Братоножићи
б) Етнографија
У простору, који је омеђашен у географском дијелу
овога рада, броји се по најисцрпнијим податцима до 265 искључиво православних
домова, који малим изузетком — проистичу од два племенска (традиционално) родоначалника:
“Брата Братоножића“ и „Пипа Пипера”, који су, како једно предање каже, били браћа
по оцу; па како је Брато био најмлађи од браће, а још од друге мајке, то му
браћа из тепања дадну то име. Друго, како веле “новије предање”, које је потврдио
калуђер манастира Дуге, Илија Дрекаловић (од браства Поповића с Медуна)
диктује, да је Брато био син или унук „Гргура Слијепога.”
Ево
како рецитују ово друго предање о Братову поријеклу:
Манастир Дуга толико је Кучки, колико и
Братоношки. Имају дијела у њему и Пипери и Васојевићи јер су и они давали
завјетину манастиру у сиру, вуни, стоци и другом. Попова је у оно доба било
ријетко; народ је живио више пастирским животом; ријетко је кад ишао у цркву.
Потрефи се једном, да се на Васкрс нађу у манастиру
сви Кучи и Братоножићи који су дошли били да приме свето причешће,
јер ни једни ни други нијесу у то доба имали друге своје цркве, осим овога
манастира, гдје су по једном на годину долазили да се причесте. Онда се сјеђело
у цркви цијелу ноћ те се је чекала служба, која се вршила и свршавала прије
сванућа. Пођену се кучи и Братоножићи око тога, који су од боље лозе: први су
говорили, да су од Ђура Кастриота, а други од Ђура Смедеревца; чвор је био у
томе који је од ове двојице био бољи и већи господичић: сваки је наводио воду
на свој млин. Ствар је готово имала до боја доћи.
Калуђер Илија кад чује ларму и вику дотрчи из
ћелије. Разабравши у чему је ствар врати се у ћелију на опет дође међу њима са
једном дебелом, старом књигом, коју отвори, па пошто је дуго гледао и преврта
листове у њој, затвори је, подигне главу и рекне: „Браћо, не буди никоме криво!
Ми морамо ону вјеровати, јер у њој лијепо стоји написат од кога је ко. Она
каже, да су Братоножићи од Ђура Смедеревца, а ми Кучи од Кастриота. Онај, од
кога смо ми, држао је коња за узду ономе, од кога су Братоножићи, - дакле
од бољега су Братоножићи.“ То изговори па пође у ћелију.
Ово је предање толико популарисано, да ће и дијете
узвикнути: “Ми смо од Ђура Смедеренца!”
Но, како му недраго: било да је Брато најмлађи брат
Пипов, Васов, Красов, Хотов и Озров, или пак унук Гргура Бранковића нама је све
једно. То је ствар коју не засијеца наш дјелокруг. Нама је стало до тога, да изнесемо оно,
што смо чули и уста народа, а никако да рјешавамо историјске проблеме.
Брато, о коме је ријеч, живио је у Валцу, које се
находи у присоју Попове стране и Пељевог бријега и имао је два сина: Николу и Павла
. Павле је имао сина Чађена, од кога су данашњи Чађеновићи, којијех има до 20
кућа у Брскуту. Никола је имао Лаза и Љума. Од Љума су Селичани, којих има 24
куће, а дијеле се на Велимировиће - 14 кућа у Братоножиће, 1 у Србији, 1 у
Подгорици и Станковиће - 10 кућа у Братоножиће, 2 у Србији, 2 Подгорици, 2 у
Зети. Велимировићи се раздвају на два мања трбушка: Бошковиће и Љаковиће, а Станковићи
на: Радошевиће и Станишиће. Ови насељавају само једно село у Вјетрнику на
десној обали Мале Ријеке и зове се Сеоштица; они чине једну одјелиту, засебну
опћину са својом посебном црквом, храмом св. Николе.
Лазо
Николин, унук Братов, а брат Љумов имао је Вучету, а Вучета Бала и Прога, од
којијек су два најмногобројнија браства, у Братоножићима Доњим и Горњим на име:
Балевићи и Прогоновићи.
Бале је имао четири сина: Радоњу, Рајича, Банка и
Челебију од овог су потоњег Поткршани, „Клопотска опћина”, који се дијеле на:
Бошковиће, 2 куће, Муратовиће 3, и Јововиће - 6 кућа и Пејушковиће 4 куће у
Вилцу. “Пељебрешка опћина” и 1 у Беране у Турској. За Банка Балева, веле, да је
дошао био Угричићем Јанком у Котаре, у далмацију, гдје се и настанио. То је
било, кад се Јанко повратио са Косова. Приповиједа се, да се од овог Банка
изродила она
чувена породица Цмиљанића. Од Рајича су Виочани осим Царичића, који су дошли из
Старе Србије; њих има 3 куће у Братоножиће, 2 у Брскуту и 1 у Србиjи. Виочани
се дијеле на она браства: 1-во Браковићи (Гилићи) - 7 кућа и 2 у Подгорици;
2-го. Видићи - 7 кућа; 3-ће Чолићи - 4 куће и 2 у Србији;
4-то. Белевићи 4 куће; 5-то. Бајовићи кyћe; 6-то. Малевићи
(Ђурићи) - 5 кућа и 1 у Зети. Радоња Балев имао је два сина: Станоја и Вуја. Ол
првог су Пељевчани, од другог Кисјеличани. Ови потоњи дијеле ее на браства:
Марковиће 11 кућа, Мијајловиће (Бошковиће) - 5 кућа, Балићевиће који се
раздвају на мање трбушке на име: Вешковиће - 5 кућа, 5 у Србији, 3 у Коњухе у Васојевићима
и 1 у Брскуту, Перовићи 5 кућа, 2 у Загорич у Зети и Вулиће 2 куће на Кастио у Боки.
Пељевчани су најмногобројнији; њихва су ова браства, која проистичу од војводе
Пеја Станојева, на име: Тошковићи - 20 кућа и 2 у Подгорици, Станишићи - 8 кућа
и 1 у Србији. Павићевићи - 6 кућа, 2 у Зети и 1 у Србији, Вељовићи 8 кућа, 3 у
Србији и 1 у Загорич Зета, Тодоровићи кои - 6 кућа, Дмитровићи или само
Митровићи -
kyћа и 2 у
Србији, и Чубрановићи
- 8 kyћа,
3 у Србији и 1 у Загорич. Сва ова три села чине једну опћину под именом “Општина
Пељевбрешка.”
Прого Вучетин брат Балев имао је синове: Ђука, од
кога су данашњи Ђукићи у Брскут, Дармана - Дармановићи у Брскуту и Раслава,
који је имао два сина: Стамата и Јована. Од Стамата су
Секуловићи (Симовићи) у Брскуту и Шајиновићи, који се дијеле на: Ракетиће,
Лукиће и Ћетковиће у Брскуту; а од Јована су Јанковићи, који су подијељени на
Лажане (по селу Лазе у Брскуту) и Клопоћане у Братоножићима; њих је највише, а
дијеле се на мања браства као и Балевићи а то су: Грујићи, којијех има 10 кућа
у Братоножиће, 6 у Србији и 1 у Подгорици, Петровићи 5 кућа, Пауновићи - 4
куће, Илићи - 4 куће, Keковићи - 5 кућа и Рудановићи 1 кyћa у Братоножиће, 1 у
Србији, 1 У Колашин и 1 у Брскуту *). Од Јована, који је имао два сина Јанка
(Јанковићи) и Ђуришу, јесу и Шаковићи, којих има 3 куће у Братоножиће и 2 у
Подгорици. Јанковића има у Братоножићима 32 куће Јанко, син Јованов, имао је
пет синова: Пренташа, Павића, Батрића. Јована и Томаша, а Томаш је имао синове:
Радоја, Станка, Марка и Кека (Кековићи). Радоје је имао: Милоша, Јеврема и
Јована,
Лутовци, који чине једну засебну опћину,
иступају из ове генеалошке таблице. Они происходе од Пипа Пипера, а дијеле се
на ова браства: Јовановићи 16 кућа, Кркелићи 15, Миркојевићи 8, Радојевићи 4,
Томашевићи - 2 и Гагићи 5. који не припадају овој генеалошкој лози већ су
досељени из Бијелог Поља.
Као узгред пропратићемо генеалошку скалу Лутовске
оцћине, која броји до 50 домова:
Пипо Пипер имао је Михајла, а Михајло Ђурка, који
је био војвода пиперски. Ђурко је имао Милована (“војвода Милица”), а Милован
је имао три сина: Радула, од кога су Заваљани (у Пиперима), одакле је породица
Пилетића. Потпећани и Радећани у Пиперима; Радуна, од кога су Радуновићи или
Расловићи (Пиперска Ријека) и Вук, који се доселио у Лутово, од кога су данашњи
Лутовци. Од два сина Вукова, Павића и Јока сва су браства у Лутово, осим
Гагића: Од Павића су Кркелићи, а од Јока: Јовановићи, Радојевићи, Миркојевићи и
Томашевићи.
Кад броју кућа именованих браства прибројимо још
оне 10 кућа из Павличића, Клопотска опћина, на име: Беловићи и Лајковићи, који
воде своје поријекло од оних Павличића у Бјелопавлићима, па оне 6 кућа из Дуге,
такође Клопотска опћина који су се доселили са Селина у Пиперима и оне 6 са
Јаблана, на име: Лаловићи и Вујовићи, за које веле да су остатци првих
становника Братоношких, онда смо споменули сва Братоношка браства, с ову страну
Вјетринка, којих излази 265 домова, од којих
су: 186 Братових потомака, 45 Пипових, а 34 осталих.
Први становници Братоношки, које су они наслиједили
спомиње ce да су били: Страхињићи, Живковићи, Бокумири, Мазури, Лужани,
Бараићи, Мачиновац и Јелавићи. Причају, да су се нашли једном за један астал на
Цетињу за владе Књаза Данила у вријеме издавања дације седам капетана, који су
рекли да су из Братоножића - Имена тијех
капетана ово су: Вуко Милошев - с Пељева Бријега, Коља Петров - из Крњица, Лука
Љаков – из Зубаца у Херцеговини, Бошко
Милутинов - из Загарча, Божо Нешков - из Осредака - у Морачи, Сава Батрићев –
из Ускока у Дробњацима и Вукадин Фемић
- из Биора
код Берана
у Турској.
Напомена. Међу другим штетама, које може
учинити један неспремни учитель јест и ова, што ствара сепаратизам у племену дајући
нова презимена својој дјеци, а иноришући старо заједничко презиме, те се рођена
браћа отуђују, као што је случај и овдје, гдје ближња браћа и рођаци презивају
се на разна презимена, благодарећи свом негдашњем учитељу, који је по имену ђеда
свом ђаку дао ново презиме, и тако од једног браства направио триста браствића.
Ово је неопроштена учитељска погрешка!
* Виша половина Клопоћана или како се могу сви
једним презименом назвати Прогоновићи живи у Брскуту, гдје су, разумије се, из
Клопота пошли за земљом. Но како Брскут чини једну етнолошку јединицу са једном
школском опћином од 3 чете људи, то је требало о Брскуту на посе говорити, јер
Брскут односно брскутску школску општину састављају два етнографска елемента.
Кучки и Братоношки; а ја то нијесам могао учинити, једно услед мог кратког
боравка у Братоножиће, а друго, што сам рачунво на тамошњег учитеља, а дотакао
сам у толико, у колико имају неразлучних етнографских веза са Братоножићима.
У Братоножићима, 1902 год.
Петар Мајић, учитељ
Нема коментара:
Постави коментар