Братоножићи
а) Географија
Братоношко племе заузима најсјевернији дио Зетске нахије и дијели се
на Горње Братоножиће или Брскут и Доње Братоножиће или само Братоножиће;
оно се пружа између сусједнијех племена: Куча са истока, Пипера са запада, Роваца
и Лијеве Ријеке са сјевера. Братоножићи заузимају оно кршно и неравно земљиште
између ријека Мораче и Мале Ријеке; њих раздваја од Пипера р. Морача од
Крушевачке Луке у сјевер до угла, који чини р. Морача са брдашцем Острвицом у
југ, у дну поља Морачице. Ова водена линија, која раздваја Братоножиће од
западног им сусједа Пипера, са којим су много крвили се и непријатељствовали,
била ба дуга до четири сахата пјешачког пута. Са југа дијели Братоножиће од
Куча, односно кучког села Биоча, сухопутна линија, која иде од угла брда
Острвице и р. Мораче, осојем Остранце на Јелин Дуб, куда пролази главни друм,
„џада“, за Васојевиће и Морачу, ту се налази и један кучки хан, који остаје у
кучком худуту даље ова линија иде с Јелина Дуба на Лајковића Главицу па на Бунац
на Малу ријеку, гдје се налазе 2-3 млина, од који јех је један Братоношки. Ова
кривудаста сухопарна линија била би дуга до један сахат пјешачког пута. Од
истока иде водена линија, Мала ријека, која раздваја Братоножиће од сродног и
пријатељског им племена Куча, са којијем су у друштву много крви пролили у
борби са Арнаутима да очувају своју независност, у вријеме племенског
сепаратизма. Ова линија пружа се од Бунаца у југ до Ножице у сјевер, под
Стравче одакле Мала ријека почиње носити своје име, у размаку близу до 4 уре
пута; а сјеверна линија, која би одвајала и међашила Братоножиће од сјеверни
уреди Роваца и Лијеве Ријеке, односно Васојевића била би она која иде од
Крушевачке Луке на Морачи потоком Крушевицом до извора на Крушевице (ливаде) -
ова линија дијели Братоножиће и Ровце; - с Крушевице иде даље на ровачки пут,
па њим на васојевачко село Птич близу Марнића куће, која је позната из
племенске борбе братоношке и васојевићке - о њој постоји народна пјесма - па
одатле иде на Обод, Лутовски катун, па на Голу страну, на Камену главу, на
Маклен па на Ножицу, а одатле Ножицом на Малу ријеку под Стравче. Ова
кривудава, сухопутна линија дуга била би до 2 сахата наравног пута.
Међу повученим међама простиру се Братоножићи, који се пружају од југа
у сјевер до 4 сахата пјешачког пута, од истока у запад средином до 1½ сат,
сјеверним крајем до 2 а јужним до један сахат пута лаганог, ћираџијског; они са
својим међама чинили би једну геометријску фигуру која би најближа била
трапезоиду, *) земљиште је кршевито и не равно; највећа су брда у сјевероисток
Вјетерник, планина браства Балевића, камо спадају села: Пелев Бријег са Зминцем
и Бољесестром, Вилац и Киселица, а обрастао је самом буковом шумом; на њему су
највећи врхови Анташевац, на коме је подигнута једна камена пирамида, коју тамо
зову “нумеро”; мањи су врхови у Вјетрнику: Борово брдо, Камена глава, Пранљивац
и др. у сјевер: Сиљевик, лутовска планина, богата буковом шумом и пашом; поред
букве у овој лутовској планини има: борова, тисе и нешто мало јеле; највећи
врхови на њему су: Вилино Коло, Мач, Глава од Лазина и др; Платије, које се
пружају лијевом обалом р. Мораче од Дубочице, гдје постоје 2-3 лутовске колибе,
па до Крушевачке луке; ово је најбогатије пасиште у Братоножићима својина је
обћине лутовске, а обрасло је јасеном и зановијетом. У Платијама је највећи врх
гола и кршна Јаворачка Пећина у подножје које је смјештене село Лутово, које се
дијели на Лутово и Гусиће. За Платије се везују дуж обале р. Мораче Небашке
стране, Липа и Лесине, својина пелебрешка и косјеничка, а за ове се опет везује
у истом правцу, који иде од сјевера к југу пашом и јасенон и шумом богата Доња Гора, својина
вилачка и Калуђерово Брдо, својина манастира Дуге који се налази у подножју
истог на лијевој обали р. Мораче. У западном подножју Калуђерова Брда, не
далеко од манастира смјештено је селце Дуга, које насељавају браство Вујовићи
са Селина (6 кућа). Мало јужније у истом правцу шири се највећа и најљепша
братоношка раван Морачица, која се простире између Дуге, Калуђерова Брда, Острвице
и Селине Главе и Мораче у размаку од 20 минута дужине и 10 ширине. На сјеверној
страни истог смјештено је село (до 10 кућа) Павличићи, које насељава браство
Балевићи и Лајковићи, који происходе од онијех Павличића у Бјелопавлићима. Сва
ова именована мјеста и брегови, пружају се у правцу од севера к југу и
заузимају западни дио братоношког земљишта. Десном обалом Мале Ријеке пружају
се у правцу од југа к сјеверу: Јелин Дуб, Поткрт, гдје је село истог имена,
Грабовице. Пореднице, Морашица, Парачка страна, гдје се находи парачки убао,
Тврде стијене, богате рујевином и липом, на врху којијех се налази село од 20
домова Сеоштица, Малиник, највећи од свију, Обла Пећ и Хајдучка Пећина, гдје
Мала Ријека прима р. Ножицу, у коју се од сјевера слијевају Лијева Ријека или
Ковачница и Поток од Леваја и ријеку Брскут. Мала ријека није ништа друго него
продужење р. Ножице, која иде од моста на Ножици, куда води “џада” од Подгорице
и Андријевицу и гдје постоје 2-3 хана, неколико кућа и млинова све то носи име Ножица,
па правце у исток до Хајдучке Пећине у дуљину до 12 сата пута. У том путу од по
сата пута хода прима Ковачницу или Лијеву ријеку и Поток од Леваја. Код
Хајдучке Пећине Ножица скреће свој ток од истока југу, пошто обиђе Хајдучку
Пећину и прими ријеку Брскут иде право у југ и зове се Мала ријека. Хајдучка
Пећина, гдје се и данас познају трагови хајдучког стања, чини један гребен. Ово
је источка страна братоношког земљишта Средином Братоножића дижу се главице,
које заузимају једну половину братоношког земљишта: Попова Страна, у подножју
које је село Вилац, Вуково Осоје, Љајков Бријег, Чектуља, Присојница или Дебели
Бријег, Крајиште, око кога су два братства једног поријекла. Пељевчани и
Кисјешчани, водили рат на смрт и живот читаво по године од Госпођина-дана до
Мученика, коме да припане Веља и Мала Градина, у подножју које је село истог
имена. Вељи и Мали Грабовник у источном бату којијех је повећи до Зминац са
селом истог имена и једном повећом локвом коју зову “Језеро”; Робова и Гунова
Глава, Гомила, на којој се налази клопотска црква, храм св. Вознесења,
Клопотска скала и др. Брегови ови, као и све остало земљиште обрасло је гором,
коју поглавито саставља зановает и јасен и чини главну пићу ситнијој марви, о
којој становници овог земљишта поглавито и живе. Поред јасена и зановијети има
још: шуме или лијесковине, дријена, од кога се пече ракија у велико (као у Бару
од смокава, а у Шестанима од мурава), куновине, маклена, црнограба, бјеловине,
церовине, грабоване, смреке, руја, липе; винова лоза доспијева до Пељевог
Бријега и Кисјелице; даље у сјевер је нема, а смоква, шипак не прелази
Клопотску Скалу. Има шљиве по гдје-гдје крушке и јабуке, трешње мало. У осталом
воће слабо се гаји, те о њему не заслужује ни говорити. Споменути нам је још
једну братоношку раван. Јаблан који се находи на сјеверној граници братоношкој,
међу Вјетерником, Сиљевиком, који се јужно од Јаблана везују, и р. Ножицом. Ty
cy 5-6 кућа најстаријих становника Братоношких Лаловићи и Бокумири.
Главно сједишно мјесто у Братоножићима је Пељев Бријег, са 62 куће,
коме припада Зминац и Бољесестра, и то се рачуна једна опћина; ту се налази
саборна црква свијех Братоножића, храм св. Николе, пред којим се купи панађур
сваке године на Спасов-дан. У непосредној близини цркве на мјесту званом Лећевишта
налази се четворо разредна основна школа, која је саграђена опћинским трошком
1885 год., а постоји од 1869 г., рачунајући годину кад је одређен био државни
учитељ. На Пељевом Бријегу била је древна црква Братоношка, храм св. Николе, од
кога да нас постоји само рпа камења као обиљежје; у томе храму је митрополит
црногорски Рувим Бољевић крстио по обреду православне цркве Лала Дрекалова,
војводу кучког и вјенчао га са Маром, кћером Пеја Станојева, војводе братоношког.
Зминац се налази неколико до - 10 минута - западно од Пељева Бријега; то је
један повећи до, у коме данас станује неколико пељевскијех домова, а пријед су
ту стојали Барзићи и Јеланићи, пиперског поријекла, које су у доцнијој доби
Пељевчани исћерали и њихово имање узурпирали. Зминац се рачунао најбогатије
мјесто у Братножићимаа. Постоји и данас изрека, која карактерише зминачко
богаство: “иди у Зминац, ако хоћеш да се наједеш хљеба.” У Злинцу постоји једна
повећа локва, у којој се накупи вода са околнијех брегови; њу може само сушно
љето пресушити и зову је, Језерце; служи им за напојницу стоке дочим на Пељевом
Бријегу међу црквом и школом постоји једна вјештачка локва, коja је грађена у
незапамћено вријеме, а говори се, да је 70 мртвијех пало на њено дно кад се
направила. И ова као и прва служи за напојницу стоке, јер друге, осим
атмосферске воде, коју на вјештачки начин купе у локве и бистијерне, у цијелима
Братоножићима нема; зато у сваком братоношком селу постоји по једна вјештачка
локва, која би имала до 10 метара у пречнику, за напојницу стоке, а свака кућа
или 2-3 заједно имају по једну бистијерну под стрехом своје куће, у коју се
слијева вода у вријеме кише са крова куће, и та вода служи за пиће и остале
домаће потребе осим прања; а за прање узимају воду са локава, на којијем
постоје једна врата са неколико скалина и једне и друге стране њих дрвена
корита и плоча за прање рубља из дрвенијех корита пије само крупнија марва,
дочив ситнија може пити непосредно. Осим овијех локава има свака опћина по
један повећи опћински убао, којијем се служе љети, кад престане вода у овим
посебним бистијенама и кад се има каква опћинекога посла. Таквих ублова код
цркве има 2, којима се служи школа и црква и путници. Бољсестра одстоји од
Пељевог Бријега више од по сахата хода у сјеверо-исток. И она као и Зминац
насељена је у доцнијој доби са Пељевчанима, ту постоји једна стара црквина, али
се не зна којему је свецу посвећена била одатле су по народној традицији
данашњи Крњичани у Црмничкој нахији. Стари становници Бољесестре иселили су се
ушљед великог сјеверног вјетра, кога су звали „сухоград”, а то је било у оно
доба, кад се тек погдје-гдје почела указивати пушка, јер поп, од кога су се
изродили данашњи Крњичани, као што они сами приповједају, кад је пошао од
Бољесестре за Крњице, нашао је у свом путу на Пламници у Зети једно зетско
пастирче, гдје пушком гађе птице. Кад ју је видио зачудио се и замолио је
пастирче, да му је прода, како би се бранио од непријатељског насртаја у свом
путу, што овај и учини. Сва непокретна имаовина старих становника Болусестре
остала је у мирас браству Баљевића за сјеме, које су им на два маха давали.
Прво су посијали били па како је дуго и јако дувао сјевер то није могло ники;
друго су узели у Баљевића и самњели у жврњима па од њега направили брашњенике и
пошли куд који; од њих је сам поп са два сина обрнуо Зетом па преко Скадарског
језера дошао у Крњице и ту се населио и од њега се изродише данашњи Крњичани
осим Вучирака и они су се тек назад три године почели женити међу собом; за
друге се не зна куд су пошли.
До Пелевог Бријега мало југоисточно у једном низоравну, дочим Пељев
Бријег се налази на висоравну, смјештено је село Вилаца 31 доком, гдје се, како
при чају, населио Брато (од кога происходе данашњи Братово и одатле су се ра
селили Братови потомци, данашњи Брато ножини. Уза сами Вилац с југоисточне
стране уаа страну брда Парча и Попове (траме, простирало се старо село Парча,
чији се трагови врло јасно данас познају и многе су куће надо видане на пријем.
Дуварони тијех кућа били су суховоди, али тако вјешто сазидани, да се данашњи
зидари изненађују умјештани тијех прват- Бијех зидара Одатле су по предању
Шошковићи, који данас живе у нахији у Ва- сојевићима. Сјеверо западно од
Пелевога Бријега у присоју главице Кисјелице смјештено је село Кисјелица од 26
кућа; ту су стојали прије овијех, који данас живе браства: Барзић, Мачиновац и
Јелавић. Потоњег Јелавића потјерао је из куће Вујо Станојев, од кога су данашњи
Кисјеличани; овај притиштен силом Вујовом морао је оставити своју кућу и поћи ћа,
спаливши те ноћи кад је утекао сва жита, која је нашао на њивама кисјелачким.
Кисјелицу од Пељевог Бријега раздваја једна коса низораван и поток
Мужица, који се слијева у Зминац па у “језерце” а Вилац одваја од Пелевог
бријеги “џада”, која води за Васојевиће и Подгорицу и ту на пелевсковилачком
худуту находе с два хана, који поред те њихове својине, што су најпримитивнијег
уређења, имају повластицу продавати сијено и пиће, поглавито Дренову ракију,
која се ту јако продуцира, а пођекад и медовина, као домаћи производ. Међу Пељевим бријегом и Ванцем находе се остатци
приашњег села Вратигаја, одакле су, како кажу, Ђурмановићи, од којијех су
данашњи Ђурићи у Загарчу у Катунској нахији и Ђурмани у Примору, у Спичу, који
су се разселила баш у оно доба кад и они из Бољесестре ушљед “сухограда”. За
један сахат пјешачког хода у исток од Пелевог Бријега међу брдом Прамљивац и
Борово Брдо, гдје је било село истог имена, одакле су Страхињићи, чији поглавица
Вуксан носи историјско име као јунак и четовођа, находи се село од 22 куће Сеошшица,
која сачињава своју засобну опћину, и ту скоро је подигла на свој трошак цркву,
храм св. Николе.
Три четврти у Југ од П. Бријега на једној заравњеној полици смјештено
је село Клопот од 38 домова, са својом засебном црквом храмом св. Вознесења, који
се налази на једној голој главици јужно од села и зове се Гомила, пред којом се
обавља завјетна слава Клопатске опћине сваке године на Марков-дан 25 априла.
Источно од Клопота је сеоце Паткрш са 11 домова а југозападно Павличићи са 10
кућа. Оба ова сеоца са Клопотом чине једну засебну опћину и зове се, “Клопотска
опћина”; њој припада и Бушат Убао, који се находи близу “џаде” међу Клопотом и
Павличићима. Ту постоји један хан и 2-3 клопотске куће са ублом (Бушат) близу
пута, с једном повећом локвом и лијепим почивалом, који се зове Брајина
Столовача. Западно од Клопота од Гулове Главе до Павличића пружају се у правцу
од Сјевера к Југу у дужини до ¾ с. пута стара селишта: Тримојевићи, Кораћи, Братњиве
и Селине, од којијех данас постоје кућишта и зидине, већином сухомеђе, које
свом величином дају нам права мислити, да њихови мајстори - зидари били су људи
киклопске величине и снаге, јер су у тијем зидинама уваљане толике стијене,
које стоје на висини боја човјечијег, „да их данашња чета људи тешко би могла
намјестити на ту висину”. У Тримојевићима, гдје постоје 2-3 вилачке куће, како
кажу становао је Ликовић Илија, војвода братошки, који је живио за Ивана
Црнојевића и неки Марко Буљурић, чувен са богаства, јунаштва и четничког
живота, од којег браства постоје данас у Брскуту двије куће. Зид од куће Марка
Биљурића широк је три лакта, а дворишта и просторије његових станова, чија се
обиљежја јасно познају, потврђују у истини његово богаство, јер то је мјесто за
стоку каквог ријетко има. Из Братњива, причају, данашњи су Брајићи у Приморју,
од којијех постоји обиљежје „Брајина Столовача”, која се находи близу Бушат
Убла, гдје је Браја, како кажу, имао обичај, да се у доколном времену одмара; а
из Кораћа Кораћани, који данас живе у Нахији у Васојевићима. У Тримојевићима и
Селињи постоје гробља, која захватају више од рала земље. По овим старим
селиштима находе се велике гомиле наслаганог и поређеног камења, које се шире
до по 20 метара у пречнику; за њих се држи да су били жртвеници. Таквијех
гомила находи се у Тримојевићима четири, на Гуловој Глави једна, на Гомили
близу клопотске цркве једна, која је од свију највећа и близу ње се находи гроб
од седам корака дуг, који се пружа од истока к западу. Говоре, да је то гроб
свећеника, који је приносио жртве паленице на тој гомили, по којој је и главица
добила име Гомила. Има поједна таква али само мања гомила на Пиперској Главици,
на Иванској Главици, на Лећевишта, на Миличев Бријег. Приповиједа се, да се у
прво доба, кад су та села постојала, окупљало по 800 мачева Глунчев до, мало
сјеверно од Тримојевића, гдје им је било зборно мјесто, а кад су дизали,
окупили су се на Глунчев до и ту њихов барјактар побо барјак и оставио га а они
су сви до једнога пошли куд који. И они као и прва дигли су ушљед гладних
година. Да је тако, т.ј. да су дизали први братоношки становници ушљед глади
врло је вјероватно, јер то се и данас освједочава, гдје по неколико породица
одједан пут пођу због глади. Већана их иде у Србију; век до сада је пошло у
Србију 23 породице из Братоножића, а настањени су у села Крушевачког округа
Добри-до, Дебели до и Мердаре.
Између села Поткрша и Мале Ријеке пружа се старо селиште Петала! са
гробљем и црквином. Сва села, која су до сад именована, малим изузетком, једног
су генеалошког поријекла, тако су од Бала прараунука Братова изродили се да
нашњи Баљевићи, на име Пељевчани, Кисјеличани и Виочани, од Балевог брата Прага
су данашњи Прогоновићи или Клопоћани, којијех има не мања половина у Брскуту
под именом Лажани, које долази од села Лазе у Брскуту, које они насељавају, а
од њиховог најмлађег брата од друге мајке Љума проистекли су данашњи
Сеоштичани. Од та три брата постоје данас у Братоножићима три опћине:
Пељебрешка (са Виоцем и Кисјелицом), сеоштичка и клопотска, прва броји до 126
домова и дијели се на три повећа браства: на Рајичевиће, који происходе од
Рајича сина Балева - то су Виочани; на Вујовиће од унука Балева Вуја то су
Кисјеличани и Пејовиће од праунука Балева Пеја - то су Пељевчани; друга броји
до 22 куће, а трећа 58. Свака од њих има своју засебну цркву и свог главног
кмета. Прве двије опћине славе крсно име св. Николу 6 децембра, а “послужбица”
им је св. Петка 26 јула, а друга слави крсно име св. Јована (“Ивањ Дан”) 23.
септембра, који су дан увели мјесто сабора св. Јована 7. јануара на владе
владике црногорског Василије Петровића, по његовом допуштењу и благослову, а
послужују св. Петку 26 јула.
Један сат хода сјеверно од Пељевог Бријега находи се у југоисточном б….
Јаворачке Пећине више једног повећег ждријела, који се продужава до на Морачу
село другог генеолошког поријекла Лутово, које броји до 48 кућа и дијели се на
Лутово и Гусиће; има своју новосаграђену цркву, храм св. Михајла, пред којијем
чине завјетнину на Ћириков-дан 15 јула, а крсно име им је св. Архангел Михајил
8 новембра. Сви данашњи Лутовци, изузам 5 кућа Гогића (по гоги - зидару), који
су дошли из Бијелог Поља у Старој Србији у вријеме Кркеље Павићева, происходе
од Вука Милованова пра праунука Пипа Пипера. Кад се ту настанили сам не знаду
али изгледа, као да је сам тај Вуко ту се десили и настанио. Лутово и сав његов
хатар богат је пашом и шумом али је без воде осим једног језерца у планини
Сиљевику, гдје поје стоку, кад дигну на катун у планину, а остало је што се
воде тиче, као код првијех. Какво је мјесто за стоку поглавито ситну у
лутовском хатару види се отуда, што има куће, која ће помусти на један мах 50
ока млијека.
Осим споменутог земљишта Братоножићи имају својијех посједа изван
омеђашеног простора - Братоножића: - 1-во) у Васојевићком хатару Планиница,
клопотска планина, коју су Клапоћани у вријеме племенске борбе на силу отели
Васојевићима; она се диже између ријека Ножице, која је дијели с југа од
Вјетерника, потока Леваја који је опасује са запада, и Брскута, који стоји са
истока ње: на врху бескршне, сјенокосима и богатим пашњацима, буковом и боравом
шумом по „гвоздовима” обрасле Планинице находи се добра за пиће вода Краљевац,
на којој је саграђена чесма и кућа капетана Грујића, као љетњиковац; 2-го) у
Кому на помеђи Кучко-васојевићкој Курлај планина, која припада као властита
својина само неколиким кућама само …. опћине Пељевобрешке; њега опасују са
сјевера р. Маргарита са југа Вучји поток, са запада Курлај (ријека) а са истока
Суховрх (брдо), који га дијели од кучко- васојевичког Кома, 3-ће у подгоричком
пољу у Зети Загорич, поље које се шири између р. Мораче, која га опасује са
запада, водовода Диоклицијана, главице Горице и “џаде”, а дато је Братоножићима
као уздарје за крв коју су проливали око Подгорице.
Средином Братоножића пролази глав ни пут, “џада”, који води од
Подгорице за Андријевицу у Васојевићима и Колашин у Морачи. Тај пут којијем се
до ове 1902 год. могла служити само нога човјечија и животињска, пресијеца
Братоножиће од Јелина Дуба на Бушат Уба па на Клопотску Скалу, одатле преко
Греда Смрдијел Уба код Виоца па на Мартиновића ограђу, с ње савија у
сјеверозапад до на Пељевску Скалу, на Почивала, па правце уз Вјетерник на
Задушни Уба, кога је у прво доба була градила, за путнике, па на Видачице, гдје
постоји један повећи хан, одатле на Комунски уба опћине пељевобрешки, који је
опћинским трошком грађен 1875 г. за напојницу људи и стоке који љети почетка
јуна до краја августа у планине Вјетрнику бораве, као и путника, који
непрекидно туда путују. Са комунског убла иде пут даље Вјетерником право у
сјевер до на мост на Ножици, гдје постоје 2-3 хана за одмарање путника и
ћираџија. Овај пут се пређе за 4 сата пјешачког ходи. Овај пут постоји тек од
владе Књаза Николе I, који је дао да се исти направи, а пријед се служило
путем, који је ишао од Јелина Дуба, гдје почиње братоношки худут на Павличиће
па на Бушат Уба, одатле иза Робове Главе уз Глунчев-до крајем Шума на Локву код
пељевске цркве, па преко Лећеништа уз Пелев Бријег на Мочалски Уба па уз
Вјетерник на Видачице, гдје се сријета са новијем, а одатле иде трагом новог
пута. Ово је пут који прилази кроз Братоножиће, а којим су се служили још од
најстаријих доба. Осим првог, новог пута и старог, најстаријег, постоји још
један трећи, који заузима средину, а то је “Царева џада”. „Царева џада”
раздваја се од старог друма јужно од Клопота, на Гомили па иде крајем
Прељубовица уз Парче (старо село + селиште) па по врх Воћа иза Мале Главе на
врх Лозе (почивало) па на Лајновића Уба, одатле уз Бољесестру на Воломе па уз
Мали Вјетерник па низ Мало Вјетерник на Јаблан и одатле на Ножицу. Овај пут је
по гдје-гдје калдрмисан, али је врло груб и неподесан за јахање, што је и дало
повода Господару, кад је туда први пут на коњу прошао, да нареди, да се тај пут
направи.
Тло братоношког земљишта је неравно и кршевито, свуда се дижу брегови
и главице, које су благијем превојима спојене, оне су разасуте на свакоју
страну без икаквог геолошког реда, међу њима се нађе по који дочић, који је
испријесецан на уске дионице и таласаете полице. Ти долови бивају засијати
кукурузом, пшеницом, ражи или кртолом а ређе ељдом, коју сију пошто дигну,
пожању пшеницу или раж. Сви ти долови, који постоје у Братоножићима и који
бивају сваке године ужи и мањи услед немарности и нерадљивости (љености)
посједника не могу дати становништву братоношком, које броји три пуне чете
активне војске и близу једну чету резерве, храну до Савина дана, кад не би њом
смочили, него он ће са житом да присмочи те да му више издура Тај присмок чак
састоји се у томе: направиће качамак од кртола, које у велико гаје, у њему
бацити једну или двије шаке брашна и по оке скорупа; то му је поглавита храна
вими; љети ће млијека и сира јести без жалбе, а леба ће смочити онако, како
бисмо ми у Зети чинили са сиром. Од поврћа гаје зеље (главато) лук бијели и
коромид, кога они зову „црни”, рдакву и дивљи дуван, који им треба за сисије;
може се виђети по који каванлук пчела. Куће су им најпростијег облика, већином
су поземљуше и избушане на пушкетарице: покривене су: плочом, штицом или ржаном
сламом, а видови су им скоро без изузетка сувомеђа. У 254 дома само су 5
покривени то: црква, школа, један хан, кућа једног капетана стојеће војске и
још једног неког неимара; све су те куће на Пељев Бријег, а једна у Вилац.
Чинио се ту покушај да се ту производи тигла и том су тиглом покривене двије
куће, због оскудице водене на то се прекинуло. Клима је умјерена али нестална и
промјенљива за дан-два може бити зими таква студен да ни у Петрограду не може
бити оштрија, а љети такође врућина да ни у Грчкој не може бути већа, али то не
бива вазда - редовно. Становници су према топлој клими сувише осјетљиви; сваком
сезоном имају нова обиталишта, то чине колико ради стоке толико и себе ради,
јер љети ни старац, ни дијете неће остати да не пође у планину да се хлади под
буковом хладу. Планине су њихове, као што је већ прије напоменуто Вјетерник,
Сиљевик у којијема нема нигдје живог извора Курлај и Планиница, а поља Загорич,
Морачица, Јаблан и Зминац.
У Братоножићима, 1902 год.
П. Мајић, учитељ
*) Из овог простора искључује се Брскут, јер Брскут чини једну засебну
етнографску јединицу састављену из кучког и братоношког елемента П. M.
Нема коментара:
Постави коментар