Zapisi vojvode Petra F. Vujovića

Zapisi vojvode Petra F. Vujovića 

1. Priđe no sam postao kapetanom plemena ljubotinjskog¹) t. j. u moje nastavanje u doba Vladike Rada Petrovića bismo u četu s Ceklinjanima u Vraku²) pod Skadar u osam lađa ceklinskija, u lađu po 24 vojnika. Pobismo se i posjekom četiri glave, plijenismo stoku i napunismo lađe i kreni natrag da idemo doma. A u prolaz naš opaziše ne Krainjani³) i skupili vojsku u lađe i čekaju od Petrove Ponte do Pijesaka⁴). Svezali lađe sandžirima kudijen ćemo proć put doma. Kad naljezi na njih vidimo da su put zagradili da se nema kudijen hoditi doma. Onda stadoše i reče Gavrile P. Janković iz lađe:

– Stan’ kozo krainska, kuća ni je tamo, ovamo nije, što si ne zagradijo, i isti reče: ko drži veslo vozi dobro, a ko drži pušku udri, i sad naprijed, a kad pogine ovi od vesla drugi bači pušku a ugrabi veslo. 

I učini urviš na lađe, razdvoj sandžire ili proz njih pasa⁵) i pobismo se i raspuči lađe. Od naših pogiboše četiri, a od njihovijeh devet (Turaka) i dođi na Lesendro⁶) i podijeli šićar.

 2. Potome postani ja za kapetana. U to dođe serdar Filip Durašković s Cetinja i posla za sve ove četobaše i za mene na Ljubotinj. Skupismo se na Rijeku⁷). Reče serdar:

– Krenuo sam s Cetinja da idemo u Blato⁸) da bismo koga posjekli i zauzeli šićar, počem sam se zahvalio svome Gospodaru da ću dignut četu i dobiti šićar. No ve pitam kudijen ćemo hodit.

Mi mu rekosmo da idemo na Ckla pod Krainom u subotu veče, počem te Turci u nedelju hodit na pazar u Skadar. I kreni pet lađa ceklinskija i lađa šesta ljubotinjska iz Poseljani⁹) i uzeo s sobom 23 Ljubotinjanina u moju lađu i sastavi se svi četobaše i lađe na manastir u Vranjinu¹⁰) i otolen kreni. U nedelju osvani na Ckla pod Krainom u razdvoj noći i dnevi. Kreni jedna lađa i u nju deset Turaka. I mi urviš na lađu i zarobi devet a jedan uskoči u vodu. I opazi ga Boica S. Jovičević i u vodu skoči i ugrabi ga i posječe ga. I mi se vrati i dođi na Pijeske prema Raduša Selačkog i tun ih posjekosmo i glave ponijesmo na Cetinje.¹¹)

3. Opet se ugovori Vukac Kostić sa mnom i uzmi četiri lađe ceklinske moja peta i dođi na Plamnicu¹². I bješe tu stobor govedi. Na naš razgovor primi se Vukac uz stobor, pa otvori vrata i mi uljegosmo i stadosmo driješati goveda. I Vukac ožednia i nađe jednu kacu vode i napi se iz kace, pa smače kapicu i zakumi Bogom nas:

– Nemojte da izgonimo ova goveda, jer mi se čini da je grehota, jer pih vode.

Na njegovu riječ ostavismo goveda, a još reče Vukac:

– Sad ćemo na Zeticu¹³) i ako Bog da tun ćemo posjeć i uzet plijen.

I posmo u Zeticu i tun osvanusmo. I bješe jedna matica. Kad u jutro doše turski čobani i njihova goveda. Onda ja i Ivan Gazivoda prepliva maticu na brijeg. Vidješe čobani, pobjegoše, samo dva uhvatismo živa i plijeni goveda i dođi na Lesendro i šićar podijeli. A po naredbi Vladike Rada ove dva roba vrati žive natrag u Žabljak.¹⁴)

4. Pođi ja i pop Đuro Kusovac i s nama nekoliko Ljubotinjana. Uvezi se na Poseljani na pristan ljubotinjski i pođi Blatom počem vazda s Turskom u rat pa da ne bismo posjekli ili što šićarili. I dođi na Ckla pod Krainom i uzmi jednu lađu tursku i dovezi je u Poseljani.

5. Ugovori se na Rijeku četobaše od Ljubotinja i Ceklina da idemo Blatom i kreni pet lađa ceklinski i ljubotinjskijah. Uvezi se i pođi Blatom i dođi niže Humskog Blata¹⁵) pod Vrakom i zapadosmo ponoći da čekamo Turke koji te ranit na pazar za u Skadar. Pošto svanu dočekasmo deset Turaka i š njima se pobi iz pušaka, a od našijah s nožem u ruke najprvi skočí i posječe Turčina Mališa Cvijanović s Rijeke, a one druge isto mi posjekosmo i donesi glave kod Vladike na Cetinje i darova ni Vladika Rade po cekin.

6. Opet ni bi dogovor na Rijeku, da idemo Blatom da se bismo đe do Skadra pobili s Turcima. Lađe četiri ceklinske. Harambaše na lađe Vukac Kostić, Stevan Pejović, Petar Strugar i Kenjo S. Janković, a iz Vranjine lađa iedna. Na nju s Vranjinašima harambaša pop Đuro Kusovac, a ista lađa ljubotinjska i pred Ljubotinjanima harambaša Petar Filipov Vujović kapetan. Pođi notnja i zapni u Vraku. I dođe notnjo kod nas Jovo Sarap s Ljubotinja koi je stoja¹⁶) u Vraku i pita je li tun kapetan ljubotinjski. Rekosmo jest. Jovo odma dođe kod mene, jer ja tada bjeh kapetan. On mi kaza:

Eto u Vraku četiri Malisora koji ćeraju stoku na zimovište put Vulcinja¹⁷) no ih možete posjeć i stoku plijenit.

Ja odmah dokaži društvu i mi se uredi i pođi i udarismo i uzesmo im stoku, a njih posjekosmo, a nama jedan pogibe, i to učini zagon na jednoga da ga posiječe. Turčin ga dočeka i ubi. Imenom Andrija Milošev Radoman s Ljubotinja. Još Jovo nama zbori:

– Povratite se a možete, (ima) dva mlina u one dvije kuće no ih uzmite i ponesite, učinjete vi parah golemo, a trebaju vi u Poseljani ili u Obod.¹⁸) Mi se povrni i uzmi te dva mlina i utovari stoku i mline u lađu. Kreni Blatom i dođi na Lesendro i šićar podijelismo, a one četiri glave donesi na Cetinje kod pok. Vladike Rada. I onijema te su posjekli glave dade po cekin, a ostalijema piće i jestivo dade.

7. Kad pođe Vladika Rade sa nekoliko Crnogoraca na Grahovo¹⁹) a mene posla s Ljubotinjanima u Vranjinu, da čekamo Turke, a pop Vukale iz Građana tada bješe senat građanski, ljubotinjski i dobrski pa on pisa Vladici Radu: Javljam ti da sad u Vranjinu nije za potrebu kapetan ljubotinjski s Ljubotinjanima, no ako zapovijedate da ih spravim kod Vas na Grahovo, jer sam ja s Građanima i s Vranjinašima mogu čuvati ovaj kraj, da nije ništa s ove strane pobrkano. I Vladika zapovijedi da ja s Ljubotinjanima idem na Grahovo i tun nađi Gospodara i kod njega vojsku crnogorsku. Tun stasmo petnaest dana. Vojska Alipašina²⁰) povrh Grahova i jedan dan bi malo boja. Dođe haber iz Vranjine Gospodaru da su udarili Turci na Vranjinu i da su uzeli Turci Vranjinu i Lesendro.²¹) A u Lesendro imaše Vladika jednu forticu u koju se bješe zatvorijo Vuko Kasom Dobrljanin, Dumo Gjurov Vujović i Beljo Vukotin Radoman. Á Šuto Radov Sarap i Nikola Savićev s Trnova ulazeći u kulu dostigoše ih Turci i ubiše oba i posjekoše pred vrata od fortice. A gore rečeni sa jošt nekolicinom zatvoriše se. Ošapili ih Turci i počeli prozorima ubačati kumpare²²) u fornticu da ih minaju, a oni čim pani među njima Dumo Turov goreću kumparu golijema rukama opet izbaci na dvor među Turke i braniše se dok im manka džebana više da se ne može, jer ih bješe dim od praha zagušio da se živjeti više nije moglo, onda reče Kasom:

– Duškat se ne može, no mi koji smo živi da se predamo, a odgovara mu Mrđen Barov–Sarap s Ljubotinja:

– Nemoj da se predamo, no imamo topovskog praha ovden jedno deset oka i da ga zaždimo da se lagumamo, pa će ni bit poštenije pred Gospodarom i Crnogorcima no da se predamo. A društvo ne dade mu da se lagumaju no se predadoše. Turci ih povedi u Skadar i držaše ih neko vrijeme, te one koji ne bjehu umrli puštiše te doše doma. 

Pošto razumje Vladika Rade pismo razgovori se sa serdarom Filipom Đuraškovićem i s glavarima; – pita:

– Kako ćemo sad? Reče serdar Filip:

– Dobro bi bilo da ja idem s riječkom nahijom, jerbo pošto su uzeli Lesendro uzete i Dodoše.²³)

– Onda mu Gospodar odobri i reče:

– Haide i neka ide serdar Marko Plamenac s Crmničanima u Crmnicu,²⁴) zašto bi mogli Turci doć od Bara i udarit na Crmnicu.

Serdar Filip sjutra dan krenu i zove kapetana ceklinskog i kapetana ljubotinjskog:

– Čuli ste da Turci uzeše Vranjinu i Lesendro, no dižite vojsku i hajte da idemo da opet otmemo Vranjinu, a ako ne mogasmo, a ono da ih nepuštimo da idu naprijed.

– Stan ko je Ljubotinjanin i Dobrljanin, tamo Ljubotinjani nećemo, jerbo ovdje ostaje Gospodar i doklen on krene s Grahova ja s Ljubotinjanima hodit neću, da bih čisto znao da te doć Turci da izgore pô Ljubotinja.

I ja ustavi Ljubotinjane, a serdar Filip pođe s Ceklinjanima i stadosmo u Grahovo do po Ivanju–dne. Vladika Rade krenu preko Kotora za na Cetinje, a ja s Ljubotinjanima preko Cuca dođi na Cetinje i sa nekoliko druga Crnogoraca. Kad s Cetinja dodi doma, ali Turci samo zauzeta mjesta brane, a dalje nijesu hodili, no odma posmo zidat Lesendro i u njihove ruke stajalo je 35 godina, dok ga je sad sretno vladajući Gospodar knjaz Nikola uzeo. 

 

GRAD ŽABLJAK (U TURSKO DOBA) 

Oko grada i varoši Turska, u okolna mjesta sela ceklinska. U sela harambaše koji učiniše među sobom ugovor da uljegu u Žabljak.²⁵) Kenjo Stankov Janković, Periša Radov iz Đeklića, i on napravi stube za uljeć u grad, Miloš M. Janković barjaktar, Petar Đ. Strugar, Nikola V. Gazivoda, Ivan M. Gazivoda, Prele I. Strugar, Giljo S. Kraljević, Nikola Kraljević ....... i pop ..... koi je iz Vranja prebljega ovamo. I pošto uredi stube pođi notnjo i uz bedem metni stube, i prvi izljezi na grad Kenjo S. Janković, a za tim cijelo društvo. Zapovjednik od grada bio je Jakup–aga Omarčević. On se zatvori u grad, a Jusuf–agu, brata Jakup–agina živa uvatiše. I tader se zađede boj proz grad. Jakup–aga se s društvom zatvori u jednu kulu u grad. Odmah dođe glas u riječku nahiju, da su uljegli dvanajest Ceklinjana u Žabljak. U isti čas skupi se riječka nahija i dođe na Salkovinu.²⁶) Glavari pred vojskom: serdar Filip Đurašković, pop Andrija Pejović, pop Matijaš Drecun, Grujica Filipov Vujović, pop Vukale iz Građana i Gruica M. Lopičić. Oni su maknuše na stranu, da vide kako te i kudije te udarit na grad, počem je bio došao Spahija Lekić s podgoričanima za u pomoć Turcima i ufate Cukalj, a druga turska vojska u kuće oko grada. Ovi glavari učiniše dogovor, da se šilje za katunsku nahiju, jer je dosta vojske turske se nakupilo. U to reče njima Šutan Šoć s Ljubotinja:

– Gospodo glavari, bih reka jednu reč pi ako valja. – Oni rekoše: Zbori, Šoću.

– Što govorite da šiljemo za katunsku nahiju, pa da čekamo za sjutra veče, čekajući njih ovi dvanaest te su u Žabljak oni te biti rob i grob grad sve Crne Gore. No s pomoću božom ove ovden osam lađa, a da nađemo u Salkovinu štice i da ih konopima uvežemo na širune. I svaki bolji i bolji junak da se izbere u lađe, a Vukac K. Kostić i Luka Bajov Sarap s Ljubotinja sa ovom drugom vojskom neka idu od livade kâ te oni doć na grad, da bi ufatili vrata. I tako se nadam da ćemo uljest u grad. I riječ mu potvrdiše. Vukac i Luka pođi pred ovom vojskom i dođi na brijeg od rijeke Sjerave kod edne kuće, a u kuću bila je jedna žena s Ljubotinja. Zazva je Vukac: Dokna, izidi. Ona ga poznade i izide. Pita je Vukac: Đe je najpliće da se pregazit može. Ona mu kaza. U to se obrnu Vukac da vidi što ide vojske za njim, ali samo za njim je bilo dvadeset ljudi. I on prvi zagazi, a mi za njim. I preljezi između kuća, pravo dođi na vrata od grada i Vukac zazva Kenja, a on mu se ozva.

– Otvori mi vrata, Kenjo. A Kenjo reče:

– Progovori opet, jer te ne poznadoh lijepo.

A on reče: – Ja sam Vukac Kostić.

I onda Kenjo otvori vrata od grada. Vukac s društvom uljezi i odma viknu Jakupagu. Jakup–aga se ozva i reče:

– Dodi Vukče kod mene, ama sam.

Vukac pođe i on mu otvori vrata i uljeze kod Jakup–age. U to dođe serdar Filip i vojska i Luka Bajov sa ovom drugom, i grad se napuni punan, i učinismo svi šemnak iz pušaka.

Pošto udari zora poče se boj oko Žabljaka i izćerasmo Turke, samo izostade ni kuća Perkočevića i kuća na Cukalj. U njih se bješe zatvorio Spahija Lekić s Podgoričanima i s Žabljačanima, a druga vojska i roblje poblježe. I taj isti dan dođe Milo Martinović s Cetinjanima i bismo se osam dana s Turcima, dokle im dođe pomoć od Skadra. Mi videći da je mnogo vojske turske ostavi Žabljak i dođi doma. 

 

DRUGI ULAZAK U ŽABLJAK U DOBA KNJAZA DANILA PETROVIĆA.

 Godine 1853.²⁷) glavari od Ceklina i Ljubotinja Prele Belov Vujović, pop Stevo Pejović, Savo Luketin Strugar, Kenjo Stankov Janković i ja vojvoda Petar Vujović, i s nama dvadeset druga pođi i uza stube uljezi u grad Žabljak. Božo Prelov Vukmirović posječe jednoga nizama, a druge zarobismo. Selim–aga zatvoren u kulu i zovemo ga na predaju, a on odgovara: Ne predajem. Od društva njegova tri Turčina razvališe zid od kule i utekoše po noći. A pošto svanu opet ga zovemo na predaju. On reče:

– Predaću se, samo da mi ne uzimate oruže, jer sam bio vazda dobar i vjeran svome caru, kao što i vi znate. Ali mu rekosmo:

– Predaj se, a oruže ostavi u tvoju kulu, ili čekaj se gađemo te topom.

On se predade i s društvom izide, i uzesmo grad Žabljak i počesmo boj s Turcima oko grada. Kad im dođe muka oni svi izbježaše, samo ostade kuća Perkočevića i Cukalj. Onda knjaz Danilo naredi top u Filipov Krš,²⁸) da se gađe kuća Perkočevića. I počesmo gađat i iz prve obalio sljeme, a Turci utekoše pod volat i bismo se š njima za šest nedelja dana i s naše strane bi mrtvijeh i ranjenih oko 30 ljudi a š njihove strane i do 40 ljudi.

U to naše stojanje Turci prikupi vojsku i objači. Mi videći da se ne možemo držat u grad učini dogovor da u veče izlazimo. I u izlazak rani se gospodin Mašan Savov Petrović i dođi doma a Žabljak ostade u turske ruke.

 *************************************************************************

 ¹) Ljubotinj i Ceklin su plemena u Crnoj Gori, istočno i jugoistočno od Cetinja. 

²) Vraka je selo u blizini Skadra, ranije Turskoj sada u Albaniji. 

³) Krajina je oblast između Skadarskog Jezera i Jadranskog Mora od planine Sutormana iznad Bara do reke Bojane; ranije u Turskoj, danas u Zetskoj banovini. 

⁴) Petrova Ponta, Pijesci i Ckla sela su u Krajini, na obali Skadarskog Jezera. 

⁵) pasati = proći. 

⁶) Lesendro je omanje ostrvo sa starim utvrđenjem na Skadarskom Jezeru. 

⁷) Rijeka Crnojevića, varošica na istoimenoj reci; zborno mesto i trg okolnih plemena. 

⁸) U Crnoj Gori Skadarsko Jezero zovu Blato. 

⁹) Sela crnogorska na zapadnoj obali Skadarskog Jezera. 

¹⁰) Najveće ostrvo u Skadarskom Jezeru. Manastir na Vranjini osnovao je početkom XIII. stoleća prvi zetski episkop Ilarion; manastir je u XIX. stoleću opustio i 1866 obnovljen je. 

¹¹) Otsečene turske glave sve do polovine XIX. stoleća nabijane su na kolje i isticane na jednom brdašcu iznad Cetinjskog manastira, zvanom Tablja.

¹²) Pristanište na severnoj strani S. L., istočno od Podgorice. 

¹³) Pritoka Morače. 

¹⁴) Grad u blizini severozapadne obale S. J. – Glavno mesto zetskog gospodara Ivana Crnojevića i nasljednika mu; 1478. oteli ga Turci i tek 1878 ponovo je pripao Crnoj Gori. 

¹⁵) Deo S. J., ispod Prokletija. 

¹⁶) Stačovao. 

¹⁷) Mesto na Jadranskom Moru. 

¹⁸) Izvor Rijeke Crnojevića; na izvoru su mnoge vodenice (mlinovi). 

¹⁹) Oblast na istočnoj granici Hercegovine. 1842 bilo je omanjih borbi između Crnogoraca i hercegovačkih Turaka o Grahovo. Posle čuvene bitke na Grahovu 1858 pripalo je sasvim Crnoj Gori. 

²⁰) Ali–paša Rizvanbegović, vezir hercegovački (rođen oko 1761 u Stocu, umro 1851 u Banjoj Luci).

²¹) Godinu dana kasnije, 1843, Crnogorci su ponovo zauzeli oba ova ostrva; no upadi Turaka su i posle tog vremena bili česti, tek 1878 pripala su definitivno C. G. 

²²) Topovsko zrno. 

²³) Crnogorsko selo na obali S. J. 

²⁴) Pogranično crnogorske pleme prema Turskoj. 

²⁵) 1835 g. grad Žabljak su bili zauzeli Crnogorci, ali ubrzo su ga napustili. »Ovaj neuspeh i nerodna godina 1836 izazvali su vrenje u C. G. Protiv Njegoša je tim povodom ruska vlada vodila formalnu istragu na Cetinju, preko svog dubrovačkog konsula, Jeremije Gagića ... Istraga je završena povoljno po Njegoša«, – (St. Stanojević, Narodna enciklopedija, III, 348.) 

²⁶) Salkovina i Cukalj su brdašca u okolini Žabljaka. 

²⁷) Žabljak su Crnogorci prepadom zauzeli 11 novembra 1852 (a ne 1853 kao što vojvoda omaškom kaže) a napustili su ga 13 decembra 1852), na protest iz Petrograda. (St. Stanojević, Narodna Enciklopedija, I, 724).

²⁸) Brdašce u blizini Žabljaka.