanska, 1 dunavskog i 1 grčkog graničnog puka) sa po 2.300 vojnika, kojima komanduje pukovnik (miralaj bej), a ovome je potčinjen potpukovnik (kajmakam). Svaki se puk deli u tri bataljona (tabora) kojima komanduje po jedan major (bimbaša). Jačina bataljona iznosi 760 vojnika. Bataljon ima osam četa sa po 95 vojnika. Komandiri četa su kapetani (juzbaše), a sastav svake čete je: jedan poručnik (mulasim evel), 2 potporučnika (mulasim sami), 1 narednik (čauš-baša), 1 podnarednik (čaušsira), 4 kaplara (onbaše), 6 desetara (bujuk emin) i 80 boraca (nefera). Prema tome, ukupno brojno stanje pešadijskih pukova iznelo bi 103.500 vojnika. Pored toga, postoje još: 41 lovački bataljon, 2 bataljona Hercegovaca, 2 bataljona Albanaca i 1 nikšićki granični bataljon, što ukupno iznosi 46 bataljona sa 35.000 vojnika.

Konjica se sastoji od 26 pukova, od kojih 24 imaju po 800, jedan ima 670 i jedan 530 vojnika. Jedan eskadron broji 133 vojnika (5 oficira, 20 podoficira, 108 boraca), a svaki puk ima po 6 eskadrona, izuzev 2 kozačka puka, koji imaju po 5 odnosno 4 eskadrona. Pored toga, postoje i 2 samostalna eskadrona, kao i 1 puk na kamilama, što iznosi ukupno 161 eskadron sa 21.500 vojnika.

Artiljerija ima 7 artiljerijskih pukova, od kojih svaki treba da ima po 9 baterija sa izolučenim cevima koje se pune spreda, i po 6 baterija ostraguša od livenog čelika. Međutim, samo 1 puk ima 15 baterija, tri imaju po 14, jedan samo 11, jedan samo 6 (ali zato jedan čak i 17 baterija). Pored toga, postoji i rezervni puk od 12 baterija. Svaka baterija ima 6 oruđa i oko 100 vojnika posluge. U artiljeriji, dakle, ima ukupno 103 baterije sa 10.500 vojnika. U ovaj broj ne ulazi: 7 pukova tvrđavske artiljerije, od kojih svaki ima po 2.040 vojnika. Jedan takav puk se sastoji od 4 bataljona, a svaki od njih od po 3 čete - što ukupno iznosi oko 14.000 vojnika. Zatim postoje 2 brigade obalske artiljerije, 5 samostalnih artiljerijskih bataljona, 17 lokalnih artiljerijskih odeljenja i 1 artiljerijsko- zanatlijski odred.

Inžinjerija se sastoji od 7 saperskih i 7 zanatlijskih četa, od kojih svaka broji po 141 vojnika.

Prema tome, regularna vojska ima:

 

181 bataljon pešadije                 138.500 vojnika

161 eskadron konjice                  21.500

103 baterije - 618 oruđa             10.500

7 pukova tvrđavske artiljerije 14.000

2 brigade obalske artiljerije,

5 bataljona i 18 odeljenja           6.500

14 inžinjerijskih četa                   2.000

zaptija (žandarma)                  14.500

 

To znači da regularna vojska broji 208.000 vojnika sa 618 poljskih oruđa. Zvanično se računalo da je stvarno brojno stanje ostalih formacija bilo:

idatjala 105.600 vojnika; redifa 24.000 vojnika; hijada 120.000 vojnika; zaptija 30.000 vojnika; bašibozuka, Čerkeza, Tatara i spahija 50.000 vojnika, dok bi kontingenti iz Afrike, Bosne i Albanije iznosili ukupno 50.000 vojnika.

Prema tome, po zvaničnim podacima na početku rata brojno stanje celokupne turske vojske iznosilo je 585.000 vojnika.⁹

Po mome mišljenju ovaj broj je veoma preteran jer su trupe koje su se, prema sigurnim izvorima, nalazile po raznim delovima turske države, bile ovako raspoređene:

U gornjoj Albaniji, na granici prema Crnoj Gori, 11.520 vojnika; u Hercegovini 20.000 vojnika; u Bosni 16.000; između Srbije i Crne Gore 12.000; kod Niša 35.000; kod Plovdiva 11.000; kod Vidina 10.000; kod Gabrova 10.000; kao posada u tvrđavama 27.000 i u rezervi 20.000, što ukupno iznosi 172.500 vojnika. U ustanku je turska vojska izgubila oko 25.000 vojnika.

Na početku neprijateljstava stajalo je na granicama Crne Gore 43.500 vojnika, od kojih je 12.000, koji su stajali između Srbije i Crne Gore, upućeno protiv Srbije, a i Muktar-paša je odmaršovao sa 15.000 vojnika u Bosnu, i to po naređenju Porte koja je računala sa sigurnom neutralnošću Crne Gore.

U Hercegovini se, dakle, protiv Crnogoraca nalazile 5.000 turskih vojnika, a u Albaniji (bez posada) dvaput više.

A kolike su bile crnogorske snage?

Broj Crnogoraca, sposobnih za vojsku, a preko 10 godina starosti, iznosi 35.000 ljudi. Ovaj broj, razume se, dolazi u obzir samo u slučaju kada treba odbiti najezdu neprijatelja. Za ofanzivu je sposobno samo 16.700 vojnika a to su muškarci od 17 do 50 godina starosti. Kad je, pak. otadžbina u opasnosti, onda se uzimaju muškarci od 14. do 60. godine tako da se time dobija još 8.000 vojnika U krajnjoj nuždi poziva Crna Gora i dečake od 10. do 14. godine starosti, kao i starce preko 60 godina, što iznosi otprilike 10.000 boraca. Pošto se u takvim slučajevima krajnje nužde i žene laćaju oružja, Crna Gora može da u očajničkoj borbi suprotstavi neprijatelju i do 50.000 boraca; stoga je ona i neosvojiva.

Za ovaj rat dolazi u obzir samo I poziv. Četrdeset dve kapetanije, na koje je podeljena Crna Gora, daju sledeći broj vojnika:

Katunska nahija: kapetanija Cetinje 370, Njeguši 449 Ćeklići 313, Bjelice 337, Cuce 450, Grahovo 505, Rudine 405, Ozrinići 551, Zagarač i Komani 527, Pješivci 573, Lukovo 374, župska kapetanija 450. Cela ova nahija daje prema tome, 5.304 vojnika.

Riječka nahija daje 1.724 vojnika, od kojih Ljubotinj 452, Dobrsko Selo 204, Građani 168 i Ceklin 900. Lješanska nahija daje 920 vojnika.

Crmnička nahija daje 1.412 vojnika, od kojih Brčeli 246, Podgor 193, Boljevići 170, Dupilo 226, Sotonići 113. Gluhi Do 406 i Seoce 58.

Bjelopavlićka nahija daje 1.708 vojnika, od kojih Petrušinovići 516. Pavkovići 652, Martinići 237 i Vražegrmci 303.

Piperska nahija daje 3.329 vojnika, od kojih Zavala 450, Stijena 360, Crnci 237, Bratonožići 429, Brskut (Kuči) 169, Rovca i Morača 842, Drobnjak 450 i Uskoci 392.

Vasojevićka nahija iz kapetanija Kralje, Trepča, Buče, Konjuhe i Zabrđe daje ukupno 1.677 vojnika.

Konjička lična garda kneza broji 100 perjanika.

U navedeni broj od 16.700 vojnika ulazilo je i 12 vojvoda na komandnim položajima i isto toliki broj prekobrojnih vojvoda, zatim 8 serdara, 42 kapetana, 24 komandira, 140 stotinaša, 138 barjaktara, 1.458 desetara i 45 pisara.

Taktičku jedinicu predstavlja četa, koja broji 100 vojnika. Njom komanduje stotinaš sa 10 desetara; 4-8 četa formiraju bataljon, čiji se zapovednik zove komandir, a 4-6 bataljona formiraju brigadu. Dve brigade formiraju diviziju, ali se ove podele Crnogorci ne pridržavaju u ratu tako strogo.

Brdska artiljerija je brojala 20 topova od 3 funte od kojih je 12 poklonila Srbija a 8 Austrija; ti topovi su se punili spreda.

Sem perjanika nije bilo nikakve konjice mada bi se, u slučaju potrebe, moglo od stanovnika iz ravnice prikupiti oko 3.000 izvrsnih konjanika.

 

Svaka pešadijska četa ima po dva nosioca ranjenika, koji na levom rukavu imaju znak Crvenog krsta; oni si snabdeveni zavojnim materijalom, malom apotekom i lakim, vrlo praktičnim nosilima.

Nekada je postojalo i odeljenje pionira koje se vremenom sasvim izgubilo.

Što se tiče naoružanja dveju neprijateljskih vojski, tursko je svakako bilo bolje od crnogorskog. Turci su bili naoružani i dobro izvežbani na puškama “henri martini” ili “šnajder” puškama i noževima koji su služili i za udar i bod. Ovi su noževi služili i kao sablja. Kod Crnogoraca je 12.000 ljudi bilo naoružano ruskim puškama zvanim „krnka”, dok je 5.000 vojnika imalo austrijske puške tipa “verndl” ili „vencl”. Većina je imala i revolver tipa “gaser” sa 6 metaka (kalibra kao i karabin „verndl”) i bar nekoliko pištolja kremenjača kao i handžar, čijoj se upotrebi vežbaju svi od svoje 10 godine. Oficiri nose savremene sablje, dok turske (sve iz ratnog plena) nose samo u paradi.

Naoružanje ustanika koji su bili uključeni u crnogorsku vojsku bilo je vrlo oskudno. Samo mali broj tih ljudi imao je puške ostraguše ili revolvere, dok su mnogi imali puške kremenjače ili isto takve pištolje, ali su docnije većim delom naoružani izolučenim puškama koje su se punile spreda, a koje je nabavila crnogorska vlada. Pred kraj rata se naoružanje u velikoj meri poboljšalo plenom od mnogo hiljada turskih ostraguša. Veliku smetnju su predstavljale mnogobrojne zastave (crvene sa velikim belim krstom), od kojih je svaka četa imala po jednu, ali im je zato ponos bio tim veći što za vreme celog rata nije izgubljena nijedna zastava.

Odelo Crnogoraca obično se sastoji od plavih, vanredno širokih čakšira sa naborima koji dosežu do kolena, zatim od crvenog prsluka (džamadana), dugačkog belog kaputa (gunja) koji je spreda otvoren, crvenog ili šarenog pojasa oko struka, za kojim se nosi oružje, od crvene kape presvučene crnom svilom, a bez suncobrana i najzad od dokolenica sa opancima.

Turski vojnici nose isto čakšire, pojas i dokolenice kao i Crnogorci, ali imaju plavi prsluk kao i kratak plavi mavarski kaputić sa ukrasima. Na glavi nose crveni fes. To važi samo za regularnu vojsku. Neregularna vojska, a naročito hercegovački bašibozuci, ima istu nošnju kau Bokelji i hercegovački hrišćani, samo što na glavi ima turban. Naoružanje te vojske je slično naoružanju ustanika, a u rukovanju jataganom ti vojnici su bili vrlo vešti.

Turska je vojska bila potpuno spremna i uvežbana za ofanzivu, iako turskom vojniku više leži odbrana utvrđenja nego napad na otvorenom polju. Do upotrebe konjice nije ni dolazilo, a i artiljerija se slabo primećivala. Komora i služba snabdevanja bile su još u povoju, mada su ih Crnogorei sa svojim još primitivnijim sredstvima čak i prevazišli. Kod obe su vojske komore sputavale sposobnost manevrovanja.

Crnogorska artiljerija imala je veoma mnogo nedostataka. Srpski instruktori bili su prerano opozvani, dok su crnogorski artiljerci bili potpuno neiskusni u rukovanju oruđima. Izgleda neverovatno ali je istinito: artiljerijska obuka u Crnoj Gori ograničavala se na brzo sklapanje i postavljanje, rasklapanje i tovarenje brdskih topova! Gađanja se nisu nikad vršila jer se smatralo da su suviše skupa! Stoga smatram da se mogu na prste izbrojati ljudi koji su poginuli od crnogorske artiljerije.

Ali je zato crnogorska pešadija bila veoma dobra. Crnogorac je rođen vojnik koji smatra da mu je ratovanje jedini životni poziv. On ne zna za strah i smatra da je sasvim prirodno ako svoju krv proliva za voljenu otadžbinu. Iako tamo nikog ne primoravaju da pođe u rat, to ipak svako smatra za pitanje časti, pa su za vreme rata 1862. ostala kod kuće samo 2 Crnogorca. Kad su se ratnici vraćali sa bojišta, ismejali su ih, tako da su ova dvojica morala da obuku ženske suknje i odlože oružje.

Divlja i neobuzdana hrabrost Crnogoraca uvek im je i donosila pobedu. O taktici ne može ovde biti ni govora, jer nju u Crnoj Gori i ne poznaju. Stoga, misliti na ofanzivne operacije protiv turske vojske nije predstavljalo nikakvu ludost. Takve bi operacije čak i uspele da je knez imao bar nešto znanja iz strategije. Međutim, ovako je crnogorska vojska ličila na gomilu pobunjenika koja je bez ikakve discipline, reda i vođstva, srljala najbližim pravcem i sudarala se sa neprijateljem, gde već na njega naiđe a da prethodno ne izvede ni najmanji taktički manevar da lakše postigne pobedu. A o strategijskim pokretima nisu u crnogorskom Glavnom stanu imali ni poјma. Što pod takvim okolnostima nisu Crnogorci pretrpeli poraz treba da zahvale i turskim vojnim rukovodiocima koji su, doduše, stekli na ratnim školama „vojnička znanja”, ali su u praksi bili isto tako nesposobni kao i crnogorski komandanti.

 

 

Druga glava

 

Crnogorska ofanziva na Mostar

(2-22. jula)

Do prelaska preko granice

 

Kad je najzad došlo do odluke o ratu, preduzete su sve potrebne mere da se sa operacijama otpočne odmah.

U Rijeci Crnojevića i Vusojeniću [?] podignute su bolnice, a ona na Cetinju proširena je na 450 kreveta. Doduše, u lekarima i lekovima vladala je velika oskudica. Istina, ruski Crveni krst poslao je nekoliko lekara koji su u Crnoj Gori organizovali bolnice. Pored toga, iz Petrograda je najavilo svoj dolazak 28 lekara, ali većina nije došla. I iz Austrije je došlo na Cetinje nekoliko lekara, ali je snabdevanje ipak bilo vrlo oskudno, iako se docnije sa nedaćama sve lakše izlazilo na kraj. Tako je, na primer, na Cetinje stigla jedna dvorska dama ruske carice da u ime nekog ruskog ženskog društva rukovodi negom bolesnika. U tu je svrhu dovela i bolničarke i donela zavojni materijal, hirurške instrumente, dve dobro snabdevene apoteke i tako dalje. Devetnaestog jula stigla su iz Moskve tri lekara i donela ambulantu sa 100 kreveta.

U političkom pogledu započeti su pregovori sa Rusima. Rezultat toga je bio taj što je knezu Nikoli upućen ruski državni savetnik Jonin, generalni konzul u Dubrovniku, sa dva sekretara, da bi učestvovao u ratu ali, razume se, ne kao borac, već kao politički agent u crnogorskom Glavnom stanu, a verovatno i kao blagajnik, pošto je knez imao veoma mnogo novca. Životne namirnice su kupovane za gotov novac, a svaki vođa ustanika dobio je na poklon po 1.000 franaka. Pošto je knez bio poznat sa svoga tvrdičluka, čovek ne bi mogao ni da poveruje da je on taj novac davao iz sopstvenog džepa. Pada u oči i činjenica da je istim parobrodom kojim je došao i srpski predstavnik Belimarković iz Trsta u Kotor stigla za ruski generalni konzulat u Dubrovniku zamašna pošiljka novca.

Tamo gde se nije radilo o novcu, knez je zaista bio darežljiv, a to znači prema onima koji su mu bili potrebni. Tako je, na primer, katoličkom župniku, don Ivanu Musiću, poklonio divno crnogorsko odelo i oružje, imenovao ga za vojvodu i dodelio mu orden. Isti je slučaj bio i sa većinom vođa bokeljskih ustanika, koji sada ponosito nose orden “za nezavisnost Crne Gore” (Danilov orden).

Knez je bio veliki lisac; ako nešto i naredi to sigurno ima svog razloga. Odlikujući don Musića, knez je hteo da za sebe pridobije Hercegovce katolike, a ističući baš Bokelje, hteo je da ih još više privuče u svoj tabor. Ali, ovde mu je na žalost austrijska vlada pokvarila račune, jer je energično tražila da joj se vrate njeni podanici. Tako su oni i vraćeni, a to za kneza (koji je želeo da sa Austrijom ostane u dobrim odnosima) nije bio lak posao jer se, samo usled njegovog izričitog i odlučnog naređenja, teška srca vratilo u Austriju 3.000-4.000 Dalmatinaca¹⁰. Oni su se docnije možda utešili kad su saznali da njihova braća Crnogorci nisu ni imali prilike za pljačku.

Pomenuti pukovnik Belimarković bio je u toku rata predstavnik Srbije. Njegov je zadatak bio da privoli kneza da sa svojom vojskom pomogne srpske operacije. U istom svoistvu poslao je knez Nikola svog ministra unutrašnjih poslova, glavnog komandanta artiljerije i vojvodu, Maša Vrbicu u Beograd odakle se ovaj uputio u srpsku vojsku i kasnije obrazovao leteći korpus, takozvanu Jatagan-legiju, koja se sastojala od Crnogoraca, Hercegovaca, Bosanaca i Srba. Ona je, navodno, brojala 4.200 boraca; učestvovala je u nekoliko uspešnih okršaja. U jednom od njih i sam je Vrbica bio ranjen u nogu.

Docnije je u crnogorsku vojsku stigao i austrijski predstavnik potpukovnik fon Temel.

I pored već odavno preduzetih ratnih priprema, primetila se 2. jula (bila je nedelja) izvesna užurbanost, pošto za taj dan još nije bilo sve spremno. Žurba je bila tolika da je morao ostati jedan lekar, sa poljskom apotekom i sandukom sa hirurškim instrumentima, pošto za to nisu bili spremljeni konji.

U kneževom Generalštabu vršio je dužnost ađutanta i jedan od najuticajnijih glavara Mirdita, koji je knezu ulivao nadu da će njegovi zemljaci učestvovati u ratu. To se, međutim, nije dogodilo pošto su se Mirditi bojali da će u tom slučaju stradati Prenk, sin njihovog omiljenog kapetana Bib Dode, koga su Turci držali u Carigradu kao taoca. Stoga je knezu savetovano da objavi ratni manifest ne čekajući na akciju Mirdita, što je on i učinio.

Taj manifest upućen Hercegovcima glasi:

 

Hercegovci,

Vođen božjim providenjem, pozivom svojim i moje male ali slobodne i hrabre državice, bratskom ljubavlju prema vama i željom, da se narod srpski oslobodi i ujedini, koju sam ljubav i želju od svojih predaka našljedio i neprekidno najživlje njegovao. Ja sam evo ušao u Hercegovinu, da presječem ropske lance, koji ve vjekovima stezahu.

Hercegovci, Ja sam uvjeren, da tijem ispunjavam i vašu najvišu želju. Vi ste mi vazda i svakom prilikom davali uvjerenja, da se u vašem mučeničkom životu držite jedino o nadi u dan, kada ću doći, da vas oslobodim iga turskoga našom složnom zajedničkom borbom protivu sile turske.

Hercegovci, evo je došao taj radosni, i ako Bog da sretni dan, za sve nas, dan, kada otpočinje borba naša, borba, kojom ćete oslobođeni biti.

Hercegovci, junačko pregnuće, složni rad i posluh uvjenčaće djelo naše uspjehom. Ako Bog da, Hercegovina će brzo slobodna biti i vi ćete uživati slobodu, s kojom se i vaša braća Crnogorci uvijek ponose. A vi ste je dostojni, Hercegovci, i vi ste junaci, koji ćete dati svijetu veličanstvenijeh primjera junačke borbe i požrtvovanja za slobodu, kao što ste vazda, a osobito ovu godinu dana kako pregnuste viteški, te uzdrmaste carevinu tursku i stekoste poštovanje i naklonost svega obrazovanoga i slobodoljubivoga svijeta. U Hercegovini je od vazda živio cvijet naroda srpskoga, koji ni za pet vjekova najužasnije varvarstvo uništiti nije moglo. Otuda ona lijepa, značajna, za vas ponosita riječ srpska: Hercegovina svijet naseli, a sebe ne raseli.

Hercegovci, ne klonite vašim junačkim duhom ni za jedan časak. Bog je milostiv i pravičan, a sveta je stvar, za koju se borimo. Mi ćemo biti pobjedioci. Ja sam s vama, a s vama je svaki Crnogorac. Zajedno ćemo dijeliti svaku muku, život i smrt.

Za to naprijed, Hercegovci. Naprijed za mnom i za zastavom crnogorskom, koja je stari svjedok nebrojenih najslavnijih pobjeda našijeh i najvećijeh poraza turskijeh.

Hercegovci, vi ste pod vlašću podnosili muke, koje sam Ja vazda u dubini Moje duše osjećao. Ipak sloboda, u kojoj se danas nalazite, ne smije vas zanijeti na osvetu prema braći svojoj muhamedanske vjere. Ja želim, da duh bratstva i pomirljivosti zavlada medu vama.

Hercegovci muhamedanske vjere, sve što rekoh našoj braći Hristove vjere važi potpuno i za vas. Vrijeme, kada su vaši pretci primili vjeru muhamedovsku i uživali osobitu vlast i gospostvo, prošlo je odavno. Malo po malo oduzeo vam je sve to Osmanlija, i teški samovoljni pritisak osmanlijski počeli ste već i vi jako osjećati. Da nije došao ovaj i za vas sretni čas, i vi biste još za malo postali raja Osmanlijska kao Hrišćani.

Muhamedanci, i ako ste druga vjera, vi ste braća naša. U žilama vašim teče naša krv srpska. Za to Ja dolazim, da vas oslobodim isto kao i braću našu Hrišćane. U oslobođenoj Hercegovini vi ćete živjeti slobodno. Zakon će u njoj za svakoga jedan i jednak biti, a za sve pravedan. U vjeru vašu, kao u svetinju neće niko ticati, Ja vam jamčim za to. A o pravičnosti i o ljubavi Mojoj prema vama, svjedoci su stotine jednovjernika vašijeh, koji su u zemlji Mojoj i kod Mene nalazili vazda bratskoga dočeka, pomoći i odlikovanja.

Ja vas pozivam, dakle, Muhamedanci, da ne dižete oružja protiv svoje jednokrvne braće Hrišćana. Ako ne možete već danas sa vašom braćom Hrišćanima zajedno boriti se protiv Osmanlija, vašega zajedničkoga neprijatelja, Ja vas pozivam da sjedite mirno. U tome slučaju sa životom i imanjem svojim bićete sigurni od svakoga napadanja i povrede. Ako ne učinite tako, i ako Mi svako pleme i mjesto preko starješina svojijeh ne izjavi svoju miroljubivost i odanost svoju, Meni će jako žao biti, ali ću morati s vama kao s neprijateljem postupati.

Ja ne želim i ne nadam se, da će do toga doći. Ja očekujem, da će doista i u narodu hercegovačkome, bez razlike vjere, zavladati pravo bratstvo iz kojega će se podići i razviti sloboda i sreća njegova.

Hercegovci, kao što je veliko djelo, koje smo otpočeli, tako se i duševna veličina pobornika njegovijeh najbolje pokazuje u njemu. Za to vas, Hercegovci, i opet pozivam, isto kao i Crnogorce da budete plemeniti i velikodušni u borbi i naročito da pazite nepovrjedimost susjedne carevine austrijske koja nam je prijateljska, i podanika njenijeh.

Hercegovci, svijema vam dovikujem: stupajte složno kao braća i oduševljeno kao sretni junaci, kojima je palo u dio, da združeni braćom Crnogorcima, oslobodite milu otadžbinu svoju Hercegovinu, bogatu riznicu slavnih uspomena velike prošlosti naše i ličnu perjanicu naroda srpskoga. Stupajte pod zastavu moju.

Hercegovina mora biti slobodna.

Nikola I

knez i gospodar slobodne Crne Gore

i Brda¹¹

Drugog jula u 6 časova izjutra knez je na čelu svoje vojske napustio Cetinje da bi se, kao što to kaže u svojoj proklamaciji, borio protiv zakletog neprijatelja. Već davno pre toga Cetinje je ličilo na logor. Svakog časa se očekivao polazak vojske. Naznačenog dana u 5 časova su svi Crnogorci upućeni na zborna mesta, da bi odande pošli prema granici. Najveći deo Severne vojske prikupio se na Cetinju. U 5 časova izjutra objavila su manastirska zvona početak svečane službe božje, kojoj su prisustvovali: knez sa svojom porodicom, senatori, vojvode, serdari, starešine i komandiri. Po prizivanju svetog duha vladika Ilarion blagoslovio je celu vojsku, posle čega je ona na Cetinjskom polju zauzela borbeni raspored. Knez je izvršio smotru trupa i po završetku se vratio u svoj dvor. Sada se na jedno uzvišenje popeo knežev brat od strica, predsednik Senata Božo Petrović, pa je gologlav pročitao sakupljenom narodu i vojsci ratni manifest. U međuvremenu se knez nežno oprostio od svoje žene kneginje Milene, majke Stane, sina Danila i od ostale dece. Onda je uzjahao konja i sa velikim ratnim barjakom (alaj-barjak) u desnici, stao na čelo postrojene vojske i pozdravio je glasnim: „Pomoz bog, vojsko”.

Iz hrapavih grla crnogorskih vojnika triput se prolomio uzvik „živio”. Tada je knez predao barjak barjaktaru Zeku rečima: „Zeko, predajem ti ratni barjak”. Knez je tada stao na čelo vojske, ponova pozdravio rukom kneginju koja je stajala na velikom balkonu dvora, a zatim je otpočeo odlazak trupa, za kojima su išle sanitetska i profijantska komora.

Pošto ne postoji crnogorski ordre de bataille, pokušaću da ga, prema najsigurnijim izvorima, sam sastavim. Severnom vojskom komandovao je lično knez. Pod njim su bili: njegov tast Petar Stefanov Vukotić koji je kao veliki vojvoda zauzimao najviši položaj u vojsci; zatim Peko Pavlović koji je kasnije imenovan za vrhovnog vojvodu, a ranije je bio vrhovni komandant hercegovačkih ustanika, na kom je položaju i ovde ostao; potom vojvode Bajo Bošković, Petar Filipov (sakat, bez jedne noge), Krco Petrović (knežev stric), Ðuro Matanović (otac drugog kneževog ađutanta), Lazar Sočica, Ivan Musić, Bogdan Zimonjić (poslednja trojica su vođe ustanika) i najzad Anto Daković. Načelnik štaba i prvi ađutant kneza bio je vojvoda i ministar inostranih poslova i prosvete Stanko Radonjić. Druga dva ađutanta bili su: Nikola Matanović i pomenuti glavar Mirdita. U Glavni stan spadali su, sem Generalštaba, i sve vojvode koje nisu imale jedinice, zatim, italijanski vojvoda Vivaldi Paskva, bivši ađutant Garibaldijev, bivši ruski predstavnik Božidar Veselicki, zatim francuski lični knežev lekar, dotadašnji urednik “Glasa Crnogorca” Simo Popović koji je knezu bio toliko potreban da ga je kao sekretara vukao sa sobom, i najzad dvorski slikar Kikerec.

Među serdarima i komandirima naročito su se isticali: Milo Martinović (čija su dva sina komandovala artiljerijom), Pero Pejović (ranije konzul u Skadru), Mitar Bjelov (koji je 7. oktobra spasao ovu isprva neizvesnu bitku), Luka Petković (koji je bio uskoro uhapšen na austrijskoj teritoriji), Trifko Vukalović, arhimandrit Melentije Perović, Grigorije Milićević, Uzelac, Božić, Simo Baćević, sve vođe ustanika, kojima treba dodati i Ðorda Vojnovića, Jefta Gojkovića, Ivana Stanišića, Jefta Bjelobrka i Jefta Stanića koji su pristupili vojsci sa 2.000 Bokelja.

Cela se vojska sastojala, pošto se kod s. Ubli sjedinila sa ustanicima, od 20.000 vojnika, od kojih je bilo 11.000 Crnogoraca, 6.000 ustanika, 2.000 Bokelja i 1.000 Dalmatinaca i ostalih dobrovoljaca. Zvanično se tvrdilo da postoji 30 bataljona od po 800 boraca (od kojih je 600 bilo naoružano ostragušama „krnka”, a ostatak austrijskim puškama koje su se punile spreda). Nije mi poznato odakle ovih 4.000 boraca (preko onih 20.000).

Još iz I poziva Crne Gore bilo je upućeno prema albanskoj granici 5.700 vojnika, tako da je Severna vojska mogla da ima najviše 11.000 vojnika. Po jednom je tvrđenju u Banjanima bilo sakupljeno 10.000, a po drugom 7.000 ustanika. Međutim, znam pozitivno da je broj ustanika pred samu objavu rata spao na 5.000, a ovima se, pri pojavi crnogorske vojske, priključilo opet 1.000 boraca. Dalmatinskih, italijanskih i hrvatskih dobrovoljaca nije bilo više od 1.000, dok o Bokeljima jedna dobro obaveštena ličnost priča sledeće: „Cela se Boka sprema za rat protiv Turaka. Među četama kneza Nikole nalazi se već nekoliko stotina Bokelja iz Paštrovića i Krivošija. Danas (7. jula) su napustili Herceg-Novi sledeći plemenski glavari (knezovi): Ðorde Vojnović, Ivan Stanišić, Jefto Bjelobrk, Jefto Gojković i Jefto Stanić sa po 400 vojnika. Oni će za nekoliko dana stići kneza Nikolu da bi se priključili njegovoj vojsci. Tih 2.000 vojnika (u stvari ih je bilo samo 1.200) naoružano je ostragušama (takođe preterivanje). Oni su većinom učestvovali u nesrećnom ustanku 1869. godine. (U tom je ustanku bilo samo 600 ustanika). Od objave rata Crne Gore Turskoj ustanici iz Boke drže prevoj Sutorinu. Oni su ga tako poseli da ga Turci mogu forsirati samo posle teških borbi (što im ne bi ni na pamet palo). Ovakva uzbuđena atmosfera nije vladala ni za vreme ustanka iz 1869 godine. Ako se ovom broju od 1.200 Bokelja doda još 200 na Sutorini i 600 u Banjanima, dobićemo ukupno 2.000. Pošto je knez, kao što smo već napomenuli, morao da vrati sve austrijske podanike, sigurno je da od 30 bataljona nijedan docnije nije brojao 800 vojnika, već je u bataljonu bilo prosečno jedva 600 ljudi.

Postoji, doduše, tvrdnja da je Severnoj vojsci prišlo i 1.200 (???) Crnogoraca koji su se vratili iz Carigrada, Aleksandrije, Odese i sa Krfa, a da je u rat pošlo i mnogo dobrovoljaca iz II poziva, ali su ovi Crnogorci mogli služiti samo za to da popune praznine, nastale od turske vatre i bekstava (među ustanicima), a i da bi se brojno stanje Severne vojske zadržalo na 17.000-18.000 boraca. Što se tiče sastava Južne vojske to ćemo izneti prilikom opisivanja njenih operacija.

Knez je 2. jula maršovao sa svojom vojskom do s. Izvora nekih 4 i po milje; 3. jula je stigao u Grahovo (3 milje), gde je održao svojim trupama sledeći govor:

Crnogorci! Ja vas neću hrabriti, jer je junaštvo stvar koja se ne može nikome veštački uliti, već se u kolevci usisava sa majčinim mlekom. Vidim da vam plamte oči sokolove i da vam se junačke grudi nadimaju od borbenosti. Ovoga puta se Kosovo mora osvetiti. Ja polazam u ovaj sveti rat protiv Turaka a da vas i ne pozivam, jer sam uveren da vas ne bih mogao zadržati i ako bih to hteo, Vi imate, kao i ja, samo jednu želju – uništenje smrtnog neprijatelja.

A sad napred, sokolovi slovenskih brda! Pod Muratom I sru- šeno je srpsko carstvo, a pod Muratom V ono mora opet uskrsnuti. To je želja moja i sviju nas, kao i volja svemogućeg boga, koga moja kuća vekovima tako žarko moli i poštuje.

U Grahovu su već mnogo ranije bila pripremljena sva transportna sredstva za prenos hrane, a crnogorskoj vladi je uspelo da u susednim krajevima nade 800 mazgi, dok je poznato da Turci, kada su mesec dana ranije hteli da iz Risna doture hranu u Nikšić, nisu ni po najvišim cenama mogli da nađu nijednu mazgu pošto je kod inače tako gramzivih Bokelja nadjačao patriotizam što je, svakako, za divljenje.

Sutradan je marš nastavljen, granica je bila prekoračena, a posle šestočasovnog marša stigli su u Velimlje (Veleniće) gde su prvi put zanoćili na neprijateljskom zemljištu.

 

 

Do prvog sudara s neprijateljem

 

Zašto se još 4. jula nije maršovalo do Crnog kuka ne mogu da razumem. Sa ovim počinje čitav niz neshvatljivih postupaka koji su najzad doveli do neuspeha crnogorske ofanzive.

Sada bih rekao nešto o ratnom planu kneza i njegovog Generalštaba.

Sa srpskom vladom bilo je dogovoreno da general Zah krene sa srpskom Ibarskom vojskom (brojala je oko 10.000 vojnika) u susret Crnogorcima, a ovi su dužni da mu pruže ruku. Mesto tog susreta nije, doduše, bilo precizirano ali se, na osnovu strategijskih pravila, moglo zaključiti da će se ove dve vojske spojiti negde u okolini Sjenice ili Nove Varoši. Na osnovu toga su Srbi preduzeli 6. jula prve napade na Sjenicu i Novi Pazar. Ovim je napadima usledio 8. jula napad na Novu Varoš, a 11. jula (kada se verovatno saznalo o severnom pravcu crnogorskog marša) i na Višegrad. Pošto Srbi nisu mogli ovladati pomenutim utvrđenim mestima, to je bilo tim preporučljivije da knez Nikola rastereti generala Zaha i arhimandrita Dučića, što bi išlo vrlo lako jer bi se turska Javorska vojska, koja je brojala jedva nešto više od 12.000 vojnika, morala predati kad bi je napao frontalno isto toliki broj Srba, a s leđa još 18.000 Crnogoraca. Tako sjedinjene vojske mogle bi okrenuti prema Drini, gde bi se turska vojska opet mogla staviti između dve vatre; a ko sme da kaže da bi u tom slučaju 20.000 opkoljenih Turaka izišlo kao pobednici nad 45.000 Srba i Crnogoraca? Posledica toga bi verovatno bila turski Sedan, pa bi Bosna i Hercegovina, izuzev utvrđenih mesta, postale srpski plen bez otpora. Posle tolikih uspeha bi dizanje ovih pokrajina na ustanak bilo vrlo lako. Time bi se snage udruženih vojski povećale možda do 70.000 boraca, a sa ovim bi se pošlo u pomoć glavnini srpske vojske tako da bi se bez sumnje izvojevala i konačna pobeda. Ovaj lepi plan je srpska vlada uzela u obzir, ali je ona pravila račun bez krčmara, tj. bez Nikole.

Egoista kakav je inače, knez Nikola nije ni za trenutak pomislio na ostvarenje ove dobre zamisli sa kojom su se saglasile i mnoge vojvode. On je pre svega težio da proširi svoju ličnu vlast i gospodstvo, bez obzira na opšte dobro svih Jugoslovena. Zato je mislio samo na to da što pre posedne Hercegovinu pa možda i Bosnu, da bi se posle toga pri eventualnom brzom zaključivanju mira mogao pozvati na status quo. Ako bi mu se ustupila Hercegovina i severna Albanija, knez Nikola se sigurno ne bi ni najmanje snebivao da, protivno ugovorima sa srpskom vladom, zaključi i separatan mir.

Da je knez Nikola bio vojskovođa, on bi sigurno uvideo da je čak i za njegove planove najpodesniji baš pomenuti srpski plan. Ali pošto u celoj njegovoj vojsci nije bilo nijednog stratega, ili se ti ljudi nisu usuđivali da iznesu svoje mišljenje, znajući unapred da će, usled uobraženosti kneza i njegovog poverenja u rđave savetodavce, svaka predstavka ionako biti beskorisna, bio je prihvaćen jedan ratni plan za koji kažu da je potekao iz mozga načelnika štaba Stanka Radonjića.¹² Ovaj plan, zbog dečački naivnog načina izvođenja, može kod iskusnog vojnika izazvati samo sažaljiv osmejak.

Naime, bilo je zaključeno nastupanje ka Mostaru pošto je Hercegovina, odlaskom trupa, bila ogolićena (jer su Turci koji su se u njoj nalazili krenuli protiv srpske Drinske i Ibarske vojske). Ali, zašto onda traćiti vreme beskorisnim posedanjem jedne pokrajine koju je neprijatelj već napustio, ako se može nešto korisnije uraditi?

Čak i ako bismo ovaj plan odobrili, način njegovog izvršenja morali bismo energično osuditi. Ako je već jednom odlučeno da se zauzme Mostar, jasno je da je pri tom trebalo napregnuti sve svoje snage da se to i uradi što pre, kako Crnogorce ne bi u tome sprečio neprijatelj koji bi mogao da pristigne.

U Grahovu se sedelo pola dana zato što se tu sređivala služba snabdevanja. Svaki Crnogorac je morao da ponese po 50 metaka i hrane za prvih osam dana, a posle toga je vojsku snabdevala država, u koju su se svrhu već tada iz Risna preko Grahova danonoćno kretale za vojskom duge kolone tovarnih grla sa hlebom, dvopekom, pirinčem, lukom i kafom.

Ali, zašto se iz Grahova maršovalo samo do Velimlja i zašto se kao dnevni marš za 5. jul odredilo svega 3 sata marša, tj. put od Velimlja do Crnog kuka, to predstavlja tajnu crnogorskog Generalštaba. Ni devetočasovni marš ne predstavlja za crnogorsku vojsku, koja je tek krenula svežim snagama, nikakvu teškoću, jer se na nju ne mogu primeniti norme i uslovi regularnih jedinica. Crnogorci su izvrsni pešaci, naviknuti na marševanje pod opremom; još za vreme mira je postojalo naređenje da se pri svakoj šetnji ili putu, koji traje više od 3 časa, ponese puška. Ovde treba dodati još i to da se marševanje vrši bez ikakvog stroja; ide se preko brda i dolina sa neumornom istrajnošću; pri tom bi se svaki školovani oficir uhvatio za glavu kad bi video “marševski poredak” crnogorske vojske. Tu ne postoji ni određen red marševanja pojedinih vojnika, ni tempo, ni tehnika, niti proračun marša. Obično se polazi u kolonama po dva ili četiri. Međutim, već posle nekoliko stotina koraka kolona se skupi u nepravilnu gomilu ili se rasturi u grupe, ili se, pak, pretvori u kolonu po jedan, već prema putu, zemljištu ili volji pojedinaca. Tako se postepeno mešaju čak i delovi pojedinih kolona, a pošto u rat polazi na konju onaj ko ga ima, to u koloni idu uporedo izmešani pešaci, konjanici i tovarna grla. Kome se ide on ide, a odmara se ko i kada hoće. Tako se oni kreću bez ikakvog reda od logora do logora, a i logoruju bez ikakvog reda. Svaka regularna vojska bivakuje prema ordre de bataille kao što se to radi prilikom nastupnog marša u neprijateljskoj zemlji. Međutim, kod Crnogoraca je to sasvim drukčije. Uzalud ćemo kod njih tražiti bivak prethodnice, glavnine, rezerve i zaštitnice.

Knez sa svojim Glavnim stanom podiže šatore usred svojih trupa; te šatore čuva 30 perjanika koji logoruju u blizini. Oko Glavnog stana postavljaju se četiri stražara koji imaju naređenje da ne propuste nikoga.

Bataljoni bivakuju svud naokolo po visovima i dolinama bez posebnog bivačnog reda, dok tovarna grla, goveda, ovce i koze pasu po celom logoru. Za obezbeđenje logora postavljali su u početku sa svake strane samo po jednog stražara na najviša uzvišenja. Značajno je i to da u to vreme nije postojala kod Crnogoraca vojna pošta: na urednu vezu Severne vojske sa bazom i ostalim svetom nije se izgleda tada ni pomišljalo. Ovu su službu obavljali konjevoci iz komore koja je bila neobično velika; ona je brojala 5.000-6.000 mazgi i konja. Baš kao i komora, bilo je i sve ostalo u crnogorskoj vojsci nekako tromo i nespretno. Stoga bi bilo bolje da su Crnogorci odbacili svoju uobraženost i zamolili cara da im pošalje nekoliko sposobnih ruskih oficira veštih upravi i organizaciji vojske, a koji bi u crnogorskoj vojsci zaveli bar nešto reda, jer je njeno tadašnje ustrojstvo vrlo umesno jedan dopisnik uporedio sa ogromnom putujućom ciganskom čergom.

Posle ovog udaljavanja vratiću se prvobitnoj temi kritici crnogorskog ratnog plana.

Kao što smo već napomenuli, Crnogorci su mogli 4. jula da budu na Crnom kuku, 5. jula u s. Stepenu (gde su stigli tek devetog), 6. su mogli stići u Fojnicu, pošto su Gacko mirne duše mogli ostaviti u pozadini (jedan bataljon za osmatranje bio bi ovde dovoljan), 7. bi došli pred Nevesinje (za čije bi osmatranje bio dovoljan polubataljon), a 8. jula su mogli ući u potpuno neutvrđen i neposednut Mostar. Tu su se mogli odmarati nekoliko dana i prikupiti rasturene grupe ustanika. Prvi uspeh, koji uvek odlučno deluje na široke mase, silno bi olakšao dizanje na ustanak dotad mirnih stanovnika severne Hercegovine. Ojačani onda na možda 25.000 boraca, Crnogorci su mogli maršem na Sarajevo rasteretiti srpsku Drinsku vojsku generala Alimpića, pošto bi verovatno turska Drinska vojska pokušala da spase Sarajevo, taj centar turske vlasti u Bosni.

A zar se može pretpostaviti da bi najviše 25.000 Turaka pobedilo isto toliki broj Crnogoraca, tim pre što je Turcima za petama stajalo 15.000 Srba pod komandom Alimpića? Razume se, ne, a onda bi pobednici mogli da priteknu u pomoć srpskoj Ibarskoj vojsci.

Izvođenje ovog plana nije bilo tako teško, što su docniji događaji i pokazali, ali je za to trebalo energije i brzine. Međutim, i jedno i drugo je nedostajalo knezu Nikoli i njegovom Generalštabu¹³. Umesto da brzo napreduju, zadržavali su se pred svakom kulom sve dok ova ne bi pala, a pošto se Gacko i Nevesinje kao dobre tvrđave nisu predavali, Crnogorci su se u čudu zgledali i nisu se mogli snaći. Situacija „mudrog” crnogorskog Generalštaba mogla se tada uporediti sa situacijom u kojoj se, prema poznatoj vinskoj pesmi, našlo 500.000 đavola, samo s tom razlikom što su oni ipak našli „Pipifaksa Malog”, dok „Nikoli Malom” niko nije pomogao u nevolji.

Knez je verovatno detaljno proučio rat za špansko nasleđe i uzeo ga sebi za uzor, jer se crnogorske „operacije” graniče zaista sa smešnim tako da bi se Klauzevic prevrnuo u grobu.

Ali neka govore činjenice.

4. jula, dakle, granica je bila prekoračena i sledećeg se dana išlo do Crnog kuka, izvora između Miljanića i Dubočaka. Ovaj je „marš” trajao tri časa!

Na Crnom kuku se nije ostalo samo 5. jula već i sledećeg dana. Kao razlog ovog nepojmljivog zadržavanja navedeno je da se ovde moraju sačekati ustanici. Time je crnogorska strategija još jednom dokazala svoje siromaštvo jer, prvo, za prikupljanje ustanika bilo je dovoljno vremena; drugo, nije bilo uopšte potrebno da se oni sačekaju, pošto su Crnogorci bili sigurni da do Mostara neće naići na neprijatelja i, treće, ustanici su lako mogli da stignu vojsku i da ispred Gacka i Nevesinja smene snage ostavljene radi osmatranja.¹⁴

Ali, dosta o tome, Crnogorci su oklevali.

Tada su stigle vođe ustanika: pop Bogdan Zimonjić sa ljudima iz Gacka, Trifko Vukalović sa ljudima iz Zubaca, župnik don Ivan Musić sa svojim katolicima, Simo Baćović sa Banjanima, Bokelji i crnogorska divizija iz Moračke nahije. Kao i nad većinom pristiglih trupa, knez je i nad ovim bataljonom izvršio smotru. U tu se svrhu bataljon postrojio u dve vrste; 50 parova (100 vojnika) formiralo je četu pod komandom stotinaša, a svaka je četa imala i svoju zastavu. Između četa je bilo rastojanje od 2 koraka; na desnem krilu svake čete stajao je barjaktar, a na levom krilu bataljona bilo je oko 10 konjanika (to su bili oni ljudi čija su sredstva omogućavala da u rat pođu na konjima). Od tih ljudi formirao je knez na Crnom kuku odeljenje od 300 vojnika koje se, prirodno, nikako ne može smatrati konjicom, već u stvari pešadijom na konjima.

Iza bataljona stajao je izvestan broj grla natovarenih hranom, a iza ovih bile su ovce i koze za klanje koje su vodili vojnici iz bataljona.

Kad se knez sa pratnjom približio bataljonu, komandant je bez drugih prethodnih komandi naredio pozdrav puškom. To je učinjeno na taj način što je svaki vojnik manje ili više dražesno prineo pušku ispred trbuha, a većina je, razume se, bila u stavu sa raširenim nogama. Prinevši ruku kapi, knez je pozdravio bataljon i obišao sa svojom pratnjom od 50 ljudi ceo front s jednog kraja na drugi i obratno. Ovde-onde je progovorio po koju reč sa nekim vojnikom iz stroja. Kad je knez napuštao bataljon, zaorilo se triput “živio”, pri čemu su svi vojnici mahali kapama. Pošto se knez vratio u svoj šator, bataljon se povukao u obližnju dolinu, koja se prostire uporedo sa mestom gde se vršila smotra, i ubivakovao se. Sobom je poveo i sva tovarna grla, goveda, ovce i koze.

Posle dva dana stigao je i bataljon iz Vasojevićke nahije, kao i vojvoda Lazar Sočica sa ustanicima iz Pive, tako da je na okupu sad bila cela crnogorska vojska. Ona je tada (8. jula) brojala 20.000 vojnika sa 4 topa, podeljenih u 30 bataljona. Ustanici su naime bili raspoređeni po crnogorskim bataljonima, a njihove je zastave svečano posvetio i blagoslovio mitropolit Ilarion. Pored toga, knez je izdao svoju proklamaciju Hercegovcima koji su ga tada proglasili za kneza Hercegovine.

Pošto se 48 časova odmarala od dotadašnjih “ogromnih” napora, vojska je, 7. jula u podne, nastavila marš do s. Ubli (Crkvice), a to je bio put od jedva 2 milje; njegova se kratkoća objašnjava verovatno time što se strahovalo da odmor od 48 časova možda nije potpuno povratio umorne borce.

Ruskom generalnom konzulu Joninu dosadio je tada logorski život pa se istog dana vratio u Dubrovnik. Posle ponovnog 20-časovnog odmora vojska je, 8. jula u podne, nastavila marš do Turuntaša, a to predstavlja put od svega pola milje!!!

Pre izvršenja ovog “velikog” nasilnog marša mudri Generalštab je podelio vojsku na taj način što je vrhovnog Vojvodu Peka Pavlovića, vojvodu Baja Boškovića, vojvodu don Ivana Musića, Trifka Vukalovića, arhimandrita Melentija Perovića i Grigora Milićevića sa, navodno, 6.000 vojnika (tu je verovatno bilo samo 7 bataljona sa ukupno 4.500 vojnika), većinom ustanika, detašovao u Klek da spreče iskrcavanje turskih trupa u ovoj luci. Ovo je bila Sasvim nepotrebna mera, pošto je austrijska vlada ionako zabranila Turcima dalja iskrcavanja, o čemu, istina, knez Nikola nije mogao u to vreme da zna¹⁵. Stoga mu ovo i ne prebacujem, već mu zameram to što je sada, kad je već upropastio dragoceno vreme da bi prikupio celu svoju vojsku, tu istu vojsku opet oslabio za tako zamašan broj, pošto bi za ovu svrhu bilo potpuno dovoljno 2.500 vojnika. Ova se greška dvostruko osvetila, jer se 10. jula vratilo kućama 3.000 Dalmatinaca, a zbog sporog napredovanja mogao se uskoro očekivati sudar sa neprijateljem.

Kakve je mere preduzeo neprijatelj da bi se suprotstavio crnogorskom napadu? Takoreći nikakve.

Muktar-paša, koji je u početku rata bio vrhovni komandant turskih trupa, dobio je od turske vlade, koja je sa sigurnošću računala na crnogorsku neutralnost, naređenje da se suprotstavi Srbima, a da u Hercegovini ostavi samo najnužnije posade. Zato je sa trupama napustio Hercegovinu. Svog načelnika štaba Mustafu Dželadin-pašu (to je bio Poljak Berzecki) poslao je sa 4 bataljona nizama, 2 tabora bašibozuka i 10 topova iz Gacka u Bijeljinu, pred kojom je tada stajao Ranko Alimpić; ovih 5.000 vojnika kod Goranskog pod Ali-pašom, bacio je u susret generalu Zahu dok je 12 tabora (bataljona) postepeno upućivao iz Sarajeva ka Drini.

Muktar-paša je 2. jula objavio u Bosni carski ratni manifest u kome je postupak Srbije proglasio za bunu i pozvao sve muslimane i katolike da se bore za državu i veru. Sultanovom depešom naređeno je da se naoružaju svi muslimani od 15 do 70 godina. Oni bi se formirali u tabore od po 1.000 vojnika, a zapovedali bi im komandanti koje oni sami izaberu. Na ovaj način se Muktar-paša nadao da će skupiti 70.000 vojnika, ali u stvari nije sakupio ni deseti deo ovog broja. U Bosni niko nije pokazivao mnogo volje da služi sultanu. Još je gore stanje bilo u Hercegovini. Ovde je vladao takav strah od Crnogoraca da su se svi muslimani, sem Korjenića, pokorili knezu i ostali neutralni. Muslimani Nikšića, Presjeke, Goranskog i Gatačke visoravni uputili su knezu Nikoli molbu u kojoj su molili zaštitu i sigurnost života i imetka. „Nama vlada ksmet” - kaže se na jednom mestu u molbi – “a sa Crnom Gorom nećemo da ratujemo. Mi ćemo ti predati svoje oružje. Naredi, gospodaru, da nam se poštedi život i da se naše kuće ne spale. Pokoravamo se odluci Alaha i nadamo se milosti od tebe.”

Na osnovu te molbe knez je stvarno naredio da se ne spali nijedno selo i ne gađa nijedna kula ili tvrđava, sve dok se trostruki poziv za predaju ne pokaže bezuspešnim.

Trećeg jula snabdeven je trupama, topovima i hranom Klobuk, mala ali vanredno jaka tvrđava uz samu crnogorsku granicu. Ovo je učinjeno uglavnom zbog izjave Korjenića, vrlo hrabrog srpskog plemena muslimanske vere, da će se priključiti Crnogorcima ako ih turska vlada dovoljno ne zaštiti. Pošto su Turci ispunili taj zahtev, Korjenići su odbili poziv velikog vojvode Petra Vukotića da sarađuju sa Crnogorcima i stavili su turskoj vladi na raspolaganje izvestan broj najsposobnijih bašibozuka.

U samom Trebinju ostali su kao posada: 2 tabora nizama, 1 tabor redifa i 3 tabora bašibozuka, što znači ukupno 3.500 vojnika. Ovoj posadi je Muktar-paša ostavio dovoljno hrane da bi mogla izdržati opsadu od nekoliko meseci.

Nikšićki garnizon je navodno brojao 2.000 vojnika; on je bio blokiran od ustanika koji su držali klanac Dugu.

U Gacku je ostao Selim-paša sa navodno 5 bataljona, od kojih je tri ostavio u citadeli, a sa ostalima se docnije povukao u Nevesinje; na tom je maršu vodio kod Zaloma borbu o kojoj će docnije biti govora.

Nevesinje je imalo 3 bataljona nizama i 300 Bosanaca u posadi čija se jačina, po dolasku Selim-paše, povećala na oko 3.300 vojnika.

Pošto je crnogorska vojska, kao što smo već izneli, maršovala 8. jula čitav jedan sat, marš je sutradan nastavljen. Prešavši Korita, koje je za vreme ustanka porušio Peko Pavlović, Crnogorci su, posle tročasovnog marša, stigli u s. Stepen. Tu su rešili da ostanu, pošto su smatrali da bi bilo suviše opasno ako bi produžili marš pored tri kule, čije posade nisu iznosile više od 330, a po nekim podacima samo 120 vojnika.

Dok je prisustvo tri kule dalo Crnogorcima zgodan povod da se opet odmaraju, Turci su ispalili prvi metak koji je bio, navodno, namenjen Stanku Radonjiću, za koga su Turci mislili da je knez, pošto je nosio istu bradu kao i on. Zbog velike daljine nije se moglo, prirodno, ni pomisliti na pogodak, a kao odgovor Turcima je bio uzvraćen pravi plotun smeha na šta su se oni postideli i ućutali. To Crnogorcima nije smetalo da u svom zvaničnom izveštaju pomenu „žestoku vatru”.

Odmah posle toga poslali su Turci dva parlamentara koji su zamolili da im se pošalje jednonogi vojvoda Petar Filipov, da baš on, u koga su imali najviše poverenja, vodi s njima pregovore o kapitulaciji. Tome se zahtevu odmah udovoljilo.

 

 

Do boja kod Bišine

 

Sutradan, 10. jula, pokazalo se zašto su Turci tražili parlamentara. Oni su to učinili samo da bi dobili vremena za evakuaciju utvrđenja (zapravo ruševina) Ključa i kula Cernica i Stolac. Ove su kule bile građene kao sanduk od naslaganog kamena i imale su da štite put za Gacko, te su za vreme mira obično imale posadu od po 1 oficira i 20 vojnika.

Kada su se Crnogorci 10. jula probudili, primetili su da su posade tih triju utvrđenih tačaka (u crnogorskom izveštaju, razume se, nazvanih “tvrdavama”) nestale noću i tako brzo umakle da su u Ključu zaboravile dva topa i 150 pušaka, a u kulama je nađeno 50 volova i 400 ovaca, što je sve zajedno sa šatorima, municijom, pirinčem, kafom, soli, medom i šećerom uz veselje uzeto kao prvi plen. Jednom dopisniku se ovaj plen učinio malenim te ga je u svom izveštaju povisio na svoju ruku na 6 topova, 200 volova i 600 ovaca.

Zbog te “prve pobede” bio je knez Nikola, prirodno, veoma radostan i on bi sigurno podelio nekoliko ordena i izvršio unapređenja da je samo znao ko se pri tom najviše istakao. Njegova se radost još povećala kad je doznao da su na Cetinje stigle iz Rusije velike količine konzervi i brašna i da su mnoge najuglednije dame iz Moskve najavile svoj skori dolazak na Cetinje gde će primiti dužnosti milosrdnih bolničarki i najzad da je stigao novac iz Moskve. Knez je uz osmejak primetio da su to sve stvari koje će Crnogorci vrlo dobro upotrebiti, pošto zalihe u hrani nisu velike, a ishrana ljudi nije bila dovoljna. Sem hleba i luka Crnogorac ne prima nikakvu drugu hranu. Od svežeg mesa nema po nekoliko dana ni traga. Zato će konzerve dobro doći vojnicima (a knezu onaj novac).

Tako “silna” pobeda kao što je zauzimanje triju kula bez kapi krvi morala se dostojno i proslaviti, i zato su Crnogorci ostali u njima puna dva dana (10. i 11. jula), odmarali se i pojeli svu zaplenjenu zalihu. Takva “herojska” dela nisu sitnica, pa je „nežnim” Crnogorcima bio potreban odmor od 70 časova da bi se oporavili od ove “pobede”. Kad je najzad 12. jula knez Nikola morao biti tako “svirep” da dâ trubni znak za pokret, on je ipak bio toliko pažljiv i nije hteo da mnogo zamara “nežne” ratnike te je naredio maršovanje od svega tri časa. To je učinio možda zato što je posle tri časa opet mogao nešto “osvojiti”.

Umesto direktnog marša na Metohiju (Gacko), knez, koji je uvek voleo “okolišne” puteve, napravio je zaobilazan put koji se u crnogorskom izveštaju naziva „obilaženje ravnice” (za mene nepojmljiv strategijski pokret); taj put ne mogu da razumem drukčije nego da su Crnogorci namerno marševali za Samobor, da bi se razbesneli na Turke.

Kod Samobora se, naime, nalazi crkva Svetog Save, oko koje leže grobovi hrišćana. Tu su Turci gazdovali po svom običaju. Grobovi, koje u Hercegovini prave od kamena, bili su razbijeni, kosti mrtvaca izvađene, izlomljene i rasturene, dok su sama groblja bila grozno opoganjena. Ni sama crkva nije bolje prošla; oltar je bio srušen i gotovo sravnjen sa zemljom, pod razvaljen, zidovi delimično porušeni, a crkva puna đubreta, jer su je Turci koristili kao konjušnicu.

Ova turska nedela su, prirodno, samo terala vodu na knežev mlin; on nije propustio da dopisnike na to lično upozori: „Gospodo, vidite i sami, pa stvorite sami sud o Turcima i njihovim prijateljima”.

Dalje uz put stajale su ruševine kuće koja je, izgleda, bila nekad lepa. Stari pop, vojvoda Bogdan Zimonjić, stade pred kneza i doviknu mu: „Ova je kuća bila nekad moja!” Kao ganut, knez Nikola je odgovorio: Šta ćeš vojvodo, božja volja; sazidaću ja tebi još bolju”. (Starac prirodno, još i danas na to čeka.) Najzad su stigli u Lipnik.

Kod ovog sela nalazi se velika kula, nazvana po Smail- agi Čengiću, koji je ovde uz džamiju sahranjen i čiju je smrt opevao Mažuranić. U crnogorskoj su se vojsci još uvek nalazila živa ona dva junaka koja su posekla Čengić-agu, i to Novica Cerović i Mirko Aleksić (ovaj mu je odsekao glavu). Ta dvojica su danas već starci. U kuli su videli i podzemnu tamnicu u kojoj je tiranin mučio bednu raju.

Ovu kulu kao i “utvrđena” mesta Avtovac i Mulje (u Hercegovini se neka mesta brzo “utvrde”) Turci su još ranije napustili. Prema tome knez Nikola je bez preteranog zamaranja svog mozga mogao stvoriti „ratni plan” za „zauzimanje” ovih triju tvrđava. „Osvajanje” praznih tvrđava bez kapi krvi (sem nekoliko kapi koje su potekle sa ruke nespretnog vojnika koji se posekao handžarom) svakako svedoči o njegovoj velikoj darovitosti kao vojskovođe.

Ozbiljniju borbu izdržala je tog dana prethodnica koja se u tesnacu Zalom, na Studenom potoku, sukobila sa Selim-pašom, koji je maršovao od Gacka ka Nevesinju. Tu je Selim-paša izvukao deblji kraj, iako mu je uspelo da se sa svoja dva tabora probije do Nevesinja. Crnogorci su hteli da ga opkole i prinude na predaju, ali je on spretno iskoristio noć i umakao. Tako su se Crnogorci našli u Lipniku koji je od Gacka udaljen nepuna dva sata hoda. Gacko su još u toku večeri rekognoscirali. Iznad njega su se na više mesta svetleli beli šatori, a na vrhu brda videla se citadela. Praveći se mnogo važni, izvidali su zemljište radi gađanja grada. Da bi ovim pripremama dao što veći značaj, knez je poslao pismo turskom komandantu u kome ga je pozvao da žene, starce i decu ili udalji ili skloni u najbolje zaklonjene kuće, pošto ima nameru da Metohiju “bombarduje”. Metohiju ili Gacko čine mnoge kuće, rasejane u grupama, pa i pojedinačno, a iznad njih se nalazi citadela. Ova je tvrđava dobro sagrađena po svim pravilima fortifikacije, po Vobanovom sistemu, a naoružana je tvrđavskim oruđima najnovijeg sistema (ostragani), kao i gomilom oruđa starijeg porekla. Tvrđava je bila snabdevena hranom za pola godine, i to za 2.000 vojnika (mislim da ih ipak nije bilo više od 1.200)! Zidovi su vrlo debeli i lako odolevaju svakom napadu malih brdskih topova. Pošto ova citadela dominira gradom, turski komandant ne bi imao razloga da ga preda. Međutim, da li iz sažaljenja prema mirnom stanovništvu ili što mu je stvarno imponovao knez crnih brda, turski komandant je u četvrtak ujutru, 13. jula, poslao parlamentara sa belom zastavom koji je javio da se varoš predaje (u zvaničnom se izveštaju kaže: „otvara kapije”) i da će se turske trupe povući u citadelu.

Zbog ovog događaja nije niko bio radosniji od kneza, prvo zato što je uštedeo barut za „bombardovanje”, a drugo što je svetu mogao hvalisavo da telegrafiše o „zauzimanju utvrđenog” grada Gacka. Za osmatranje posade, odnosno kao što se tada reklo za „opsadu”, knez je ispred Gacka ostavio tri bataljona pod Lazarom Sočicom i Bogdanom Zimonjićem i onda - za divno čudo! - još istoga dana odmaršovao za Fojnicu umesto da ovu novu pobedu proslavi sa nekoliko dana odmora. Taj marš je trajao 3 časa.

Na maršu za Fojnicu izjavili su stanovnici sela Medanići svoju pokornost knezu što je njega, velikog prijatelja teatralnih komedija, neobično obradovalo.

Nekoliko turskih porodica tog sela izišlo je knezu u susret i njihov hodža je održao sledeći dobro naučeni govor:

Gospodaru, čuli smo za tvoj dolazak kao i to da tvoja vojska nije dosad spalila nijednu kuću niti je uništila naša polja. Čuli smo o tvojoj milosti i dobroti i zato nećemo bežati pred tvojom vojskom, već smo ovde u božjoj i tvojoj ruci. Mi nećemo podići oružje protiv tebe i, ako ti bog pokloni Hercegovinu, i mi smo tvoji.

Na to je knez ozbiljno i dostojanstveno odgovorio:

Budite mirni i spokojni! Ja ne ratujem protiv vas, već protiv sultana. (Vidi se da je knez Nikola čitao nemački ratni proglas od 1870) Ja ne tražim vašu pomoć: kada pobedim sultana, kazaću vam što će biti s vama; ali biću milostiv prema vama i neću vam uzeti ni veru ni imetak. Vi ćete biti slobodni i uživaćete ista prava kao i hrišćani.

Ovaj govor koji je knez Nikola verovatno naučio već na Cetinju za buduće prilike, održao je tečno i sa njemu urođenim dostojanstvom, koje imponuje onome ko nije imao zadovoljstvo da ga bliže upozna. Zato je i razumljivo što su se prosti seljaci istopili od poštovanja i ponizno govorili:

Bog neka ti pomogne, gospodaru, budi srećan na svom putu; neka ti bog pomogne da postigneš svoj cilj i mi ćemo zauvek ostati tvoji. Molimo te samo da nam ostaviš jednog od svojih ljudi kako nas ne bi dirala vojska koja će doći ovamo, a mi ćemo čuvati tvoju zaleđinu, tvoje ljude i tvoje blago koji će doći za tobom.

“Vama nije potrebna straža”, odgovorio je knez, “pošto je svim mojim vojnicima naređeno da mirne Turke ni najmanje ne uznemiravaju”.

U Fojnici su zanoćili. Ovo je selo spalila crnogorska prethodnica koja se 12. jula borila sa Selim-pašom kod Zaloma, pošto su nizami u njegovoj blizini poseli dve karaule. Predeo kroz koji su prolazili bio je lep, ali opustošen kao i sva Hercegovina.

Marš je produžen 14. jula. S desne strane puta, na jednoj uzvišici, videla se kuća Buhe, koji je bio nevesinjski vojvoda i poginuo u poslednjoj bici u klancu Duga.

Posle petočasovnog marša stigli su Crnogorci pred for Zalom-Palanka, koji je imao jaku posadu, snabdevenu topovima. Stoga knez nije verovao u njihovu bezuslovnu predaju, te je naredio da se crnogorski topovi postave na obližnje uzvišenje radi bombardovanja fora.

Ali pre nego što je došlo do izvršenja ovog naređenja, stigao je jedan vojnik iz prethodnice i doneo izveštaj da je posada pobegla u Nevesinje i ponela oružje sa sobom, a da je for prazan.

Knez je tada naredio da se utvrđenja poruše i utaborio se na Rudim brdima, pred čijim se podnožjem prostirala Nevesinjska ravnica. Na drugoj strani te ravnice videle su se kule Ljubovića i Nevesinjska Kasaba.

Petnaestog jula spustili su se Crnogorci u ravnicu. maršujući za Ljubović, gde su naišli na neposednute kule, pošto je njihova posada sa većinom seoskog stanovništva pobegla za Nevesinje. Posle tročasovnog marša Crnogorci su se ulogorili na brdu Udrežnje, prema Nevesinjskoj kasabi.

Ovaj izraz (kasaba) želim odmah da objasnim dobronamernom čitaocu. Hercegovina se sastoji iz pustih, gotovo nenaseljenih brda, i iz dolina i visoravni, od kojih je Nevesinjska verovatno najveća. Ove su doline neznatnim delom obrađene i naseljene, ljudi ovde ne stanuju po manje-više ušorenim naseljima, već po veoma rasturenim kućama ili stanovima. Ti stanovi ili grupe nose katkad posebna imena. Ipak, kao zajednički geografski naziv za sva sela, stanove i kuće takve ravnice, služi samo ime one grupe koja leži u blizini neke važnije saobraćajne tačke koja je upravni centar kraja, a štiti je manje ili veće utvrđenje, kakav grad ili citadela. To je kasaba. Doslovno prevedeno, kasaba znači tržište; u njoj je stvarno i koncentrisana sva trgovina i život celokupne ravnice. Sve to važi i za Nevesinjsku Kasabu.

Ova kasaba nije bila samo vrlo jako utvrđenje, već je imala i velik broj oruđa, kao i znatnu posadu kojom je komandovao Selim-paša. On je, navodno, raspolagao sa 3.000 nizama i 300 Bosanaca, ali mi se čini da je ovaj broj preteran. Tu je, verovatno, bilo dvaput manje ljudi.

Ovde, pred Nevesinjem, daje nam knez Nikola nov dokaz svog talenta vojskovođe.

Umesto da je ostavio kasabu na miru i maršovao za Mostar, koji je od ovog mesta udaljen svega 9 sati hoda (pola bataljona po kulama Ljubovića bilo bi dovoljno da veže posadu), on se spremao za „opsadu” tvrđave. A za ovu svrhu nije uopšte imao upotrebljivih oruđa, jer se sa 4 brdska topa od tri funte ne vrši opsada tvrđave koja ima zidove debele kao Nevesinjska Kasaba. Međutim, izgleda da su knez Nikola i njegov načelnik štaba stekli u ratnoj školi Sen Sir sasvim druga shvatanja, pošto su do Blagaja, koji leži na visovima Podveleža, od Mostara udaljen tri sata hoda, poslali samo prethodnicu, rešivši da ne nastupaju sa glavninom sve dok se ne zauzme Nevesinje.

U nedelju, 16. jula, počeli su kasabu da obasipaju vatrom iz dva topa, i toga dana po podne demontiran je jedan turski top, dok su tri spoljna šanca razrušena i tako pripremljena za juriš. U podne su dva crnogorska bataljona otpočela puškaranje s Turcima koji su branili gornje rovove. Pošto se sa obe strane barut rasipao punih sedam časova, knez je našao za shodno da se ponova obrati svom proviđenju, pa je naredio da dva bataljona koji su stajali iznad rova krenu na juriš, što je i učinjeno. ¹⁶

Sa velikom vikom pristupili su hrabri Crnogorci iz- vršenju ovog duhovitog naređenja. Uz gubitke od 24 mrtva (po zvaničnim podacima 17) i 36 ranjenih, oni su na juriš zauzeli ova tri rova - da bi ih opet napustili, jer se onda primetilo da se ti rovovi ne mogu održati, pošto su bili pod brišućom vatrom topova iz kasabe, tako da se potpuno bes- ciljno prolivala krv i rasipao barut. Knez se obeštetio do- nekle time što su dobiveni prvi zarobljenici: doveli su mu jednog nizama i jednog Bosanca. Pošto ih je osmotrio sa svih strana, knez je ušao u svoj šator da bi se na pobranim lovorikama odmorio od velikih napora.

Istog dana bili su stigli u Glavni stan i srpski pred- stavnik pukovnik Belimarković i austrijski potpukovnik fon Temel. Oni su na taj način postali svedoci junačkih dela kneza Nikole.

Sledećeg dana ponovio je isto, kada je celog dana sa svojim topčićima gadao debele zidove kasabe, koja mu je odgovarala istom merom. Ovom ie prilikom knez Nikola bio tako neoprezan da se iz radoznalosti približio čak na do- met turskih topova, kako bi bolje video ,,bombardovanje” (kako je on to nazvao). Jedan ga je turski tobdžija hteo opomenuti, pa mu je poslao granatu od koje je jedno par- če palo u njegovu blizinu. Junački Nikola bio je time ne- prijatno dirnut i jedva je dočekao momenat kada ga je njegova okolina zamolila da čuva svoj dragoceni život i da se udalji od te kiše kuršuma”. Tom se pozivu knez odazvao sa najvećim zadovoljstvom pošto se prethodno kao bunio protiv toga. Da li je tom prilikom, kao Lulu kod Sarbrikena, podigao to parče pa poslao na Cetinje, nije mi poznato.

Knez Nikola, veliko odmaralo, bio je mišljenja da je odmor potreban ne samo posle “napornih marševa” (od 2 sata) i beskrvnih “osvajanja”, već i posle “bombardovanja”, pri kojima se barut rasipa. Zato je 18. jula postupio kao gospod bog, posmatrao je svoje delo i odmarao se - sedeo je pred kasabom i čekao. A šta? Pa predaju fora, jer je saznao da je deo posade noću otišao u Mostar. Ta je posada ili izgledala Selim-paši isuviše jaka ili je ovaj, pak, dobio naređenje od Muktar-paše da suvišni deo trupa uputi njemu, pošto se on spremao da oslobodi tvrđavu.

Muktar-paša je, naime, stigao u Mostar 16. jula sa 8 bataljona, tako da je tamo bilo koncentrisano 14 bataljona sa kojima je hteo da pokuša razbijanje opsade. Pošto je taj napad izvršio sa 15 bataljona, može se pretpostaviti da je Selim-paša odvojio za tu svrhu jedan bataljon iz posade.

Sâm Mostar, sem jedne male karaule, nije bio utvrđen. Zato je Muktar-paša naredio da se u ravnici iskopaju rovovi i da se visovi Podveleža posednu, a naoružano muslimansko stanovništvo poslao je u Blagaj.

Dok se Muktar-paša time pokazao vrlo agilnim, u crnogorskom Glavnom stanu bilo je sasvim obratno.

Pošto je knez Nikola celog 18. jula uzaludno čekao na predaju, razljutio se i sledećeg dana naredio da se obnovi paljba. Ona je, razume se, imala isto dejstvo kao i 16. i 17. jula.

Ono što bi svaki podoficir uvideo još 15. jula, shvatio je najzad i knez Nikola, a to je da sa svoja četiri topčića nije u stanju da uspešno tuče Nevesinje i da je sav dotad utrošeni barut proćerdan. Ova poslednja okolnost imala je verovatno najviše uticaja na njega (pošto se radilo o novcu) te je naredio - da se opsada prekine i da se maršuje. Na Mostar? Ne! Već da se Glavni stan iz Udrežnja povuče u Slato na Ruda brda! Dakle, povlačenje, pre nego što je i došlo do bitke! To je bio Nikola u pravom smislu reči i zato me to nije ni moglo začuditi. Ali kakvim se razlogom zvanično pravdala ova blamaža? Prvi je bio da je počelo nedostajati vode, a drugi, da se u Slatu mora čekati na oruđa težeg kalibra koja će se dovući sa Cetinja! Prvi se razlog ne može uzeti kao opravdan pošto Zalomska reka još nije bila presušila, a dosadašnjem Glavnom stanu bila je još i bliža nego Slato. Što se, pak, tiče drugog izgovora, on je toliko smešan da prosto čovek ušima da ne veruje.

Pre svega, treba imati u vidu da je opsada Nevesinja bila potpuno izlišna. Dovoljno je bilo samo osmatranje, a ni sama opsada ne bi zahtevala da pred Nevesinjem leži cela vojska. Sem toga, vojska je od Cetinja bila udaljena čitavih 20 milja tako da bi kurir poslat 19. jula stigao tamo tek 22, a dok bi se prevukli teški topovi lošim putevima do Nevesinja, moralo bi se provesti još nedelju dana u beskorisnom neradu tako da bi se s paljbom moglo otpočeti tek 30. jula, pa i onda bi možda imala neki brz uspeh. Kasaba bi se, i pored toga, mogla držati još nekoliko dana. Kako su onda knez Nikola i njegov kukavni Generalštab mogli biti, blago rečeno, tako naivni i uobraziti da će Muktar-paša, za koga su znali da je u Mostaru i da tu koncentriše znatan broj trupa, biti tako pažljiv da će, pošto se knezu Nikoli ushtelo da očekuje topove sa Cetinja, i sam po njegovom uzoru sedeti skrštenih ruku punih 14 dana?!! Pošto mnogi vojnički obrazovani čitaoci, baš kao i ja, neće razumeti zašto je čak i u tom slučaju bilo potrebno povlačenje Glavnog stana, primoran sam da ukažem na zvanično objašnjenje po kome je ova mera preduzeta zato da bi Crnogorci bili što bliže očekivanim topovima.

Da bi se, dakle, što pre primilo nekoliko topova, morao je „breg Muhamedu”, tj. cela je vojska pošla tim topovima ususret. Takva je besmislica verovatno jedina u celoj istoriji ratovanja.

Ali, ne ljutimo se na duhovita naređenja crnogorskog Generalštaba već prikažimo dejstva po redu njihovog odigravanja.

Pet dana je knez bio u svom elementu, jer se od 19. do 23. jula mogao nesmetano odmarati, a već nam je poznato da je to njegovo najmilije vojničko zanimanje. Ali ne, veliko odmaralo nije bilo potpuno besposleno, pošto je izdavalo razna naređenja koja su nosila žig potpune vojničke nesposobnosti i apsurdne gluposti.

Poznat nam je ratni plan generala Bum-Bum; on je svoju vojsku uvek delio na tri jednaka dela, od kojih se prvi kretao levo, drugi desno, a treći je išao pravo, tako da su se sva tri dela na volšeban način imala naći baš u sredini, gde je po njegovom planu neprijatelj morao da bude. Na taj tajanstveni plan generala Bum-Bum podsećaju me i dispozicije koje su izdavali knez Nikola i njegov Generalštab.

Poznato nam je da je crnogorski Glavni stan tačno znao da se Muktar-paša sa tucetom bataljona nalazi u Mostaru. Najprirodnije bi bilo, svakako, da je preduzet jedan veći izviđački pokret kako bi se došlo do tačnih podataka o njegovoj jačini! Međutim, izvidanje je u crnogorskom Glavnom stanu bila potpuno nepoznata reč te o tome nije moglo biti ni govora. Pa onda je knez Nikola, pomislili biste, sigurno prikupio sve raspoložive snage i bez prethodnog izvidanja pošao na Mostar da pred njim bije sa neprijateljem odlučnu bitku! Prevarili ste se! Onda je valjda ipak prikupio svoju vojsku i zauzeo pogodan položaj, kako bi napad Muktar-paše pretvorio u potpun poraz Turaka? Ni to nije uradio! Pa šta je onda uradio? Naočigled neprijatelja, koji je svakog časa mogao napasti i u blokiranoj tvrđavi naći izvrstan oslonac, knez Nikola je svoju, i inače ne mnogobrojnu vojsku (19 bataljona ili 12.000 boraca), rascepkao u više korpusa. Tri bataljona je ostavio pred Nevesinjem radi osmatranja, isto toliki broj je poslao drumcm za Mostar u tesnac kod Bišine, dok je dva bataljona uputio u severozapadnom pravcu ka Zimlju, udaljenom od Nevesinja vazdušnom linijom 3 i po milje. Sa ostalih 11 bataljona ostao je knez Nikola, kao što je već pomenuto, pet dana u Slatu, gde se po svom običaju odmarao.

Šta je knez Nikola hteo postići ovim detašovanjima ostaje za mene zagonetka. Upućivanje dva bataljona ka Zimlju nije imalo nikakvog smisla, pošto zatvaranje starog i slabog puta Mostar - Konjic nije bilo ni od kakve koristi, dok je Turcima bio otvoren nov, lep i širok drum od Mostara preko Konjica za Sarajevo, a drugo, zato što ni ova dva bataljona ne bi bila dovoljna da uspešno zatvore prolaz vojsci koja bi brojala nekoliko bataljona. Naprotiv, položaj ova dva bataljona bio je čak i vrlo opasan, jer su ih Turci sa iole lukavosti mogli da opkole i zarobe. Ako su Crnogorci nameravali da pohvataju samo profijantske kolone, nisu bila potrebna dva bataljona; to su mogle da urade i dve čete, pa čak i bolje, zbog svoje veće pokretljivosti. Ali se u tom slučaju morao posesti i novi drum.  Ni ona tri bataljona koja su zadržana pred Nevesinjem nisu imala nikakvog smisla, jer posada, u prisustvu crnogorske  vojske, ne bi izvršila ispad, a ako su Crnogorci baš nameravali da tvrđavu opkole, bilo bi mnogo bolje držati snage na okupu, naočigled bliskog neprijatelja i logorovati pred tvrđavom sa celom vojskom. Najbolji je potez još bio što su poslata ona tri bataljona ka Mostaru, ali su oni morali dobiti strogo naređenje da budu vrlo oprezni i da se pri nailasku nadmoćnijih neprijateljskih snaga povuku ka glavnini vojske.

Dvadeset drugog jula je knezu Nikoli poremetila odmor vest da je dan pre toga tursko stanovništvo Gacka napalo crnogorsku profijantsku kolonu, kojom je prilikom poginulo 6 Turaka i 2 Crnogorca. Lazar Sočica i Bogdan Zimonjić, koji su se sa tri bataljona nalazili pred Gackom, spalili su zbog toga 22. jula sela Lipnik, Mulje, Avtovac, Stolac, Cernicu i Ključ.

Ovaj izveštaj nije kneza nimalo dirnuo. Naime, on je na tu vest ćutao jer verovatno nije znao šta da naredi; pošto je i njegov prorok Popović na tu vest načinio samo glupo lice, a načelnik slegao ramenima, ceo se Glavni stan zavio u duboko ćutanje, iako je izostajanje hrane vec dva dana sve duhove bilo oneraspoložilo.

Sta se, pak, desilo sa korpusom koji je pod komandom Pavlovića i Boškovića odmaršovao za Klek?

 

 

Pohod na Klek

 

Sećamo se da je knez Nikola detašovao 7. jula¹⁷ iz s. Ubli diviziju od sedam bataljona ili 4.500 vojnika, pod komandom vojvode Peka Pavlovića, Baja Boškovića, don Ivana Musića, arhimandrita Melentija Perovića i Trifka Vukalovića, čiji je zadatak bio da prođu pored Bileće i izbiju na put Trebinje - Dubrovnik, tu da ostave dva bataljona za zatvaranje puta, a sa ostatkom trupa da posednu Klek, kako se tamo ne bi mogla vršiti nova iskrcavanja trupa.

Ova divizija, koja se sastojala većinom od ustanika, maršovala je pravo na Klek. Uz put joj se bez borbe pokorilo osam turskih sela izmedu Bileće i Stoca, davši pri tom svečanu izjavu da se pokoravaju knezu Crne Gore. Svako je selo moralo ovu izjavu i pismeno da ponovi, na šta je Peko Pavlović u ime kneza Nikole potvrdio starešine u njihovim zvanjima. Tako se Pavlović približio Kleku 11. jula popodne. Jedno odeljenje detašovao je na drum koji vodi ka Trebinju radi cerniranja ove tvrđave.

U Dubravici i Oltaji izvršena je smotra pet raspoloživih bataljona, a potom se 12. jula izjutra krenulo prema luci Klek.

Kod Vranjevog Sela nalazi se izvor, poznat pod imenom Ploča, sa koga su okolne turske posade uzimale vodu. Ustanicima je to izgledala zgodna prilika za napad na Turke, pa su između Vranjevog Sela i s. Duži napravili zasedu.

Sledećeg dana je jedan turski bataljon zaista poslao po svežu vodu 200 vojnika, koje su ustanici i Crnogorci odmah napali i većim delom pobili. Za vreme ovog pokolja više Turaka sa juzbašom (kapetanom) sklonilo se u jednu obližnju kuću, odakle je iz sigurnog zaklona nanelo Crnogorcima svojom vatrom velike gubitke. Međutim, ustanici su pronašli te ljude, opkolili ih i pozvali na predaju. Pošto na drugi način nisu mogli da očekuju nikakvu milost, Turci su položili oružje; tako je zarobljeno 15 Turaka. Pored toga, turski gubici su iznosili 108 mrtvih i 50 ranjenih, a zaplenjeno im je 150 ostraguša. Ostatak Turaka, koji je uspeo da umakne, gonili su ustanici i Crnogorci do Graca i Nepuna. Ustanici i Crnogorci su imali 30 mrtvih i 21 ranjenog. Među mrtvima je bio i hrabri crnogorski komandir Bogdan Spajić iz Zubaca, a medu ranjenima komandir Risto Radojev iz Bjelopavlića i pop Stepan Bulajić iz Grahova. Većina je bila ranjena u ruke, pošto su Crnogorci u borbi prsa u prsa težili da Turcima odseku glavu, a ovi su se branili kamama, kad nisu mogli da upotrebe pištolj. Pošto nisu znali šta da rade sa zarobljenicima, Crnogorci su došli na pametnu misao da ih poklone austrijskoj vladi, pa su ih poslali u Dubrovnik.

Preuzimajući turske zarobljenike, austrijske vlasti su okrenule drugi list, uhapsivši i onih 11 Crnogoraca iz pratnje, jer su se ti Crnogorci “zatekli na austrijskoj teritoriji”. Srećom, u Dalmaciji postoje izvesne struje koje i sama vlada mora da sluša te su 18. jula pušteni Crnogorci i Turci. Dok su prvi dobili mig da što pre nestanu, turski generalni konzul Daniš-efendi zadržao je bezazleno i iz čiste nežnosti svoje zemljake da bi ih vratio kući, pošto ih je prethodno odenuo.

Međutim, 20. jula je u Dubrovnik stiglo naređenje od više instancije da se Crnogorci i Turci interniraju Ali, odletele ptice nisu se više mogle pohvatati, te su se austrijske vlasti morale zadovoljiti time što su turskom generalnom konzulu oduzele njegove štićenike i poslale ih u Celovec.

Trebinjski garnizon je, međutim, preduzeo 15. jula izviđanje, ali je odbijen sa gubicima.

Cerniranje Trebinja nije bilo izvedeno baš potpuno, kao što ni pri cerniranju ostalih mesta nisu Crnogorci uspeli da u ovom ratu sasvim spreče neprijatelja u njegovoj nesmetanoj vezi sa spoljnim svetom, o čemu ćemo uskoro izneti nekoliko primera.

Pošto je Klek, usled odluke austrijske vlade, bio ionako za Turke zatvoren i pošto su poslednje turske lađe (bojni brod „Fetija” od 3.256 t, 700 KS, 96 topova, sa posadom od 803 mornara i transportni parobrod na propeler “Batum”) morale da napuste luku, Pavlović nije više imao razloga da ostane u tom kraju, tim pre što je njegova divizija sačinjavala znatan deo crnogorske vojske.

Pavlović se, začudo, nije ni pomakao s mesta niti je pokušavao da po prvobitnom planu krene prema Mostaru gde je mogao da stigne za tri dana. Doduše, takav marš bi bio bez ikakve svrhe sve dok je knez Nikola sedeo besposlen pred Nevesinjem. Samo, gde je bilo propisano da se morao odmarati toliko vremena? Pa čak i kad je već knez Nikola objavio kako je to deo njegovog “tajnog plana” da se pred Nevesinjem odmara od silnog odmaranja, zašto onda nije pozvao Pavlovića da mu sa svojih 5 bataljona pomogne u odmaranju? Jer, ako su već morali da se odmaraju bilo bi mnogo pametnije odmarati se pred prikupljenim neprijateljem zajedno i u što većem broju, umesto da se to čini odvojeno. Da Pavlović nije radio na svoju ruku već po višem naređenju mislim da mogu sa sigurnošću tvrditi, pošto Pavlovića poznajem kao vrlo sposobnog vođu ustanika, dok mi je isto tako dobro poznata slabost Nikolina prema odmaranju. Da je knez hteo svog vrhovnog vojvodu da ima kod sebe, obavestio bi ga po kuriru te bi Peko mogao da sa svojim trupama stigne pred Nevesinje još 18. jula. Međutim, ovako se o njemu više nije vodilo računa te je i Peko odstupio tek posle borbe kod Bišine. On i Bošković pošli su sa četiri bataljona, a sa glavninom crnogorske vojske sastao se 27. jula.

Jedan je bataljon, naime, ostavio pred Hutovom radi blokade tog fora čija je posada brojala oko 400 Turaka. Ostala dva bataljona logorovala su na Popovom polju sa zadatkom da blokiraju Trebinje. Ovim su bataljonima komandovali Musić, Vukalović i Perović.

 

 

 

Treća glava`

 

Od neuspele crnogorske ofanzive do ofanzive Muktar-paše

(od 23. jula do 1. septembra)

Boj kod Bišine

 

 

Dvadeset trećeg jula sve je bilo kao i prethodnih dana, ali je tu situaciju Muktar-paša naglo izmenio.

On verovatno nije ni nameravao da ozbiljno napadne Crnogorce, pošto mu nije mogla biti tačno poznata rasparčanost crnogorskih snaga na osnovu čega bi stvorio plan za napad, utoliko pre ako se ima na umu da su i Turci nemarno vršili službu izviđanja i da je turski Glavni štab obično bio slabo obavešten. Međutim, moguće je ipak da su Muktar-paši stigle neke priče o mnogim detašovanjima kod Crnogoraca, te se on energičnim izviđanjem hteo o tome pobliže uveriti. I tako je Muktar-paša krenuo sa celom svojom vojskom od 15 bataljona i 4 topa (3.500 nizama, 3.000 redifa, 2.500 bašibozuka i dobrovoljaca) i zauzeo položaj kod Bakračuše, odakle je poslao prethodnicu da utvrdi jačinu crnogorskih snaga negde kod Bišine.

Poznato nam je da su se tamo nalazila tri bataljona pod komandom Rusa Božidara Veselickog i sekretara Senata Gavra Miljanova Vukovića (sina vasojevićkog vojvode), koji su Severnoj vojsci služili kao prethodnica.

Turci su, prirodno, napali te bataljone, ali su se morali povući iza Bakračuše ka svojoj glavnini gde su izvestili Muktar-pašu o tome da je crnogorska prethodnica slaba.

Ni crnogorska prethodnica, svakako, nije propustila da izvesti svoj Glavni stan o izvršenom turskom napadu.

Pravi vojskovođa bi sada sigurno pomislio da ovaj napad predstavlja samo nasilno izviđanje, ali da se ovde može raditi i o uvodu u napad celokupnih turskih snaga. A sigurno bi dobar vojskovođa na osnovu ovakvog rezonovanja smesta preduzeo potrebne mere. On bi kod Nevesinja prikupio svoje trupe (izuzev jedinica detašovanih sa Zimija), a nekoliko bataljona uputio bi prethodnici sa naređenjem da se ova, u slučaju približavanja nadmoćnih snaga neprijatelja, povuče ka Nevesinju. Korisno bi bilo i to da se levo i desno od puta postavi u zasedu nekoliko bataljona. U slučaju povlačenja crnogorske prethodnice pred nadirućim neprijateljem ovaj bi naišao na zasedu, koja bi onda izvršila napad i prethodnica bi se zaustavila i, zajedno sa glavninom, napala Turke frontalno. Tako bi Turci već ovde doživeli Vučji Do. Samo jedan pogled na sekciju pokazaće nam opravdanost ovakvog plana. Pomoću sličnog plana Crnogorci su izvojevali Vučji Do.

Tako bi postupio pravi vojskovođa, a pošto knez Nikola nije vojskovođa (to bi, u stvari, značilo oskrnavljenje te reči), nije tako ni postupio. Ali to što će se pokazati baš toliko nesposobnim iznenadiće čak i one čitaoce koji, na osnovu do sada iznetog materijala, sigurno nisu stekli visoko mišljenje o njegovoj vojničkoj sposobnosti.

Umesto da je bar onim trima bataljonima koji su pred kasabom čekali skrštenih ruku, naredio da ojačaju prethodnicu, on se zadovoljio time što je svog načelnika stana, Stanka Radonjića, poslao u Bišinu! Knez je, izgleda, verovao da će Radonjić, pošto je kod njega uživao toliko poverenje, predstavljati veliko vojničko pojačanje. Radonjić nije upozorio svoga gospodara na potrebu da pojača prethodnicu ili da naredi povlačenje, nego se i sam uputio za Bišinu i zato je postao sukrivac za neuspeh u pohodu, te otuda i moj oštar ali pravedan sud o njemu! To isto važi i za kneza. Njegova tvrdoglavost, uobraženost i preziranje svakog saveta bacili su Srbe u nesreću, a to je mene, vatrenog srpskog patriotu, i ogorčilo protiv njega. Ali zato nisam postao u svome sudu nepravedan: u ovoj knjizi kao i u delu o Crnoj Gori može se svuda primetiti težnja da ostanem nepristrasan i pošten. Time ja i pokazujem ljubav prema svom narodu, a baš ona od vlade plaćena srpska novinarska škrabala koja moju publikaciju (u kojoj se, što je i priznato, prvi put prikazuje Crna Gora onakvom kakva u stvari i jeste, bez šminke i ulepšavanja) predstavljaju kao rušenje srpskog naroda usled čega, po njihovom mišljenju, treba da se stidim, s obzirom na svog slavnog oca, ti ljudi baš nanose mojim zemljacima najviše štete. Moja je savest pri tom potpuno čista, a to me i teši.

Ovo udaljavanje od teme, za koje molim nemačkog čitaoca da me izvini, smatrao sam da je potrebno učiniti da bih otklonio pogrešna shvatanja o pobudama mojih knjiga. A sada da nastavim.

Radonjić je stigao baš kad je Muktar-paša sa celom svojom vojskom krenuo da ozbiljno napadne crnogorsku prethodnicu.

Pošto je sada za privlačenje pojačanja već bilo dockan (jer su 3 bataljona koji su lenčarili oko kasabe bili udaljeni čitavih sat i po), najbolje bi bilo polako odstupati ka tim bataljonima, a potom, zajedno sa njima, pružiti otpor neprijatelju sve dok ne stignu pojačanja iz Glavnog stana. Međutim, desilo se nešto drugo. Nije mi poznato da li je sam Radonjić dao znak za napad ili je, pak, nameravao da se povuče, tek odjednom jedan bataljon (Piperi) besno se oborio na Turke i nestao u njihovim redovima. Pošto su taj bataljon, uz velike žrtve, oslobodili, Crnogorci su odstupili ka Nevesinju, ostavivši na bojištu 65 mrtvih i teško ranjenih (ove su Turci odmah poklali), dok su sa sobom uspeli da povedu 100-130 lako ranjenih. Turske je gubitke nemoguće utvrditi ali, pošto znamo da su u Mostar stigla 54 kola sa ranjenicima, iz toga se sa izvesnom sigurnošću može zaključiti da su Turci imali 200-220 ranjenih i možda 70 mrtvih. Zvanični crnogorski izveštaj priznaje gubitke od svega 48 mrtvih i 83 ranjena, ali se meni čini da je i broj koji sam ja naveo mali, bar što se tiče mrtvih i teško ranjenih.

Uostalom, crnogorskom Glavnom stanu ne može se oprostiti to što ni prstom nije makao iako se pucnjava čula čak do Nevesinja. A bataljoni koji su tamo stajali nisu se usudili da protivno naređenju kneza pohitaju svojoj braći u pomoć. ¹⁸

Kao što se vidi, pobeda Muktar-paše, koji je bio pet puta jači, nije bila baš sjajna.

 

 

 

Sramno povlačenje

 

Borba je trajala tri ili, ako hoćete, četiri časa, a Muktar-paša se nije usudio do goni Crnogorce jer se plašio njihove izvanredne hrabrosti. U međuvremenu je knez bio izvešten o ishodu ovog nesrećnog boja usled čega je potpuno izgubio prisustvo duha. Bio je bespomoćan. Zašto, pitaće se svaki poznavalac vojne veštine. Boj je, u stvari, bio samo krvava prethodnička borba i bez ikakvog uticaja na glavninu. Knez Nikola je imao 17 bataljona sa oko 10.500 boraca, a to znači da je od svog protivnika imao 2.000 ljudi više, ne uzimajući još u obzir kvalitet trupa, pošto su Crnogorci, u pogledu hrabrosti, daleko iznad Turaka, a to su dokazivali na svakom mestu. Da je knez ponovo stupio u borbu, Crnogorci bi sigurno pobedili, pošto još niko nije bio obeshrabren; to osećanje je nastupilo tek kao posledica sramnog povlačenja. Obeshrabreni su bili samo knez i njegov Generalštab. Njemu je bilo teško na srcu i kao da mu je pala skrama sa očiju kad je uvideo teške posledice bednog vođenja rata. Umesto ranije oholosti, odjednom ga je obuzela najveća malodušnost. Izrazio je bojazan da su Turci vrlo jaki i da raspolažu sa najmanje 25 bataljona pošto su, eto, naterali na odstupanje njegova 3 bataljona (kakva nelogičnost!!!). Zato je izjavio da je nemoguće (?!) da se ovde, na otvorenom polju, suprotstavi turskoj vojsci (kao da kod Zaloma, iznad ravnice, nije mogao zauzeti dobar položaj) već da svoju vojsku mora dovesti blizu crnogorske granice i tamo primiti defanzivnu bitku, i to tek pošto prikupi 10 do 13 detašovanih bataljona. Crnogorci, navodno, nisu navikli na ofanzivne borbe na otvorenom polju i ako bi u takvom slučaju bili poraženi, oni bi prilikom odstupanja bili izloženi potpunom uništenju. Knez je, i pored svih prigovora (to se sa mnogih strana pripisuje njegovom ličnom kukavičluku, s čime se ja ne slažem), zadržao svoje pogrešno shvatanje te je, 24. jula u 3 časa izjutra, dao znak za pokret. I pored toga što su se svi spremili, pokret je usledio tek posle petočasovnog beskorisnog stajanja, koje je zamorilo i oslabilo i ljudstvo i konje. Ali pokret nije usledio, kao što se računalo, prema Bišini, već u suprotnom pravcu. Crnogorci su pošli za Gacko, gde su im se priključila tri bataljona pod komandom Zimonjića i Sočice.

Tu su zapalili nekoliko kuća iz kojih su stanovnici bili pucali na Crnogorce. Zatim su se preko Ključa i rečice Cernice uputili na visoravan između Cernice i Korita. Celu razdaljinu koju je Severna vojska prešla za 7 dana, tj. od 9 do 16. jula prilikom nastupanja, prevalila je prilikom odstupanja za jedan jedini dan (24. jul), odnosno za svega 14 časova, bez hrane i odmora, preko trna i strna. Iz ovoga se može videti koliki je bio strah Nikolin, kada je zaboravio čak i na svoje najmilije zanimanje odmaranje! Veoma mučno raspoloženje pritiskivalo je sve, a duboko neraspoloženje izrazilo se kod pojedinaca u vrlo oštrim rečima. Hercegovci su govorili samo o izdaji, ne precizirajući pri tom ko bi bio izdajnik i na koji bi način to bilo izvršeno.

Pred Korita su se vratile i one jedinice koje su bile detašovane prema Zimlju tako da je sada (po pristizanju i ona 3 bataljona sa ranjenicima, koji su ranije bili kod Bišine a ovde su imali ulogu zaštitnice) kod Korita bilo ukupno 22 bataljona.

U logoru, inače veoma bučnom, vladalo je sada sumorno raspoloženje, dok su se u Glavnom stanu ljudi poluglasno dogovarali da treba zbog ovako bednog vođenja rata izvesti načelnika stana pred vojni sud, a kneza prinuditi na povlačenje sa položaja vrhovnog komandanta. Malodušnost i bespomoćnost bile su tolike da ne bi mogle biti veće čak ni posle izgubljene odlučne bitke. Kao dokaz za ovo navodim reči jednog dopisnika čiji se list (“Neues Wiener Tagblatt”) sigurno ne može nazvati turkofilom. On kaže:

Neaktivnost i odstupanje pripisuju se, kao što se čuje među Crnogorcima, kneževoj ličnoj hrabrosti, koja kod njega nikako nije zastupljena u velikoj meri. Sav neuspeh se stavlja njemu na dušu jer je komandu preuzeo iako vojničke stvari uopšte nije razumevao. Taj svoj položaj je ljubomorno čuvao za sebe, odbijajući tvrdoglavo savete stručnjaka. Vojska je isuviše ogorčena na kneza te postoji bojazan da to ne natera Crnogorce na neki odlučujući korak.

Isti dopisnik opisuje na vrlo zanimljiv način i ovo sramno povlačenje. Iznećemo ovde taj njegov opis jer nam daje vrlo interesantne podatke o crnogorskom logorskom životu i uglavnom potvrduje moje reči i mišljenja. On, naime, piše:

Bila je još noć. Samo su mesec i zvezde bacali malo svetlosti po najbližoj okolini, dok su se udaljenija mesta gubila u senkama te polusvetlosti. Siluete brda jasno su se ocrtavale na bledom horizontu. Kazaljka na satu pokazivala je izmedu 2 i 3 časa. Sa svih strana zaječale su trube, kao da je Jerihon trebalo po drugi put porušiti. Međutim, to su bili samo obični znaci za pokret. Pošto se mrzovoljno sa podadulih očnih kapaka skinuo i poslednji ostatak sanjivosti, otpočelo se čutke sa pakovanjem stvari. Oblačenje nije bilo potrebno. Naprotiv, trebalo je da se čovek svuče jer je pre spavanja obukao sve što je imao, pa čak i kišnu kabanicu zbog noćne rose. Spavanje pod vedrim nebom u kišnoj kabanici ima svoje naročite draži. Covek je tada zaštićen od spoljne vlage, ali se zato, usled isparavanja hermetički zatvorenog tela, sva vlaga skupi po unutrašnjoj strani kaučuka, čiju spoljnu stranu pritiskuje hladan noćni vazduh. Tako, umesto spolja, čovek iznutra postaje sav mokar ili bar vlažan usled čega i dolazi do jeze Zbog toga treba odmah skinuti kišnu kabanicu i za trenutak smotati je sa cebetom i drugim rezervnim predmetima u kaiševe za ćebad. Zatim, gutljaj rakije i čovek je spreman za pokret jer se na umivanje, četkanje ili sličan luksuz, ne može ni pomisliti, dok kratko ošišana kosa oslobada čoveka češljanja.

Samo, da li su i ostali spremni za pokret. Ovde jedan uz psovku traži svoje čizme; tamo drugi gunđa što je poneo toliko nepotrebnog prtljaga; naokolo srećnici ruše šatore koji su im bili pall u deo; malo dalje konjevoci tovare šatore, kazane, sandučiće tome slično. U jednom logoru, malo dalje, vide se naglo rasplamsale vatre, ili bolje, na brzinu raspireni ostaci logorske vatre od sinoć. Kroz svetlost vatre i praskozorja kreću se haotične tamne prilike. Kolibe ili nastrešnice, napravljene od grana i grančica, padaju jedna za drugom. Neodređeno zujanje mnogo hiljada glasova, povremeno dovikivanje, a ponekad i urlikanje, otegnuto zavijanje i rzanje konja, sve je to dolazilo izdaleka do uha.

Međutim, izgleda da jedna grupa šatora neće da se pokrene pa se zaista i ne kreće. To je bio takozvani Glavni stan. Tovarna grla stoje tamo još nenatovarena, dok se sva ostala grla, već natovarena, vrte u mestu jer im tovar na leđima ne daje mira. U Glavnom stanu plamen vatre postaje sve veći: kafedžije imaju pune ruke posla. Ko pripada Glavnom stanu ili tamo ima slobodan pristup, uzima kavu. Tako prolazi sat, dva pa čak i tri.

Vojska, spremna za pokret i premorena od dugog stajanja pod oružjem, sastavljala je polako puške opet u kupe, a vunenu ćebad i torbe skidala je sa ramena i ponova se razmeštala. Sunce je već izašlo i njegovi zraci počinju da zagrevaju prijatnu jutarnju svežinu, a predosećaj žarkog dana pobudio je kod svih želju da se najzad krene. Ali, badava!

Knez, upola umotan u naboranu plavu pelerinu, leži pred svojim šatorom na otomanu i puši. U krugu oko njega stoje vojvode, ađutanti, istaknutiji dobrovoljci, sekretar, lični lekar, intendanti i slično. Nekima ovo stajanje izgleda dugo te sedaju odmah iza kruga na istočnjački način, sa prekrštenim nogama. Knez razgovara čas sa jednim čas sa drugim. Ponekad uzima reč i neki od starijih vojvoda. Ali, u Glavnom stanu se, izgleda, misli više na sve drugo nego na pokret i marš. Naprotiv, ovo kneževsko jutro na običnog dopisnika, koji je u jednoj velikoj kontinentalnoj vojsci navikao da sve ide kao „po koncu” trubni znak, postrojavanje i pokret čini utisak kao da pred sobom ima čudno lovačko društvo koje je, usled nečije neukusne šale, ustalo nekoliko časova ranije i sad ne zna kako da utuca vreme.

Tako je crnogorsko-hercegovačka vojska provela 24. jula u Slatu punih 6 časova od znaka za pokret do momenta polaska Glavnog stana.

Sunce je već bilo odskočilo i jako pripeklo. Malaksale pa čak i umorne od dugog stajanja, čekanja i besposlice, kolone su se vukle još zlovoljnije jer se očigledno odstupalo, a da pri tom niko nije znao kuda se ide. Maršovalo se ćutke, uzbrdo, nizbrdo, i neprekidno u ubitačnoj jednoličnosti.

Hercegovački putevi zaista ne olakšavaju maršovanje. Prilikom penjanja uz vratolomne konjske staze jahač mora da balansira kao pravi žongler, dok za vreme spuštanja niz kamenite urvine jahač izranjavi noge silazeći niz obronak pokriven komadima stena, ili se sav ižulji od sedla, jašući kroz beskrajne kotline ili dugačke gorske prevoje.

Što se sunce više penjalo, njegovi su zraci sve jače pržili. Vrućina i toplota samog tela koje se nalazilo u stalnom i napornom pokretu terale su svu krv u glavu, tako da se čoveku smrkne pred oči ma kao da će ga kap udariti. Bilo na slepoočnicama udaralo je snažno, a glava je, od nadošle krvi, htela gotovo da pukne. Znoj je potocima lio niz telo. Pljuvačke u ustima nestaje. Rakija više nije pomagala. Organizam je, usled silnog znojenja, izgubio suviše vode. Ni rakija ne može da rastvori gustu sluz na nepcima i u grlu. Jezik zadebljao. Žeđ, ta strašna hercegovačka napast, otpočela je.

Bilo je već 11 časova, pa podne, pa čak i jedan sat po podne, a na vidiku nije bilo nikakvog naselja, nikakve vode; na celom tom maršu od Slata nije bilo ni kapi vode, nijednog izvora, nijedne cisterne niti barice. A sunce je sve više peklo. U Fojnici u 2 časa po podne nije bilo ni kapi vode. U Raštelici, jedan sat docnije, opet ni kapi vode. I tako je to išlo sve do posle četiri časa po podne, kada smo u dolini Cernice jedva jednom naišli na gutljaj vode.

Ali, kakva je to bila voda! Reka Cernica je, kao i obično u ovo doba godine, već bila presušila, samo su se u pojedinim udubljenjima kamenitog korita mestimično zadržale barice. U njima smo našli crvenu ljigavu vodu, punu žaba, punoglavaca, gmizavaca i ko zna kakvih sve životinja. Ljudi su kao divljaci pojurili tim baricama. Stotina ljudi je istovremeno pojurila na vodu, te je ova za tili čas pretvorena u pravo blato. I pored toga, svi su sa životinjskom požudom sipali taj mulj u sebe. Neopisivo gađenje moralo je da ustupi mesto neopisivoj žeđi. Preko grlića čuturice dvaput sam presavio maramicu da bi mi poslužila kao improvizovan filter. Kroz nju sam gutao to dubre, a svaki sam gutljaj propratio gađenjem, ali sam i dalje sisao sve dok je u čuturici bilo i kapi vode Odmah posle toga morao sam popiti nekoliko gutljaja rakije jer bih, inače, odmah povraćao ili se docnije razboleo od groznice, dizenterije ili kakve druge bolesti.

Posle odmora od jednog sata produžen je marš po vratolomnim serpentinama prema Koritima, putem koji je svima već bio poznat još od nastupanja. Sunce je peklo nesmanjenom žestinom. Koža nam se ljuštila s lica kao da smo ošureni. I opet umor, vrućina i žeđ do iznemoglosti.

Prošlo je osam sati uveče kad smo se približili Koritima. I hod konja je postao nesiguran i kolebljiv, jer su čak i ove, inače, neobično izdržljive životinje, bile iscrpene. Moralo se, dakle, sjahati ne znam već po koji put i produžiti peške vukući konja za ular. Srećom sunce je bilo zašlo za brdo, a toplota koja se zadržala na kamenjaru umanjivala je svežinu dana na smiraju. Ljudi i konji još su se samo teturali.

Najzad smo, posle devet časova uveče, ipak stali. U traženju pogodnog mesta za logor prošao je čitav sat, jer kod crnogorsko-hercegovačke vojske nisu postojali konačari. Kada se jednom stigne na cilj, cela vojska luta sve dok bataljoni ne pronađu mesta za logorovanje. Oko deset časova smo polegali. Iako ceo dan nismo pojeli ni zalogaj, niko nije ni mislio na jelo. Kuvaće se tek sutra, pošto se nađe voda. Sa umorom se takmičila samo žeđ, strašna žeđ. Izmučeni pravom groznicom, ljudi su najzad pospali - uprkos žeđi. Iznurenost je pobedila. To je bio dan dvostrukog marša: od Slata, u blizini Nevesinjskog polja, do Korita - a to znači 14 najmučnijih časova maršovanja.

Sledećih dana knez se još uvek bespomoćno kolebao, ne znajući šta da radi. Čas je hteo bitku kod Korita, čas kod Krsca;  čas je hteo da se potpuno povuče u Crnu Goru, čas da nastupa ka Gacku. Njegov se nemir još i povećao, pošto nije znao gde se nalazi Muktar-paša i koliko je jak.

Muktar-paša je bio oprezno pošao za Crnogorcima, ne verujući u prvo vreme da je njegova “pobeda”, izvojevana kod Bišine nad tri protivnička bataljona, mogla velikog i slavnog kneza “Crnih brda”, junaka Crne Gore toliko uplašiti, da bi se zbog nje ovaj odlučio na tako brzo odstupanje. Muktar-paša je mislio da je to ratno lukavstvo, te se rešio da tobožnju klopku izbegne time što će kneza drugim putem prestići i sprečiti mu povlačenje u Crnu Goru.

Koliko su malo bile obaveštene obe strane o položajima neprijatelja vidi se iz toga što su obe vojske maršovale na malom rastojanju uporednim putevima, a da to nisu ni znale. Turci nisu primetili ni ona 4 bataljona koje su u pravcu glavnine vodili Peko Pavlović i Bajo Bošković. Ove vojvode su ostatak trupa pod komandom vojvode Musića, Vukalovića itd. ostavile na Popovom polju i kod Kleka, gde su imale da osmatraju for Hutovo. Kako su oni to činili vidi se iz toga što je jedno odeljenje potpuno neopaženo došlo kao pojačanje posadi fora, i to baš u trenutku kada su se vojvode nalazile u Slanu, gde je prodefilovalo gotovo pred njihovim nosom.

Dvadeset sedmog jula izjutra stigao je u Planu sam Muktar-paša koji je dovde maršovao preko Bijeljana i Fatnice. Odavde je poslao posadi Trebinja naređenje da u Bileću pošalje tri bataljona i hranu, što je i izvršeno. U Bileću je stigao u podne. Sada je Muktar-paša raspolagao sa 24 bataljona i 12 topova.

U međuvremenu je prethodnica crnogorske vojske stigla čak do Vučjeg Dola, dok je glavnina bila 27. jula u Vrbnici. Istog dana uveče izviđači su saznali o pokretima turskih trupa kod Bileće usled čega je rešeno da se pojača opreznost.

 

 

 

 

 

Bitka kod Vučjeg Dola – Vrbice (vidi skice 1 i 2)

 

Dvadeset osmog jula oko 6 časova izjutra crnogorske predstraže javile su da su iz Bileće izašle mnogobrojne trupe i da su se popele uz visove Deleuše, očigledno u nameri da maršuju prema Vučjem Dolu. Na osnovu ovog izveštaja crnogorska se vojska spremila za borbu.

Crnogorci su raspolagali sa 26 bataljona (od kojih je u bici učestvovalo 20) i 4 topa, dakle, otprilike sa 15.000 vojnika. Kao što nam je poznato, Muktar-paša je dan pre toga stigao u Bileću sa 18 bataljona i 12 topova.

Još pre toga u Bileću su iz Trebinja po nalogu Muktar-paše stigla tri bataljona. U samoj Bileći se nalazila posada od 3 bataljona. Od ova 24 bataljona Muktar-paša je u Bileći ostavio 6, dok je sa 18 bataljona i 12 topova krenuo u svanuće 28. jula na zapad prema Banjanima da bi knezu Nikoli presekao odstupnicu prema Crnoj Gori.

Korpus Muktar-paše je krenuo u tri kolone. Četiri bataljona sa 2 topa, pod komandom brigadnog generala Selim-paše, maršovala su putem koji se odvaja u blizini Korabnice i preko Vučjeg Dola vodi ka Ublima. Pet bataljona sa 3 topa, pod komandom brigadnog generala Osman-paše, kretala su se istim putem sa zadatkom da se ispred Vučjeg Dola drže severnije i više bočno radi zaštite levog boka od iznenađenja. Devet bataljona sa 7 topova, pod komandom samog Muktar-paše, kretala su se iza prvih kolona. Ispred prednjih kolona išlo je, kao izviđači, po nekoliko stotina bašibozuka, među kojima su na čelu bili meštani iz neposredne okoline Korjenića, Mostara i Bileće.

Iz marš-rute se vidi da je Muktar-paša još uvek očekivao kneza negde kod Korita ili Krsca, a u svakom slučaju mnogo dalje nego što se to stvarno desilo. U preteranoj želji da okruži neprijatelja, Muktar-paša je zaboravio da i sam može biti okružen. Knez Nikola ga je mogao još dan ranije napasti kod Plane da se samo na to usudio. Ali, to Muktar-paša nije ni slutio. Stoga se, zaveden neaktivnošću kneza Nikole, uputio ka Vučjem Dolu, umesto da je izabrao južniji pravac.

Sigurno je da bitku kod Vučjeg Dola nije planirala niti pripremala nijedna od ratujućih strana. Iako je cela ta bitka bila od početka do kraja puki slučaj, to ni u koliko ne  umanjuje veliku hrabrost Crnogoraca koja se ovde pokazala u bleštavom sjaju. Time hoću samo da objasnim da crnogorska  Vrhovna  komanda nema nikakvog prava da sebi pripisuje uspeh u ovoj bici. Bitka nije dobivena strategijskim dispozicijama niti dobrim taktičkim redom, već jedino divljom hrabrošću Crnogoraca koji se nisu mnogo brinuli za naređenja, nego su upotrebili svoju staru taktiku ratovanja, a to je napasti Turke i sve ih iseći. To će se odmah videti iz opisa toka bitke pri čemu su uzeti u obzir podaci obeju strana, a to znači da taj opis ne može biti nazvan jednostranim.

Posle šest sati izjutra primetili su korjenički bašibozuci, koji su krstarili ispred kolone Selim-paše, Crnogorce i Hercegovce na vrhu brda iznad Vučjeg Dola. Nekoliko ispaljenih hitaca pretvorilo se postepeno u živo puškaranje između bašibozuka i protivnika na brdu. Broj boraca na brdu cenio se prema jačini vatre najviše na 300 ljudi. Pošto je Selim-paša naredio da njegova dva topa izbace nekoliko granata, vatra Crnogoraca i Hercegovaca je prestala, pa su kolone Selim-pašine počele da se polako u marševskom poretku penju kroz doline i klisure ka visovima. Izgledalo je da se neprijatelj povukao i nestao. Ali što su se izviđači-bašibozuci više penjali to su na grebenima levo i desno sve češće primećivali sumnjive pokrete i svetlucanja. Rojevi bašibozuka pojurili su napred kao pipci na sve strane. Nastupanje je usled toga bilo sve sporije. Bašibozuci su s vremena na vreme opet otvarali vatru sa ciljem da se neprijatelj otkrije. Međutim, odgovor neprijatelja nije više bio namenjen prednjim redovima bašibozuka već kolonama Selim-paše koje su se pozadi dola penjale uzbrdo. Tako je u nastupanju postepeno došlo do potpunog zastoja. Uz živo signaliziranje marševske kolone Selim-paše počele su se razvijati za borbu. U prvim borbenim redovima bili su strelci u grupicama i streljačkom stroju, iza njih su bili mali zatvoreni odredi, a pozadi ovih velike i široke kolone. Dva Krupova topa od 3 funte bila su postavljena na položaj odakle su opet granatama gadala ivice visova. Ali, ovog puta vatra sa brda nije prestajala; naprotiv, ona je postajala sve jača. Do toga je, naime, došlo na ovaj način.

Ispočetka je, na visovima oko kotline Vučjeg Dola bilo samo nekoliko bataljona Hercegovaca. Međutim, želja za borbom je privlačila sve više bataljona koji su dotle stajali kod Vrbice. Ne čekajući nikakvo naređenje, oni su hitali na mesto odakle se čula pucnjava i gde su videli svoju braću u borbi. Crnogorski Glavni stan je bio neodlučan ne znajući da li se treba upustiti u bitku ili ne, usled čega se kolebao u izboru naređenja¹⁹. Ipak, Crnogorcima koji su jurili ka mestu borbe nije to sprečavano.

Međutim, najistaknutiji rojevi bašibozuka počeli su da odstupaju na sve strane, a za njima se najzad povela i sva neregularna vojska. Skačući sa stene na stenu i sve brže oni su se sve više rasturali, dok najzad nisu u divljem bekstvu stigli iza uređenog streljačkog stroja. U toj rulji bašibozuka su vesti o jačini neprijatelja prevazilazile jedna drugu: “Pet hiljada! deset, pa, bogami, i dvadeset hiljada! Iza svake stene niče bezbroj Crnogoraca!” Tako su glasili odgovori štabnim oficirima koji su na konjima pojurili bašibozucima u susret. Za to vreme izgledalo je da je sve češće zviždanje i udaranje zrna koja su dolazila odozgo potvrđivalo izjave bašibozuka. Turci nisu više nastupali nego su iza kamenja i žbunja tražili zaklone, i to već sa namerom da odstupe. Pucnjava se sve više približavala, a pogoci su bivali sve tačniji. Crnogorci i Hercegovci spuštali su se sa svojih visova.

Naime, nestrpljivi Crnogorci i Hercegovci nisu mogli da podnesu dugotrajno puškaranje; najpre je iz zaklona iskočio jedan, zatim drugi, pa treći borac sa isukanim handžarom u desnoj i pištoljem u levoj ruci. Upadali su među već unezverene i zbunjene neprijateljske vojnike u bekstvu čime su podstakli svoje drugove da urade to isto. Ne čekajući za to nikakvo naređenje, bacao se bataljon za bataljonom niz padine na neprijatelja.²⁰

Crnogorci i Hercegovci nastupali su nizbrdo skačući sa stene na stenu. Odjek bezbroj glasova dopirao je iz pećina i rupa, iza stena i žbunja, spreda, zdesna, sleva, odasvud. Turski strelci pucali su kao besni u pravcu padina i topovi su žestoko tukli. Neprekidno nastupanje Crnogoraca nije, očigledno, moglo ništa zadržati. Uz zaglušujuću viku bacali su se pojedinci, rojevi i grupe Hercegovaca i Crnogoraca na Turke. Pucnjava je jenjavala, te je ispaljivan samo poneki metak; radio je handžar. Za tren oka su turski strelci bili rasterani, uređeni strojevi rastureni, artiljerci posečeni, a dva topa zaplenjena. Turci su bežali u bezglavim gomilama, ne znajući da beže u sopstvenu propast, pošto je koloni Selim-paše već bila presečena odstupnica, a njegova 4 bataljona prosto iskasapljena. “Predaj se, pašo,” doviknuo je jedan od crnogorskih serdara Selim-paši, zadržavajući nekoliko Crnogoraca koji su jurili ka njemu. Kao odgovor samo je sevnula sablja Selim-paše ka glavi serdara. Međutim, u sledećem se trenutku Selim-paša srušio mrtav. Serdarev handžar prepolovio mu je glavu i zatim potpuno odrubio.²¹ Glava, ordenje, ruho i konj poslati su kao trofej i ratni plen u Glavni stan. Muktar-pašina prednja kolona bila je satrvena. Samo je deo bašibozuka uspeo da umakne.

Onih pet bataljona sa tri topa, pod komandom Osman-paše, doživelo je gotove isto što i Selim-pašini bataljoni. Dok je kolona Selim-paše težila da zauzme visove iznad Vučjeg Dola, Osman-paša je hitao levo na sever, radi osiguranja levog boka kako Selim-paše tako i sopstvene glavnine koja je nastupala pod komandom Muktar-paše. Ali je do osam sati i ova kolona bila uništena, njena tri topa zaplenjena, a sam Osman-paša sa celim jednim bataljonom zarobljen.

U međuvremenu je pristizao sve veći broj crnogorskih bataljona koji su se, umesto da krenu dalje prema Vučjem Dolu, žurili na visove južno od Vrbice i istočno od Okolišta odakle su pod sobom ugledali 9 bataljona Muktar-paše kako ulaze u kotlinu između Deleuše i Korabnice i žure se da se popnu na stenoviti zid kod Korabnice, koji odvaja ovu kotlinu od one u kojoj su malopre uništeni bataljoni Selima i Osmana. To Crnogorci, razume se, nisu mogli mirne duše da dozvole te su na korpus Muktar-paše otvorili najpre puščanu paljbu, a zatim jurišali niz stene i otpočeli da handžarima udaraju po neprijatelju.

Muktar-paša je, doduše, pokušao da na svom levom boku zauzme borbeni raspored i da se suprotstavi Crnogorcima koji su jurišali sa Vrbice, ali su se još za vreme prestrojavanja Crnogorci našli usred turskih kolona, izazivajući među njima neopisiv metež i sa handžarom u ruci terajući bataljon za bataljonom na odstupanje i u bekstvo.

Bašibozuci, koji su bežali iz kolona Selima i Osman-paše, uneli su paniku i u trupe Muktar-paše tako da je sve bežalo neki su čak i oružje bacali prema Bileći. Crnogorske i hercegovačke čete sledile su ih u stopu i neprekidno klale handžarom, bez odmora, sve do zidina Bileće.

Knez Nikola nije sprečavao svoje trupe da pobede neprijatelja, ali je opet svojom tvrdoglavošću sprečio potpuno uništenje Turaka. Kad se, naime, Muktar-paša spremao na odstupanje kako bi spasao bar poslednje ostatke svojih trupa i topova, Peko Pavlović je preklinjao kneza da 6 bataljona i 4 topa, koji su stajali neangažovani u rezervi kod Vrbice, uputi prema Deleuši i da na taj način preseče neprijatelju odstupnicu. Muktar-paša se u tom slučaju nikako ne bi mogao probiti pošto se, sa svima svojim trupama, nalazio u kotlini; nikako mu ne bi pošlo za rukom da sa svojim potpuno razbijenim trupama zauzme na juriš tako značajan i strm vis, koji je bio posednut sa 3.600 vojnika i 4 topa, dok ga je s leda napadalo 11.500 Crnogoraca i Hercegovaca.

Za mene je zagonetka zašto je knez Nikola, veliko odmaralo, koji je tog dana, zapravo, bio “čovek koji sprečava pobedu”, tako tvrdoglavo zadržavao rezervu oko sebe i nije joj dozvolio da učestvuje u pobedi. Da li se, možda, plašio napada na svoju ličnost? Ali, s koje bi strane taj napad imao da dođe? Upotreba rezerve obično se zabranjuje kad je pobeda još vrlo nesigurna, a vojskovođa se plaši da će mu ona možda biti potrebna na važnijem mestu. Ali ovde to nije bio slučaj. Pobeda je još pre sat i po bila odlučena te bi dejstvo rezerve od Deleuše moralo neminovno prouzrokovati uništenje cele turske vojske. Peko Pavlović, vrlo daroviti strateg za brdsko ratovanje, odmah je to uvideo, ali pošto je knez sebe smatrao nepogrešivim, to ni od koga nije primao savete (sem od Popovića i Radonjića), preklinjanje vrhovnog vojvode bilo je uzaludno. Ovaj se zbog toga još nekoliko dana ljutio, ali je svoju srdžbu morao na kraju ipak da proguta.

U borbi je od Crnogoraca učestvovalo 20 bataljona, tj. 12.000 boraca. Turci su imali 18 bataljona regularnih trupa i oko 1.000 bašibozuka, dakle, isto 12.000 vojnika sa 12 Krupovih topova. Gubici Crnogoraca bili su neverovatno mali - 70 mrtvih i 118 ranjenih. Ovo se može lako objasniti time što turski kuršumi nisu mogli da nanesu gubitke Crnogorcima koji su ležali prikriveni iza stena i bili za Turke nevidljivi, dok su u borbi prsa u prsa Turci klani kao ovce, a da nisu ni pomišljali na odbranu. Zato su Turci izgubili 4.000 vojnika i još 310 zarobljenih (među njima je bio i Osman-paša, koji je oko 9 časova doveden u Glavni stan).²²

Pored Selim-paše, među mrtvim Turcima je bilo i tri pukovnika (među njima komandant gardijskog bataljona Hadži Nurt-aga), 3 potpukovnika (među ovima i Kuršid- beg), 7 majora (među njima i Husein-aga, Bosanac kao i Kuršid-beg) i 168 nižih oficira. Mustaj-paša je bio teško ranjen.

Muktar-paši je zrno okrznulo desno uvo. Njega je na putu za Bileću gonio jedan crnogorski serdar na konju.

Turski su vojnici pričali da je taj gonilac jahao zelenka. Pred samom Bilećom pao je Muktar-paša zajedno sa konjem tako da je do kapije Bileće morao da pretrči peške. Sa bedema su na gonioce ispalili bezbroj metaka; Muktar-paša se spasao pravim čudom. Čim je ovaj uspeo da se skloni, gonilac je okrenuo konja i, jureći natrag, oborio još nekoliko begunaca. Tako su pričali sami turski vojnici.

I pored katastrofe, Muktar-paša ni za trenutak nije izgubio prisebnost i energiju. Da bi brzo prikupio ostatke svog korpusa, izdao je još u toku 28. jula naređenje da se sledećeg dana opet izvrši napad i da trupe i stanovništvo budu za to spremni. U stvari je 29. jula Muktar-paša sa 9 bataljona i 7 topova išao prema Trebinju. Na pola sata pred Trebinjem, kod Gorice, naredio je trupama da se ulogoruju i odmore, a sam je noću 29/30. jula ušao u Trebinje radi reorganizovanja svoga korpusa i pozivanja pod oružje celokupnog civilnog stanovništva grada i okoline.

Crnogorci su bez sumnje odneli sjajnu pobedu, o čemu govore i mnogobrojni trofeji; oni su zaplenili 5 izolučenih topova, alaj-barjak (veliki crveni vojni barjak), 20 zastava, celokupnu komoru, celokupnu municiju, hranu i tako dalje. Pušaka, pištolja, revolvera, jatagana i kama zaplenjeno je i sakupljeno na hiljade. U danima posle bitke je na putu do Bileće prikupljeno 2.400 ostraguša koje su Turci pobacali prilikom bekstva. Pošto su celokupni gubici Crnogoraca iznosili samo 188 boraca, razumljivo je što nije poginuo niti ranjen nijedan viši oficir. Ali je zato bio teško ranjen knežev brat od strica Filip Petrović, koji se zajedno sa Krcom i Blažom Petrovićem hrabro borio.

 

 

 

Posledice bitke kod Vučjeg Dola-Vrbice

 

Sada ćemo, prirodno, pomisliti da je tako značajna pobeda, kakva je ova kod Vučjeg Dola, bila odmah i potpuno iskorišćena. Za ovo su postojala dva načina. Prvi je: potučenog Muktar-pašu sa ostacima njegove vojske (14 bataljona sa 5.600 vojnika) prepustiti sudbini, pošto je i inače bio bar za nekoliko nedelja onesposobljen za ofanzivu. Pri tom je okolinu Bileće i Trebinja mogao štititi II poziv Crnogoraca. A zatim, pošto bi se privukla ona 3 bataljona koja su bez ikakve potrebe stajala na Popovom polju (to znači da bi Crnogorci imali sada ukupno 29 bataljona ili 17.000 vojnika i 9 topova), krenuti prema Drini ili ka Javoru radi rasterećenja tamošnje srpske vojske.

Ovo poslednje je trebalo učiniti još na početku operacija. Drugi način je, pak, bio da se Muktar-paša potpuno uništi. Ni jedno ni drugo nije bilo teško izvesti. Crnogorski Glavni stan, sebičan kao i uvek, odlučio se za ovo poslednje. Ta se odluka ne može mnogo kritikovati, ali se ceo taj plan morao izvesti na sasvim drugi način. Jer, kao što ćemo odmah videti, padalo se iz greške u grešku.

Šta je urađeno posle pobede?

Prvi je zadatak pobednika da pobedu što više iskoristi. A kako je iskorišćena pobeda kod Vrbice? Do dva časa po podne su na crnogorsko-hercegovačkoj strani bili završeni pokolj i prikupljanje. Šest netaknutih crnogorsko-hercegovačkih bataljona stajalo je, zajedno sa Glavnim stanom, kao rezerva između Vučjeg Dola i Vrbice. A kako su tokom cele druge polovine dana 28. jula bili upotrebljeni kako angažovani tako i netaknuti bataljoni? O tome donosi „Glas Crnogorca” koji je izašao 4. avgusta, dakle, 7 dana docnije, sledeće zvanične telegrafske biltene iz kneževog Glavnog stana kod Vrbice:

28. jula. „Sada u slavu današnje naše pobede pucaju topovi koje smo danas oteli od Turaka. Sa svih brda, po kojima je raspoređena naša vojska, ori se gromoglasno “živio”. Večeras će ispred kneževog šatora biti gozba na koju su pozvani brigadiri, svi komandanti bataljona, kao i mnogi Crnogorci koji su se istakli u današnjoj borbi. Na gozbi će biti i zarobljeni Osman-paša.”

1. avgusta. „Prvog dana posle bitke Muktar-paša je pobegao zorom u Trebinje. Divizijar, vojvoda Petar Stefanov Vukotić, i brigadir Bajo Bošković, kao i Peko pošli su za Muktarom”.

Klasičnije dokumente o crnogorskom vođenju rata nije mogao crnogorski zvanični dopisnik pružiti svetu.

Međutim, u interesu nepristrasne objektivnosti mora se dodati da, po turskim izjavama, Muktar-paša nije krenuo iz Bileće za Trebinje 29. jula izjutra, već tek u podne. Dakle, kada su to za njim bili poslati divizijar Petar Stefanov Vukotić, brigadir Bajo Bošković i Peko Pavlović? Gozba je pred kneževim šatorom 28. jula uveče trajala svakako dugo, vrlo dugo, jer je u međuvremenu Muktar-paša imao dovoljno vremena da svoju razbijenu vojsku prikupi i sredi i da je u po bela dana izvede iz Bileće, a da ga u tome ne omete nijedan jedini metak.

Čovek zaista mora imati gvozdene živce gledajući kako crnogorska Vrhovna komanda preko mere bedno vodi rat i kako krvave žrtve koje narod podnosi zbog jednog ždranja ostaju bez dejstva. Pošto su, umesto da energično iskoriste pobedu, priredivali gozbe i proslavljali pobedu, ne preostaje mi ništa drugo sem da opisujem kako su se one održavale. Na Cetinju, gde je 1. avgusta stigao zarobljeni Osman-paša sa dva turska oficira koje je sproveo serdar Pero Pejović, slavilo se već 29. jula. U jedan čas posle ponoći stanovnike su probudila zvona koja su objavljivala pobedu. Kapije kneževog dvora bile su otvorene, a sam dvor svečano osvetljen. Cela kneževa porodica, sa mitropolitom Ilarionom i senatorima, pošla je odmah kneginji Mileni, koja je depešom prva bila obaveštena, da joj čestita pobedu. Velika masa sveta sakupljena pred dvorom dala je izraza svojoj radosti pevajući narodne pesme, igrajući i neprekidno kličući „živio knjaz”. U osam časova je sav narod sa kneginjom i prestolonaslednikom otišao u crkvu da prisustvuje svečanoj službi božjoj koju je služio mitropolit. Kada je u 10 časova stigla i treća depeša koja je javljala o potpunom porazu Muktar-paše, topovske salve su ponova pozdravile pobedu.

Ali, dosta o proslavljanju pobede; predimo sada na vojničke događaje koji su se odigrali posle velike bitke.

Poznato nam je da je knez Nikola svojom tvrdoglavošću sprečio potpuno uništenje turske vojske, ali nam nije poznato da se knez posle ove pobede opet iz osnova izmenio. Iz bezgranične utučenosti, u koju je zapao za nekoliko dana, prešao je iznenada u neizmernu oholost, ponašajući se opet kao vrhovni komandant koji ne prima nikakve savete. A zašto? Zato što je verovao ili je hteo bar druge da ubedi u to kako je on stvarni pobednik kod Vučjeg Dola i kako su njegova sjajna taktička naređenja i divne strategijske dispozicije doveli do ove pobede, a da je sramno povlačenje od Nevesinja do Korita i Vrbice udešeno samo zato da bi se Turci uvukli u borbu kod Vučjeg Dola gde je položaj za njih bio nepovoljan!!! Da bih otklonio svaku mogućnu sumnju, ponavljam da se zvanično tvrdilo da je vrhovno vođstvo (knez i Generalštab) hotimično, na osnovu strategijskog proračuna, uvidevši da bi bitka kod Nevesinja bila neprobitačna, naredilo bezglavo odstupanje, kako bi Turke namamilo u Vučji Do pošto je bilo sigurno da će ih ovde potući!!! Drugim rečima, knez Nikola je tražio da mu se prizna vidovitost pošto je na taj način predvideo da će Muktar-paša ići baš ovim putem! Da bi umirilo vojsku, vođstvo se usudilo da joj priča takve gluposti! Nedostajalo je još samo uveravanje da je vođstvo namerno htelo crnogorski poraz kod Bišine kako bi time učvrstilo Turke u uverenju da Crnogorci pred njima beže. Gotovo mi se čini da je knez Nikola najzad i sam u ovo poverovao! Taj sujetni knez je od svih primao čestitke, a šepurio se gore-dole kao paun, ponašao se kao da je Vučji Do Rozbah, a on da je Fridrih Veliki. Zbog toga se, prirodno, i zaboravilo na važnije stvari.

U Trebinju i Bileći vladala je panika. Svi dućani i pazar bili su zatvoreni, a stanovništvo koje nije bilo pobeglo usprotivilo se pozivu Muktar-paše da se bori protiv strašnih Crnogoraca. Muktar-paša je u Trebinju imao 14 bataljona od po 400 vojnika, dok je u Bileći, pored bataljončića formiranog od ostataka brigade Selim-paše (od 350 vojnika), imao jedan bataljon i još oko 250 bašibozuka, što ukupno čini oko 1.000 vojnika. To znači da je Muktar-paša, zajedno sa Trebinjskim garnizonom (u kome je bilo još oko 800 Albanaca i bašibozuka), raspolagao sa 7.400 vojnika i 7 topova.

Muktar-paša je tvrdio da se u Trebinje nije povukao zato što se u Bileći nije osećao sigurnim, nego što je ovde poseo jači i strategijski povoljniji položaj.

Ovo tvrđenje Muktar-paše je vrlo naivno! Trebinje je stvarno predstavljalo “bolji i jači” položaj, pošto je to varoš sa 10.000 stanovnika, a bar za one krajeve spada u red prilično jakih tvrđava. Bileća je, naprotiv, samo neka vrsta utvrđenog logora. Tu jezgro čini masivna kasarna, podignuta od kamena sa kulama na sva četiri ugla. Tvrđava je opasana debelim kamenim zidovima visokim 8 stopa. U zidu se nalaze puškarnice, a iza njega su položaji za četiri topa, koji brane ovaj for. Pored toga, na visovima prema jugu nalazi se i 6 detašovanih kula i karaula.

Crnogorci su odlučili da sledeća njihova vojna akcija bude opsada ove tvrđave. To je bio još jedan pametnjakovićki čin slavnoga Generalštaba. Dvadeset osmog jula ne bi bilo teško uz žestoko gonjenje upasti na leđima Turaka sa celom vojskom u Bileću i zauzeti je. A sada, kada su se Turci snabdeli životnim potrebama za duže vreme, i tu organizovali, a grad je ipak bio jako utvrđeni položaj, Crnogorci su hteli da vrše opsadu, i to sa onih pet topova od tri funte koji su bili zaplenjeni kod Vučjeg Dola! Načelnik stana Stanko Radonjić mi je jednom prilikom na moje tvrđenje da Trebinje, Bileća i Nikšić predstavljaju za one krajeve jaka utvrđenja, odgovorio sa neizmernim potcenjivanjem: „Ove se selendre zauzimaju vrlo lako, usput; u bednom su stanju, za to ne treba ni topa”. Vreme je pokazalo da sam ja tu stvar bolje procenio nego gospodin načelnih stana.

Prvog avgusta su Crnogorci opkolili Bileću i odmah potražili najpodesnija mesta za postavljanje topova. Čudim se što je knez Nikola dozvolio bombardovanje tvrđave jer se posle “svoje” pobede odnosio prema Turcima veoma predusretljivo i učtivo. Tako je, na primer, prema zarobljenom Osman-paši postupao mnogo bolje nego prema mnogim Crnogorcima koji su doprineli pobedi. Pozivao ga je k sebi na ručak (dok su mnogi hrabri vojnici morali da jedu hleb i luk) i dozvolio mu da piše ženi u Sarajevo; ukratko, njegova predusretljivost prema svim zarobljenicima prevazišla je, po mišljenju njegovih podanika, sve dozvoljene granice.

Zato se čovekoljubivo srce kneza Nikole moralo duboko vređati što tu dobrotu Turci nisu vraćali istom merom. Čak su i pucali na kneževog parlamentara koji je u Bileću doneo vrlo učtivo i elegantno pismo. Ovo je pismo glasilo:

Ekselencijo, mada je veliki broj mrtvijeh, koji su pali na bojnom polju 16/28 t. ukupan s naše strane, još ih mnogo leži po bojištu, osobito bliže Bileću. Uvjeren, da i vaša ekselencija želi ispuniti dužnost prema svojim vojnicima, gotov sam primiti vašega parlamentara, da ugovorimo, što je potrebno o ovoj operaciji. Žao mi je, što Vam moram javiti, da je među poginulima nađeno mrtvo tijelo jednoga turskoga đenerala, u kome su zarobljenici poznali Selim pašu, kojemu sam naredio svečan pogreb sa počastima, koje pripadaju njegovu činu. S druge strane zadovoljstvo mi je javiti vam dobre vijesti o đeneralu brigade, Osman paši, koji je u najodsudnijem času s najvećom hladnokrvnošću zaustavljao svoje vojnike od bjegstva. Paša je odpraćen na Cetinje. U isto vrijeme preporučujem vašoj pažnji pašinu molbu, da njegove stvari budu poslane na njegovo raspoloženje na Grahovo.

Knez Nikola I²³

Crnogorski načelnik propratio je ovo pismo sledećim rečima:

Gospodinu komandujućem generalu u Bileći! Čast mi je da Vam u prilogu pošaljem pismo Nj. visočanstva kneza glavnokomandujućem generalu Muktar-paši. Ako bi ovaj bio odsutan, molim da stvar uzmete u svoje ruke. Brigadni general Osman-paša, koji je časno pao u ropstvo, moli Vas preko mene da njegov prtljag pošaljete u Grahovo. Ukoliko budete pristali na učinjen predlog, poslaću izaslanika za utvrđivanje svih pojedinosti.

Vojvoda Stanko Radonjić.

Trupe koje su opsele Bileću bile su većim delom ustaničke i njima je imao da komanduje Peko Pavlović²⁴. Prvog avgusta je Muktar-paša pokušao da sa 10 bataljona dođe u Bileću ali se vratio, pošto je oba prilazna puta poseo neprijatelj, a on se nije usudio da ga napadne jer nije poznavao njegovu jačinu. Međutim, obruč oko Trebinja stezao se sve više. Prvog avgusta su Musić i Vukalović zaplenili od seljaka iz Konavala 60, a od onih iz Župe 40 konja sa hranom. Ti konji su bili određeni za Trebinje radi snabdevanja tamošnjih turskih jedinica. Jedna četa ustanika, pod komandom Kokošara, krenula je od Grebaca prema Gluhoj Smokvi i zaposela drum Trebinje - Dubrovnik, tako da su ovde turski vojni liferanti obustavili svoje pošiljke.

Ovo cerniranje Trebinja ipak nije dugo trajalo; 3. avgusta je kod forova Drijena i Carine došlo do okršaja, a sledećeg dana je kod Trebinja došlo do tročasovne borbe posle koje je drum opet bio slobodan.

Musić, koji je stajao pred Hutovom, u koje je pred njegovim nosom neprimećeno stigao jedan odred pojačanja, pozvao je 31. jula posadu fora na predaju; u protivnom, on će u roku od 24 časa narediti juriš. Iako je to bio samo manevar zastrašivanja, posada se ipak uplašila, zapalila 1. avgusta uveče Hutovo i pobegla u Stolac. Tada je Musić, noću 1/2. avgusta, zaposeo drum za Trebinje, ali ga je već sledeće noći napustio i krenuo ka Kleku gde se turski bataljon, koji je krenuo ovamo, ukrcao na bojni brod „Fetija” za Albaniju, pošto je zapalio sve što se nalazilo u logoru kod Neuma. Petog i 6. avgusta ponovili su se okršaji na drumu Dubrovnik - Trebinje, ali o nekoj opsadi ove tvrđave nije bilo ni govora pošto dopisnik “Standarta”, koji je 5. avgusta posetio Muktar-pašu, nije na svom putu naišao na Crnogorce. Pošto je taj isti dopisnik zloupotrebio svoj imunitet, odnevši pri povratku posadi kule Drijen pismo iz Trebinja, to su ustaničke čete, koje su se 8. avgusta ponovo pojavile, a koje su dan pre toga zaplenile jednu profijantsku kolonu koja je išla iz Konavala za Trebinje, ukinule novinarski imunitet. Tako su zarobile dopisnika lista “Pungolo”, koga je Musić pustio na slobodu tek posle dugih molbi italijanskog konzula.

Prvih dana avgusta zadesio je ustanike osetni gubitak jer je jedan od njihovih najboljih voda, Luka Petković, koji je 2. avgusta tajno došao u Dubrovnik radi lečenja, noću 5. avgusta na osnovu prijave turskog generalnog konzula uhapšen i interniran.

Ako se sabere sve što se odigralo u toku deset dana posle bitke kod Vučjeg Dola, mora se priznati da u pogledu iskorišćavanja te velike pobede nije urađeno baš ništa! Muktar-paša, koji se u početku već bio pomirio s tim da sa svojim trupama pređe na austrijsku teritoriju, promenio je taj svoj plan uvidevši bespomoćnost i neaktivnost crnogorske glavnine koja je pompezno telegrafisala širom sveta: „Bileća i Trebinje su cernirani”. „Oni su opsednuti”. “Bombardujemo ih”. Međutim, videli smo da nije bilo tako. Severna vojska je najpre stajala potpuno neaktivna kod Pilatovca, jugoistočno od Bileće, a za- tim se povukla u Banjane i poslala jedan odred u Albaniju da ojača Južnu vojsku koja je tada bila neposredno pred jakim neprijateljskim napadom. Za to vreme je Muktar-paša u Trebinju potpuno na miru očekivao pojačanja koja su mu bila obećana. Naime, iz Mitrovice mu je trebalo da stigne 12 bataljona. 6 od ovih, pod komandom Ali-paše, stvarno je i stiglo 8. avgusta neometano u Trebinje, a time je njegova posada bila ojačana sa oko 3.000 vojnika ²⁵ To što ovi bataljoni nisu bili napadnuti i što su prošli celu Hercegovinu ne naišavši na neprijatelja predstavlja nov dokaz potpune nesposobnosti crnogorske Vrhovne komande, jer joj je još od pre nekoliko dana bilo poznato da su pojačanja iz Mitrovice na putu. Svako bi poverovao da su Crnogorci pokušali da unište te bataljone, i to tim pre što su se broju od 3.000 Turaka mogle suprotstaviti daleko jače snage. Bez detašovanih jedinica Crnogorci su imali još oko 16.000 vojnika i 9 topova. Od onih dveju tvrđava nije se trebalo plašiti jer bi 1.000 vešto raspoređenih vojnika držalo njihove posade u uverenju da se oko Bileće i Trebinja još nalazi celokupne crnogorska vojska, a to bi bilo dovoljno da se one drže u šahu. Dakle, za hvatanje ovih pojačanja moglo se upotrebiti 15.000 vojnika. Da bi se mogla oceniti celishodnost rasporeda tih jedinica potrebno je razmotriti razne puteve koji vode za Trebinje i Bileću.

Drum od Hutova za Trebinje poselo je oko 1.000 ustanika koji su lutali oko Popovog polja, ali su ipak bili jedini koji su uradili nešto korisno, tj. s vremena na vreme zarobljavali su profijantske kolone neprijatelja ili su imali s njima manje čarke. Na taj način je ka Trebinju preostao samo još drum koji vodi iz Ljubinja. On se, svakako, morao snažno posesti bar sa 6.000 vojnika i 3 topa koji bi se mogli ulogoriti negde oko Trnovca, sat hoda iznad Starog Slana. Zajedno sa onim ustanicima čiji bi zadatak bio zatvaranje druma od Dubrovnika ka Trebinju i koji bi se, u slučaju jačeg ispada iz Trebinja, mogli povući na Staro Slano, nalazilo bi se u tom kraju 7.000 vojnika i tri topa, a to bi bilo potpuno dovoljno da se spreči svaki pokušaj proboja vojske Muktar-pašine jer bi ova poslednja, po odbitku potrebnih posada, mogla da broji najviše 5.000 vojnika.

Za Bileću vode razni putevi. Najistočniji, preko Krsca, ne dolazi u obzir, jer neprijatelju nikad ne bi palo na pamet da taj put izabere, a pored toga, on vodi kroz Vučidolsku kotlinu u kojoj je 28. jula bila uništena turska vojska. Jaka predstraža (oko jedne čete) kod Krsca bila bi dovoljna da Glavnom stanu odmah javi približavanje neprijatelja i da osmatra kretanje Turaka. Pošto Korita predstavljaju raskrsnicu više puteva, tu se moglo postaviti 4.500 vojnika sa tri topa. Ako bi se još kod Bijeljana (takođe raskrsnice više puteva) postavile isto tolike snage, svaka deblokada bila bi onemogućena. Pored toga ovaj bi položaj imao tu prednost što bi se oba odreda mogla po potrebi brzo spojiti, jer su Bijeljani udaljeni od Korita svega 5 sati hoda. Muktar-paša ne bi, u tom slučaju, mogao da sadejstvuje sa nastupajućim pojačanjima jer bi ovako i sam bio cerniran (iako je imao veći radijus dejstva) i ne bi mogao znati kada i kojim putem će ta pojačanja stići. Ali-paša bi, dakle, bio potučen i uništen, dok bi Muktar-paša morao svoju željenu ofanzivu opet da odloži, a Crnogorci bi uhvatili ona tri bataljona sa kojima je 13. avgusta Kostam-paša stigao u Trebinje.²⁶

Da li se dogodilo ovo ili nešto slično?

Na žalost, moramo odgovoriti sa ne! Knez Nikola je i ovom prilikom pokazao svoju strategijsku obdarenost time što je svoju Severnu vojsku poveo tamo gde se neprijatelj mogao najmanje očekivati, a to je prema Krscu! Međutim, onda je, izgleda, ipak uvideo da je isuviše tražio očekujući da će mu sami Turci ići na ruku i zaobilaziti baš preko Krsca gde ih je gospodin Nikola izvoleo čekati, jer se on, posle bitke kod Vučjeg Dola, mogao opet nesmetano predati svojoj najmilijoj zabavi - odmaranju (pardon, to se vojničkim jezikom kaže “odmaranje na lovorikama”). Ovo sve jako podseća i na generala Bum-Bum koji je pretpostavljao da se, po “njegovom planu”, neprijatelj mora nalaziti baš tamo gde se generalove jedinice spajaju. Ukratko, knez se trgao iz svog „ćeifa” (to je odmor, ili bolje rečeno - tursko dolce far niente!²⁷) i maršovao nekoliko časova prema Gatačkom polju gde je imao položaj povoljan gotovo kao onaj kod Korita (koji sam opisao), ali je taj položaj bio bez ikakve svrhe, sve dok su tri druga puta ostajala otvorena. Vojskovođa ne sme nikada pretpostaviti da će neprijatelj naići baš odande odakle ga on najradije očekuje.

Doeniji uspeh dokazaće istinitost mojih reči.

Pošto je Muktar-paša, blagodareći svojim pojačanjima, raspolagao sada sa 22 bataljona i 1.000 vojnika iz neregularnih jedinica, dakle, sa ukupno 10.400 vojnika, odmaršovao je sutradan (9. avgusta) na austrijsku granicu, primio tu od turskog generalnog konzula Daniš-efendije 1.000 turskih funti (11.000 forinti), snabdeo pogranične forove vodom i hranom i vratio se u Trebinje, ne naišavši na ustanike.

Ohrabreno time, nekoliko stotina mostarskih Turaka, a među njima i mnogi begovi, koji su sa vojskom Muktar-paše bili kod Vučjeg Dola, pokušalo je 11. avgusta da se iz Trebinja neprimećeno vrati svojim kućama. Međutim, na putu ih je sreo Gligorije Milićević sa svojom četom, napao ih i pobio 80, a ostale rasterao.

Blagodareći “duhovitom” položaju kneza Nikole, Kostam-paša je sa tri bataljona (1.600 vojnika) stigao 13 avgusta nesmetano u Trebinje. Ohrabren time, Muktar-paša je istog dana poslao jedan bataljon u for Drijen, gde je ovaj popodne i stigao. Drugi bataljon, koji je logorovao kod Poljica, poslat je odmah za prvim i stigao je tamo u toku noći. Sledećeg dana je tamo pošao i sam Muktar-paša, te je u povratku doveo u Trebinje i profijantsku kolonu. Ovom je prilikom unapredio u čin majora komandanta fora Kalaši Haca, pošto se ovaj držao kao pravi Turčin. Navodim ovde izveštaj dopisnika „Tagblatta” koji baca zanimljivu svetlost na „civilizovane” Turke, a njih obožavaju mnoge nemačke, austrijske i mađarske novine. On piše:

Dubrovnik 16. avgusta

Neugledna izdaleka, kula Drijen izbliza liči na dvospratni okrugao toranj, prečnika dvadeset koraka, sa blago nagnutim krovom, a mali prozori i uske puškarnice daju ovoj nezgrapnoj zgradi izgled nerazrušive masivnosti. Krov se, po tamošnjem običaju, sastoji iz nejednakih kamenih ploča debljine 1-2 cola. Pred ulazom se nalazi polukružni zid sa puškarnicama, takozvani kufer, čiji je ulazni otvor sa strane zazidan naslaganim kamenjem. U poslednje vreme je oko kule sa kuferom podignut još jedan zid od naslaganog kamenja.

Kula Drijen se nalazi na sedlu planine Drinj, visokom oko 450 m. preko kojeg vodi kolski put iz Dubrovnika za Trebinje, glavna komunikacija od Jadranskog mora prema južnoj ili gornjoj Hercegovini. Po odličnom putu koji se penje uz planinu može se za četiri sati stići iz Dubrovnika do kule; na konju se dolazi za kraće vreme, a kolima za dva sata, Otprilike na sredini puta, iza Brgata a pored kule Carina, nalazi se dalmatinsko-hercegovačka granica.

Granični stub ne postoji i Turci, navodno, smatraju dobar deo austrijskog puta svojim tako da se ne može tačno kazati dokle je austrijska, niti odakle počinje turska teritorija. Međutim, pogranično stanovništvo smatra da su od austrijske granice do kule Drijen potrebna nepuna dva sata hoda.

Citaocima “Tagblatta” je Drijen, svakako, u sećanju još iz poslednjih dana avgusta prošle godine. Tada su Drijen opsadivali ustanici, a Hubmajer je preduzeo svoj ludo hrabri noćni napad na kulu da bi je razorio dinamitom. Ni njegov plan, kao ni mnogi docniji prepadi ustanika, nije uspeo. Tako se kula Drijen, čim su ustanici presekli vezu sa Dubrovnikom, postepeno pretvorila u pravog spasioca za trebinjske Turke. Zajedno sa kulom Carina s jedne i kulom Duce s druge strane, omogućila je kula Drijen Turcima da uvek ponovo ovladaju drumom, ma koliko puta ustanici njime zagospodarili. Po ovome se može i ceniti gnev Hercegovaca prema ovoj kuli. Malter na kuli su, u punom smislu reči, ustanička zrna potpuno skinula, a njeni zidovi izgledaju kao da su rošavi. Ali je i kula Drijen, odnosno njena posada, kao nijedna druga kula, puna fanatične mržnje prema ustanicima i teško onom nesrećniku koji padne u šake zverovima u ljudskom obliku koji čine posadu kule. Naročito otkad su se, kao posledica turskog poraza kod Vučjeg Dola, obnovila neprijateljstva sa Trebinjem, pa zato i sa kulom Drijen, nije prošao gotovo nijedan dan a da posada Drijena ne izvrši neko nedelo. Prirodno, samo najmanji deo ovih nedela izlazi na videlo, jer retko neko drugi, sem stanovnika Župe, dolazi u položaj da bude njihov svedok; a austrijski Župljani, iako su Sloveni, prijemčivi su za turski novac te su kao takvi najrevnosniji turski nabavljači oružja. Ako treba prošvercovati hranu u Trebinje ili u neku kulu, Župljanin to radi i pored zvanične zabrane prelaska granice. Ako treba tajno preneti pismo iz Trebinja ili u Trebinje, opet to radi Župljanin. Ako treba špijunirati za račun Turaka, i to radi Župljanin. O zločinima posade Drijena može se od tih ljudi saznati samo ako od toga imaju neke koristi da, promene radi, izdaju malo i Turke. Pa, ipak, javnost dosta sazna.

Noću 2/3. avgusta tekuće godine presekle su čete vojvode Musića vezu izmedu Dubrovnika i Trebinja. Župljani koji su vukli hranu za Trebinje pušteni su natrag preko austrijske granice sa konjima pošto im je oduzeta hrana. To se desilo 3. avgusta. Požurili su da se sklone. Malo kasnije za njima je pošao hercegovački begunac Spaso Mitrović sa tovarnim konjem, koji je bio svojina njegovog brata. Ovaj je učestvovao u transportima hrane za Trebinje i mislio je na sve drugo samo ne o neprijateljstvu prema Turcima. Mirno i bez oružja terao je on svog konja prema Dubrovniku. Međutim, kod kule Drijen bio je zaustavljen i naređeno mu je da uđe u kulu. Bekstvo je sada bilo nemoguće. U kuli je vršeno uobičajeno saslušavanje: ko si, odakle, kuda ideš? Na nesreću, Mitrović je rekao istinu: kazao je da je hercegovački begunac. To je bilo dovoljno  komandantu Drijena, turskom kapetanu, koga su njegovi ljudi oslovljavali sa „Ata-efendi”.²⁸ Sledećeg trenutka Mitrović je bio vezan, izgažen i sa zapušenim ustima bačen u nužničku jamu. Dok je nesrećnik bez svesti ležao u krvi, dobačeno mu je nešto dvopeka. Ali, taj je dvopek  prethodno bio raskvašen u mokraći. Nesrećni čovek, razumljivo, nije ni okusio dvopek. Međutim, bilo mu je naređeno da jede.  On to nije  mogao  pošto su mu i ruke i noge bile vezane, a gadio se i na  sam dodir izmeta. Tada je naišla nova serija udaraca nogom,  batina i uboda. To ga je primoralo da jede. Tako je išlo celog 3. i delom 4.  avgusta. Za to vreme su u Dubrovniku saznali da je Mitrovića zarobila posada Drijena. Ljudi su saletali turskog generalnog konzula i molili ga da izdejstvuje njegovo oslobodenje. Konzul je stoga pisao Muktar paši u Trebinje i ujedno dao nalog komandantu Drijena da sa zarobljenikom ne preduzima ništa dok ne stigne dalje naređenje od komandanta vojske iz Trebinja. To je bilo dovoljno turskom “ofciru” Ata-efendiji. Odmah je naredio da se zarobljenik izvuče iz jame i izbaci iz kule. Već u sledećem trenutku taj je zarobljenik ležao mrtav u kuferu ispred kule, pogođen sa tri kuršuma. Ata-efendi se očevidno bojao da će mu njegova žrtva biti oteta te je brzo naredio da se odmah ubije, Brat ovoga nesrećnika saznao je od jednog Župljanina za njegovu sudbinu. Stoga je tog Župljanina poslao u Drijen da traži bar leš ubijenog i svoga konja. Međutim, konja je turski “oficir” već bio prodao drugom Župljaninu, a leš ubijenog hteo je predati samo ako mu se plati jedan dukat. Župljanin se tada vratio i saopštio Ata-efendijinu poruku, samo što je kao pravi Župljanin imao dovoljno prisustvo duha da kaže da Ata-efendi traži dva dukata. Brat ubijenog je platio traženi novac. Od toga je jedan dukat ostao u džepu “poštenog” Župljanina, a drugi je primio Ata-efendi koji naredi da se Župljaninu baci leš Spasa Mitrovića preko zida kufera. Za konjem je brat ubijenog mogao tragati preko austrijskih sudova, ubijenog je mogao samo sahraniti, ali ubice kazniti nikad.

Zato je Ata-efendi odmah sledećeg dana, 5. avgusta, pod potpuno istim okolnostima, naredio da se ubije i drugi izbeglica, po imenu Sarović. I ne samo to. On je naredio da ga iseku na komade i bace psima iz kule.

Osam dana docnije, 13. avgusta, tj. u nedelju po podne, vraćao se iz Župe svojoj četi Hercegovač Ðuro Tanasijević iz Zagorja: bio se tajno odšunjao da kupi hleba i vina. Društvo je istog jutra ostavio na visu u blizini Drijena. Ali dok je on bio odsutan došli su Turci iz Trebinja i njegova se četa povukla u brda. Logor te hercegovačke ustaničke čete zaposeli su Turci. Tanasijević je išao bezbrižno, bez oružja i mirno pušio čibuk. Prekasno je primetio da su pred njime Turci. Već posle nekoliko skokova bio je ranjen u nogu, a sat docnije stajao je kao zarobljenik pred Ata-efendijom Ko si? Bez odgovora.  - Kuda ideš? Opet bez odgovora. Šta radiš? Isto bez odgovora. Ata-efendi se tada strahovito nasmejao. U sledećem trenutku  vojnici s leđa obore Tanasijevića na zemlju, odseku mu glavu i iseku ga na komade.

Četrnaestog avgusta je jedna grupa dopisnika napravila izlet do Drijena kako bi utvrdila da li su Turci opet gospodari druma. Sve što im o prednjim događajima nisu već ispričali brat ubijenog Mitrovića i učesnici Župljani dopunio je sam Ata-efendi uz satanski sjaj u očima. “Pa čak ako i sultan oprašta raji, mi sečemo sve što se krstom krsti”. To je bio odgovor Ata-efendije na predstavke, učinjene zbog ovih nečovečnih postupaka nad nezaštićenima.

Na drumu u blizini Drijena pokazao je Ata-efendi sa velikim zadovoljstvom kamenje pocrnelo od krvi i komade mesa i kostiju ubijenog Sarovića, koje psi još nisu bili požderali.

A dole sa strane ispod druma ležao je goli leš Tanasijevića, sav prekriven duboko usečenim ranama, po vratu, grudima, mišicama, butinama, cevanicama i listovima. Odsečena glava otkotrljala se malo niže. Po dubokoj rani na grudima rio je jedan pacov, dok je ivice te rane žderao drugi...

Priča se da je istog dana, 14. avgusta pre podne, u Drijenu bio još pre dopisnika lično Muktar-paša. On je, prema pričanju posade Drijena i onih oko te tvrđave, unapredio na licu mesta Ata-efendiju u čin majora. To je bila nagrada za njegovo valjano držanje kao komandanta kule Drijena.

Međutim knez Nikola je dobio izveštaj da je u Sarajevo iz Bijeljana poslat Dželadin-paša (Poljak Berzecki), sa zadatkom da prikupi pojačanja i da ih vodi natrag u Trebinje. Na osnovu ove vesti knez je izdao Peku Pavloviću nalog “da zarobi ova pojačanja”, ali mu nije kazao na koji način, pošto to ni sam nije znao. Pošto je prevideo pojačanja koja su doveli Ali i Kostam-paša te je svet gunđao zbog njegove nesposobnosti, knez Nikola s pravom nije verovao da će uspeti da zarobi Dželadin-pašu. Da bi se sklonio od pretećih prebacivanja, knez je odlučio da se udalji. Pri tom mu je traženje pomoći od strane Južne vojske, koja je stajala neposredno pred velikim napadom neprijatelja, bilo dobrodošlo.

“Tu se mora odmah pomoći”! pomislio je u sebi Nikola, prekinuo svoje odmaranje, odmaršovao 15. avgusta sa 10 bataljona sa Gatačkog polja i kao vetrom nošen hitao u Crnu Goru, gde je 17. avgusta podigao svoj Glavni stan u Bjelopavlićima. Još u putu mu je stiglo utešno uveravanje da nije više potreban, pošto je kod Meduna još 14. avgusta uništena polovina turske vojske te bi, prema tome, zakasnio; pošto je i u Albaniji posao bio završen, ne bi mu preostajalo ništa drugo nego da se odmara. Ali, to nikako nije bio razlog da spreči produžetak marša jer znamo da je baš odmaranje knez Nikola više voleo nego svoj život; naprotiv, on je marš samo ubrzao i mislio ovako: „Kad sam se u Hercegovini tako sjajno odmarao, zašto da ne provedem prijatan odmor i u Albaniji”’.

Međutim, volja je bila jaka, ali telo slabo. Naporni marševi su toliko zamorili velikog odmarala da nije ni stigao u Albaniju nego je sa odmorom počeo već u Bjelopavlićima, pošto je Severnoj vojsci, pod komandom svog tasta Petra Vukotića, izdao naređenje da spreči dolazak ma kakvog pojačanja Muktar-paši, a njega samog da zadrži, dok će knez sa Centralnom vojskom ostati usred Crne Gore i priteći u pomoć onome kome to bude najpotrebnije.

Iako to poneko neće možda uzeti za zlo, ipak se mora imati u vidu da je za Albaniju trenutno prestala svaka opasnost, pošto je bitkom kod Meduna turska vojska ne samo bila oslabljena za 10.000 vojnika, već je i u tolikoj meri demoralisana, da je Južna vojska mogla lako da odbije svaki eventualni novi napad. I zaista, turska Južna vojska nije bila angažovana sve do 5. septembra. Bilo bi, dakle, najpametnije vratiti se pa ili tražiti onu vezu sa Srbima za koju se zauzimao Čolak-Antić (ruski knez Bobirski), ili, pak, kao što je to već rečeno, sprečiti dolazak daljih pojačanja Muktar-paši. Ali, sada to više nije bilo tako lako jer je Muktar-pašina vojska sa pristiglih 9 bataljona narasla na 12.000 vojnika, a to znači da je bila u stanju da nadmoćno napadne jedan od korpusa koji su je okružili. Ali, nešto bi se moralo uraditi, pa makar to bio i samo pohod na Mostar čije zauzimanje, svakako, ne bi donelo velike koristi ali bi, možda, izazvalo veći priliv ustanika. Pored toga, u tom predelu je bilo lakše zatvoriti put Dželadin-paši koji se, prema pričanjima, kretao sa 14 bataljona od Sarajeva. Međutim, za izvršenje tako smelih planova bio je potreban energičan vojskovođa, a ne dremljivac.

 

 

 

Događaji do Muktar-pašine ofanzive

 

Posle odlaska kneza Nikole iz Hercegovine, Severna vojska je brojala još 20 bataljona koji doduše nisu bili koncentrisani. Petar Vukotić, otac kneginje Milene, bio je veliki junak koji se odlikovao u bezbrojnim borbama.

Ali čovek može biti junak, a da pri tom nema sposobnosti za komandovanje vojskom koja treba da preduzme ofanzivu i vrši strategijske pokrete. Na žalost, pokazalo se da je i Vukotić bio samo smela i hrabra junačina, ali nikakav vojskovođa. On je sa oko 9.000 vojnika ostao neaktivan kod Gacka i nije učinio ništa da zadrži Dželadin-pašu koji se, sa 5 bataljona i nekoliko topova, kretao preko Stoca u pravcu Trebinja. Nije mi jasno zašto se uopšte Severna vojska stalno kretala neangažovana između Korita, Gacka i Banjana, a da se pri tom nimalo nije trudila da zatvori put od Trebinja za Dubrovnik, odakle je Muktar-paša stalno vršio snabdevanje hranom! Da je on mesto 2 bataljona ustanika postavio tamo 10 takvih bataljona, Dželadin-paša ne bi stigao u Trebinje. Ali, ne vredi kukati. Govorimo radije o činjenicama.

Čim je Muktar-paša saznao da je u Stolac stigao Dželadin-paša, smislio je dobar manevar, ali ga je slabo sproveo u delo. Naredio je, naime, Dželadin-paši da 24. avgusta krene iz Stoca ka Trebinju, a on će s njim saradivati tako što će mu poslati u susret 2 bataljona i 600 bašibozuka. Na taj način će se u mrežu uhvatiti oni ustanici koji se nalaze na Popovom polju.

Kako je Muktar-paša naredio, tako je i urađeno. Mustaj-paša je krenuo sa 1.600, a Dželadin-paša sa 2.500 vojnika. Oni su se nadali da će svojom šestostrukom nadmoćnošću (ne računajući topove) smrviti vojvodu Musića koji je imao svega oko 700 ustanika. Kod Ravnog je došlo do borbe, ali se Musić lukavo izvukao iz zamke i sklonio na sigurno mesto. Ustanici su ovde, navodno, imali samo 6 ranjenih, a Turci 30 mrtvih.

Sada je Mustaj-paša zatražio od Muktar-paše pomoć. Ovaj mu je sledećeg dana (25. avgusta) poslao 4 bataljona (2.000 vojnika) i 4 topa. Međutim, Musić je u međuvremenu prikupio ostala odeljenja koja su se nalazila u blizini i tako je i tog dana osujećen turski plan. Besni što sa svojih 6.100 vojnika i 9 topova nisu uspeli da likvidiraju 1.000-1.200 ustanika, Turci su se osvetili nevinom stanovništvu Popovog polja zapalivši sela Arslanicu, Tulje, Vjetreno, Grepce, Čavljinu, Orahov Do, Žakovo, Dobromane, Mesare, Bukanje, Slivnicu, Lužicu i Goraždu, pri čemu su kod Osojnika prešli čak i na austrijsku teritoriju i tu izvršili poznatu povredu granice, streljali austrijske podanike i opljačkali stoku.

Tako su Turci uspeli da bar Popovo polje očiste od ustanika. Muktar-paša je to iskoristio pa je naredio da se iz Dubrovnika prebace mnogobrojne profijantske kolone u Trebinje, kako bi priveo u delo svoju davno nameravanu veliku ofanzivu protiv Crne Gore. Sa 5 pristiglih bataljona, kojima je komandovao Dželadin-paša, njegove su snage znatno porasle tako da su sada brojale 32 bataljona sa po 400-500 vojnika, što ukupno iznosi 15.000 vojnika i 12 topova. Pored toga, on je iz Foče i Mostara očekivao još 20 bataljona čime bi raspolagao sa 25.000 vojnika i 16 topova.

Najzad je i Vukotić krenuo. On je 29. avgusta napao i bombardovao Bileću, razume se, bez uspeha. Međutim, uspelo mu je da zapleni tursku poštu sa, navodno, važnim depešama.

Trideset prvog avgusta krenuo je Muktar-paša sa 16 bataljona (7.500 vojnika) i 800 konjskih tovara hrane, da bi pre svoje ofanzive još ojačao Bileću. Ako bi mu to uspelo, nameravao je da snabde hranom i Nikšić koji su za celo vreme rata cernirali Crnogorci. Ali, Vukotić je bio na oprezi i Nikšić se nije mogao snabdeti hranom.

 

 

Četvrta glava

 

Rad Južne vojske do 1. septembra

 

Početak neprijateljstava

(1-9. jula)

Još u prvom delu ove knjige spomenuo sam da je od 16.700 vojnika I poziva poslato na južnu granicu Crne Gore samo 5.700 sa 4 topa, gde su se, pošto su bili malobrojni, imali da drže samo defanzivno. Ovom se malom broju mora dodati 1.500 Kuča, 1.500 Vasojevića i oko 300 drugih dobrovoljaca, tako da je Južna vojska brojala ukupno 9.000 vojnika. Od kraja jula ovaj se broj povećao još sa 700 katolika, koji su se priključili Crnogorcima, pošto su se prethodno borili protiv njih u redovima Turaka.

Ovih 9.000 vojnika bilo je ovako raspoređeno:

Na južnom istaknutom delu Crne Gore u Crmničkoj nahiji bio je jedan bataljon pod vojvodom Mašom Ðurovićem, kome je stajalo na raspolaganju još oko 250 dobrovoljaca iz susednih hrišćansko-turskih sela i drugopozivaca pod kapetanom Marićem, što znači ukupno oko 900 vojnika. Na drugom, severnom, kraju južne granice čuvao je stražu vasojevićki vojvoda Miljan Vuković. On je raspolagao jednim bataljonom pod komandom komandira Zarija Protića i sa oko 1.500 turskih Vasojevića, dakle, sa ukupno 2.100 vojnika.

U sredini južne granice, na sredokraći između Vasojevića i Crmnice, stajala je Južna vojska od 4.500 Crnogoraca i 1.500 Kuča. Ovim snagama (koje su imale i 4 topa) bio je nominalni komandant Božo Petrović, knežev brat od strica i predsednik Senata, dok su stvarni komandanti bili vojvoda Ilija Plamenac, ministar vojske i sveštenik, i kučki vojvoda Marko Miljanov (Popović). Pod njima su stajali serdar Škrnjo Kusovac, vojvoda Jole Piletić, pop Ðoko Pejović i komandir Jovica Markov.

 

Knez je u početku za komandanta Južne vojske odredio ministra vojske, ali je njegov brat od strica želeo da na jevtin način pobere lovorike. Stoga je zamolio kneza da ga imenuje za komandanta, ali da mu pomoćnici budu Plamenac i Miljanov. On je, naime, ovako računao: Plamenac i Miljanov su hrabri vojnici i prilični stratezi. Stoga će se operacije Južne vojske verovatno odvijati srećno te će, prema tome, slava obasjati njega kao komandanta. A ako stvari pođu naopako krivi će biti, razume se, pomoćnici. Pored toga, ništa nije stavio na kocku jer se, usled neznatnih snaga koje su stajale pod njegovom komandom, mogao uvek izgovarati nadmoćnošću neprijatelja. Naprotiv, kolika bi tek bila slava ako bi ova šaka ljudi, naterana na defanzivu i primorana da na vrlo jakim položajima sačeka neprijatelja, ipak izašla kao pobednik?! Iz ovoga se vidi da je gospodin predsednik Senata vrlo lukav čovek koji zna da se snađe. Za divljenje je samo bezobrazluk kojim je pobede svojih potčinjenih pripisivao sebi i zato na svakom koraku primao čestitke, a od kneza nagrade. Uveren sam da on sada misli da je velik vojskovođa jer se toliko vremena trudio da druge u to uveri.

Turske snage bile su u početku rata vrlo slabe (brojale su svega 11.520 vojnika). One su, međutim, stalno rasle dok, najzad, i pored ogromnih gubitaka koje su turske armije trpele u stalnim porazima, nisu dostigle cifru od 45.000 vojnika. Ali, ni sa tolikom vojskom nije Dervis-paša ništa postigao. Gotovo nikad Turci nisu ratovali tako nesrećno kao u Albaniji 1876. godine.

To se desilo zbog toga što su se Crnogorci držali u defanzivi pri čemu su, razume se, imali tu prednost što su mogli da izaberu takve položaje koji su nadoknađivali njihovu malobrojnost i naterivali neprijatelja na ubistvene napade koje su ovi dočekivali potpuno zaklonjeni. To je bio stari, tradicionalan, način crnogorske borbe koji im je omogućavao da odole daleko jačim turskim hordama. Istini za ljubav treba istaći to da je Severna vojska imala nesrazmerno teži položaj od Južne. Ona je morala da vrši ofanzivne operacije koje su zahtevale sposobnog stratega. Međutim, Južna je zahtevala samo hrabre ljude koji su mogli instinktivno da posednu najbolje odbrambene položaje. Time nikako ne želim da umanjim slavu Miljanova i Plamenca (jer su oni bili potpuno na visini svog zadatka), a još manje da opravdam kneza Nikolu i Radonjića. To sam spomenuo samo zato što to zahteva nepristrasnost kojoj uvek težim.

Crnogorska Južna vojska bila je, dakle, slaba i morala se držati defanzive. To ne bi bilo potrebno da su se Crnogorcima priključili Mirditi. Ovo katoličko pleme najznačajnije je među svim albanskim plemenima. Ima oko 80.000 duša, a na front bi moglo da pošalje oko 12.000 boraca. Pored toga, po Mirditima se upravljaju mnogobrojna druga plemena. Uz njih bi se mogli pridobiti i Pulati, Dukađini, Šalje itd. Čak i Malisori, iako su prema Mirditima neprijateljski raspoloženi, pristali bi za novac na saradnju. Ukratko, da su pridobijeni Mirditi možda se mogla cela severna Albanija dići na ustanak, a tih 40.000 ustanika, hrabrih kao što su Malisori i Mirditi, Porta ne bi mogla da pokori. Tada bi se i Južna vojska mogla dovesti u Hercegovinu, gde 9.000 vojnika predstavlja značajnu vojsku.

Međutim, za izvršenje ovih planova trebalo je novca, vrlo mnogo novca! Stoga i ne prebacujem knezu Nikoli što nije uspeo da podigne Mirdite na ustanak. Pa ipak, mislim da je knez ovde opet škrtario na pogrešnom mestu i da bi dobar tovar novca, bačen medu najuticajnije glavare Mirdita, prevagnuo nad bolom zbog mogućnog pogubljenja Prenka. Naime, glavni razlog za nepristupanje Mirdita bio je što je Porta pretila da će u slučaju ustanka odmah pogubiti Prenka, sina njihovog kapetana Bib Dode. Narod je jako voleo sina svog pokojnog kapetana i opirao se svim ponudama kneza Nikole dok god ovaj po običaju nije drešio kesu.

Albansko pleme Kuči imalo je u tom poslu sasvim drukčije držanje.

Kuči su većinom katolici ali su, i pored toga, velike pristalice Crne Gore. Oni mogu da bace u borbu oko 3.200 vojnika.  Jedan deo  ovog plemena, Kuči Bratonožići, već se 1739. godine priključio Crnoj Gori, te je tu ostao i posle izvršene ispravke granice 1862. godine. Međutim, pripadnici kučkog  plemena Drekalovići i dalje su bili turski podanici, živeći gotovo potpuno nezavisno od njih. Kada je rat već bio na pragu,  nagovarali su Bratonožići Drekaloviće da se i oni priključe Crnoj Gori. Ovi su na to pristali, ali su lukavo odlučili da iz toga izvuku i koristi. Zato su izvestili Portu da su spremni za borbu protiv Crne Gore, ukoliko dobiju oružje. Porta je na to pristala i dala im ostraguše. Potom su Drekalovići zajedno sa Turcima krenuli iz Podgorice ka Medunu kao pojačanje za ovu tvrđavu i 4 kule. To je bilo 1. jula, tj. uoči objave rata. U toku marša su Turci, izgleda, posumnjali u Kuče i tražili od njih dokaze njihove privrženosti. Ovi su te dokaze odmah i pružili time što su prihvatali puške, pripucali na Turke i počeli da ih seku handžarom. Iznenađeni Turci su se razbežali i od potpunog uništenja su se spasili zahvaljujući samo prisustvu duha miralaja (pukovnika) Osman-bega. Kuči su se trijumfalno vratili svojim kućama sa 500 zaplenjenih ostraguša, proglašivši svoje priključenje Crnoj Gori. U međuvremenu je crnogorska vojska postepeno nastupala ka granici. Trećeg jula su Turci napali njene predstraže između Spuža i Podgorice i malo ih potisli. Petog jula su svi turski Vasojevići koji se još nisu bili digli na oružje napustili svoja sela i krenuli sa ženama i decom (tu je bilo više od 15.000 duša) onoj svojoj braći Vasojevića koji su bili crnogorski podanici. Videvši to, Turci iz jake tvrđave Berane zapalili su sve napuštene kuće i odneli sve što se moglo odneti. Vasojevići su im mogli da vrate milo za drago, ali su se strogo držali kneževog naređenja da poštede tursku imovinu.

Petog jula krenuo je sa Cetinja Božo Petrović prema vojsci pošto mu je knez izdao naređenje da po mogućstvu zauzme tvrđavu Medun (koju sam opisao još u prvom delu ove knjige). Ona je bila ključ teritorije Kuča i prema tome strategijski vrlo važna.

 

Turci, kojima je u početku provizorno komandovao ferik (divizijski general) Ali-paša, držali su se najpre mirno, pošto su shvatali da su isuviše slabi da otpočnu ofanzivu. Međutim, u Bar su stalno pristizali parobrodi sa vojnicima (8. avgusta su stigla i 3 parobroda sa 3.000 pušaka za neregularne trupe) tako da je turska vojska ubrzo brojala 24 bataljona nizama, 20 bataljona redifa i 24 topa. Ali, pošto je svaki bataljon imao svega 450-480 vojnika, ta 44 tabora brojala su svega nešto preko 20.000 vojnika. Da bi se predupredio crnogorski prepad na ostrva Vranjinu i Lesendru, kao i da bi se eventualno napala crnogorska obala, spremljena je jezerska flotila koja se sastojala od oklopnih čamaca „Iškodra” i „Podgorica”. Svaki od tih čamaca imao je 80 nominalnih, a 290 efektivnih konjskih snaga, 408 tona i posadu od 65 mornara; brzina mu je bila 8 čvorova, a sagrađen je 1868. godine. Oba čamca su bila naoružana sa po dva topa od 25 funti, sistema “armstrong”, koji su se nalazili u kupoli na palubi. Ova je, pak, kao i bokovi broda, bila obložena pancirnim pločama debljine dva i po cola, a takvu ploču nisu mogli da oštete ni najteži crnogorski topovi. Sama kupola štrči na palubi, a na njoj je, kao na trupu broda, bilo mnogo puškarnica. Otvori za cevi mogli su se zatvarati pancirnim pločama.

Mnogi manji neoklopljeni parobrodi bili su pretvoreni u oklopne kad su im bokove opleli lancima za lengerisanje. Ovoj pomorskoj sili mogla je Crna Gora suprotstaviti samo dva parobroda, od kojih je jedan bio sasvim mala kneževa jahta, a drugom se moglo pridodati samo slabo naoružanje, te nije bilo preporučljivo da se suprotstavi turskim oklopnim brodovima. Zato su oba parobroda tokom celog rata ostala u Riječkoj luci.

 

 

 

Borbe 10. jula

 

Turci su se, prirodno, hteli da osvete Kučima zbog njihovog izdajstva te su 10. jula preduzeli svoj prvi napad na teritoriju Kuča.

O obostranoj jačini nisam mogao ništa definitivno saznati. Turci su zvanično objavili da su za napad upotrebili 2 regularna bataljona i 500 Albanaca iz Hoti-Grude, Kastrata i Skadra, dok Crnogorci tvrde da je tu bilo 5.000-6.000 Turaka.

Bilo kako bilo, Turci su naišli na jedan bataljon Crnogoraca koji je bio poseo jake položaje i kome je ubrzo pritekao u pomoć Ljubotinjski bataljon i 300 Kuča. Posle višečasovnog puškaranja Turci su prešli u napad, ali su ih odbacili Crnogorci koji su tada i sami prešli u napad i sa svojim handžarima napravili takvu pustoš da je 200 Turaka ostalo na razbojištu, dok su ostali potpuno razbijeni. Nizami su naterani ka Podgorici, a Albanci na Kakaricku goru. Crnogorci su pri tom izgubili 30 boraca.

Kako bezobzirno znaju Turci da lažu, pokazuje depeša o pobedi koju su poslali povodom ove borbe i u kojoj su broj Crnogoraca, koji su u ovom boju učestvovali, popeli sa 1.600-1.700 na 5.500. Oni su, navodno, isterali ovoliko Crnogoraca iz njihovih utvrđenja sa svojih svega 1.400 vojnika i pri tom izgubili svega 36 vojnika, dok su Crnogorci izgubili 30 oficira i 800 vojnika!!! To je više nego ono što su Francuzi lagali 1870. godine.

Istoga dana je, možda čak i u strategijskom sadejstvu, izvršen napad i na južni istureni deo Crne Gore.

Naime, Ibrahim-bej je krenuo iz Bara sa 6.000 vojnika (3.000 nizama, 900 redifa i 2.100 Albanaca) kako bi uz južnu obalu jezera prodro do Virpazara. Oba oklopna broda imala su da pomažu njegovo nadiranje.

Poznato nam je da je u tom kraju komandovao vojvoda Mašo Ðurović, koji je raspolagao sa 900 vojnika. On je bio toliko naivan te je mislio da ne treba biti mnogo na oprezi, pošto mu je naređeno da ostane u defanzivi. Stoga je čuvanje granice prepustio dobrovoljcima (250 ljudi) iz Seoca, Crmnice i Godinja, dok se sa svojim bataljonima ulogorio u Pepićima. Tu mu je u više mahova javljeno da se Turci spremaju da ga napadnu, ali on u svome izveštaju o ovoj borbi dirljivo naivno primećuje: “Ja to nisam smatrao verovatnim" (a zašto ne?) “i tim vestima nisam hteo da poverujem”.

Ðurović je stoga bio jako iznenađen kad ga je 10. jula u zoru probudio jedan momak, doviknuvši mu: „Vojvodo, za ime božje, Turci su nas napali i sve će nas poklati!” Ðurović je brzo skočio, naredio uzbunu i pohitao na bojište. Stigavši tamo, video je kako se šaka junaka već 5 časova bori protiv 24 puta nadmoćnijeg neprijatelja što je, doduše, samo na tako odličnom položaju bilo moguće. Naime, kada su Turci u 5 časova izjutra napali, kapetan Marić je podelio svoju šačicu ljudi u dve grupe. Prva je živo odgovarala na vatru Turaka, ali se posle višečasovnog puškaranja morala povući prema drugoj. Posle toga je borba bila neizvesna dok Turci nisu, blagodareći svojoj ogromnoj nadmoćnosti, oko 10 časova zauzeli nešto zemljišta. To se desilo baš u trenutku kad je na bojište stigao vojvoda sa svojim bataljonom pa je ubrzo uspostavio situaciju. Stotinu Gluhodoljana sa zapadnog krila poslao je na gornju stranu sela Merstijepović, Sotoničane je uputio na samo selo, a Boljevčane je poslao prema donjoj strani sela. U tom rasporedu napali su Crnogorci sa neverovatnom žestinom Turke, dobro utvrđene ispod i iza seoskog zida uz put. U selu je došlo do krvave borbe prsa u prsa u kojoj su Turci proterani iz kuća i ograda na istočnom delu padine. Gluhodoljani su se kretali gornjom stranom sela prema Ðuracima, Sotoničani su bili u centru, a Boljevčani na levom krilu. Međutim, Turci su pokušali da posednu istočne visove, ali su ih Crnogorci u tome sprečili. Oko podne stigla su još dva odeljenja koja su imala naređenje da drže prevoj Sutorman i Bijelu skalu, a ukoliko se neprijatelj ne bi pojavio, da dođu na bojište.

Kada su se ova dva odeljenja pojavila na visu Golik, Turke je uhvatio takav strah da su napustili osvojeni teren što je, razume se, izazvalo još žešći napad Crnogoraca, tako da im je posle tročasovne borbe najzad uspelo da oko 6 časova po podne nateraju Turke u bekstvo. Posle toga su ih gonili puna tri i po časa do Šestana, Gelostuda (Olasmuna) i Murića, gde su bila i ona dva oklopna broda koja nisu imala prilike da stupe u borbu (zbog visokih obala). Ti su brodovi, međutim, i sada Turcima odlično koristili jer su prihvatili jedan deo pobeđenih turskih vojnika i pod crnogorskom paljbom otplovili brzo za Skadar. U 8.30 uveče završena je borba koja je trajala gotovo 16 časova. Crnogorci su u njoj zaplenili 1 zastavu, konje, stoku i municiju, a zarobili su više vojnika. Prema zvaničnim podacima oni su imali 12 mrtvih i 35 ranjenih, a po drugim izveštajima 180 vojnika (to je verovatnije). Turci su navodno izgubili 470 (sami priznaju 300) vojnika.

 

 

 

Drugi napad na teritoriju Kuča (16-17. jula)

 

Zadovoljan što su ga Turci izvesno vreme ostavili na miru, Božo Petrović nije hteo ni prstom da makne nego se ograničio isključivo na odbranu. Ali time nije bio zadovoljan Marko Miljanov. On je izjavio da je zauzeće tvrđave Medun od najveće važnosti kako bi se imala slobodna leđa. U tom je cilju potrebno blokirati tu tvrđavu i suzbiti svaki pokušaj deblokiranja. A pošto je svaki takav pokušaj mogao naći oslonac u četiri kule koje su štitile komunikaciju između Meduna i Podgorice, to se obe moraju najpre zauzeti. Plamenac se s tim saglasio, pa je najzad i Božo dao svoj pristanak. On je pri tom ovako rezonovao: „Ako stvar uspe, lovorike ću pobrati ja, a ako ne uspe, kriv će biti Marko Miljanov koji me je na to nagovorio.”

I tako je 16. jula otpočelo bombardovanje kula. Jedna je bila kod Orljeva, druga iznad Doljana, treća kod Stubice, a četvrta iznad ove.

Bombardovanjem, koje je trajalo ceo dan, razrušena je kula kod Stubice, dok su se ostale još držale.

Međutim, Turci su u Podgorici rešili da deblokiraju kulu. Stoga je sledećeg dana (17. jula) duž Ribnice pošlo iz Podgorice u Fundinu 8.000 vojnika sa 8 topova (po drugim podacima bilo je 10.000 vojnika) sa ciljem da napadnu levi bok Crnogoraca. Pošto se nisu usudili da pređu u neposredan napad, rešili su (kako bi rekao Ristov) “da se oslone na snagu artiljerije koja jedino može pobediti”. Zato su oko 11 časova pre podne otpočeli sa žestokom artiljerijskom vatrom u nadi da će isterati Crnogorce iz njihovih dobrih položaja.

I pored višečasovne paljbe, nije uspela ni deblokada kula niti proterivanje Crnogoraca. Prestrašenim posadama ostale tri kule (koje, izgleda, nisu bile naročito hrabre) vreme se mnogo odužilo. Ti ljudi su ovako rezonovali: “Zašto da nas neprijatelj ovde steže i zašto se upuštati u neizvesnu borbu kad je spas (turska vojska) tako blizu!?” Stoga su istrčali iz svojih kula i pojurili pravo turskoj vojsci. Goneći ih u stopu, Crnogorci su primetili kako su te posade unele zbrku u redove neregularnih trupa, od kojih su mnogi takođe počeli da beže, te se zato nisu vratili nego su odmah napali celu tu vojsku. Ni ostali Crnogorci nisu mirno gledali kako njihovi drugovi sami napadaju nadmoćnijeg neprijatelja već su iskočili iz svojih zaklona i udarili po nizamima. Jedan, pak, deo Crnogoraca nameravao je da preseče turskoj vojsci odstupnicu za Podgoricu. To je, prirodno, povećalo opštu zabunu te se sve dalo u bekstvo. Crnogorci i Kuči su ih gonili do kasno u noć sve do kapija Podgorice, pobivši usput mnoge.

Još za vreme borbe Crnogorci su poseli kule i sutradan ih uništili. Time je Medun bio izolovan i blokiran.

O obostranim gubicima kod Fundine nije ništa pouzdano objavljeno ali mi se čini da nećemo preterati ako kažemo da su turski gubici iznosili 1.500 vojnika, s obzirom na to da je uništena cela njihova zaštitnica; Crnogorci čak tvrde da su Turci tu izgubili oko 2.500 ljudi.

Dva dana posle ovog boja krenuo je iz Skadra za Podgoricu novi generalni guverner Ahmet Hamdi da preuzme vrhovnu komandu nad turskom vojskom.

 

 

 

Boj kod Šekulara (20. jula)

 

Na početku ovog dela pomenuo sam da je severoistočni deo Crne Gore - Vasojeviće - branilo 2.100 vojnika pod komandom vojvode Miljana Vukovića. Veći deo ovih trupa nalazilo se kod Zabrđa, na krajnjoj severoistočnoj tački zemlje, i sa velikim gnevom pratio varvarske postupke Turaka. Ali kada je 20. jula 3.000 (zvanično 4.000) Turaka iz Plava, Gusinja i Rugova napalo selo Šekulare (uz samu granicu i od Zabrđa udaljeno pola sata hoda) i htelo ga zapaliti, Crnogorci i Vasojevići nisu se mogli više uzdržati nego su prešli u napad. Radi potpomaganja napada ovih Turaka, iz Berana je izašlo 3.000 vojnika sa 6 topova i zauzelo položaj na brdu Ržanica, sat i po hoda jugoistočno od Berana. Vasojevići, koje su predvodili Panto Cemov, Mitar Vukov, Vaso Sajdžić,Miro Dedović i Marko Trifunović zauzeli su tada na juriš Sekulare, na šta su se Turci povukli na brdo iza sela, gde se nalazi takozvani Maslarski krš, koji predstavlja prirodno utvrđenje. Razjareni i željni osvete, Vasojevići se nisu obazirali ni na broj neprijatelja ni na stene, već su smelo napali i sam taj krš. I sa jedne i sa druge strane malo se dejstvovalo vatrom: u onoj gužvi radili su handžar, puška, pištolj, nož i kamenje. U toku borbe pala je jaka kiša i spustila se gusta magla, tako da je bilo teško naći neprijatelja. I pored toga, borba je produžena Provalije Maslarskog krša bile su pune leševa. Crnogorski bataljon (pod komandirom Zarijom Protićem) držao je Vuković tokom ova dva časa u rezervi, jer se bojac da bi iz Gusinja moglo doći još više Turaka koji bi ga kod Andrijevice mogli napasti s leđa. Pošto se uverio da o tome ne treba više brinuti, poslao je i Crnogorce u Šekulare. Stigavši do Rijeke Marsenića, Vuković je podelio bataljon na dva dela. Jednu polovinu, pod komandirom Protićem, odveo je sam prema turskoj zastavi na brdu Ržanici, a drugu, pod donjim komandirom (potkomandir, major) Zarijom Bakićem poslao je prema Bučju na levoj obali Lima, prekoputa Berana. Odmah po prelasku reke naišao je Miljan na Turke iz Berana koji su stajali u rezervi i napao ih. Još uvek je padao pljusak i duvao vetar. Zastave su se lepršale, a trube ječale. Bez obzira na nevreme, Crnogorci su vičući jurišali na topove. Turski komandant je verovatno mislio da ne bi bilo umesno gađati neprijatelja topovima pošto je postojala mogućnost da ih on – neprijatelj - na juriš osvoji. Stoga je izdao naređenje da se topovi što brže sklone u Berane. Pošto je ovo „duhovito” naređenje izvršeno, pojurili su hrabri Turci za svojim topovima, dok je u isto vreme barjaktar uslužno ostavio svoju zastavu Crnogorcima da ne bi bez potrebe skretao na sebe pažnju. Za to vreme su Panta Cemov i Mirko Dedović zbacili Turke sa Maslarskog krša i žurili se ka Ržanici, ali tu više nisu imali šta da rade. Turci su jurili glavom bez obzira u Berane, a Crnogorci su ih gonili do samih tvrđavskih kapija. Zatim su se vratili i sreli sa Vasojevićima, čestitajući jedni drugima pobedu.

Što se tiče gubitaka, Turci su imali 1.004 mrtva, od kojih je na Maslarskom kršu i u Šekularima ležalo 624, dok je 380 bilo na Ržanici i na putu do Berana. Ovako veliki broj mrtvih objašnjava se time što su Vasojevići poubijali i teško ranjene, tako da su se samo lakše ranjeni mogli spasti. Crnogorci su, po zvaničnim saopštenjima, imali samo 25 mrtvih i 30 ranjenih, ali ja znam pozitivno da je samo na Ržanici poginulo 37 Crnogoraca, a ranjenih je bilo mnogo više. Na osnovu jednog drugog podatka ukupni gubici Crnogoraca i Vasojevića iznosili su 200 boraca, što mi se čini verovatnim. Među mrtvima je bio i slavni junak Mitar Vukov, koji je ovde posekao 6 Turaka. Među ranjenima je bio Radule Simo i barjaktar Vuksan Kujić koji je, braneći brata i barjak, ubio 10 Turaka, dok mu najzad Turci nisu ubili brata, otkinuli mu pola barjaka, a njega samog ranili. Vasojevići su jedva sprečeni da Turcima odseku glave, te im se stoga moralo dozvoliti da na ovaj način oslobode ranjenike od muka.

Dva dana docnije diglo se 300 Crnogoraca pod vođstvom pop-Rista i na svoju ruku upalo u Albaniju. Sutradan ih je opkolilo 5.000 Turaka i oni su posle uporne odbrane do poslednjeg čoveka izginuli baš kao i 300 Spartanaca u Termopilima.

 

 

 

Treći i četvrti napad na Kuče

(24-29. jula)

 

Ahmed Hamdi je hteo da popravi neuspeh svog prethodnika te se odlučio da sa 15.000 vojnika preduzme nov napad na teritoriju Kuča i deblokira opsađenu tvrđavu Medun. Od ovog broja bilo je 10.000 nizama i solidnih jedinica, dok je 5.000 bašibozuka i Albanaca bilo vrlo nedisciplinovano.

Dvadeset četvrtog jula izjutra krenula je vojska iz Podgorice i, podeljena u tri kolone, nastupala koncentrično prema Medunu. Desno krilo kretalo se dolinom Ribnice za Fundinu, da bi odavde napalo levi bok Crnogoraca. Levo krilo je nastupalo od Morače preko Doljana i Zlatice sa zadatkom da preseče Crnogorcima odstupnicu za Crnu Goru, dok je centar imao da nastupa pravo preko porušenih kula ka Medunu.

Međutim, Crnogorci su doznali za ovaj plan kao i za vreme njegovog izvršenja. Zato su sve raspoložive trupe koncentrisane kod Meduna, a 6.000 vojnika je raspoređeno prema turskom rasporedu.

Centar, kojim su komandovali vojvoda Marko Miljanov i serdar Škrnjo Kusovac, imao je da štiti front kod Meduna. Levim krilom, koje je imalo da spreči pokušaj obuhvata od Fundine, komandovao je ministar vojske Ilija Plamenac. Desno krilo, koje se najlakše moglo braniti i odakle je pretila najmanja opasnost, dato je dosadnom „glavnom komandantu” Božu kako bi mu se najzad pružilo zadovoljstvo i prilika da se posle dobivene bitke može hvalisati kako je on imao odlučujuću reč. Od svih zala izabralo se najmanje, i to tako što mu je određeno mesto gde je najmanje mogao nešto upropastiti. A zašto mu se i ne bi pružilo bezazleno zadovoljstvo da jednom stvarno “komanduje”? (Glavna su naređenja, naravno, poticala od Miljanova.) Crnogorcima, obaveštenim o neprijateljskom planu napada, bilo je sad lako da zauzm najpovoljnije položaje i dočekaju neprijatelja čije su pokrete pratili sa kamenitih terasa kao na šahovskoj tabli.

Borba je otpočela pre podne. Turci su već izdaleka bili obasipani vatrom, pa su se upustili u višečasovni vatreni dvoboj. Crnogorci se nisu ni makli s mesta već su se ograničili na to da iz svojih kamenih zaklona obasipaju nepogrešivim pogocima redove Turaka koji se nisu usudili da jurišaju, već su takođe težili da potraže zaklone. Na taj se način vatreni dvoboj produžio do kasno po podne, kada su se Turci najzad odlučili da otpočnu sa povlačenjem. Čim su to primetili, Crnogorci su, bacajući Turke niz stenje sa handžarom u ruci, otpočeli opšti napad na Turke. Najpre su pobegle neregularne turske trupe, povukavši za sobom nizamske i redifske jedinice. Sve je to brzo bežalo sve do Podgorice. U gonjenju su najviše odmakle jedinice Marka Miljanova, koje su zapalile Lopare i još dva druga sela.

Do ove su pobede došli Crnogorci, svakako, vrlo jevtino, pošto im osmočasovni vatreni dvoboj nije naneo baš nikakve štete. A kada je došlo do borbe prsa u prsa, Turci nisu nameravali da pruže jak otpor već su svi samo gledali da svoje glave što pre sklone na sigurno mesto. Stoga nije nikakvo čudo što Crnogorci tvrde da su imali svega 45 mrtvih i ranjenih (zvanično 10 mrtvih i 20 ranjenih). Među mrtvima se nalazio i bjelopavlićki barjaktar. Gubici Turaka nisu nikada mogli biti tačno utvrđeni jer su oni sledećih dana izveli kola i prevezli svoje mrtve u Podgoricu, ali se svakako može pretpostaviti da su izgubili oko 1.000 vojnika, pošto je samo pred Medunom poklano celo jedno odeljenje Albanaca koje je brojalo 206 ljudi i bilo odsečeno od svoje vojske.

Ovim porazom se Ahmed Hamdi ipak nije dao zaplašiti.

Dosadašnje borbe sa Crnogorcima i Kučima pokazale su da su bašibozuci vrlo nepouzdan elemenat koji se ne može upotrebiti ni u odbrani, a kamoli u napadu. Oni su u više bojeva prvi pobegli, pobacali oružje i time povukli za sobom inače vrlo hrabre nizame. Hamdi-paša je čak bio prinuđen da prema nekim oficirima bašibozuka primeni vojnosudske mere. Neregularne trupe najviše su se izgovarale svojim slabim naoružanjem. Ono ih je u borbi protiv Crnogoraca koji su bili naoružani odličnim ostragušama stvarno stalno ostavljalo na cedilu. Ali je otprilike pre deset dana stiglo nekoliko parobroda se oružjem najnovijeg tipa. Ono je podeljeno nizamima, a ovi su svoje kapslare predali bašibozucima, koji su dotle bili naoružani mahom kremenjačama. Jednim od poslednjih parobroda stigao je ovamo i Salih-paša sa jednim sirijskim bataljonom. On je prvobitno bio određen za pomoćnika Hamdi-paše, ali pošto su neregularne trupe bile bez komandanta, to je primio komandu nad njima. Njegovim prekomandovanjem na ovo bojište Porta nije napravila srećan potez, pošto je on ovde bio na službi još pre nekoliko godina, za vreme mirditskih ustanaka i, zbog raznih bezobzirnosti, ostavio je rđavu uspomenu, a naročito kod Mirdita. Taj isti Salih-paša poslat je sad ovamo baš u trenutku kada se Hamdi-paša neizmerno trudio da raznim obećanjima pridobije ratoborna mirditska plemena za saradnju u borbi protiv Crnogoraca. Glavni mamac za Mirdite bilo je to što im je Hamdi-paša stavio u izgled da bi potomak njihovog predašnjeg plemenskog glavara Bib Dode, Prenk, koji je bio u internaciji u Carigradu, mogao ponovo biti postavljen za guvernera njihove, mirditske pokrajine.

Nekoliko dana pre toga javio se Hamdi-paši mirditski župnik iz Kalivarije don Primus Doči, interesujući se za Prenkov dolazak. Hamdi-paša mu je obećao da će Prenk stići turskim ratnim parobrodom između 25. i 30. jula.

Kao što se vidi, Ahmed Hamdi se mnogo trudio da pridobije Mirdite, jer je znao da će se po njima upravljati i obližnja plemena Dukadjin, Matija, Dibrija, Buka Ibalija, Ksela, kao i Lješka župa.

Međutim, to pridobijanje Mirdita učinilo se Hamdi-paši suviše sporim te je, ojačan sa nekoliko bataljona sa Krita i iz Anadolije, rešio da još 28. jula pokuša nov napad kako bi izbegao da ode na sud. Stoga je 27. jula uveče krenuo sa 12.000 odabranih vojnika prema Medunu, te je još u toku noći došlo do čarki koje su se nastavile sledećeg dana u zoru. Crnogorci su ovoj snazi mogli trenutno da suprotstave samo 2.500 ljudi jer nisu verovali da će biti opet napadnuti već nekoliko dana posle krvave borbe. Ipak, šaka crnogorskih junaka nije klonula duhom već se čvrsto oslonila na svoju hrabrost i nezauzimljive položaje.

Ovog je puta Hamdi-paša rešio da ne dozvoli dugotrajno desetkovanje svojih trupa vatrenim dvobojom koji napadaču ne donosi nikakve koristi, već da na juriš zauzme crnogorske položaje.

Kako je Hamdi-paša naredio, tako je i izvršeno. Turci su veoma hrabro jurišali uz kamenite uspone gde su se Crnogorci zaklonili, a ovi su otvorili strašnu brzu paljbu iz ostraguša i revolvera na nastupajućeg neprijatelja. Turci su bili u vrlo teškom položaju. Pošto nisu mogli da odgovore vatrom, morali su trpeti da ih nepogrešivi kuršumi nevidljivog neprijatelja prosto kose, a pri tom da se penju na neverovatno strmo i krševito golo stenje, čije su se litice ređale jedna za drugom. Kad su najzad stigli pred neprijateljski položaj bili su toliko iznureni da nisu mogli Crnogorcima da pruže otpor, pa su ih ovi ubijali ili bacali u provaliju gde su padali razmrskani.

Čudnovato je, pa čak i kod neprijatelja mora pobuditi divljenje činjenica, da su Turci ovaj juriš uopšte izveli. Ali, kao što smo već spomenuli, Ahmed Hamdi je ostavio trećinu vojske - nepouzdane trupe - a sa ostalima, koji su mu bili od veće koristi nego gomila bašibozuka, krenuo je protiv Crnogoraca. Pa i pored toga Turci nisu uspeli. Jer, čim su oni izbili na visove, istrčali su Crnogorci i Kuči uz zaglušujuću viku iz svojih zaklona i sa handžarom u ruci odbacili neprijatelja. Ali, nezadovoljni time, prešli su sada Crnogorci u napad i naterali Turke u divlje bekstvo.

O obostranim gubicima nije se saznalo ništa sigurno, ali se priča da su Turci izgubili 2.000 vojnika. Ovaj mi broj izgleda sasvim verovatan, a možda je čak isuviše mali. Gubici Crnogoraca su, verovatno, bili vrlo mali i sigurno nisu izneli ni deseti deo turskih gubitaka. U depeši knezu navodi se da je, pored prtljaga, municije i velikog broja pušaka, zaplenjeno i nekoliko topova. To nije nemoguće tim pre što se taj plen potvrđuje i sa druge strane, ali bi to bila stara neizolučena oruđa, jer se o njihovoj upotrebi nije ništa čulo.

Ali, najveći uspeh ove borbe bila je moralna pobeda. Katolici iz Oraova i Zatrijepča, koji su se u poslednjim borbama nalazili u redovima Turaka i videli njihov strašan poraz, izgubili su svaku volju za dalje tako opasne napade te su, zaneti njihovom hrabrošću, 29, jula prešli Crnogorcima, a to je predstavljalo pojačanje od oko 700 vojnika.

 

 

 

Boj kod Sutormana (29. jula)

 

Pođimo sada opet u Crmničku nahiju na bojište koje već poznajemo iz borbi od 10. jula kod Seoca. Tamo je posle pomenute pobede bezbrižno dembelisao naivni vojvoda Mašo Ðurović i malo se brinuo za Turke. On je smatrao da je straža od 40 vojnika na prevoju Sutorman dovoljna da odbije eventualni turski napad. Čovek prosto ne zna da li da se više divi ovoj bezbrižnosti ili naivnosti koju Đurović otvoreno priznaje u svome izveštaju, jer se sve čudi kako su ga Turci uopšte mogli napasti.

I tako se 29. jula desilo Đuroviću isto ono što je doživeo i 10. jula. Naime, od Bara je prema prevoju Šutorman krenulo 3.000 Turaka i oni su, 29. jula izjutra, iznenadili ovih 40 Crnogoraca koji su tu logorovali. Ali, ovi junaci nisu pobegli već su primili borbu sa neprijateljem koji je bio 75 puta jači, nadajući se da će vojvoda biti vakako primamljen vatrom; to se i desilo, ali kada se on sa svojim bataljonom pojavio na bojištu, veći deo ovih junaka već je bio izginuo, dok su ostali bili ranjeni.

Kada su Turci primetili vojvodin bataljon, povukli su se i ušančili na obližnjim brdima Loncu, Bijeloj skali i Cukoriću (?). Crnogorci su prema njima poseli vrlo povoljne položaje. Do podne se jedva čuo po koji pucanj jer su se Crnogorci veoma tiho privlačili turskim šančevima. Oko podne nalazili su se već vrlo blizu, a da neprijatelj nije o tome ni slutio. Na ugovoreni trubni znak oni su izveli jednovremen juriš na sve turske šančeve iz kojih su iznenađene Turke izbacili. Ne dozvolivši mu da dođe k sebi od iznenađenja, nasrnuli su hrabri Crmničani kao besni i naterali neprijatelja u bekstvo, goneći ga do Tuđemile (udaljene sat hoda od Bara). Turci su se razbežali na sve strane, a mnogi su vrat slomili padajući u pro- valije. Dve noći se čulo kako Turci po provalijama dozivaju ranjenike (naivni vojvoda dodao je u svom izveštaju „i mrtve”), dok su kapije Bara, usled velikog straha, zatvarali i usred bela dana.

Od 3.000 Turaka vratilo se samo 2.500. Uz dirljivu naivnost javio je opet vojvoda da ima 24 mrtva i 48 ranjenih, zaboravivši da je nešto ranije rekao kako je od 40 branilaca prevoja našao samo još nekoliko ranjenika. Međutim, gubici Crnogoraca svakako nisu bili veliki i sigurno nisu iznosili preko 120 vojnika.

 

 

 

Borbe u avgustu

 

Mesec jul je prošao, a tursko je oružje u Albaniji trpelo samo poraze, dok se crnogorsko ovenčalo slavom. Porta je to htela da u avgustu popravi i zato je u Bar i Skadar neprekidno slala pojačanja. U Draču, Kavaji, Kroji i Tirani zavrbovano je i poslato ovamo 1.300 dobrovoljaca. Naime, Ahmed Hamdi je hteo da Crnu Goru napadne sa tri strane: iz Bara, Žabljaka i Podgorice. U tu svrhu je u Baru prikupio 16 bataljona sa 16 topova, u Skadru 8 bataljona i 8 topova, a u Podgorici 28 bataljona, 8.000 vojnika neregularnih trupa i 16 topova, tako da su prvih dana avgusta turske snage u Albaniji brojale 52 bataljona, 8.000 vojnika neregularnih trupa i 40 topova. Ove snage ovako je opisao jedan nemački oficir:

U pogledu turskih snaga koje sam video u Baru i Skadru, mogu kazati samo to da u celini čine dobar utisak, premda se s druge strane tvrdilo da su slabo upotrebljive. To su većinom sirijski bataljoni, sve visoki i snažni ljudi u punoj snazi, u novim uniformama i naoružani puškama “henri-martini”. Kada sam se u Baru javio komandantu logora Abdi-paši, imao sam prilike da pregledam logor, pri čemu sam video najbolji red u svakom pogledu. Turske trupe su prihvatile onakav logorski i bivačni red kakav propisuje prusko pravilo, a pešadija, koja se kod Bara pripremala za službu u ratu, vežba se po strojevom pravilu nemačke vojske.

Plan Ahmeda Hamdija ne samo što nije bio rđav, nego je možda čak mogao da dovede i do uspeha, pošto je bilo više nego verovatno da bi 10.000 vojnika iz Bara ponovo napalo naivnog i bezbrižnog vojvodu Đurovića, a on ih, usled njihove ogromne nadmoćnosti, ne bi mogao zadržati. Crmnička nahija je žitnica Crne Gore, a iz nje se lako može napredovati do Cetinja, ako jače snage ne bi zatvorile taj put. Međutim, takvih snaga nije bilo pri ruci. Uopšte, Turci su učinili veliku grešku time što su stalno tvrdoglavo nastojali da upadnu baš u Bjelopavlićku nahiju, koju su branile glavne snage, dok je Crmnicu štitilo svega 800 vojnika.

Ali, pre no što je Ahmed Hamdi mogao da pristupi izvršenju svog plana, bio je brzo smenjen, onako po tur- ski i pozvat na odgovornost u Carigrad. On je otputovao 18. avgusta, ali je docnije osloboden krivice.

Njegov je naslednik postao mušir (feldmaršal) Mahmud-paša. On je rođen u Lavovu, bio je poljski Jevrejin, po imenu Frojnd, učio je za rabina, a docnije je prešao u islam (to je lako uradio pošto nije mogao dvaput da bude obrezan) jer je u sebi osećao ljubav prema vojničkom pozivu. I zaista, on je pokazivao neverovatno mnogo hrabrosti. Dotle je bio u Bejrutu kao ferik-paša (divizijski general) odakle se obratio Ministarstvu vojske sa predlogom da ga imenuje za vrhovnog komandanta albanske vojske; on bi smirio Crnogorce u roku od nekoliko dana, ali ga prethodno treba unaprediti za mušira. Turci su bili toliko naivni i pristali su na ovu ponudu. Međutim, taj je čovek stvorio sebi u Albaniji velikog neprijatelja u svemoćnom Safet-paši koji je zato, posle bitke kod Meduna, izdejstvovao njegovo neodložno hapšenje i opozivanje. Neki tvrde da je opšte obrazovanje Mahmud-paše bilo potpuno zanemareno i da je jedva znao da čita, dok drugi tvrde obratno. Isto su tako podeljena mišljenja i u pogledu njegovih vojničkih sposobnosti.

Čim je stigao, novi komandant je poništio plan Ahmeda Hamdija i odlučio da celu vojsku koncentriše u Podgorici i da se na Crnogorce baci samo na jednoj tački kako bi ih zdrobio svojom nadmoćnošću.

Ali, još pre no što je mogao da privuče trupe iz Bara i Skadra, saznao je da Medun trpi oskudicu u vodi. Pošto mu se istovremeno učinilo vrlo korisnim da rastereti jako pritešnjenog Muktar-pašu, odlučio je da sa raspoloživom vojskom odmah napadne i da ne sačeka dolazak ostalih trupa.

Stoga je, odmah po svom dolasku, rasporedio trupe od Podgorice do s. Serči (udaljenje od 1 milje). Podaci o jačini tih trupa su različiti. Crnogorci tvrde (zvanično) da je tu angažovano 28 bataljona nizama, a Turci (zvanično) svega 14. Po jednom drugom izvoru tu je bilo angažovano 17 do 18 bataljona nizama. Ako uzmemo ovaj srednji broj i ako računamo da su ovi sveži bataljoni koji su tek došli iz Sirije brojali po 700 vojnika (formacijsko brojno stanje je bilo 770), izlazi da je tu angažovano ukupno 12.000 nizama. Pošto je Mahmud-paša raspolagao još sa 5.000 Albanaca i 3.000 Zejbeka²⁹, to bi se ovaj broj slagao sa opštim mišljenjem po kome je napad izvršen uz učešće 20.000 Turaka i 14 topova.Da ne bi usled eventualnog neuspeha pretrpeo tako strašan poraz kakav su i do sada Turci podnosili bežeći nezaklonjeni ispred Crnogoraca, Mahmud-paša je izdao čudnu naredbu. Naime, trupe između Podgorice i s. Serči su nekoliko dana vrlo sporo  napredovale i na svom putu podigle mnogobrojna utvrđenja, čiji je zadatak bio da prikupe trupe, posle eventualno odbijenog napada, i spreče opšte rasulo. Da su, pak, Turci bili napadnuti još u toku marša, mogli bi se iz ovih utvrđenja uspešno braniti. Kao što se vidi, Mahmud-paša je računao na poznatu upornost kojom se Turci brane iz utvrđenja, ali je pri tom zaboravio da bi to svakako uspelo kad bi se radilo o odbrani, dok se iz primitivnih utvrđenja ne može zaustaviti vojska koja se nalazi u paničnom bekstvu. To je iskustvo imao da stekne i sam Mahmud. Trinaestog avgusta uveče preduzeo je on sve potrebne mere da bi sutradan preduzeo najsilniji – peti - napad na teritoriju Kuča.

Dve su kolone imale da napreduju iz Podgorice preko Doljana ka Medunu. One su obrazovale levo krilo čiji je oslonac i baza bila Podgorica sa novopodignutim spoljašnjim utvrđenjima. Jedna je kolona stajala između s. Serči i Podgorice, obrazujući centar. Ona je imala da maršuje na Fundinu. Dve druge kolone obrazovale su desno krilo koje je stajalo kod s. Serči, ali je još iste večeri napredovalo do Dinoša, dok je rezerva ostala u s. Serči. Četrnaestog avgusta izjutra produžilo je desno krilo marš do Ribnice iznad Fundine, dok je centar stigao u samu Fundinu. Rezerva se postavila u Dinoše. I levo krilo je napredovalo prema Doljanima. Kada je tamo stiglo i kada su centar i levo krilo bili na Ribnici, Mahmud-paša je dao znak za opšte i koncentrično napredovanje ka Medunu.

Crnogorci su zauzeli položaj na ivicama stenovitih terasa koje su vodile ka Medunu. Bilo ih je 5.000 vojnika. odnosno 4 bataljona Crnogoraca kojima su komandovali Marko Miljanov, serdar Škrnjo Kusovac, pop Ðoko Pejović i komandir Jovica Markov (ovaj je komandovao bataljonom Martinića koji se u bici najviše odlikovao); sem toga, tu je bilo i 2 bataljona Kuča kao i 700 nedavno prebeglih katolika. Ukupno je, dakle, bilo 2.800 Crnogoraca, 1.500 Kuča i 700 katolika. Ovih 5.000 vojnika, izuzev dve rezerve od po 300 vojnika, obrazovalo je jedan jedini beskrajan streljački stroj. Crnogorci su, prirodno, još od pre nekoliko dana primetili nastojanja i pripreme za obezbeđenje napada koje je vršio Mahmud-paša. Stoga su zau- zeli odbrambeni položaj i istovremeno izvestili o predstojećem opasnom napadu na kneza Nikolu koji je, kao što nam je poznato, na ovu vest požurio sa Gatačkog polja u Danilovgrad da bi se na vreme - mogao odmarati.

Oko 9 časova pre podne počelo je pet turskih kolona da se penje prema Medunu. U prvoj su se liniji nalazile neregularne trupe i to na levom krilu Zejbeci, a kod ostalih triju kolona Albanci. Mahmud-paša je verovatno mislio da ih ovako bezbrižno žrtvuje. Da bi sprečio eventualnu neposlušnost i kukavičluk, on je naredio nizamima da smesta pucaju na neregularne trupe čim primete da ne nastupaju ili beže.

Što su Turci više napredovali, Crnogorci su se povlačili sa najnižih ivica kamenitih terasa naviše, održavajući pri tom neprekidnu žestoku vatru. To je trajalo puna tri časa do podne. Pri tom je najviše napredovala turska centralna kolona tako da je prošlo mnogo vremena dok su krilne kolone stigle na istu visinu.

U podne se vatreni dvoboj pretvorio u višečasovno puškaranje.

Usled tog beskrajnog i, očigledno, besciljnog puškaranja odozdo naviše Turci su se, kao i uvek, fizički i moralno zamorili. Disciplina je u jedinicama počela da popušta, a vođstvo je izgubilo čvrstinu i preciznost. Isti je slučaj, izgleda, bio i u turskom Glavnom štabu, jer je naređeno opšte nastupanje na gotovo okomite stene, a da prethodno nije bio zauzet nijedan crnogorski položaj i time stvoren prekid u neprijateljskom streljačkom stroju. Kolone su otpočele pokret ali, razume se, bez uspeha; štaviše, time su bile samo desetkovane bliskom vatrom Crnogoraca. To je bio momenat krize. Najpre je došlo do zastoja u napredovanju, zatim su se turske kolone kretale čas desno, čas levo, da bi najzad, jedna po jedna, počele da traže zaklon u pozadini. Te odstupajuće kolone povukle su za sobom kao magneti strelce iz prve borbene linije, ovi su povukli druge delove turskog streljačkog stroja, a svi ovi delovi zajedno potisli su unazad i one svoje ko- lone koje su još čvrsto stajale. To je bilo karakteristično kolebanje jednog nesmotrenog i zato neuspelog napada.

Vatra Crnogoraca postajala je sve žešća, a vika pa čak i urlikanje sve zaglušniji, dok se najzad pojedini Crnogorci nisu u smrtonosnim skokovima drsko spustili sa svojih visova. Povukavši za sobom i druge, uleteli su među Turke u čoporima kao đavoli sa isukanim handžarima. Sa Boleka, Dučića i Koca bacali su se besno Crnogorci u rojevima na Osmanlije. U tom se trenutku tursko kolebanje pretvorilo u odstupanje,  bekstvo, potpuno rasulo. Turski bataljoni počeli su, istina, ne odjednom, ali zato zaista nezadrživo, jedan za drugim, da beže kao sumanuti. Svaka taktička jedinica, svaki borbeni poredak raspadali su se u haotičnu gomilu begunaca. Badava su vikali i urlikali oficiri koji su čak i ubijali pojedine begunce. Ali šta je to vredelo kad su čak i generali, koji su ovog puta bili stvarno na čelu svojih trupa, što se inače nije dešavalo, bežali već pri samoj pojavi Crnogoraca. Naročito velikom brzinom bežanja odlikovao se Muhamedia-paša³⁰, težeći da svoju uvaženu ličnost skloni na sigurno mesto. Salih-paša, komandant neregularnih trupa, uradio je baš kao i onaj oficir koji se stavio na čelo svojih vojnika što su bežali i uzviknuo:”Moji vojnici ne beže već slede primer svoga komandanta!” A pošto je mislio da svojim potčinjenim mora uvek služiti kao primer, postarao se da im pokaže kako se brzo može umaći samo ako postoji dobra volja.

Međutim, panika je nezadrživo povukla sve za sobom te su se u toj jurnjavi Crnogorci izmešali sa Turcima. Desno i levo zviždao je po vazduhu handžar i svaki udarac ovog, kao brijač oštrog, oružja obarao je po jednog Turčina. Još veću pometnju stvorio je crnogorski bataljon koji je sa Morače pao Turcima u bok. Šančevi, koje je Mahmud-paša smatrao kao spasonosno utočište, pokazali su se beskorisnim, jer begunci nisu pokazali nimalo volje da ih brane. Na taj način su Crnogorci zauzeli 25 šančeva u prolazu goneći Turke pred sobom kao zečeve u hajci, ubijajući ih i sekući im glave.

Gomile begunaca i gonilaca podelile su se u dva glavna pravca prema Podgorici i Dinošima. Spoljna utvrđenja i tvrđavski topovi kod Podgorice, a mnogobrojni šančevi sa rezervom kod Dinoša, spasli su begunce i zaustavili gonioce. Posle tročasovnog klanja već je bila pala i noć, tako da je mrak otežao gonjenje.

Samo je Mahmud-paša pokazao hrabrost. Sa jednim jedinim bataljonom Tripolitanaca pokušao je da od Crnogoraca spase onih 14 topova. Zagonetno je kako mu je to uopšte uspelo. Crnogorci ga, verovatno, nisu primetili, jer su u svom izveštaju pomenuli da su Turci ovog puta ostavili topove kod kuća. Topovi, dakle, nisu upotrebljavani jer Božo inače to ne bi mogao izričito naglasiti. Pa gde su se onda nalazili artiljerija i paša? Na ovo pitanje Mahmud-paša nije dao odgovor, iako je sam jednom dopisniku ispričao sledeće:

“Kad su Crnogorci napali, svi su bataljoni i sve neregularne trupe pobegli dođavola i ostavili me na bojištu sa jednim bataljonom Tripolitanaca i 14 topova. Nemoguće je bilo održati se; vojnici nisu pobegli samo do logora već čak u Podgoricu gonjeni od Crnogoraca sve do na puškomet od tvrđave. U međuvremenu je pao mrak i Crnogorci me verovatno nisu ni primetili. Nikako se drukčije ne može objasniti to što se nisu dokopali svih topova koje ja, sa oko 700 vojnika, ne bih mogao držati. Svakako, Crnogorci me nisu napali; ja sam tu ostao celu noć i krenuo sutradan u 11 časova pre podne u Podgoricu neuznemiravan od Crnogoraca.”

Crnogorci, znači, nisu zaplenili tih 14 topova samo zahvaljujući pukom slučaju. Pa ipak, plen je bio dosta velik: 5.000 ostraguša, 19 zastava, 5 konjskih tovara sabalja i jatagana, 98 tovara municije, jedna cela transport- na kolona, šatori, oružje i tako dalje. Turci su imali 4.700 mrtvih (uključujući tu i poklane teške ranjenike) i više od 5.000 lako ranjenih. Crnogorci su, navodno, imali samo 200 mrtvih i 350 ranjenih, ali mi se čini da je drugi izvor, od 700 ljudi, verovatniji. Više ih, nikako, nije bilo. Među mrtvima nalazilo se 7 oficira i 4 barjaktara. Koliki je bio bes Crnogoraca vidi se već po tome što je sam Martinićki bataljon odsekao 2.000 glava i zaplenio šest zastava. Perjanik Novak Milošev posekao je svojim handžarom 17 Turaka, dok su se mnogi mogli pohvaliti da su odsekli po 10 glava.

Na žalost, u prilog istini mora se konstatovati da su neki katolici odsekli jedanaestorici Turaka noseve. To su oni naučili od samih Turaka, ali je to ipak bio jedini slučaj u toku celog rata. Jedan dopisnik tvrdi da mu je jedan paša priznao u poverenju da je u bici kod Meduna samo nizama poginulo, ranjeno ili nestalo (pobeglo) 9.000 i da je među njima bilo 5 pukovnika i 14 majora. U tom slučaju bi ukupni gubici izneli najmanje 13.000 vojnika.

Mahmud-paša je naredio da se formira ratni sud koji je osudio kukavičke oficire. Međutim, stvar je tekla sasvim drugačije. Ceo taj postupak baca novu svetlost na tursko pravosuđe. On nam pokazuje kako čak i jedan mušir, iako je u potpunosti izvršio svoju dužnost, ne može, usled mnogih intriga, nikada da bude siguran za svoj položaj i život. Mahmud-paša je bio razrešen dužnosti komandanta i pozvat u Carigrad, dok su kukavički oficiri, već osuđeni, bili pomilovani carskim fermanom.

Prilikom dolaska u Carigrad paša je bez saslušanja bačen u zatvor Ministarstva vojnog gde je 36 časova bio bez sveće, vode i hleba. Vojni savet u Carigradu, pred kojim je imao da opravda poraz kod Meduna, sačinjavali su: predsednik Halim-paša, upravnik policije Omer Fevzi-paša, mušir Safet-paša, ministar vojni i divizijski general Tahir-paša, Hasan Ruždi-paša i Arif-paša. Mahmud-paša je bio optužen, između ostalog, i da je kao mito primio ruski novac, dok je kao razlog navedeno to da je - Jevrejin.

Mahmud-paša je bio u vrlo teškom položaju jer je svuda bio omrznut. Naime, mrzeli su ga Safet-paša jer je s njim bio u neprijateljstvu; ministar vojske - zato što je Mahmud svu krivicu bacio na kukavičke generale, od kojih je u bežanju najbrži bio baš ministrov sinovac, a ostali zato što je u početku rata naredio da se strelja nekoliko dobrovoljaca muslimana, koji su vršili zloupotrebe prema hrišćanima. Mahmud-paša je tražio javno saslušanje i najzad je kao i Ahmed Hamdi bio oslobođen. Muhamed i Salih-paša su tako isto bili smenjeni i pozvati u Carigrad.

Vratimo se sada ratnim događajima.

Pune tri noći posle bitke ložili su Turci na Kakarickoj gori veliku vatru da bi tako lakše prikupili zalutale. Koliko je mnogo takvih bilo vidi se iz činjenice da su Crnogorci pronašli po gudurama i špiljama mnogo grupa Turaka, od kojih je 240 poubijano, dok su ostali umakli.

Devetnaestog avgusta napao je Marko Miljanov albansko selo Selište, čiji su stanovnici bili pristalice Turaka i zarobio 45 Albanaca. Istog dana krenulo je 8 bataljona sa 8 topova posade Skadra parobrodima za Hum, odakle su pošli za Podgoricu. To je urađeno po naređenju tek prispelog novog generalnog guvernera Mustafa-paše, koji je i vojsku iz Bara pozvao u Skadar da bi je istim putem poslao u Podgoricu, gde su se plašili crnogorske ofanzive.

Dvadesetog avgusta stigao je u Podgoricu Derviš- paša,³¹ novoimenovani naslednik Mahmud-paše; doveo je dva tabora; 28. avgusta stigao je u Skadar i Džemil-paša, a pošto su stalno stizala nova pojačanja (za 10 poslednjih dana stiglo je 4 bataljona crnaca, 3 bataljona Egipćana, 8 bataljona bašibozuka i 7 bataljona Zejbeka), to je Der- viš-paša 1. septembra raspolagao sa 56 bataljona i 54 topa, od kojih je vrlo mnogo raspoređeno po kulama.

Međutim, Crnogorci su neprekidno uznemiravali turske položaje u Podgorici i oko nje, pri čemu su Turci proćerdali ogromne količine baruta, gađajući iz utvrđenja dan i noć. Dvadeset četvrtog avgusta rasprsnuo se u Podgorici jedan top i ubio 20, a ranio 40 vojnika, jer je tada barutni magacin odleteo u vazduh. Besna zbog toga, podigla se poznata podgorička rulja i ubila jednog popa iz Vukovca i jednog hrišćanina iz grada. Ovo je nedelo bilo osvećeno jer je 4 dana kasnije jedan crnogorski leteći odred prodro sve do Podgorice i spalio 80 kuća iz istočnog predgrađa.

Derviš-paša je u početku možda mislio na invaziju s jezera, pošto su ratni brodovi često izviđali obale, ali se najzad odlučio za napad na teritoriju Kuča. On je neopravdano uživao glas sposobnog generala, pošto se pokazao još nesposobnijim od svojih prethodnika. Sem toga, on je bio strahovito nezgodan čovek koji se sa svima posvađao, a sve provincije u kojima je gazdovao doveo je svojim sitničarskim gnjavljenjem do ustanka. Takav je slučaj bio sa Hercegovcima i Mirditima. Već sada je to ljude strašno ogorčio jer im nije hteo izručiti davno pristiglog “princa” Prenka. Vrenje je postalo tako jako da su turska naselja koja su ležala uz Mirdite zatražila i dobila posadu. Sam Skadar je morao da dobije posadu od pet bataljona nizama, a Bibečić Salih-paša dobio je nalog da vojnički organizuje stanovnike Skadra i Malesije, ali je pri tom naišao na otpor.

Sada moramo da naknadno zabeležimo još dve borbe koje su se odigrale u Vasojevićima. Na žalost, o tome nemam nikakvih dokumenata, te se moram ograničiti na kratak zvaničan izveštaj o čijim podacima nisam u stanju da dam tačan sud. Tako izveštaj od 15. avgusta glasi:

Danas je 5.000 Turaka iz Plava i Gusinja napalo Vasojevićku nahiju ali ih je vojvoda Miljan Vuković naterao u bekstvo, nanevši im gubitke od 350 vojnika, dok je sam imao svega 5 mrtvih i 8 ranjenih

29. avgusta ponovilo je ovaj napad 6.000 Turaka ali sa istim uspehom. Turci su u borbi kod Buča izgubili 200 vojnika, dok smo mi imali samo 4 mrtva i 15 ranjenih.

Ove su se dve borbe završile, bez sumnje, crnogorskim uspehom, ali će podaci o brojevima, bar što se tiče sopstvenih gubitaka, zahtevati malu ispravku.

Time smo opisali događaje u avgustu. Puna dva meseca je crnogorsko oružje sjajno odbijalo sve turske napade, ali je sada zapretila nova opasnost i ne bez strepnje se očekivao osvetnički pohod Derviš-paše sa njegovom ogromnom vojskom.

 

 

Peta glava

Događaji do dugog primirja (od 1. septembra do 1. novembra)

 

Događaji u Hercegovini do primirja

(od 1. septembra do 6. oktobra)

 

Severno ratište napustili smo poslednjeg dana avgusta, kad smo saznali da je Muktar-paša izvršio nekoliko pokreta, kako bi Nikšić mogao snabdeti hranom. Naime, pošto su klanac Duga i Banjani bili u rukama Crnogoraca, rešio se Muktar-paša na jedan manevar kako bi svoj plan sproveo u delo. Sa 20 bataljona krenuo je za Klobuk, kao da hoće da upadne u Crnu Goru, dok je 10 bataljona pod Dželadin-pašom poslao ka Banjanima. Ako bi se sada Vukotić, kao što se Muktar-paša i nadao, na vest o pretećoj invaziji Crne Gore, vratio u zemlju, Dželadin bi imao da kroz Banjane brzo prodre u Nikšić i da ovu tvrđavu snabde hranom. Ako se, naprotiv, Vukotić ne bi ni maknuo, on je nameravao da prodre ka Cetinju, jer je mogao da računa na brza i znatna pojačanja. Naime, Muktar-paša je dobio izveštaj da je 31. avgusta krenulo iz Mostara preko Nevesinja prema Bileći 10 bataljona redifa pod Fuad-pašom, a sledećih 10 treba da pođe odmah posle njih. Sa ovim pojačanjima on bi raspolagao sa 52 bataljona ili 25.000 vojnika, dakle, više nego što su brojale sve tri crnogorske vojske zajedno sa ustanicima.

Vukotić je saznao o maršu Muktar-paše za Klobuk, ali je smatrao da je to lažni manevar koji bi imao za cilj da ga odmami od klanca Duge. Zato se i zadovoljio slanjem 2 bataljona u Grahovo, a sam je ostao na mestu. Kad je to video Muktar-paša, odlučio je da upadne u Crnu Goru. Trećeg septembra izjutra krenule su turske trupe i zapalile prva dva crnogorska sela Nudole i Zaslap. Kod ovog se razvila borba sa 500 Crnogoraca koji su se na brzu ruku skupili iz okoline. Posle kratke čarke Crnogorci su se povukli u Grahovo uz gubitak od jednog mrtvog gde su stigla i dva bataljona koje je uputio Vukotić i još 200 Krivošijana, koji su požurili iz Boke Kotorske da pomognu svojoj braći u borbi protiv nevernika.

Muktar-paša se nije usudio da maršuje dalje sa svojih 11.000 vojnika. Stoga je naredio da visove oko Grahovca posednu trupe Sulejmana, Mustafe i Sava-paše, dok je prema Grahovu poslao samo prethodnicu. Tu je ona 4. septembra zapalila nekoliko kuća i ubila dva crnogorska ranjenika koje je našla, ali su odmah naišli Crnogorci, napali je i odbacili. Da su Turci imali gubitke vidi se iz toga što je u Trebinje stiglo 8. septembra mnogo ranjenika. Pred sam upad Turaka u Grahovo povukle su se sve izbeglice i mnoge crnogorske porodice na austrijsku teritoriju.

Muktar-paša je sa svojim glavnim štabom ostao u Klobuku, gde mu je 5. septembra Šakir-paša doveo iz Trebinja 5 bataljona.

Međutim, Crnogorci su zauzeli visove Omutić i Bojanje brdo i time sprečili Turcima dalje napredovanje. Zato je Muktar-paša povukao od Grahovca svojih 8 bataljona i ušančio se kod Zaslapa Brstanog i s. Kosi.

U Klobuku je dobio izveštaj da su ustanici, pod vođstvom Zimonjića i Sočice, zauzeli for Zlostup na klancu Duga i pri tom zarobili 90 vojnika i zaplenili 150 konjskih tovara municije, 200 tovara hrane, 7 jahaćih konja i 10 volova, a da je sam for porušen. Ljutit zbog toga, on je izbio iz Zaslapa i zapalio selo Petkoviće.

Istovremeno je u zatvor u Trebinje bacio Dželadin-pašu zbog neposlušnosti. Osmog septembra izjutra dove je Šakir-paša kao pojačanje opet 5 bataljona. Istog dana je prema turskim izveštajima 2.500 Crnogoraca napalo desno krilo Muktar-pašino, ali su ih odbila dva turska bataljona. Pri tom su, navodno, zauzeli i tri crnogorska šanca. Međutim, o ovoj zaista neverovatnoj priči Crnogorci ne znaju ništa i tvrde da tu nije bilo nikakve borbe. Međutim, ni Vukotić nije sedeo skrštenih ruku. Pošto je bio uveren da je Muktar-paša čvrsto rešio da nastupa ka Cetinju, ostavio je oko Nikšića 4 bataljona radi sprečavanja deblokade ove tvrđave, odnosno snabdevanja njene posade i požurio sa ostalim trupama za Grahovo, u nameri ne samo da spreči nadiranje Turaka, već i da ih opkoli i prinudi na predaju. Za izvršenje ovog zadatka stajalo mu je sada na raspolaganju ukupno 16 bataljona ili 9.500 vojnika i 4 topa. Na prvi pogled možda i izgleda ludo ako bi neko pomislio da će sa tako malim snagama primorati na kapitulaciju vojsku od 25.000 vojnika i 16 topova. Ali, to ne bi bilo baš nemoguće ako bi Muktar-pašu domamili dalje u unutrašnjost Crne Gore gde ima mnogo zgodnih položaja koji i neznatnim snagama omogućuju da se mnogobrojna vojska prinudi na predaju. Međutim, kod Zaslapa, naslonjeni na nezauzimljivu tvrđavu Klobuk i u stalnoj vezi (obezbeđenoj sa 3 kule) sa Trebinjem (koje je bilo udaljeno svega 5 sati hoda), bili su Turci sigurni da neće biti opkoljeni osim ako bi se Nikola sa svojih 10 bataljona, umesto da se stalno odmara kod Danilovgrada i u Gumancima, požurio ovamo, zauzeo Grančarevo i tu se utvrdio; tada bi Muktar-paša bio uhvaćen u mišolovku. Bataljone, koji bi možda došli da ga spasu, verovatno bi mogli odbiti reorganizovani ustanici iz Popovog polja (pod komandom Musića i Vukalovića) i ona 4 bataljona kod Nikšića. Knez Nikola, izgleda, nije hteo da mu se prebacuje što se samo on odmara i besposliči pa je primorao čitavih 10 bataljona da ga podražavaju.

Za to vreme su se i ustanici malo pokrenuli. Peko Pavlović je 11. septembra napao profijantski konvoj za Klobuk koji je pratilo 6 bataljona. Pošto je rasterao pratnju koja je ostavila 70 mrtvih, zaplenio je konvoj i 50 konja. To se desilo nedaleko od Arslanagića mosta kod Grančareva.

Istog dana zauzeo je i Trifko Vukalović dva turska šanca u oblasti Korjenića, a sutradan i šanac kod Begovog korita južno od Klobuka.

Za to vreme kod Grahovačkog brda i Zaslapa, odnosno Bojanjeg brda i Omutića, stajali su jedni prema drugima jako utvrđeni Turci i Crnogorci, ispaljujući povremeno po koji metak na čarkaše i čekajući akciju protivnika. Na ime, za obe strane je na ovim položajima bilo zgodno da ih neprijatelj napadne.

Noću 14/15. septembra održavana je iz turskih šančeva jaka vatra na crnogorske položaje, ali je ujutru prestala. Oko podne su 4 turska bataljona sa Grahovačkog brda izvršila ispad u pravcu glavnog crnogorskog šanca na Omutiću te se, i pored jake kiše, razvio pravi vatreni dvoboj. Od 3 časa nadalje besnela je provala oblaka usled čega je borba malaksala. To strašno nevreme dovelo je najzad do zastoja. Turci su se povukli u svoje šančeve, ostavivši na bojištu 34 mrtva. Nevreme i provale oblaka trajali su i dalje.

U međuvremenu su vođeni pregovori za zaključenje primirja i oni su 18. septembra doveli najzad do primirja koje je trajalo do 25. septembra. Bilo bi umesno da se ovde donekle osvetle ti diplomatski potezi.

U toku crnogorsko-turskog rata stvorio se oko kneževe ličnosti najpre na ratištu, a zatim i na Cetinju, postepeno pravi diplomatski kor, tako da su, sem Nemačke i, razume se, Turske, sve evropske velesile imale u Crnoj Gori svoje diplomatske predstavnike. Prvi se tu našao, i to još od početka rata, ruski predstavnik, odnosno njihov generalni konzul iz Dubrovnika, državni savetnik Jonin. A pošto život u logoru, a pogotovu u crnogorskom ratnom logoru, nije mnogo prijatan, Jonin se ubrzo vratio u Dubrovnik odakle je hteo da, kao i ranije, opšti sa knezom diplomatskim putem. Međutim, početkom avgusta je u Glavni stan kneza Nikole ponovo stigao austro-ugarski potpukovnik Temel i tu ostao. Smesta se na to Jonin ponova uputio u brda i ne samo što je i on ostao, nego je izdejstvovao da mu se dodeli pukovnik Bogoljubov kao ruski vojni stručnjak. Krajem avgusta stigao je u crnogorski Glavni stan predstavnik Italije, konzul Durando, a nekoliko dana kasnije i predstavnik Francuske konzul grof Čekaldi-Kolona: 30. septembra (tj. kad je primirje već bilo produženo) stigao je na Cetinje engleski diplomatski predstavnik, generalni konzul Monson.

Red po kome su u Crnu Goru stizali diplomatski predstavnici nikako nije slučajnost, već tačan odraz razvoja istočnog pitanja.

Rusija je, prirodno, morala da na licu mesta bude prva, kako bi svom štićeniku dala blagoslov pred ratni pohod. Austro-Ugarska je odmah potom zauzela drugo mesto, kako bi kneza Nikolu stalno podsećala na to da lepi san o zauzeću Hercegovine mora ostati samo san, jer će inače dovoz hrane preko Risna i Kotora odmah biti prekinut. Najmlađa od svih velesila poslala je u pravi čas svog predstavnika Durandoa pošto su se velesile rešile na posredovanje i Italija, kao potpuno neutralna, izabrana da pregovara u Beogradu i na Cetinju. Čekaldi je pri tom imao da sekundira Durandou. Diplomatski kor je zaista vrlo dobro znao da iskoristi raspoloženje u kneževom Glavnom stanu. Pozivu konzula za primirje Crna Gora je izašla ususret.

Pošto su velike sile saopštile knezu Nikoli poverljivo naređenje Porte da se turske trupe uz crnogorsku granicu uzdrže od svih ofanzivnih operacija, zamolile su ga da i on izda svojim komandantima odgovarajuća naređenja. Stoga su komandanti korpusa dobili naređenje da se drže strogo u defanzivi. Blokirana vojska Muktar-paše ne sme da menja položaje, a opsednute tvrđave Nikšić i Medun ne smeju se deblokirati. Svaki pokušaj protiv ovih odredbi biće sprečen oružjem, a odgovornost će pasti na turske vlasti. Pri ovim pregovorima Englesku je zastupao italijanski predstavnik sinjor Durando.

Po isteku primirja Srbija je odbila da ga produži, a Crna Gora se kolebala. Tada se na pozornici kao deus ex machina³² pojavio engleski predstavnik Monson. Iako je Srbija najenergičnije produžila ratovanje, Monson je umeo da nagovori Crnu Goru na ponovno produženje primirja. Engleska nikad ranije nije imala kod kneza Crne Gore svog diplomatskog predstavnika kako bi izbegla i senku priznanja njene nezavisnosti od Turaka. Ovog puta cilj opravdavao sredstvo i predstavnik „gordog Albiona” požurio je da na Cetinje stigne 30. septembra, dva dana pre nego što istekne prvi produžetak primirja. Knez se tada nalazio u šetnji jašući za Crmnicu, ali je to odmah prekinuo i vratio se na Cetinje. Šestog oktobra bilo je zaključeno drugo produženje primirja, a što su istog dana nastavljene borbe za to krivicu snose isključivo Turci. Uskoro ćemo videti kako je do tog došlo, a sada ćemo opisati događaje koji su se odigrali za vreme primirja Knez Nikola je za vreme primirja napustio svoje dosadašnje odmaralište, tj. Glavni stan u Gumancima na Zeti, i stigao 20. septembra na Cetinje da bi se ovde odmarao. Bilo je samo primirje, ali ga je knez Nikola proširio u pravi „kneževski mir”. Međutim, čudnovato je to što on svom zarobljeniku, Osman-paši, nije davao odmor te ga je 28. septembra na datu časnu reč pustio na slobodu.

Turci su, naprotiv, bili manje miroljubivi jer su to primirje iskoristili da obilno snabdeju Trebinje, Bileću i Klobuk, pa su vršili čak i koncentraciju trupa. Šakir-paša, bivši hercegovački mutesarif, doveo je 6 bataljona redifa i 2 tabora bašibozuka (Arabljana). Dva su druga bataljona stigla preko Foče. Sa ovim pojačanjima Muktar-pašina vojska brojala je 52 bataljona. Ali, naređenje vlade da u Hercegovini regrutuje 2.000 muslimana nije mogao izvršiti, jer su se ovi ljudi, sumnjajući u srećan ishod rata, bekstvom spasli od regrutovanja. Tako je čak i kod bašibozuka u Konjicu izbila pobuna. Mola-beg je otpočeo da pregovara sa uglednim hrišćanima Mostara sa ciljem da potpuno izmiri hrišćanske i muslimanske elemente. Međutim, ti su pregovori, zbog velike suprotnosti, ostali bezuspešni.

 

 

 

Dogadjaji u Albaniji do primirja

 

Poznato nam je da je Derviš-paša raspolagao 1. septembra sa 56 bataljona (35.000 vojnika) i 54 topa, ali se od toga veliki deo morao ostaviti po bezbrojnim utvrđenjima. Pa ipak, njemu je ostalo više nego dovoljno trupa da preduzme svoju davno pripremanu veliku ofanzivu protiv Crne Gore.

Drugog septembra je 8 bataljona sa 20 brdskih topova preduzelo izviđanje u dolini Morače, a 4 bataljona sa nekoliko poljskih topova izvršilo je prividan pokret i otvorilo vatru na jedno pogranično selo. Sutradan su se vratil uz neznatne gubitke.

Petog septembra izvršile su dve napadne kolone iz Spuža demonstraciju prema Bjelopavlićima do Martinića i Piperske Ćelije, dok je iz svih utvrđenja od Podgorice do Spuža održavana živa topovska paljba protiv crnogorskih položaja ispod Meduna. Oba prividna napada odbijena su uz velike gubitke, a crnogorske glavne snage pod Božom Petrovićem nisu se dale odmamiti od svog glavnog položaja u blizini Meduna. Stoga je Derviš-paša odustao od nameravanog napada iz Podgorice na teritoriju Kuča kod Meduna.

Zato je smislio drugi plan. Naime, on je hteo da se u vidu klina uvuče između teritorije Kuča i Crne Gore. U tu svrhu krenuo je sutradan sa 18.000 vojnika (20 bataljona nizama, 3.000 bašibozuka i 3.000 Zejbeka). Polovinu je ostavio s ove strane Zete kao rezervu, a sa 9.000 vojnika i 6 topova nastupio je do Trijepča i Doljanske glavice, koje su bila posela 2 bataljona Crnogoraca (1.200 vojnika) pod komandom Boža Petrovića. Crnogorci su puna 3 časa izdržavali jaku vatru koja im je, zahvaljujući njihovom jakom položaju, nanela samo malo štete. Ali su imali nešto gubitaka kad su u dva maha preotimali od Turaka položaje i ponova ih gubili. Tada je iz Sjenice na teritoriju Kuča stiglo pojačanje od 3 bataljona (1.800 vojnika), te su turski položaji bili i po treći put zauzeti. Bilo je 5 časova kada su svi Crnogorci naleteli na neprijatelja sa isukanim handžarima, probili njihovu liniju na dva mesta i gonili ih u stopu. Derviš paša se zbog toga razljutio i naredio da se puca u sopstvene begunce. Time se metež toliko povećao, da se 1.000 Turaka, koje su gonili Crnogorci, udavilo u Morači kod Rognja.

Bitka kod Trijepča stajala je Turke 3.000 vojnika (uključujući tu i utopljenike) i 3 zastave. Sami Turci priznaju da su izgubili 2.700 vojnika. Crnogorci tvrde da su imali samo 67 mrtvih i 122 ranjena, dakle, isto kao i kod Vučjeg Dola. Ova sjajna pobeda demoralisala je Turke u tolikoj meri da je ofanziva Derviš-paše bila odložena za čitav mesec dana.

Sledećeg dana (7. septembra) bilo je još manjih čarki na Kakarickoj gori i kod Vezirovog mosta.

Osmog septembra napali su Turci crnogorske predstraže u blizini Riječine. Čim su Vasojevići pritekli u pomoć, oni su potukli i gonili Turke sve do Kolašina, popalivši usput turska sela, a naročito s. Drpi i Smail-aga. Vasojevići iz Lipova pali su na desni bok Turaka i spalili selo Vojkoviće.

Dvanaestog i 13. septembra zauzeli su Vasojevići kule Polimlje, Kruševo, Previju i Sućesku, i to na takav čudnovat način da vredi o tome podrobnije govoriti. Naime, te 4 kule prekidaju vezu između Srbije i Crne Gore te je stoga bilo vrlo poželjno da se zauzmu. Njihovom zauzimanju pomogao je puki slučaj.

Turci iz Plava i Gusinja nameravali su, kao i ranije, da u oblasti Kuča udare Crnogorcima u leđa. Glavni komandant Vasojevića vojvoda Miljan Vuković blagovremeno je saznao za ovu tursku nameru i saopštio je potčinjenim komandantima. Posavetovavši se o tome kako će najbolje osujetiti ovaj turski plan, oni su se najzad složili da u blizini Berana ostave oba komandanta - Pantu Cemova i Vasa Sajdžića sa nešto vojnika radi osmatranja, a sa ostalcm vojskom da izvrše prepad na kulu Kruševo. Time bi Plavljani i Gusinjani morali da dođu u pomoć Kruševu, a od oblasti Kuča da dignu ruke.

Za prepad na kulu Kruševo izvršene su specijalne pripreme. Za dvoja obična dvoosovna kola istesani su od debelih bukovih dasaka štitovi koji će stajati odozgo, spreda i sa obe strane. Oni su bili visoki 7 stopa i tako debeli da ih puščano zrno nije moglo probiti. U tako zaštićenim kolima bilo je mesta za 10 vojnika. Zatim su gužve od kučine natopljene katranom i gasom, u flaše sa gasom umetnut je luč i to je preliveno katranom. Najzad je u volovske mešine ušivena velika količina baruta i na taj način su izrađene “mine”.

Sve ove stvari kao i rastavljena kola i štitove preneli su ljudi noću od s. Vojoviće preko planine Stubice do Kruševa. To je za svakog bio velik teret tako da su blizu Kruševa ljudi stigli vrlo umorni. Pošto su se iza jednog brežuljka odmorili, vojvoda Miljan je sa svojim pomoćnicima izabrao zgodno mesto gde su se kola ponova sklopila.

U toku tih priprema podelio je vojvoda svoju vojsku na nekoliko delova. Najpre je izabrano 20 vojnika za kola: od njihovog uspeha ili neuspeha zavisio je ishod celog poduhvata. Zatim je poslao Trifuna i Luku Golubova da sa svojim jedinicama zauzmu položaje u pravcu Plava i Gusinja i oteraju Turke koji bi eventualno došli u pomoć Kruševu. Komandir Zarija Protić, sa 200 vojnika iz svog bataljona, bio je određen da opkoli samu kulu i štiti podilaženje kola. Potkomandira Zariju Bakića, sa njegovih 400 ljudi, i Marka Trifkovića sa njegovom jedinicom, postavio je vojvoda iza jednog visa u rezervi.

U međuvremenu su kola i štitovi bili sklopljeni, a sav ostali ratni materijal stavljen je u njih. U kola je ušlo po 10 ljudi koji su ih otiskivali jakim motkama kao čamce na vodi. Međutim, tek što su kola prešla nekoliko koraka, već ih je posada kule počela da gađa. Na to je Zarija Protić naredio svojim vojnicima da na kulu otvore plotunsku paljbu. I pored najžešće vatre, oboja kola su se približila do same kule, na što je vođa Trako Mikić odmah naredio da se na kulin krov od šindre baci zapaljiva smesa. Najpre su zapaljene gužve od kučine, natopljene katranom i gasom, a zatim su stavljene u procepe lučevih cepki i tako bačene na krov kule. Komandant kule Mahmud Redžep-agić naredio je tada nekolicini vojnika posade da kroz otvore na krovu kundacima gase vatru. Na to je Trako Mikić odmah zapalio luč i ugurao ga između procepa i krova. Sindre su se odmah zapalile, ali je i ovu vatru posada ubrzo ugasila.

Međutim, puškaranje između kule i odreda Zarije Protića se nastavilo, usled čega su se napadači u kolima počeli osećati vrlo nelagodno. Tada je iz kola iskočio Trako Mikić sa tri druga. Pošto su stali uz sam zid kule, zapalili su petardu i ubacili je kroz puškarnicu u unutrašnjost kule. Posle nekoliko trenutaka čuo se pravi topovski pucanj. Petarda je eksplodirala. Najveći deo pušaka posade bio je ućutkan. Istog trenutka su ova četvorica zapalila još veću petardu i ubacila je kroz istu puškarnicu. Posle eksplozije ove petarde ućutkan je i ostatak pušaka u kuli. Na to su iz kola iskočili i ostali napadači, razvalili kapiju i pojurili sa isukanim handžarima u unutrašnjost kule. Nekoliko ljudi je pobijeno, drugi su se predali, a ostatak je ubijen još prilikom eksplozije petardi. Tako je zauzeta kula Kruševo, koja je za samo 3 časa sravnjena sa zemljom.

Još istog dana opkolio je vojvoda Miljan i ostale 3 kule. Kulu Polimlje opkolili su Trifunović, Laban i Savo Perov sa polovinom svog ljudstva. Kulu Sućeska opkolili su Zarija Protić, Miro Dedović i Radoje Čukić sa pola bataljona, a Previju staro Karađorđevo utvrđenje komandir Zarija Bakić i stari junak, kapetan Zode Radunović, opet sa pola bataljona.

Čim je Ali-bej saznao za zauzeće Kruševa i napad na kule Polimlje, Sućesku i Previju, pozvao je odmah na oružje sve Turke Plava i Gusinja i napredovao sve do Pepića nadomak kula. I pored toga što je imao 4.000-5.000 vojnika, osećao se slabim da napadne Crnogorce i kule oslobodi. Zato je Husein-bega Redžepagića poslao Derviš-paši u donju Albaniju da od njega traži pojačanja, umesto da mu ih odvede.

Posade triju pritešnjenih kula potpuno su srušile svoje krovove zbog požara na kuli Kruševo. Ali je iduće noći padala strašna kiša te je ljudstvo, uz ostale neprilike, mnogo propatilo i od kiše. Pošto im niko nije došao u pomoć, sledećih dana predale su se sve tri kule: Polimlje sa 36, Sućeska sa 54 i Previja sa 60 vojnika posade. Među ovima se nalazilo i nekoliko begova iz porodice Redžepagića, kao i nekoliko junaka iz Nikšića, Sjenice i drugih turskih varoši. Svi su vojnici zarobljeni, a ostale je vojvoda Miljan pustio rekavši im: „Sultanove kule neka čuvaju nizami, a vi poturice čuvajte svoje sopstvene domove”. Tada su i poslednje tri kule sravnjene sa zemljom. Tokom ove akcije zaplenjeno je mnogo municije i nekoliko ostraguša koje je vojvoda Miljan podelio kao nagradu onoj dvadesetorici vojnika koji su kulu Kruševo napali iz kola.

Pred samo primirje Derviš-paša je još jednom stidljivo pokušao da se učvrsti u Crnoj Gori.

Naime, on je 11. septembra prešao visove Veljeg brda, spustio se na crnogorsko zemljište Pipere - pa se ulogorio oslonjen na Spuž i navedene visove. Usled pojave jakih crnogorskih odreda sa dva pravca, turska vojska je sutradan napustila položaje koje je držala i povukla se ka Podgorici i Spužu. Derviš-paša je sa glavninom ostao Spužu, a ostatak vojske je pod Džemail-pašom ostao u Podgorici. Počev od 12. septembra padala je stalno jaka kiša, usled čega je Morača veoma nadošla.

Pokušaj jednog turskog oklopnog broda da 14. septembra bombarduje Virpazar osujetili su topovi kule Vladičine koja se nalazi na brdu iznad ovog mesta. Ja ipak ne verujem da su crnogorske granate pričinile ladi i najmanju štetu.

Za vreme primirja Derviš-paša je pojačao svoju vojsku. U Podgoricu su stigli Krupovi topovi, a 1.000 Albanaca (ne od Mirdita) odazvalo se njegovom pozivu. U Baru se 15. septembra iskrcalo 8 bataljona i 2.100 konja. Međutim, Derviš-paša je poslao u Bosnu 4 tabora Albanaca (redifa). Tako je posle primirja raspolagao sa 62 bataljona ili 35.000 vojnika i 60 topova.

Posada tvrđave Medun zamolila je od crnogorske opsadne vojske lekove za ranjenike i bolesnike, a pored toga i hranu sve dok se ne odluči da li će biti zaključen mir ili će se i dalje ratovati. Crnogorski Crveni krst poslao je odmah u Medun ne samo lekove već i jednog lekara.

Međutim, Turci se sa Mirditima nisu mogli pogoditi. Naime, otkako je njihovog kapetana Prenka zadržao Derviš-paša u Skadru, oni su zauzeli tako preteći stav da se za zaštitu Skadra moralo detašovati 8 bataljona. Derviš-paša je najzad morao popustiti pošto je mladić tvrdoglavo odbijao da pristane na borbu protiv Crne Gore. Tako je Prenk pušten na slobodu, pošto je imenovan pašom i odlikovan Ordenom Osmanije, a obećao je da će ostati neutralan.

Ni Malisori nisu hteli ni da čuju o nekom svom kontingentu za tursku vojsku. Štaviše, oni su kod Huma krvavo odbili tursku rekviziciju koja je radi toga i došla.

Pošto su Zejbeci bili isto toliko pljačkaši kao i Čerkezi, Derviš-paša je morao nekolicinu da strelja.

 

 

 

Boj kod Klobuka

 

Sto se tiče vojnog položaja ratujućih strana, on je za Turke izgledao 2. oktobra sjajan. Muktar-paša je privukao k sebi 8 bataljona redifa (4.000 vojnika) koji su sprečavali vezu između Srbije i Crne Gore, a pošto je 1. oktobra stigao iz Foče u Trebinje i bataljon od 600 Albanaca, turske su snage u južnoj Hercegovini brojale 60 bataljona ili 30.000 vojnika sa 16 topova, ne računajući posade Mostara, Stoca, Gacka, Nevesinja, Foče, Nikšića itd.

U Albaniji je Derviš-paša dobio ponovo pojačanje izvršio regrutovanje čime su njegove snage narasle na 68 bataljona ili 40.000 vojnika sa 60 topova. Crnogorce je dakle, ugrožavalo 128 bataljona kojima su mogli da suprotstave samo 40 bataljona. Međutim, to je samo na izgled bilo nepovoljno. Stvari u suštini nisu stajale tako rđavo. Muktar-paša je u Zaslapu sa 25.000 vojnika i 8 topova bio gotovo okružen, a u svojim rukama je držao samo jedan pojas Crne Gore, dug pola sata hoda.

Derviš-paša je u Spužu imao koncentrisanih 55 bataljona ili preko 30.000 vojnika sa 36 topova, ali nije znao kuda da krene. Pored toga, njegove su se trupe još dobro sećale sramnih poraza u tri bitke, tri boja i u 12 većih borbi i bile su toliko demoralisane da je izgledalo opasno voditi ih protiv Crnogoraca. Medun i Nikšić su od početka rata bili cernirani i trpeli su glad. Crnogorci, koji su se svuda borili protiv nadmoćnijeg neprijatelja i postigli tako sjajne pobede, postali su stoga obesni i sa tolikim su prezrenjem gledali na Turke, da ih ni trostruka, četvorostruka pa ni petostruka nadmoć ne bi sprečila da napadnu neprijatelja hladnim oružjem. Stoga su mirno posmatrali kako se broj od 24.000 Crnogoraca suprotstavlja masi od 70.000 Turaka. Još nam je u sećanju kako se engleski predstavnik Monson trudio da kneza Nikolu pridobije za ponovno produženje primirja. U tome je najzad i uspeo, ali je knez Nikola postavio uslov da se blokirane tvrđave i Muktar-pašina vojska mogu snabdevati hranom samo pod kontrolom Crnogoraca. Ovaj su uslov Turci odbili kao nečastan. Zato je knez naredio Peku Pavloviću da ponovo otpočne sa neprijateljstvima i Muktar-paši preseče dovoz hrane. Na to je Peko sa tri bataljona poseo oktobra sela Vrbno, Dubočane, Jasen i Dobričevo, proterao Turke i ugrozio Grančarevo. U ovim su borbama pobijena 23 korjenička bašibozuka, dok su ustanici imali samo 1 ranjenog. Petog oktobra zatvorio je i Musić sa Melentijem drum iz Dubrovnika za Trebinje.

Turci su tada popustili i pristali na crnogorsku kontrolu, te je 6. oktobra zaključeno primirje na neodređeno vreme, na što je Pavlović odmah dobio naređenje da se povuče u Omutić. I Musić je morao da oslobodi dubrovački drum. Međutim, nisu mogli pozvati natrag vojvodu Anta Dakovića koji je imao zadatak da se sa 7 bataljona postavi izmedu Trebinja i Klobuka i na taj način opkoli Muktar-pašu, jer je ovaj samovoljno krenuo ka Ljubinju.

Zato je 6. oktobra prema Muktar-pašinoj vojsci stajalo samo 9 bataljona ili 5.000-5.400 vojnika, koji nisu imali ni pojma o tome da će Ahmed Muktar-paša podmuklo prekršiti primirje, jer su ga o njegovom zaključenju obavestili. Zbog toga su izgovori Muktar-paše u kojima on tvrdi da nije bio obavešten o zaključenju primirja neumesni. Pošto mu do sada nije uspelo da Crnogorce savlada u otvorenim borbama, računao je na prevaru. Zato je 7. oktobra u 3 časa napao Bojanje brdo (posednuto sa 4 bataljona koji su činili crnogorsko desno krilo) sa dve strane i iznenadno tukao neprijatelja, pošto su predstraže jednog hercegovačkog bataljona spavale snom pravednika.

Iznenadni napad sa toliko nadmoćnim snagama zbunio je Crnogorce, tako da su ih Turci proterali do Mirotinskih dolova i zauzeli 3 njihova šanca. Na to je dojurio Vukotić sa ostalim trupama, a pošto su u međuvremenu i ostali došli sebi od iznenadnog napada, prešli su sada svi zajedno u napad na četiri puta jačeg neprijatelja. Oni su uspeli ne samo da povrate izgubljeno zemljište, već i da na juriš zauzmu turske položaje, nateravši Muktar-pašinu vojsku u bekstvo i, goneći je do Klobuka, zauzeli su položaj na brdu Kosmač. Stoga i nije bilo preporučljivo da ih i ovde napadnu, utoliko pre što je bilo već 7 časova uveče, a sama borba je trajala punih 16 časova. Gubici Crnogoraca bili su: 51 mrtav i 103 ranjena (zvanično 45 mrtvih i 78 ranjenih). Međutim, gubici neprijatelja bili su mnogo veći. On je imao 850 mrtvih, 650 ranjenih i 15 zarobljenih. Bitka je u jednom momentu bila došla u kritičnu fazu pošto se Muktar-paša, obilaskom Ilinog brda, našao crnogorskim bataljonima na boku. Tada je situaciju spasao hrabri komandir Mitar Bjelov koji je, prezirući smrt, uveo u borbu svoja dva bataljona (Cetinje i Njegoš) i odbacio Turke sa visova na koje su se već bili popeli.

Kakve bi tek bile posledice da je Daković sa svojih 7 bataljona, umesto pred Ljubinjem, bio toga dana kod Grančareva, kao što mu je i bilo naređeno! Pucnjava topova bi ga sigurno namamila ka Klobuku te se može zamisliti kakav bi tek poraz pretrpeli Turci da su u bekstvu iznenada videli pred sobom 4.000 novih Crnogoraca. Zar se tada ne bi ponovio Vučji Do? 

Sutradan je Muktar-paša ponovo debušovao i iznenadio Crnogorce koji nisu ni slutili da bi se pobeđeni mogao odlučiti na takvu smelost. Muktar-paša je opet osvojio dva šanca, ali su ih Crnogorci odmah povratili. On sam je posle toga stajao uz samu crnogorsku granicu, gde je ostao do svršetka rata. Dva su ranjena Crnogorca zarobljena i predata turskoj bolnici. Kada je Muktar-paša saznao za to, naredio je da im se odseku glave, pošto muslimanska vera ne dozvoljava samilost prema zarobljenim nemuslimanima. Naime, Muktar-paša je bio fanatični musliman.

 

 

 

Boj kod Ljubinja

 

Ranije sam pomenuo kakva bi bila korist za Crnogorce da je u boju kod Klobuka vojvoda Anto Daković sa svojih 7 bataljona (4.000 ljudi) napao Muktar-pašu s leđa. To je imao i da uradi ali pošto je, navodno, saznao o pojačanjima koja su u pokretu od Stoca, iznenada se na svoju ruku udaljio i napao Ljubinje.

Posadu ove varoši odlučno su potpomogli meštani. Ona je izdržala gotovo ceo dan, nadajući se stalno snagama koje će je deblokirati.

I stvarno, od Stoca su nastupala 2 tabora. Međutim, Daković se nije dao zbuniti već im je ususret poslao jak odred koji ih je naterao u divlje bekstvo. Odmah zatim je Ljubinje zauzeto na juriš. Tada je nastalo strašno klanje koje se završilo spaljivanjem cele varoši, pri čemu je u požaru izgoreo ostatak posade pa i nekoliko žena. Ovaj je boj stajao Turke 1.500 mrtvih, dok su Crnogorci imali svega 34 mrtva i 99 ranjenih; zaplenili su 1.250 ovaca i koza, 150 goveda i 50 konja. Smatra se da je Daković prihvatio ovakav način vođenja rata (paljenjem) pod uticajem vapijuće želje za osvetom ustanika iz Popovog polja kojima je Muktar-paša u avgustu spalio 14 sela. Daković je ipak uzet na odgovornost jer je, nasuprot izričitoj zabrani kneza, palio u ratu. Pored toga, knez Nikola je povodom toga izrazio stranim predstavnicima svoje iskreno žaljenje i nezadovoljstvo.

Komandu nad 7 bataljona preuzeo je tada Peko Pavlović. Da bi nešto uradio, otpočeo je 13. oktobra „opsadu” Bileće. Da bi se oslobodilo to mesto, došlo je odmah 5 bataljona pod komandom Šaćir-paše. Iako je Pavlović bio gotovo dvostruko jači, odstupio je bez borbe, pošto je protivnika veoma precenio. Ipak mislim da to za Peka predstavlja veliku sramotu, jer se pred neprijateljem ne odstupa dok se čovek ne uveri u njegovu nadmoćnost.

U to vreme se vrlo živo pregovaralo oko primirja ali je knez Nikola odbio šestomesečno primirje koje mu je nudila Porta.

Osamnaestog oktobra se Osman-paša ponova vratio na Cetinje. Dvadeset trećeg oktobra se kod Klobuka razvila beskrajna obostrana topovska paljba. Tom prilikom je porušen novi drveni most preko Trebišnjice kod Grančareva, time je Muktar-paša bio odsečen od Trebinja. Ali to, pri onako slabom vođenju rata, nije imalo nikakvih posledica.

Muktar-paša je hteo da se osveti zbog spaljivanja Ljubinja pa je poslao 200 nizama i 1.500 bašibozuka da od Trebinja do Neretve rekviriraju svu stoku, opustoše sva polja u dolini Šume i spale sva još neoštećena sela.

Pad Meduna³³ pobudio je opštu bojazan da će pasti i mnogo jača i daleko važnija tvrđava Nikšić. Naime, ona još od 20. avgusta nije primila nikakvu hranu, usled čega je trebalo otpustiti čak neregularne trupe posade. Krajem meseca se Muktar-paša najzad odlučio da za deblokadu pošalje 20 bataljona, na šta je Vukotić svoju opsadnu vojsku, koja se sastojala od 4 bataljona, pojačao još sa jednim bataljonom i 3 topa. Pošto su ustanici na klancu Duga držali 3 jaka utvrđena položaja, ne možemo pretpostaviti da bi 8.000 Turaka uspelo da uradi ono što u junu nije uspelo Muktar-paši sa 20.000 vojnika protiv samih ustanika. Ali, primirje je svemu učinilo kraj.

 

 

 

Bitka kod Danilovgrada

 

Nezadovoljan što ima na raspolaganju samo 68 bataljona, Derviš-paša je izdao nov proglas Albancima, ali je time uspeo da dovede samo 300 vojnika iz Skadra. Sposobne za vojsku Albance koji se nisu odazvali ovom pozivu, verovatno nije mnogo vređalo to što su im Turci označili kuće krstovima.

Pre nego što budemo prešli na ofanzivu Derviš-paše, opisaćemo boj kod Lipova.

Četvrtog oktobra je 1.500 Turaka iz Kolašina napalo selo Lipovo čija je posada brojala 450 Crnogoraca. U zvaničnom izveštaju stoji samo da su Turci bili odbijeni, ostavivši na licu mesta 450 mrtvih, dok su ranjene odvukli. Crnogorci tvrde neverovatnu stvar da su imali svega 1 mrtvog i 12 ranjenih.

U međuvremenu je i Derviš-paša završio pripreme i 8. oktobra otpočeo ofanzivu. Ne može se tačno navesti jačina njegove vojske. Neki tvrde da je raspolagao sa 30, a drugi opet sa 50 bataljona. Slažem se sa poslednjim brojem jer ne mogu da shvatim zašto bi Derviš-paša, koji se nikad nije osećao dovoljno jakim i koji je stalno tražio pojačanja, od svojih 68 bataljona poveo u borbu samo 30. Ako se odbije 18 bataljona posade, više je nego verovatno da je on krenuo sa 50 bataljona ili 30.000 vojnika i sa 36 topova. Sa ovom je, dakle, vojskom upao 8. oktobra iz Spuža u Bjelopavlićku nahiju, poseo vis Visočicu i preko dana održavao živu artiljerijsku vatru u pravcu Martinića, nadajući se da će ovo selo, čija je posada brojala svega 3 crnogorska bataljona, zapaliti i time proterati neprijatelja, u čemu je najzad i uspeo.

Sutradan (9. oktobra) krenuo je ka Maljatskim visovima na kojima je bio 1 bataljon sa perjanicima (ukupno 650 boraca). Ostala 2 bataljona vodio je ministar vojske pop Ilija Plamenac Turcima pravo u bok. Ali pošto je s 1.800 boraca bilo nemoguće pobediti 30.000 neprijateljskih vojnika koji su imali i toliku artiljeriju, Crnogorci su se morali povući, a Derviš paša je poseo Maljatske visove.

Međutim, crnogorska Južna vojska bila je spremna za opšti napad. Još se sećamo da se ona sastojala od 4 bataljona Crnogoraca i 3 bataljona Kuča i katolika. U Danilovgradu se nalazilo 10 bataljona koje je knez tamo doveo, a koji su više od mesec i po dana sedeli skrštenih ruku. Tako je Južna vojska imala sada 17 bataljona, od kojih su se kod Meduna morala ostaviti ona 3 bataljona Kuča radi sprečavanja deblokade ili ispada. Za napad na Derviš-pašu stajalo je, dakle, na raspolaganju svega 14 bataljona ili 8.400 boraca. Sa tim snagama trebalo je napasti četiri puta jačeg neprijatelja i to na otvorenom polju. To je bio tako težak zadatak i teško da bi uspeo i u sukobu sa protivnikom manje nesposobnim od Derviš-paše. Ali je ovde bog rata očigledno bio na strani Crnogoraca.

Desetog oktobra je Derviš-paša polako i oprezno napredovao ka Danilovgradu koji je od turske granice udaljen svega jednu milju.

Vojvoda Plamenac je sa svoja 3 bataljona odstupao korak po korak, braneći svaku stopu žestokom vatrom, tako da je plašljivi Derviš-paša mogao napredovati samo brzinom puža. Međutim, vojvoda Stanko Radonjić je odjednom napao od Zagarča i udario na levi dok Turaka otvorivši tako jaku vatru, da su Turci od njegova 4 bataljona pomislili da ih ima dvaput više. Stoga se nisu ni usudili da ga napadnu, bojeći se da se Crnogorci ne pojave i sa drugih strana. Ali, baš do toga je i došlo kad je Vojvoda Jole Piletić sa dva bataljona prešao Spušku ravnicu i reku Zetu, zauzeo u pozadini neprijatelja Velje brdo i spremao se da ga napadne.

Napadnut tako sa tri strane, Derviš-paša se obeshrabrio i nije više znao šta da radi. Ako imamo u vidu da su Crnogorci angažovali ovde samo 9 bataljona koji su, pored toga, odvojeno krstarili oko 50 turskih, ne možemo da shvatimo zašto Derviš-paša nije pokušao da se ugura između ta tri crnogorska odreda i da ih pojedinačno uništi svojim nadmoćnijim snagama (koje je, pored toga, podržavalo još i 36 topova). Zar se može pretpostaviti da će 5.400 vojnika, podeljena još i u tri odreda, u sukobu na otvorenom polju, izići kao pobednik iz borbe sa masom od 30.000 vojnika koju podržava tako jaka artiljerija?

Dok se Derviš-paša još kolebao, stigao je izveštaj zbog koga je odmah doneo konačnu odluku. Naime, vojvoda Marko Miljanov je sa 5 bataljona napustio položaje ispred Meduna, krenuo prema Podgorici i preduzeo mere da Derviš-paši preseče odstupnicu. Ovaj plašljivi i strašljivi “vojskovođa” zadrhtao je pri pomisli da može doživeti Sedan, te je naredio odstupanje. Ovu su odluku Crnogorci radosno pozdravili i oni bi, po svom običaju, rado napali Turke handžarom. Ali, srećom, komandanti su sprečili takvu nesmotrenost koja bi se možda završila i porazom ako bi se neprijatelj koji odstupa doveo do očajanja. Derviš-paša se najzad zaustavio na visovima Visočice kako bi, kao i Muktar-paša, mogao tvrditi da se nalazi u Crnoj Gori, iako su obojica bili udaljeni od granice samo pola sata hoda, dok su im se štabovi nalazili u Spužu i Klobuku.

Gubici koje su Turci pretrpeli u ovoj trodnevnoj bici bili su zamašni: bojište je pokrivalo 700 mrtvih, a sledećih dana je bolnici u Skadru predato 1.600 ranjenih, tako da se ukupni gubici Turaka mogu ceniti na najmanje 2.500 vojnika, ako se uzmu u obzir i ranjenici, nesposobni za transport, koji su ostali u Spužu i Podgorici. Crnogorci tvrde da su izgubili samo 100 boraca. Međutim, ako se ima u vidu da su na slabo zaklonjenim položajima morali da izdrže topovsku i puščanu vatru toliko nadmoćnog neprijatelja, iako je ovaj vrlo slabo gađao, ovaj bi se broj morao pomnožiti sa pet. U gubitke koje su pretrpeli Turci moramo uračunati i dve paše. Abdi-paša je poginuo u borbi za Maljatske visove, dok je Dželadin-paša umro uskoro posle bitke od smrtonosnih rana. On je, odmah pošto je Muktar-paša bio naredio da ga uhapse, pohitao u Carigrad da optuži svog komandanta za potpunu nesposobnost i da traži njegovo smenjivanje. U tome nije uspeo ali je zato bio premešten kod Derviš-paše. On je po rođenju bio Poljak i zvao se Berzecki.

Četrnaestog oktobra učinio je Derviš-paša još jedan stidljiv pokušaj da se utvrdi u Crnoj Gori. Naime, on je prema Novom Selu, koje je ležalo nešto južnije i koje su Turci zvali Jenikej, uputio tri i po bataljona nizama, jedan bataljon Zejbeka i 1/2 bataljona dobrovoljaca, ukupno 3.000 vojnika sa 4 topa. Tamošnje su se predstraže, pošto su ubile 15 Turaka, povukle u selo, ostavivši 4 mrtva. Selo su Turci obasuli granatama i zapalili. Međutim, Radonjić je dojurio sa pojačanjima i oterao Turke u Spuž. Ovaj je pohod stajao Turke 400 vojnika, usled čega je Derviš-paša izgubio svaku volju za nove akcije, i to tim što je i odred Zejbeka, koji je 10. oktobra krenuo iz s. Dinoša, bio na Ćemovskom polju, jugoistočno od Podgorice, napadnut, rasturen, a većim delom i poubijan.

Dok je Derviš-paša razmišljao šta bi dalje radio, stigla ga je 20. oktobra kao grom iz vedra neba vest da je tvrđava, Medun kapitulirala i predala se na milost i nemilost Crnogorcima.

Naime, Medun su 6. oktobra snabdeli Crnogorci hranom za 14 dana. Sada se predao. Crnogorcima je palo u ruke 500 zarobljenika (5 viših i 13 nižih oficira, 380 nizama, 60 Zejbeka i 30 dobrovoljaca), 4 topa, 1 zastava i celokupna municija. O tome je Božo Petrović podneo knezu sledeći izveštaj:

Već 4 meseca opsađuju Vaše junačke trupe Medun. Pod njegovim zidinama naša je vojska morala izdržati dve velike bitke u kojima su toliko sjajne pobede pripale Vašim junacima. Pod ovim je zidinama poginulo preko 10.000 Turaka, ali je tu našlo smrt i mnogo naše braće. Prežalimo ove žrtve jer je Medun danas Vaš! Pet stotina zarobljenika turske posade, topovi i celokupna municija, pali su kao nagrada u ruke Vaših junačkih boraca. Ziveo knez! Živela kneginja! Ziveo prestolonaslednik Danilo! To sa mnom kliče cela vojska.

Pad Meduna je knez, prirodno, “proslavio”, jer je on bio prosto rođen za priredivanje tih teatralnih komedija. Cetinje je noću bilo svečano osvetljeno na taj način što je svaki patriot nalepio na prozorsku dasku dve sveće ili ih slikovito stavio u flaše. Nije izgledalo ružno ni ono što je uradio jedan “bogataš”. Naime, on je za domovinu žrtvovao tri sveće, od kojih je jedna stajala u svećnjaku, druga u flaši, a treća je bila skromno nalepljena na prozorsku dasku.

Dvadeset četvrtog oktobra stigla je na Cetinje zarobljena posada. Pošto se knez hvalisao defilovanjem (ali tek posle odmaranja) Turci su morali pred njim prodefilovati sa spuštenom zelenom zastavom prorokovom, a potom je služeno svečano blagodarenje. Za ovu priliku crkva je bila iskićena sa 45 zaplenjenih turskih zastava. Onda je otpušteno 120 bolesnih vojnika i 13 oficira.

Sva ta komedija morala se, razume se, dopuniti podelom ordenja. Tako su odlikovani: Ilija Plamenac crnogorskim dvorskim Ordenom sv. Petra, a Marko Miljanov Ordenom Danilove zvezde (“za slobodu Crne Gore”³⁴). Istine radi moramo napomenuti da su ova dva junaka svoja odlikovanja u punoj meri i zaslužila. Knez Milan, od koga je knez Nikola primio čestitanje (poznato je da je i to bila kneževa slabost), odlikovao je Takovskim krstom vojvode: Vukotića, Plamenca, Pavlovića, Sočicu, Baja Boškovića (koji je u međuvremenu umro³⁵) i - Boža Petrovića! Otkud Savle među prorocima? Otkud Pilat u vjeruju? Otkud Božo među junacima?

Medun, sa njegovih 7 kula, sravnili su Crnogorci odmah sa zemljom pomoću dinamita.

Kada je saznao za pad Meduna, Derviš-paša se prosto skamenio. U svojoj bujnoj mašti je već video kako su ga Crnogorci opkolili, odrubili mu glavu, ispekli ga i ko zna šta sve još. Stoga je odmah naredio povlačenje i ono je otpočelo u takvom neredu da je više ličilo na pravo bekstvo. Ni u Spužu, pa ni u Podgorici, nije se osećao sigurnim od tih tako strašnih Crnogoraca. “Samo što dalje od kaur-Kara Daga, od tih opakih crnih brda”, vikao je Derviš-paša i žurio gonjen od Crnogoraca sve do s. Mala Hoti i Grude na Skadarskom jezeru, gde se njegova vojska, usled masovnog dezertiranja, svela na svega 22.000 vojnika. Pošto su se tako osigurali s leđa, Crnogorci su se sada razmileli po Albaniji i presekli vezu Podgorica - Skadar. Trideset prvog oktobra otpočelo je bombardovanje Podgorice sa 4 topa koji su zaplenjeni u Medunu. Crnogorci tvrde da su uništili jednu tursku bateriju.

 

Prvog novembra oslobodio je knez sve zarobljenike sem  oficira. Sutradan je zaključeno primirje,³⁶ a demarkaciona linija povučena je tako da je svaka strana ostala na mestima koja je u tom trenutku držala. Blokirana mesta imala su da i dalje ostanu pod blokadom i da se prema potrebi snabdevaju hranom. Ustanici su se proglasili sastavnim delom crnogorske vojske, te je i njih obuhvatilo primirje koje je produženo od 31. decembra do 28. februara. Ono je, zatim, zbog mirovnih pregovora bilo produženo do 20. marta i najzad do 12. aprila. Pošto su odbačeni crnogorski zahtevi koji su pre toga bili svedeni na skromnu meru, Crna Gora se od 13. aprila našla opet u ratu s Portom.

Ako ova knjižica bude povoljno primljena, neću propustiti da u svoje vreme objavim i rat Crne Gore protiv Porte 1877. godine.

 

 

 

Završna reč

 

Ako rekapituliramo rezultate ovog slavnog rata, videćemo da se 124.800 Turaka uzaludno trudilo 4 meseca da likvidira 27.000 Crnogoraca i ustanika. Naprotiv, ta turska masa je bila pobeđena u 4 bitke, 6 borbi, 9 većih i 17 manjih okršaja, dok je odnela pobedu samo u 2 okišaja blagodareći svojoj nadmoćnosti. Pošto ne želim da mi se prebacuje zbog preterivanja, svoju ću tvrdnju odmah i dokazati.

U početku rata su posade Trebinja, Bileće, Nikšića, Gacka, Nevesinja, Stoca, Kleka, Zaloma, Ključa, Goranskog, Klobuka i mnogih kula brojale ukupno 14.000 vojnika. Iz Mostara je Muktar-paša krenuo sa 9.000 vojnika. Do bitke kod Vrbice pristiglo mu je 1.200, do 1. septembra 7.600, do primirja 10.000, a do 1. oktobra 4.000 vojnika (2.000 vojnika koje mu je poslao Derviš-paša računam u albanski front). Prema tome, Turci su postepeno upotrebili  u Hercegovini 45.800 vojnika. U Albaniji je stajalo pri izbijanju rata 11.500 vojnika koji su, međutim, služili kao posada mnogobrojnih utvrđenja i tvrđava, a do 10. jula bili su pojačani sa 9.000 vojnika. Do 1. avgusta stiglo je 12.000, a do 14. avgusta još 13.000 vojnika. Posle bitke kod Meduna stiglo je do 1. septembra usled neprekidnog traženja Derviš-paše još 13.200, a do primirja daljih 5.000 vojnika. Za vreme primirja vojska je bila pojačana sa 3.000 vojnika, a 300 je regrutovano u Skadru. Prema tome, Turci su na južnoj granici Crne Gore uveli postepeno u borbu 67.000 vojnika. U Vasojevićima su ispočetka posade Berana, Kolašina i mnogobrojnih kula brojale ukupno 5.500 vojnika, ali je u julu u borbu ušlo još 3.500, u avgustu 2.000, a u septembru i oktobru 1.000 Plavljana, Gusinjana i drugih, tako da su Turci ovde angažovali postepeno 12.000 vojnika. Crnogorci su na ratište uputili 16.700 boraca. Uz to je došlo još 6.000 Hercegovaca, 1.500 Kuča, 1.500 Vasojevića, 700 katolika sa Zatrijepča itd., 114 Rusa, 300 drugih dobrovoljaca, 250 boraca iz predela južno od Skadarskog jezera, što ukupno iznosi nešto preko 27.000 boraca. U početku rata bilo je u crnogorskoj vojsci i 3.000 Bokelja, Dalmatinaca i ostalih austrijskih podanika, ali su oni još pre prvog sukoba s neprijateljem poslati svojim kućama, te se u ovaj broj ne mogu uračunati.

Što se, pak, tiče obostranih gubitaka, za njih sam sastavio sledeću tablicu koja je verovatno najtačnija; procene se nalaze u zagradi.

Prema tome, Turci su imali ukupno u mrtvim, ranjenim i zarobljenim 36.937 vojnika, a Crnogorci 3.602. Crnogorci su zvanično imali samo 700 mrtvih i 1.300 ranjenih, ali smatram da je gornji broj pravilniji³⁷. Oni su zaplenili oko 16.000 pušaka, od kojih 10-12 ostraguša, 13 topova, 1 armijski barjak i 47 bataljonskih zastava; zauzeli su 1 tvrđavu (Medun), 4 fora (Zalom, Ključ, Hutovo i Zlostup), 17 kula i blokhauza, 5 šančeva (bez onih koji su zauzeti za vreme bitke, jer je, na primer, samo za vreme bitke kod Meduna zauzeto 25 šančeva). Zaplenjeno je oko 1.000-1.500 konja i 10.00-12.000 grla sto- ke. Broj zaplenjenih jatagana, sabalja, pištolja i revolvera ide na hiljade. Isto tako su zaplenjene ogromne količine municije i hrane.

Prema tome, Crnogorci se mogu ponosno osvrnuti na svoje ratovanje. Na žalost, patriotima se pri svoj radosti zbog pobede nameće i gorko razmišljanje o tome šta se sve još moglo učiniti da je komandovanje bilo bolje, a naročito kod Severne vojske. Knez Nikola i njegov načelnik stana natovarili su na sebe tešku krivicu. Ali na to ne misli velika većina Crnogoraca. Oni ponosito uzvikuju:

Pokazali smo Evropi da smo dostojni svojih očeva i dok mi živimo Crna Gora će biti slobodna kao što je to i do sada uvek bila!

¹ Čitalac bi uz ovu knjigu morao svakako da ima dobru kartu Crne Gore. Karta koju je u 5 sekcija izdao austrijski Vojnogeografski institut već je rasprodata, ali bi zato mogle poslužiti sekcije k 11, k 12, L 12 (Crna Gora, Hercegovina, severna Albanija i južna Bosna), koje je, kao deo centralne Evrope (u razmeri 1:300.000) izdao isti Institut. Sekcija Crne Gore je, u stvari, samo deo reprodukovane karte manje razmere na kojoj su učinjene znatne ispravke, pri čemu je učestvovao i sam pisac. Cena svake sekcije je 70 krajcara. - Prim, autora.

 

² Postoji nekoliko izvora o brojnom sastavu crnogorske i turske vojske u ratu 1876-8. Najsigurnijim se moraju smatrati podaci koje daje knez Nikola u Memoarima (Zapisi, knj. XIV, 193-203; XV, 132-141). Detaljniji podaci mogu se naći u zvaničnoj publikaciji Pedeset godina na prestolu Crne Gore (Cetinje, 1910, 52-73). Delimične podatke daje Gavro Vuković (Hercegovački i vasojevićki ustanak 1875. i 1876. god. Sarajevo 1925; Opsada Bara 1877 god. Sarajevo 1930; Rat 1876. Crne Gore sa Turskom Vučji Do, Fundina, Velež, Trijebač, Maljat, Omutić, Rasina Glavica, Visočica itd. Cetinje 1929; Vojvoda Miljan Vukov i Vasojevići 1820-1866, Cetinje 1932; Opsada grada Nikšića 1877, Sarajevo); J. Holeček, Za slobodu slike i crte iz crnogorskih i hercegovačkih bojeva protiv Turaka, knj. I, Novi Sad 1880, knj. II, Novi Sad 1881 (prevod K. Dančina); Беляев Русско-турецкая война, 1877-1878 g., Moskva 1956, 57-63 Na ove izvore ukazujemo zato što o sastavu i rasporedu crno- gorske i turske vojske u operacijama ovoga rata navedeni i drugi autori daju ponekad različite podatke, pa da ne bismo opterećivali tekst, nismo svuda ukazivali na te razlike, sem na mestima gde je to bilo zaista nužno. Prim, B.P. i T.N.

 

³ Preuzimajući podatke iz starije istorijske literature, autor smatra da je odlaskom Skender-bega (1521) otpočeo novi period u istoriji Crne Gore, tzv. epoha vladika iz raznih plemena. B.P. T.N.

 

⁴Međunarodna komisija za razgraničenje Crne Gore s Turskom završila je posao na terenu u martu 1859, a protokol o razgraničenju potpisali su ambasadori velikih sila u Carigradu aprila 1860 god. Prim. B.P. i T.N.

 

⁵ Nazivi lokaliteta u originalu nisu uvek tačni. U prevodu su dati po današnjim kartama. Ukoliko se kasnije naziv nekog mesta promenio, naveden je u zagradi uz raniji i sadašnji naziv. Prim. red.

 

⁶ Već od početka hercegovačkog ustanka zvanična Crna Gora je nastojala da dođe do zajedničke srpsko-crnogorske akcije u Hercegovini i Bosni. Tek u februaru 1876. god. došao je na Cetinje delegat vlade Srbije sa predlogom “tajnog ugovora o savezu Srbije 1 Crne Gore” i “tajne vojne konvencije”. Međutim, u tekstovima ovih dokumenata bilo je predvideno da se strane ugovornice sporazumeju o ratu tek ukoliko do njega dođe, iako su crnogorski zvanični krugovi insistirali da se rat objavi odmah. Ipak je ubrzo posle toga, početkom juna (28. V) došlo do potpisivanja ovih dokumenata u Mlecima. Prim. B.P. i T.N.

 

⁷ Pisac verovatno misli na vrstu dvokolica, što se oseća u daljem tekstu. - Prim prev.

 

⁸Autor ovde greši jer identifikuje dva odvojena plemena Kuče i Bratonožiće. - Prim. B. P. i T.N.

 

⁹ Detaljne podatke o snazi i rasporedu celokupne turske vojske na početku i kasnije tokom rata 1877-8 dao je sovjetski vojni istoričar Beljajev u iscrpnoj monografiji Русско-турецкая война Prim, B.P. 1 T.N.

 

¹⁰ Knez Nikola takođe govori o vraćanju bokeljskih dobrovoljaca, ali ne navodi njihov broj (Zapisi, XIV, 80-81). Prim, B.P. T.N.

 

¹¹ Tekst ovog proglasa daje se po originalu (Zapisi, XIV, 78-80). Prim. B.P. i T.N.

 

 

¹² Stanko Radonjić je, dakle, sukrivac za neuspeh Crnogoraca u ovom ratu. To je razlog zbog koga sam ga tako strogo ocenio u svojoj knjizi “Crna Gora i Crnogorci”, iako sam posle temeljitih istraživanja došao do ubeđenja da glavnu krivicu snosi sam knez, a najverovatnije i njegov zao duh Popović. Mislilo se da je Stanko Radonjić moj lični neprijatelj, ali to nije tačno. On je prema meni bio uvek sušta ljubaznost i ja nisam imao s njime nikada ni najmanju prepirku. Ovakvo moje rđavo mišljenje o njemu samo je posledica mog patriotskog srca ogorčenog zbog njegovog velikog udela u neuspehu nacionalnih planova. Prim. autora.

 

¹³ Autor pogrešno naziva Glavni stan crnogorske vojske generalštabom. Glavni stan sačinjavali su najistaknutije vojvode, ali je odlučujuću reć u komandovanju imao knez Nikola. - Prim. B.P. 1 T.N.

 

¹⁴ Crnogorska vojska nije imala organizovanu vojnu obaveštajnu službu. Neke podatke dobijala je od hercegovačkih ustanika, ali oni nisu bili uvek pouzdani i detaljni, pogotovu kad se radilo o snagama i rasporedu turske vojske van ustaničkih područja. Prim. B.P. i T.N.

 

¹⁵ Autorova primedba o izdvajanju odreda od sedam bataljona i njegovom upućivanju u Klek donesena je pošto se pokazalo da Turska nije izvršila iskrcavanje u Kleku. Međutim, zamašan vojni pohod u dubinu Hercegovine nije se mogao zamisliti bez obezbeđenja zaleđa, makar crnogorskom Glavnom stanu i bila poznata činjenica da Austrija nije bila voljna da dozvoli dalja iskrcavanja turske vojske. Možda bi mogla da se stavi primedba u pogledu jačine ovog odreda. - Prim. B.P. i T.N.

 

¹⁶ Ovaj napad je izvršen bez znanja kneza Nikole. U njemu su uzeli učešća Piperski i Ozrinićki bataljon uz gubitke od 50 mrtvih i ranjenih (Zapisi, XIV, 142-3). Zbog izvođenja ovog napada privremeno je bio degradiran komandant Piperskog bataljona (G Vuković, Rat 1876, 8-9), Prim. B.P. i T.N.

 

¹⁷ Autor za datum upućivanja Pavlovićevog odreda uzima dan kad je održano savetovanje na Ublima (G. Vuković, Rat 1876, 4) izvršen raspored crnogorske vojske, dok vrhovni komandant knez Nikola tvrdi da je on o tome doneo odluku na Crnom kuku, tj. jedan dan ranije, 24. VI/6. VII. (Zapisi, XIV, 81), - Prim. B.P. 1 T.N.

 

¹⁸ Po oceni crnogorskog vrhovnog komandanta (Zapisi, XIV, 144-5) crnogorska vojska, bez teškog naoružanja, nije bila sposobna da napada na turska utvrđena mesta kroz Hercegovinu, u uslovima kad je bilo sasvim izvesno da je turska komanda obrazovala manevarsku grupu od 15 tabora pod komandom Muktar-paše. Zato je boj kod Bišine imao za cilj da se isprobaju snage protivnika, pa tek onda da se donese odluka o prihvatanju odlučujuće bitke,- Prim. B.P. i T.N.

 

¹⁹Na drugoj sednici crnogorskog Ratnog savjeta od 15/27. VII 76, uveče u Vrbici, upravo je odlučeno obrnuto. Pošto je vojska raspoređena u 4 brigade, kojima su tačno označeni sektori fronta, odlučeno je da se stupi u odlučujući boj sa neprijateljem. - Prim. B.P. 1 T.N.

 

²⁰ Autor svojim komentarima o početku vučedolske bitke nameće čitaocu utisak da je bitka bila sasvim nepripremljena i da se nije razvijala po određenom planu. Crnogorska glavna komanda bila je donela odluku da se turska vojska pusti duboko u crnogorski raspored i da se posle puščane vatre, koja je inače trajala više od jednog sata (Zapisi, XIV, 147), nametne protivniku bliska borba nožem.  Prim, B.P. i T.N.

 

²¹ Brigadnog generala turske vojske Selim-pašu posekao je vojnik Cucko-ćeklićkog bataljona, Ðoko Lazarev Popović. - Prim. B.P. IT.N.

 

²² Po podacima koje daje knez Nikola, Turci su imali 4.000 izbačenih iz stroja, među kojima i dva generala, dva pukovnika, osam komandanata bataljona i 60 drugih oficira. – Prim. B.P. i T.N.