Радовина више Љубиња, у Јануару.
(Самоук. — Мучење животиње. — Судац Грабијански и учитељ Божић. — Срба само у Србији). —
Прво да Вам кажем, г. уредниче, да сам ја готово самоук, јер нијесам учио Бог зна каквијех школа, али сам ипак научио толико, да могу по гдјешто прочитати и забиљежити, па ми мило кад ми који варошанин даде какви стари лист, који ја однесем у моје село, па га ту прочитам. У њима сам читао свега и свашта, а највише, гдје се свијет тужи на неправду, а читао сам и Ваш цијењени лист „Дубровиик“ који ја од свијех другијех листова најрадије читам, јер видим да он брани српство од којекаквијех нападача, те се ево и ја смислих, да и ја неку неправду преко Вашег цијењеног листа изнесем на јавност, коју сам ту недавно у Љубињу чуо и видио.
Ја иђах цестом покрај
љубињскога града; на пољани крајем цесте вјежбаху се војници, а нека говеда
која су ишла цестом бијаху сврнула мало на речену пољану, док ти војнички
капетан нешто њемачки завика на војнике који потрчаше пут говеда, те их почеше
тући кундацима. Ех брате! У срцу ме је забољело за јадном марвом, а чуо сам, да
закон забрањује и животињу тући и мучити. За тако што препоручујем надлежнијем,
да на таково поступање са нашом марвом мало боље припазе. — Сад да Вам друге јаде
причам. Опет иза тога до мало дођох једном у Љубиње, гдје и замркнем, те пошто
сам вечерао, одем у Кнегину бутигу, на чашу вина. Ту дођоше и нека господа, а
то: љубињски судац, порезник са женом, контролор са женом и два љубињска
учитеља, који сви сједоше за један сто. Почеше и они пити и разговарати се,
једни говораху српски а други њемачки. Док у неко доба рече учитељ Божић:
„Господо, кад смо једно друштво, онда да једнако сви српски и говоримо, па да
се боље разумијемо“. Кад на те Божићеве ријечи плану судац (кажу да је Пољак и
да се зове Грабијански) као разјарени рис вичући Божићу: „гдје сте се ви
родили“? Божић му одговори да се је родио у Херцеговини у љубињском котару и т.
д., онда ти се судац још више развика: „откуд Срба у Херцеговини! Нема Срба
нигдје изван Србије! Ко је Србин нека иде у Србију“!? И то сам му једва
разумио, јер не умије чисто српски говорити, а још је много нешто дробељао. Чух
гдје му учитељ Божић на те ријечи одговори: „Господине, ако ви до сада нијесте
знали да у овијем странама живе Срби, а ви узмите историју и прочитајте, па
ћете се увјерити, а ако сте знали, па не трпите чути српскога имена, онда ви не
бијасте амо долазити међу Србе“. Док опет судац поче викати и више пута
потворавати оне ријечи: Ко је Србин нека иде у Србију! Тад му Божић рече: „Ми
знамо гдје је Србија, али кад нас влада тамо не гони, не можете нас ни ви
господине тамо слати“. Ту је међу њима још било препирања, које не ћу све овдје
да побрајам, јер мислим да је и оволико доста.
Ми смо тврдо увјерени, да
висока влада не брани нама звати се својијем старијем именом — Србима — што нам
ни Османлије нијесу бранили, па се чудим, који је бијес уљегао у неке
чиновнике, те нам бране називати се својијем именом и почеше нас ни криве ии
дужне гонити у Србију. За таково што молимо високу владу да би мало опоменула
суца Грабијанскога, да се мало љепше
према нама Србима понаша; јер му ми нијесмо криви што он не трпи чути српскога имена.
А сад, драги госп. уредниче, прими српски поздрав од твога:
Љубомира Правдића.
Нема коментара:
Постави коментар