Војвода Анто Даковић - Мемоари

I Традиција о поријеклу и досељењу Вујачића, Даковића и догађаји до 1807

 

Описивање нашије старије окле су дошли у Граово, те сам нашао у једну књигу, тојест рукопис, те је један стари наш покојноме моме оцу каживао. Томе староме име је било Ремо Вујачић и када је умро било му је стотину и десет година. 

 

Ми сви, кои се дијелимо на породице, сви смо од Драгоја. Драгоје је дошао из Куча. Имао је четири сина и једну ђевојку. Драгоје је славио св. Николу, који долази 6 декембра. Исти Драгоје славио је светог Николу и дошли му на пиће кумови. И пријатељи устали у славу божу и Драгоје стао напијати, а дошао био један Турчин у њега на конак. Утолико када је Драгоје напијао у славу светог Николе, они Турчин реци: То ти и то чиним од св. Николе. Када Драгоје чује шта рече Турчин, извади кубуру те Турчина уби. Отоле побјегни са женом и ђецом пут Црне Горе. По каживању дођи у Чево, е је био чуо да у Чево Турака нема. Ту је стајао неколико година. У то вријеме удај своју шћер у Чево, и била му приспјела сва четири сина. Исти његови пријатељи совјетуј Драгоја да води ђецу у Граово, е су му каживали да је Граово пусто и да ће му ту лијепо бити. Отоле Драгоје поведи ђецу пут Граова. Када дођи на Трешњево, ту су два пута: један иде пут Граова, а један пут Дврсна, кои иде у Рисан. Драгоје окрени лијево пут Дврсна и смркни му се у Буковицу. Ту је велика буковина. И гонио са собом једну краву отељену. Ту заноћи и теле свежи на банду да би ујутру краву помузли да да ћеци помало млијека. Пошто поспи, наљегни однекле чета и поведи му краву. Каде ујутру свани, каде краве нема! Стани ћеца плакати. Отоле они пођи наприје’ и нађи траг крави куда су је поћерали. Драгоје за њима пођи по трагу и нађи чету више Дврсна у једну продо горовиту. И ту нађи краву живу. Он се обрадуј па увати краву да води. Хајдуци не даду краву. Драгоје стани кумити да му је даду; они никако не даду. Драгоје поведи краву да води, те они њeгa ту уби намертво. Пошто му виђи жена да га убише, она побегни са ђецом и поведи оно теле. Кад сиђи на Дврсно, ту нађи чобане и она и’ питај ђе је Граово. Они ‘ој кажи пут преко Стреканице: „Хајде тијем путем, па ћеш доћи у Граово. Ту је велико поље“. (Заборавих казати, ту ђе је Драгоје погинуо и данас се зове Драгошева Продо и поље се зове Драгаљ, Ту је Аустрија начинила воритицу, те му стоји милитар. Она је грађена 1834). Жена Драгојева дођи у Граово. У то вријеме стајали су накве Матаруге. Тако се прича. И она и замоли да ’ој даду ђе да колибу начини и да ’ој даду мало земље. Они ој шћели нијесу дати, те она пођи те се пробиј у Церово Ждријело, како се иде у Крну Јелу. Ту је она стајала неколико и она и деца по туђијем кућама, те работали и сутијем су се одржавали. 

У то вријеме стајао је накав паша у Клобук. Нема од Граова но два сата ипо до Клобука. Исти паша пошљи своје монке у лов у Бијелу Гору, то јест у Јастребицу, да лове дивокозе. Ту је велика тврђа, што би мало је нашао такве. И данас ту има дивокоза. Монци пашини врате се из Јастребице. Они се договорили да иду у Граово да ноће и да вечерају. Отоле они пођи. Кад су дошли у Крну Јелу, ту им се умрачи, те они путем низ Церово Ждријело. Каде сиђу у Поље Граовско, ништа се није виђело. Каде нешто погледни, каде угледај ватру при једног кршу недалеко, те они отоле пођи е гори ватра. Каде дођи до ватре нађи једну малу колибу, је у њу ватра гори. Они врата отвори каде жена су четири сина у колиби сједи. Пото и жена виђе да су Турци, препани се па пани на ђецу да и’ не покољу и стани плакати и кумити. Уто Турци завичи: „Не бој се ништа! Нећемо ти ђецу поклатти! Но имаш ли што да нама даш вечери?” Она немала ништа но оно теле, те су га собом доћерали из Црне Горе. Она упута теле закољи и Турци га исти одери те скуај те вечерај. Иста се жена ослободила кад ’ој ђецу не поклаше. Пошто су вечерали стани је питати Турци окле је ође са ђецом. Чему не стои куда ови остали стоје ође, но сама стоиш при овоме кршу! Она им све кажи: окле је и што је и како је. И то су они све разумјели. Пошто свани крени Турци да иду у Клобук и на кретању реци жени: „Збогом жено. Ми ћемо паши за све казати, како си нас лијепо дочекала“. Отоле они пођи. Каде дођи у Клобук, све паши кажи: да су ноћили у једне жене, те је скоро дошла однекле из Куча из Арбаније и домаћина ’ој убили хајдуци у  Дврсну. И кажу како ништа имала није до једно теле, “па га упута закла те смо вечерали”. Пошто паша разумије, посла своје монке: „Хајте и доведите амо“. Отоле пођи у Граово и кажи ’ој: „Заповидио је паша да ти синове водимо у Клобук“. Она се препани и пођи ш њима. 

Каде дођи у Клобук пред пашом, пошто и’ виђе паша да су ђеца прикладна (причају да је најмлађему било 15 година), питај паша окле су. Они му све кажују што је и како је: како им је отац Турчина убио у Куче и стога амо побјегли. Паша им говори:

— Па куде бјежите! А и ја сам Турчин! — Они одговарају:

— Ми већ знамо да сте Турчин, па ваша сабља, а наше главе! Чините шта ’оћете. Ми смо дошли богу и вама па како oћете. Ви сте господар од ове земље. — Пошто паша разумље:

— Слушајте мончади, сјутра када сване ураните, па хајте на четири банде одовле, па да дођете сјутравече за сунца ође. И докле најдаље доспијете, све ћу ви дати да селите ви кога oћете. 

Пошто они разумиј што им паша заповједа, сјутри дан, када свану, пођу.

Име је било најстаријему Шороје. Он пођи из Клобука преко Рудина Нишићкије докле дођи на Мост Кусински, куда се прелази прео воде Сланога у Поље Нишићко. Ту метни биљегу и врати се опета у Клобук за сунца и кажи паши докле је дошао. 

Млађему је било име Бороје. Он пођи преко Граова, па преко Трешњева докле дођи у Зовину. Ту је данаст село. Он изађи на једну високу главицу и метни крст од дрвета на врх главице. Врати се за сунца у Клобук и кажи паши ђе је метнуо биљегу. И данас зове се та главица Доброгорски Крст. 

Они трећи брат пођи из Клобука те прео Бијеле Горе, те изађи на врх Jacтeбице. Та се главица зове Вучи Зуб. Ту метну биљегу и врати се за сунца у Клобук. Ту се састају три границе и данас на Вучи Зуб: од Зубаца турска, од Граова граовска, од Дврсна аустринска. 

Они четврти брат пођи да иде преко Корјенића пут Требиња. Ниже клобука зове се једно село Нудо, и ту нађи једну пивницу и нађи неколико људи ђе сједе у пивницу. Он им почни причати како му је рекао паша: докле данас увати и дође за сунца у Клобук, да ће му све даровати да сели кога оће. Пошто они то разуми, они га добро напиј. Утолико заспи. Када се пробуди, каде сунце на смиривање. Ту нађи једну шупљу греду од меке сиге и ту метни биљегу и врати се у Кобук. И дан данашњи зове се Шупља греда. 1859 године, када је европејска комисија одвојила Граово и граовски округ при Црној Гори, ту су на ту Шупљу Греду осједочили да је граница граовска. Ришћани који су стајали ту, у Нудолу, међу Турцима од када се Граово населило, када су Граовљани купили хараче, вазда су хараче из Нудола доносили у Граово. И ти су ришћани вазде били у тевтеру граовскоме, и ту је границу комисија потврдила и данас ту је граница. Од ова четири брата, пошао је најстарији те се населио у Рудине Нишићке, у Роштички До, у Церовицу близу Нишића, Од њега су данас те се зову Булајићи, те стоје у Граово и Делибашићи у Нишиће, те стоје у Риђане. Млађи брат, од кога смо ми, је дигао отоле у Трешњево. Има из Граова два сата пута. Трећи брат населио се близу Клобука. Зову се Вилусе. Има од Клобука једна ура пута. Потље тога су дигли у Ерцеговину. То се зове мјесто Звијерина. А четврти брат насели се у Заслап близу Клобука. У Граово се нијесу смјели спуштати. У Граово у то вријеме мало и је било. Ови Бороје те смо ми од њега, дигао је у Трешњево. Нијесам могао наћи ниђе од Бороја ко је био док је настао Сладоје. Оцу Сладојеву не знам како је име било. Сладоје је имао два рођака: Луку и попа Андрију. Сладоје и Лука и поп Андрија, рађају се од иста три брата. Сладојев рођак поп, одијели се од њих и пођи у Рисан с фамиљом; остани Лука и Сладоје. Сладоја убиј Црногорци тојест, Чевљани, те се зову по мјесту Чевљани. И уби га близу Трешњева у Рокоче код оваца, тојест зими, када је давао овцама сијено и овце му појави. Од Сладоја остани три сина: Мићо и Дако и Периша. Пошто им погини отац, они се одијели од свога стрица Луке. И они се отоле пресели у Рудине Нишићке (по имену се зове Ђурђев До), а Лука остани у Трешњево. Исти се Лука помакни близу Граова, зову се Стоспуде. Има у пјесму покојнога владике Петровића, када је ударио Бећа Пелевић из Нишића на овце цуцке на Брајановицу. У пјесму има, када је Бећа овие најавио прео Трешњева, те је викао Вујадин Лучић из Драгоће високе планине: 

„Кои овце уз Трешњево јавиш?

Ако кренеш уз Рокоче овце,

Од вас неће остат пиличника

Но окрени на лијево овце“.

 

Вујадин је био унук Лучин. Он, исти Вујадин, убио је Бећу Пелевића, а дао га је Кустуди(ји) ш Његуша, те га је посјекао. Бећин син чује да га је убио Вујадин Лучић. Потље тога понеси хараче поп Сава Булајић у Нишић капетану Мушовићу. Тога истога пута, попа Саву Булајића уби син Беће Пелевића у сред чаршије. 

Дакови синови пошто су се населили у Рудине, нијесу имали цркве. Они доведи мајсторе и начини цркву и пиши своме стрицу попу у Рисан да дође да им освјешта цркву. То чуј Турци у Нишиће да синови Сладојеви начинили цркву на њихову земљу без бурунтије царске. Дођи грађани из Нишића, те им цркву развали. И ту има и данас великије гробница. У то вријеме те су се копали. Има једно десет година, отка су Рудине остале књаза црногорског, да је ту црква начињена на исту стару подумијенту. Пошто вићи синови Сладојеви да ту не могу стајати од зулума турскога, чуј да је некакав паша ижљего у Гацко и да дава, ко ће му населити Казанце у Гацко, десет товара усјева земље у вјечито да је његово и да не дава харача никаква. То чуј синови Сладојеви, те се договори браћа и пошљи најмлађera брата Перишу у Гацко да тражи мјесто. Кад дођи Периша у Гацко приступи паши и питај га паша: „Што си дошао?” Он му каже да је чуо “да оћете да селите Казанце, па сам дошао. Oћете ли ме населити у Казанце? И довешћу још да се населе“. Пошто паша разуми, дади му десет товара усјева у вјечито, и да је кнез у Гацко и да његова фамиља не дава хараче. Отоле се поврати својој браћи у Рудине. Све им кажи што му је паша рекао. Уто реци Мићо и Дако његова браћа:

— Периша, ти брат најмлађи, па да будеш кнез, а ми да слушамо. Ми тамо не идемо. — Уто рекао Периша:

— Ако нећете ви, oћy ja, — и ту се подијели: отиђи Периша у Гацко, а Мићо и Дако предигну у Вилусе, близу Граова. Отоле нема више но два сата ипо до у Поље Граовско и ту су стајали неколике године. И ту се Дако подијели с братом Мићом. 

У Дака су била три сина: Јаков и Симо и Јован. Имао је једну шћер. Име ‘ој је било Санда. У то исто вријеме додигао је био Јован Ковачевић из Босне те се населио код Дака. Исти Јован није био ожењен и искао је шћер Дакову за собом. И Дако му је није тио дати, зашто није имао једнога ока. Тога истога времена наљези сватови турски из Корјенића и водили ђевојку у Нишиће. Исти Турци знали су је Дако има доста, те сврати у Дака на конак, и Дако нареди вечеру сватовима, а коњима доста јечма и сијена. Пошто су вечерали, онда намерај Дака да им кува алву од меда ишенична брана. И то им Дако учини. Пошто свани крени Турци да дома иду, па укретању реци:

— Збогом, Дако. Вала ти! Уздрављу да се видимо! — Дако им реци:

— Хајте збогом, Турци, али ви ја више никада алву не кувао! — у томе реци Турци:

— Бог с тобом. Дако, шта збориш?

— Ето то Турци! Отоле Турци поди, те он зови Јована Ковачевића: „Хајде, Јоване, да дижемо у Граово, и даћу ти шћер да се шњоме ожениш. Јован на то пристани и они двоица пођи у Граово. Граово је било пусто тада. У то вријеме долазили су Црногорци с овцама те стајали зими. Има пјесма како су грађани ударили на овце Вука Марковића из Трњина. И Дако и Јован нађи мјесто ђе ће се који населити. Дако нађи под једно брдо једну велику пећину и у њу воду. А тој пећини ниђе краја нема, нити ‘ој је могао нико крај наћи. И ту нађи мјесто. И данас његови потомци ту стоје, те се у пјесми пјева. А Јован нађи мјесто под Бранковицу. И ту има вода, те не мајкава никада готово. И ту данас стоје његови потомци. Пошто су се ова два населила у Граово, досели се Булаићи од Драгојева сина најстаријега и неколико кућа од онога најмлађега сина Драгојева.

Пошто се Граово насели, договори се Дако и Јован да пођу на Цетиње. Не знам, али у вријеме владике Данила али Владике Василија Петровића, и њему приступи руци, и кажи му како су додигли у Граово да стоје, и да су дошли да се потпишу да су Катуњани. Исти владика Петровић заведи у протокол: како Дако Сладојев насели Граово и да се зове Граово од Катунске Наије и да дава Дако сваке године цркви Светој госпођи 24 дуката и два товара масла с Граовљанима Отоле се поврати у Граово. 

То чуј Турци корјенићки да се Граово сели под именом владике црногорскога и стани Турци пријетити да их отоле ишћерају. У томе се састани Граовљани и пошљи Дака у Босну везиру травничкоме са писмом. Исти Дако дођи у Травник и предај писмо везиру. Везир писмо одобри и дај Даку бурунтију да је кнез у Граово и да Турцима давају са земље трећину и царске харача. Дако се поврати у Граово и донеси бурунтију да је кнез. Потље тога удари Црногорци на стоку Дакову у Граово и стоку му појави и Дака убиј у Стреканицу, близу границе аустринске. Потље Дака настани Даков син Јаков да је кнез у Граово. И метни га све племе да је најстари у Граово. Јакова, Дакова сина, почни мрзјети Турци ђе има посла с Црногорцима. И Турци подмити истога синовца Јаковова, те га убиј у своју кућу. Од Јакова није остало но једно мушко дијете. Име му је било Перо. Није му било ни двије године. Јаков се био оженио, отац Перов, из Ерцеговине из Корита од Уљаревића. Мајка Перова а жена Jaкoвoвa узми Пера, те пођи у Корита код браће. Ту је са сином стајала неколике године. И било му је око 12 година. Наљези из Мостара Турчин из Нишића, по имену Хасан Љуца и заноћи у тога Уљаревића. И видио то дијете да је, прикладно и запитај домаћина:

— Чије је ово дијете? — Он реци:

— Ничије, како се овуда скиће смајком! — Он му кажи да је син Јакова Даковића. Запитај Турчин:

— Кога Јакова Даковића? — Он кажи:

— Из Граова.

— Па шта ође чини?

— Донијела га је мајка у род. Не море да гледа крвника. — Пошто разуми Хасан Љуца, дозови му мајку те је ту изружи и наћерај је, те она ш ђететом у Граово. Ту је стајала и кућу начинила. Пошто приспиј Перо, мајка га ожени из Аустрие од породице Самарџића из Кривошија. У то стани Перо трговати. Пођи у ујака у Корита, те узми у своије ујака 200 брава на вересију. Отоле поћерај браве. Наћерај преко Бањана близу границе граовске. Дочекај га пандури нишићки и заишти му једног брава да пандури изједу. Он им не тио дати добре воље. Пошто виђи пандури да неда добре воље, они узму насрамоту. Пошто Перо виђи да му брава понијеше, он се поврни за њима те убиј једнога Турчина, па ондоле побјегни, а Турци се поврати те му узми стоку. Стајали су ту близу исти рођаци Перови. Зове се мјесто Броћанац. Исти Турци потрчи у Броћанац, те му убиј два рођака: онога истога те му је оца Јакова убио и још једнога Даковића. Пото чуј Перо да му побише рођаке у Броћанац, неко кажи Перу да су прошли накви Турци преко Граова на пазар у Рисан, те он отоле пођи у Стреканицу у једну тврђу, куда ће се вратити та Турчин, те га дочека и ту га уби. Пошто то чуј Граовљани шта учини Перо, скочи те га ишћерају из Граова. И пређи Перо у Стоспуде, из поља нема но један сат дотле. Ту је стајао за једну годину, али више. Догодине, уз божићне посте, била је ведра зима без снијега. Издигни све градске овце у Рудине, а граовске тако исто све издигни у Рудине. У торине су заједно стајали, Каде виђи Перо да се не боје од Црногораца, он ти пођи у Чево до Сима Милутиновића. Он је био у то вријеме најбољи четовођа. Кажи му како су издигле градске овце у Рудине и да им се море лако ударити, и нимало се не чувају и пандура немаду. Пошто то разуми Симо Милутиновић покупи све Чево и Цуце и Бјелице и Загарчане. Искупи војску код Трешњева, код Меке Локве. И ту војску разреди ђе ће ко ударити. Отоле крени и умрачи им се преко Јабука, али је била ноћ ведра и гријао мјесец. Каде дођи војска под Божурово Брдо, ту се војска раздвој, и углави у зору да им се удари. И тако су им ударили од Врела Трепачки па до Убла Ријечанскога (има даљине више но два сата) и до Клечине Градине и до Мужеве пећине. Туда су све стајале граовске и нишићке (овце). И сваку им појави да ниједна остала није. Причао ми је покојни отац, ка’ су се искупили на Меку Локву, ту су подијелили ситне стоке 20.000, освем говеди. Тога пута није погинуло но само Два Ћеклића. Пошто разуми Граовљани и градски Турци те они опета зови Пера да додигне у Граово: Перо се поврати у Граово и дођи му бурунтија да је кнез у Граово и да га племе слуша. То је стајало неколике године. 

ІІ. Догађаји од 1807 — 1853 године 

Године 1807 изађи брегадијер руски су неколике иљаде солдата и свети Петар (с) Црногорцима да ударе на Клобук и на Корјениће. И метнули своје чадорје на Поље Граовско. Исти брегадијер питао Граовљане и Бањане:

— Oћете ли се побити с Турцима? — Они су му одговорили:

— Господине ми хоћемо, и бога ради, ка’ смо виђели барјаке руске и црногорске. Ко се не би побио кућа му се ископала! Но, ево муке велике: кнез Перо Вујачић! Њему није мило заратити с Турцима, а ови народ, право ти кажујемо, све на њега гледа. — Каде то брегадијер разуми, пошљи за Пера да дође. Кнез Перо приступи руци светом Петру и пољуби га у руку. Уто брегадијер реци:

— А, кнеже Перо, ти си ни вода ни вино! — Перо њему одговори:

— То није истина, господине, но они који ти на мене лаже, он је ни вода ни вино, а ја сам ти цијело вино. А виђећемо сјутра ко је што! 

Сјутри дан, на сам тројичин дан, пођи брегадијер и свети Петар с војском да бију Клобук с топом. Од Требиња дошло је војске турске те доста. И ту се побиј с Турцима, и Турска нагни војску руску и црногорску и она се поврни натраг и стани бјежати. И ту се је Руса доста поломило низ једну греду код Клобука. И данас се зове Мошковска Греда. Турци су и све гонили до куће Пера Јаковова. И Турци тога пута запали долове и Вилусе и Заслап и Граовац, на коме је била битка 1858, и Граово до куће Перове. Перо се су неколико људи затвори у своју кућу те недај да му кућу запале. Од куће Перове над ону банду ништа запалили нијесу, но отоле поврати Турке натраг. Свети Петар и брегадијер пођи у Рисан су оно солдата рускије, а Црногорци пођи дома. Граовљани и Бањани сјутри дан учини боj с Турцима и увати у Клобучке Греде 12 Турака живије и пред њима Мешу Биједића. И главари граовски и бањски поведи ове Турке у Котор живе светом Петру и брегадијеру. Онда је кнез Перо (с) главарима приступио брегадијеру, и кажи му:

— Ви, господине, дођосте с вашом војском, па нас завадисте с Турцима, па упута врнусте се натраг. Ку’ ћемо ми сада, господине? Наше робље пишти на голу подину! Куће нама попалице и све узеше. Саде не знамо ку’ ћемо и шта ћемо радити од свога живота? — Брегадијер њима је одговорио:

— Не бој те се ништа; за вас ће вазда Русија мислити.

— Добро, Гос., да ће за нас славна Русија мислити. У бога се и у њу и уздамо! Али би смо ради били, гос., да нама оставиш једно сједочанство да смо ти вјерни били, да није истина оно што ви (је) неко доказивао за нас. — Исти брегадијер да им сједочанство (звао се тада атестат), притисни свој мур и потпиши својом руком. И та атестат изговарао је на Граово и Бањане и Зупце како су му вјерни били и да су се храбро били и да ће Русија вазде за њих мислити, те би им невоље било од Турака. 

Потље тога они се с Турцима помири и биди у миру. Кнез Перо често је ишао на Цетиње и свети га је Петар добро љубио. У та иста времена Нишићи свуда, куда су долазили, чинили су зулуме мимо остале Турке у Ерцеговину. Осман капетан, не знам које године, дођи у Граово да купи хараче. И стаю питати „Је ли жив Сава Спасојев Булајић?“ Они му кажи да је жив. Ови је Сава Спасојев посјекао капетана клобучкога, презименом Беговић. Он је био глава свијема Корјенићима, и Сава га је посјекао године 1807.? Ови капетан Мушовић пошљи те увати Саву иметни га у тавницу. То чуј мој ђед Перо и остали главари да је Мушовић уватио Саву и метнуо у тавницу. Дођи Перо и питај капетана, зашто је Сава Булајић у тавницу? Капетан одговори: — За капетана клобучкога, те та је посјекао, када је Мошков излазио да прими Клобук. — Главари одговори капетану: — Капетане, то је велика сјекира пресјекла. О томе нема ни збора! Нама је честити цар све онога пута опростио.

— Вала Сави нема опроштења, но ћу (га) водити да му кости окапљу у тавницу. — Када то чуј Граовљани, скочи и тавницу отвори и пушти Саву. Ту се Мушовић наиједи и отиђи пријетећи. У Граово се није никада догађало да Турци поведу кога силом у Мостар или је било. По тада Перо није лијепо живио (c) Нишићима, а грађанима вазда је десет било те не могу чинити зулума, као на друга мјеста. Стани Грађани пријетити Перу. Потље тога, године 1826, подмити Турци Николу Иванова, од исте породице Перове, те Пера убиј и побјегни у Нишиће су два брата. 

Потље Пера Али—паша дај да је мој отац Јаков старјешина у Граово и Граовљани га драговољно прими. И с Турцима се Граово лијепо владало. Турци нијесу никада долазили да што суде, но Граовљани међу собом. Али је вазда било чета из Граова, те су четовали с Црногорцима проз Ерцеговину: као Вук попов Булајић, кои је погинуо 1853 од Турака, и Митар Попов Ковачевић и Шуко Миловић и други остали. То је тако трајало до године 1836. 

Види Али—паша да се Граовљани друже (с) Црногорцима и често иду на Цетиње. То је Али—паша лијепо знао и имао је једнога кнеза Лазара Тодорова Андријашевића кои му је за свашта каживао шта Граовљани чине. Али—паша често је писао моме оцу и попу Шћепану Ковачевићу да рђаве људе уставе, али је то било бадавад; иста је Црна Гора намигивала арамбашама граовскијем да четују. Исти је Граовљана било је те су прикаживали Црногорцима и покојноме владици Петру п да не би давали хараче, но неда Кнез Јаков. Пошто је разумио Али—паша да се неће да окане рђавије посала, но се друже (ca) Црногорцима, стани купити војску. Али—паша пиши Смаил—аги Ченгићу да његов кадилук купи, и Турке и рају. Тако исто и Хасан—бегу Ресулбеговићу и осталијема кадилуцима у Ерцеговину. А пиши моме покојноме оцу и осталијема главарима да хараче упута донесу у Мостар и доведу четобаше граовске, тојест Вука Попова и Митра Попова и остале и да је наредио да ће војска доћи на Граово. То је било 10 јулија исте године. Пошто прими мој отац писмо и виђи шта му писмо каже, мој отац нареди те се све племе скупи и писмо прочитај им како гласи и паша заповједа. Мој је отац овако рекао:

— Браћо Граовљани, јево видите та паша заповједа и почео је купити војску. Мене се чини да би добро било да неколика чојека пошаљемо с писмом и са харачима у Мостар Али—паши и да му пишемо да ћемо узавтити рђаве људе да не чине зло проз Ерцеговину. Ја се надам да би Али—паша војску повратио. — У томе завичи неколико народа:

— Богме, Јакове, не дамо харача у здравље нашега господара на Цетиње. А ти си, Јакове, чини нам се, да си половину Турчин. — Пошто мој отац чуј шта се збори, овизај се ко и’ је насјетовао. Он завичи:

— О, браћо Граовљани, оте да се закунемо да се Турцима нећемо предавати но да ћемо се клати до једнога. — И ту клетав учини, те су начинили писмо Али—паши: „Што нама пријети да ћете доћи на Граово, зато те ни мало молити нећемо. Од Граова ти не дамо паре ни динара”. И покојни мој отац пошљи писмо по своме рођаку Бошку Тодорову, и предај га Али—паши у Требиње. Пошто виђи паша шта му пише, Бошко дођи у Граово. Пошто прикупи војску Али—паша пошљи војску пут Граова. Пошто Граовљани виђи да се Али—паша не шали, те Граовљани пошљи с писмом протпопа граовскога, попа Шћепана, владици на Цетиње да ишту помоћ од Црне Горе, Војска турска дођи шестога августа исте године 1836. Покојни мој отац затвори се са својом браћом и рођацима у кулу и пећину. Перви су дан све Граово попалили до куће Јаковове. И та дан погини син попа Шћeпана, по имену Митар и мога оца брат Лако и још два—три рођака мога оца. Војска турска учинила око на Граовску Ријеку. И војска уватила турска све воде граовске. Народ граовски са стоком утеци близу границе аустринске. Дочекај стража аустринска те не да у границу аустринску. Луда ђеца пиште о’ жеђи. Ја исти за три дана воде пио нијесам, но све у дан плачи о жеђи, од муке липовину гули, па је гризи по устима. Када је било трећи дан поручи мој отац Смаил—аги оће ли допуштит му да под кућу изнесе свога брата и рођака да их укопа. Смаил—ата је допуштио: „Нека и изнесу из куће и укопају и нека изађе Јаков да се састанемо“. Мој отац изашо недалеко од куће, те се шњим састани. Таман се почели разговарати, а измакни барјаци црногорски на Замаћево Ждријело. Уонолико Смаил—ага завичи:

— Шта је оно, Јакове? — Он њему одговори:

— Оно богме Црногорци! — Смаил—ага упута узјаши на хата па пођи пут Умца. Ту им је био логор, према кући мога оца. Смаил—ага упута нареди те се покупи чадорје и пођи уз поље пут Никољске цркве и пут Ријеке. Пошто виђи војска црногорска, они помисли да Турчин побјеже, Турци чине омаму да Црногорци уљегну у поље. Уто завичи Црногорци: „A, ко је Црногорац, утече Турчин“, те Црногорци натрчи на кућу нашу и ту нађи доста ракије. Стани пити. Мој је Отац молио да мање пију. Има једна пјесма: „Бог убио Даковић Јакова, те (он) опи младе Црногорце”. Али о тога ништа није било да и’ је нагонио да пију. Његуши и Цуце управо пођи пут Челине. Пошто виђи Смаил—ага, окрени једну војску иза Курјаја, иза једнога брда, а војску једну остави код Никољске цркве. Пошто Турци виђи да Црногорци уљегоше у поље, онда војска која је била код цркве, коњик, потеци низ поље па и пресегни у Челину. Ударише једни Турци од поља, а Смаил—ага од брда. Ту није трајао бој више но један сат. и Црногорци побјегни пољем, а Смаил—ага једне поћерај иза Дервиша. То је брдо више наше куће. Ови кои су пољем побјегли утеци пут Кличевца. У томе се бој раздвој. Ту је погинуло у један сат 40 Црногораца. И све посијеци. Ту је погинуо брат покојнога владике, по имену Јоко, и стриц овога нашега господара књаза Николе, по имену Стево. Причају да није такога Црногорца у то вријеме било. Покојни Стево то је јутро освануо у Ловћену код оваца и отоле је потрчао и приспио у боју Граово и погинуо. Исти се Смаил—ага мало ранио, те су га ранили из куће наше. Пошто виђи покојни отац да Црногорци утекоше, он реци својој браћи:

— Ви стојте ту у кућу, а ја ноћас пођох нећу ли стићи пок. Владику“. Те он ондоле поноћи пут Трешњева. Позна га поноћи један његов кум, по имену Андрија Перов. У то Андрија реци:

— Куме, Јакове, ђе то идеш? — Он му реци: — Идем да виђу господара владику.

Каква владику, крвниче. Ако те опазе Црногорци погинуо си да је на те десет глава, но бјежи у Граово. Немој ко да те види. — Ja joпeта дођи у кућу и ту нађи своје рођаке. Питају ме:

— Виђе ли владику? — Ја кажем:

— Каква владику! Нијесам смио се ни казати, — и све им кажем ко ме вратио. Имао сам мој један мали сандук у пећину ђе нам је остала домаћа роба била. Имао сам у њему дуката аустринскиjе 120. У тој смисли пођох да и узмем. И кажу ми браћа да се предао Турцима Лазар Тодоров Андријашевић, још каде је војска турска у поље дошла. И кажу ми да су се и други почели предават. Ја пођи у пећину, када скриња развалена и новци понијети. Ка’ сам ишао да новце примим имао сам намјереније с оном браћом бјежати у Аустрију, па отоле у Русију. А при мене је био они атестат те га је брегадијер руски дао године 1807, па у тој смисли наодим да се нећемо изгубити. Каде ја у пећину, каде мој сандук разваљен и новаца нема! У они тренутак дође ми да се лишим свога живота, па ондоле се повратих у кућу. Bojска сјутри дан чини логор према нама на Умац. Ми се тврдимо у кућу. Имамо још доста џебане, али су се поштетиле пушке. И доносимо воде из пећине, ако нама кидишу Турци да имамо воде доста. А у пећину оставили смо три—четири да чувају пећину. Уто јево дође протопоп Ковачевић и Андрија Милошев и Бајо Станић и још неколико Граовљана. Ево ти их пре’ кућу. Питам их ја:

— Што сте дошли? — Они одговарају:

— Дошли смо, Јакове, више народ не море живјети, но све поцрка о жеђе. Аустрија неда у његову земљу, а Црногорци утекоше! Но, Јакове, хајде да се предавамо Турцима, зашто пропаде несретни народ?! — Уонолико ја рекох:

— Знашли попе Шћепане, ту скоро каде ја виках, баш под оне твоје шљиве, немојте браћо о овоме да радимо, но рђаве људи да уставимо и да идемо Али—паши и да му се преклонимо и хараче понесемо, е нијесмо се ми кадер противити против њега и његове силе, а ви сте ми сви из скупа рекли Граовљани: „Ти си се, Јакове, готово потурчио, а ми не дамо хараче, ни ћемо њему ићи у здравље господара владике црногорскога и његовије Црногораца“. — и јесмо ли се, прото, проклели да ћемо се бити и да се нећемо Турцима предавати. А кнез ти се Лазар Тодоров још на преображеније предао Турцима“. — Виче поп Шћепан:

— Истина је то све Јакове! Али ко је мислио да ће Црногорци овако од нас учинити, но те кумимо богом живијем немој да несретни народ пропада. — Ја уто рекох:

— На душу онога ко је ово учинио! Попе Шћепане, немој мислити да ми није народ жао, бог нека ми зна за то. Но по свему овоме разговору, хајде ти попе, и ти Андро, и ти Бајо, и узмите од сваке породице још по чојека једнога а Лазар је свакако код Турака,па хајте Смаил—аги и Асан—бегу, те им приступите руци. Они ће упута војску макнути из Граова, да несретни народ не пропада. — Они отоле пођоше и одоше у логор. Смаил—ага и’ је примио и Асан—бег. И питали их:

— Шта тражите, попе Шћепане? — Поп Шћeпан одговара:

— Дошли смо од свега народа да се преклонимо богу и честитоме господару Али—паши и вама беговима да макнете војску из Граова, е јадни народ пропаде о’ жеде и о’ сваке ствари. А ево нас ође, па нас водите честитоме Али—паши. Ако смо криви ми народ није ништа, — уто Смаил—ага:

А, прото, камо ви Јаков? — Богме, бег, ено га у пећину. — Па шта он мисли?

— Богме, бег, он мисли бјежати у Њемачку земљу. — Уонолико Смаил—ага:

— Богме, прото, залуду сте дошли! Прије но видимо Јакова пред нама, ова се војска одовле не миче слободно. А што народ пропада, на душу онога ко је ово урадио! Но, xajте, нека дође Јаков. Чиста му вјера нека се не боји ништа, докле га доведемо Али—паши. Прото, видиш ту Лазара Тодорова?

— Виђу, бег.

— Он је упута нама дошао, па да сте и ви сви упута дошли, не бисте имали рашта без Јакова, но хајте те га 30вните, а ми одосмо на Ријеку да нас не пече сунце ођe. — Ево ти е иде поп Шћепан с дружином. Питам их ја:

— Како би тамо, прото?

— Никако, Јакове! Они се не мичу без тебе, но те богом кумимо излази. А задава ти вјеру Смаил—ага да ти ништа учинити неће, док Те доведу до Али—паше. — Ја онда нешто промислих, како хоћу да на муке умрем. И по два пута, душе ми, промишљах да сам себе убијем, па јопет промислих: воли сам да на муке умрем, но сам себе да будем катил, па онда завиках брату Живку и брату Вуку: „Хајте, браћо, да видите којом ће ме муком уморити Али—паша, а могао би и Смаил—ага прије Али—паше. Но, браћо, и ти прото, да ви је препоручено оно једно дијете“. Отоле сви ођосмо уз поље. Када дођосмо у дно Ријеке, код оније гробница у Петковиће, дођосмо пред чадор Смаил—агин и Асан—бегов. И главе су све пред чадор које су посјечене. Под чадор је Смаил—ага и Асанбег и Љубовић из Невесиња и један капетан из Љубушке. Ниједан не збори ништа, док подоцкан Асан—бег:

—Ето и ти дође, Јакове, једва!

—Ево дођох, бег. — Видиш те главе пред чадор?

—Виђу бет. — Колико је Граовљана погинуло? — Ја кажем:

—Четрнаест. А Црногораца знаш ли колико је погинуло? —   

—Ја, бег не знам, ту има глава свега 52.

—Познаваш ли ту најгорњу главу, те је умивена?

Ја не познавам. — Шапће мене поп Шћепан: „Оно је глава Стева Петровића“. Виче Асан—бег:

— Шта збори прото?

Прото каже да познава чија је глава. — Асан—бег завика:

— Чија је, прото? — Стевана Петровића ово је глава, рођака владичина.

—И ми смо зборили да је наква господичића! А познаваш ли ту главу те је највиша?

— Ово је глава, бег, рођака истога Јаковова.

— Вала, прото, толике главе никада видио нијесам! А посјекоше ли твога сина прото?

— Не, бег. — У онолико Смаил—ага рече:

— Е, Јакове, о твојој души и онога владике црногорскота! Би ли боље, Јакове, било да су ти људи данас живи? Колико би ти дао да ти је та рођак жив и владика за његова! — У онолико престадоше па стане зборити турски. Завикаше: “Нека дође чауш”. Утолико дође. „Хајде удари у далубош, нека војска креће да идемо дома”. У онолико изађоше испод чадора свикoлици. Искупило се много војске око чадора. „Хајте, Турци, нећемо саде посјећи Јакова”. Утолико Смаил-ага рече:

— Имаш ли, Јакове коња?

— Не, бег. Но биг вас нешто, бег, молио, — па му приступих руци. Недаде се пољубити.

— Шта би зборио, Јакове?

Зборио биг, бет, да ме пуштите да одем до куће, да зовнем да ми доведу коња из овије крша и да узмем што за трошка да нијесам гладан, док ме посјече господар Али—пааша и да узмем што од аљина да се преобучем. — Рече Смаил—ага:

— Не могу те, Јакове, пуштити, јер нећете доћи, па ћy погинути од Али—паше. — У онолико ја рекох:

— Бег, задавам ти чисту божу вјеру преварити те нећу, но ћу вас стићи прије но дођете у Требиње. А и да биг мислио не доћи, не биг (због) попа Шћепана и ових кои су ођe Граовљана. — Уонолико стаде, па промисли за млого, па проговори турски са Асан—бегом. Уонолико рече:

— Хајде, Јакове. Ако не дођеш, платих ја за тебе Али-паши.

Утолико се преклоних па пођох с братом Живком и Вуком, те ја пошљи упута Вука у Стреканицу. Ту има једна мала пећина (зове се Сријемоша). Ту су нама била чељад. И реци му да ми доведе коња и да оде у Дврсно, тојест у аустринску земљу, до Која Самарџића да ми пошаље 20 дуката. Оно што сам имао понесе ми неко из пећине, а у пећину је и ракија стајала. Ја и Живко пођи кући. Не прође три сата ево и Вука ђе води коња и носи ми хальине и 20 дуката, те ми је послао Којо Андрин Самарџић. O’ те пећине, те се зове Сријемоша, нема до Дврсна, а зове се Драгаљ, више но по урe, ко брзо иде. Пошто ми све донесе, пољубих се са својом браћом и рођацима и ту ме пропадоше сузе. Ондoле узјаши на коња и поћерај брзо, и дођи у два сата ноћи у Корјениће, на Шеовића Главицу, и ту стигни Асан—бега и Смаил—агу. Отоле сутри дан у Требиње. Ту нађи Али—пашу. Трећи дан отоле пођи, и крену Али—паша, и на конак доћи у Љубиње, из Љубиња у Столац, из Стоца у Мостар. 

Каде дођосмо у Мостар, метнуше нас у ан, зове се Чинојевића, у једну одају. И дође неколико Турака да нас чувају, али нас не вежу, но нама кажу: „Послао нас је господар Али—паша да сједимо код вас, да вас чувамо. Бидите рахат у здразье Али—пашино! Не бојте се животу ништа слободно. Нама је наређено да речемо овоме ханџији, што заиштете све да ви дава, Али—паша ће платити. Али, што сте под стражом, није шала потећи сву Ерцеговину на се! — У томе се мало обрадовасмо, али опета промишљамо: ово нас само као слободе. Ту смо стајали дана десет. Десети дан ево ти два каваза пашина.

— Ко је ође кнез Јаков и поп Ковачевић? Зове вас господар Али—паша, вас двојицу. — Ми отоле пођи. Виче ми Поп Шћeпaн:

— Јакове, остави оружје. — Ја рекох:

— Нећу, но ћу га оставити пред одају Али—пашину. — Ми отале на сараје пашине. Каде дођосмо пред одају Алипашину, ту стоје стража, те ја извади нож и пушку. Узе ми их они стражар, па остави, и отвори нама врата од одаје. Ми уљегосмо унутра. Сва одаја прострта свитом. Али—паша сједи на један диван, ми се двојица преклонисмо, руку метнусмо на прси пођосмо да га цјеливамо. Завика срдито: „Стојте!“ Ми стадосмо један до другога. Код њега је Смаил—ага Ченгић и Асан—бет и Љубовић. У једно доба Али—паша рече:

— Добро дошао, хајдуче, Јакове! — Ја рекох: — Боље вас нашли, господаре. — У онолико рече:

— Што ти ће, Јакове, да оволику војску потежеш на Граово и да ти Црногорци помажу?

— Господаре, ето наша манита памет! Што тражили и нашли. — Утолико Али—паша:

— Вала, Јакове, не мореш платити шта си зла овога пута учинио. Да имаш на себе двадесет глава не би платио! А тебе, прото, шта ће да идеш ономе владици на Цетиње да ти помаже? Попе, не мисли што мислиш, но сте ви царска раја. Не дам ласно Ерцеговину. Попе Шћепане, чуо сам да ти је син погинуо свога пута?

— Јест, господаре. — А и тебе, Јакове, кажу да ти је брат погинуо? — Јест, господаре.

На вашу душу, попе Шћепане, што се год зла учинило у Граово. Не могу знати, Јакове, шта ви би, те ми писасте да царски нијесте? — У томе ја рекох:

— Господаре, видимо да миритамо од ваше стране да нас изгубите. То сами познавамо, Али је све то крив Мамут Агов Шеовић из Корјенића, те сте га послали да купи хараче у Граово. Ми имамо вашу бурунтију: кои има мушко дијете у колијевку да не плаћа хараче. А Мамут Агов, колико је год било мале мушке ђеце у кољевку, узео је цијели харач, као што сте заповиђели по гроша двадесет, то јест на мушке главе кои работају. — Уто Али—паша:

— Добро, Јакове; да није право да Мамут Агов тако узимље, али сте могли доћи па мене казати, па биг ја Мамуту запријетио да тако не ради. — У томе за млого ништа не збори. Они други бегови ништа не зборе до подоцкан зовну:

— Ај Смајо! — Смаил—ага одговори:

— Лебе, господаре!

— Ја чук да те мало довaтила пушка, када си хата нагонио на кулу Јаковову. — У томе Смаил—ага рече:

— Истина је, да ме мало довaтила пушка из куће Јаковове, мало преко руке. — У томе Али—паша рече:

— Нека знаш, Смајо, да море бити и влах добар. — Утолико ме запита:

— Имаш ли Јакове, жита?

— Не, господаре ни мало. — Он мене даде писмо на Мушовића у Нишиће: од царске десетине да ми да 24 товара умертина. И пита ме:

— Печеш ли, Јакове, каве? — Рекох ја:

— Пекао сам до сада, ао сада није прилика, — те Али-паша зовну једнога монка његова и заповиједи му:

— Хајде, купи Јакову стар каве и стар цукрa. — и ту ми нареди:

— Хајде, Јакове, и попе Шћепане, хајте дома. До са за то сте зла учинили све ви просто, али се о’ сада чувајте. Ако по сада стану Граовљани чeтoвaти, кунем ви се ликом божијем, оба ћу вас живе на колац набити, и нађите добрије момчади 50 да пандурају од Црне Горе. Даваћу им на мјесец по маџарију и оку брашна на дан. И пасај се, Јакове Црне Горе и владике црногорскога, е, ако чук, сву ћу ти кућу ископати. Други ти пут опрошћења нема. И хајте збогом. — Ми се преклонисмо и кренусмо прео одаје да га пољубимо у руку. Не даде се. Отоле изађосмо и пођосмо у конак. Каде дођосмо дружини, запиташе како нама би код Али—паше. Завика поп Шћепан: „Добро у здравље Али—пашино. Сви идемо дома. До сада све нам је опростио што смо учинили”. Сјутри дан крени дома. А пиши Али—паша у Нишиће Мушовићу, да иде у Граово да покупи хараче. Мој отац дођи у Граово и кажи Граовљанима: „Што је год било зала до сада и четовања проз Ерцеговину, све нам је Али—паша опростио. Али по сада да више четовања нема, е ће нас свије изгорјети, и заповидио да се нађе 50 Граовљана да чувају од Црне Горе, и да Црногорци не долазе међу нама. Све се племе обесели. И доће нама Мушовић брзо да купи хараче, но наређујте да су готови харачи да млого не стоје Турци у Граово. Потље тога, до дана двадесет, ево ти Мушовића из Нишића су неколико грађана у Граово да купи хараче. И дође у моју кућу на конак, и донесе писмо од Али-паше да купи хараче у Граово. Уто се искупи Граовљани и стани купити хараче. Куће у Граово све су биле изгорјеле до само наша кућа и још остало десет кућа око наше, те су их обранили из куће наше да не изгоре. Уто чуј владика на Цетиње да је дошао Мушовић у Граово да купи хараче, те он пиши моме оцу књигу: „Јакове, чуо сам да је дошао Мушовић да купи хараче у Граово. Ето ти шаљем перјаника Андрију Перовића из Цуца су неколико Цуца. Посијеци те Турке и донеси главе на Цетиње“. Исти владика на уста реци Андрији: „Ако Јаков неће Турке посјећи, свега га разнесите на огањ”. Отоле крени Андрија и покупи педесет Цуца бираније и дођи у дно Поља Граовскога, зове се Бара, и посједај и пошљи једнога кући нашој да рече Јакову: „Зове те Андрија Перовић у дно Баре да се састанете“. Од куће наше нема поуре ђе је Андрија (c) Црногорцима. Те мој отац кријући од Мушовића зовни Лака Пејова Ковачевића и пришати му: „Зове ме Андрија Перовић у Бару да се шњим састанемо, но хајде самном, да видимо што нас зове Андрија“. Отоле нас двојица у Бару и ту се састани. Црногорци сви сједе и држе пушке уз рамо. Андрија извади писмо. Дај га Јакову. Мој га отац прочитај. У томе се наљути на Андрију. Андрија Иванов долазио је сестрић мога оца: родица мога оца родила је Андрију Перовића. У томе завиче мој отац Андрији: „Па ја Андрија, да сијечем Турке на божу вјеру у моју кућу! Да ми поможете, као оно скоро што сте ми помогли! Није ти далеко Град Нишићки па он је посијеците Мушовића, али у моју кућу нећеш овога пута нож крвавити од Турака слободно. Андрија Петров из Цуца (то је био кум мога оца, кои је дошао с Андријом Перовићем) знао је шта је владика рекао на уста Андрији, ако не буде Јаков Турке погубити у своју кућу. Он није смио изазивати мога оца, да му каже како је наредио владика Андрији, што ће од Јакова учинити. Утолико Андрија Петров дођи до мога оца, па га удари кријући руком да не види исти Перовић. Утолико мој отац погледни на Андрију Петрова и познај на њега да се нешто промјенио, као и остали Црногорци, па се утолико нешто осјети, па реци истоме Андрији Перовићу по свему разговору: „Андрија, како пише наш господар владика, ја саде не могу Турке посјећи. Има у моју кућу десет Турака. Ја одох кући да поручим Граовљанима да дођу да донесу хараче, да и предамо истоме Мушовићу, по имену Мујаги (он је погинуо под 0строг године 1843 су неколико Турака), па каде Граовљани дођу, онда ћемо и’ посјећи и главе донијети на Цетиње”. Утолико обамети Андрију и реци мој отац истоме Перовићу: „Причекај совијема Црногорцима ође да ви донесемо што да вечерате”. Уто зовни Лака: „Хајде, Лако, да идемо кући, да гледамо овијема људма конак”. Утолико они два пођи кући. Када дођи кући, онда поручи истоме Андрији, нека иде одакле је и дошао. У томе Црногорци и отиђи пријетећи, а Мушовић покупи хараче и Граовљани га испрати до Омутића у Рудине. Ту је била вортица турска. Пошто чује владика још се више наиједи на мога оца, и владика и Црногорци. 

Тако је стајало до године 1837. Крени владика у Русију. Чуј мој отац да ће саћи владика у Котор да иде у Русију, те мој отац купи у Корјениће у Шеовића неколико волова. Учини се трговац, да му се не овизају да иде владици Петру II и поћерај волове у Рисан. Ту волове остави, а он пођи у Котор. Каде дођи у Котор, сашло млого Црногораца у Котор да испрате владику, али никакав неће ш њиме да проговори. Утолико нађи Рама Мијајлова Бошковића, и шњиме се пољуби, и замоли га да би га привео да пољуби господару руку. Рамо је био сенат владичин, те он пођи и кажи владици:

— Oђе је, господаре, дошао Јаков Перов, па моли би ли уљегао да ви пољуби руку? — Утолико владика срдито:

— Је ли то Јаков из Граова?

— Јест, господаре. — Утолико владика пошљи у циркула да би Јакова ишћерали из града да га не гледа. Циркуо у исти мах пошљи пулицију. Ја биjах у једну локанду и сио да вечерам, и утолико пулиција дођи, па запиташе:

— Је си ли ти Јаков из Граова? — Ја рекох: — Јесам. — Они завикаше:

— Хајде амо! — те ја шњима. Мислим да ме воде у тавницу, али ме изведоше из града, па отоле Добротом све крајем до у Рисан. Ту ме оставише, а узе ме друга пулиција, те они са мном прео Леденица, па прео Дврсна до на Плочу. Ту је граница аустринска. 

Владика пође у Русију. Пошто дође из Русије, те ја пиши господину Јоку Стијепову Петровићу писмо у које га молим и кумим богом живијем неће ли ме како довести до господара, само да му пољубим руку, па да ће ме упута мушкетати. Јоко је за то мло(гo) око владике радио да дођем на Цетиње. До неколико пише ми Јоко да дођем у Котор. И пише: „Наћеш Драга, мога сина, у Котор па ћете доћи ш њиме“. Те ја отоле у Рисан и поћерај трговину, те ја из Рисна у Котор. Ту нађи Драга, и Драго ми каже да је Јоко рекао да у дан не идемо но поноћи, те ми пошто се умрачи крени, те уз которске стране. Каде дођи на Његуше, не смијемо путем но окрени на десно уз Поточине, па преко Трешње. Ка’ смо сашли у Поље окренусмо на десно све онијем кршима изнад Умаца, док смо дошли више Манастира код Табље, да се мећу главе, те сиди у манастир у једну малу камару под волат ниже звона. Ту сједи докле свану. Драго некуд изашао, па ме закључао. Пошто огрија сунце, ево ти Јока је иде. Ту се пољуби. И дође ми нешто па заплаках. Покојни Јоко стаде викати на ме: „Што, рђо плачеш? Зар коме да се ражали!“ донесе једно монче каве и ракије, те ту пиј каве и ракије. Уто пође Јоко: „Идем да виђу је ли се господар дигао“. Још тада сасвијем не бијаше Биљарду начинио. Кад ево ти Јока: “Хајде, Јакове, зове те господар!” — те ми у његову камару. Приступи руци, пољуби га у руку. Погледа ме мрко:

— Је ли ово Јоко, Јаков, твој пријатељ?

— Јест господаре. — Утолико нареди да никога не пуштају.

— Зашто, Јакове, како ти писах, не посјече Мушовића ка’ ти долази у кућу? — Уонолико ја приступих му руци:

— Господаре, забога, како ћу га посјећи? Куд би несретно робље Граовско? Што се тиче мене и моје фамиље, не бих за то мислио, но остало несретно робље Граовско! Има у Граово више од 2000 душа. Куд би оно несретно робље од Али—паше, да сам их, господаре, посјекао? Бога ми, и мушко и женско, све би по сабљу окренуо. Али по свему томе, господаре, ту не бијаше с главе Турака до самога Мујаге и узањ десетак мончади, да се посијече Мујага за вашу браћу! Но да се море посјећи као Асан—бег али Смаил—ага Ченгић, онда би се могло рећи да су се осветила ваша браћа. — Уто господар:

— А, ти Јакове, посијеци Асан—бега али Смаил—агу. —

— Не могу, господаре, богами ни једнога. Перво Асанбег на наше крајеве никада не долази. Асан—бег није не иде из Требиња, но само до у Суторину прео Зубаца, и то ријетко. А Смаил—ага, господаре, он никада не долази на наше крајеве од Бањана па до Граова. Ми нијесмо под његов кадилук, но смо ми под Кадилук нишићки, мене се чини, господаре, да би се отуда нашло људи да Смаил—агу посијеку, као Пивљани али Дробњаци. Он често тамо иде, те купи хараче и друге порезе. — У томе господар рече:

— Добро си рекао, Јакове. Погину ли ко од твоје породице, каде ови наши изгинуше на Граово?

— Погину ми брат један и четири рођака. — А је ли још Граовљана погинуло? — Јест, господаре, свега четрнаест. — Имаш ли још кога брата? — Имам, господаре, два.

— Ти хајде, Јакове, дома и владај се с Турцима лијепо. Немојте четовати. И реци Цуцама да не долазе у Граово. Од њи ви неће користи доћи, ако неће штете, да вас Турци газе. И немој каживати да си мене долазио. А ође се никоме не кажуј; море прознати Турска, па би пропао од Али—паше!

— Уто ја приступим руци, те ја и Јоко јопет у ону камару, те ја у камару сједи и ручај. Пошто се умрачи, те ја и Драто по ноћи у Котор, из Котора пођи ја дома. 

Тако смо с Турцима у миру стајали до године 1838. Пиши нама калуђери из Косијерева, главарима граовскијема и бањскијема, да дођемо о великоме петку у Косјерево да се договоримо нешто да начинимо око цркве у Косијерево, те ми на велики четвртак, ми главари и готово сви Граовљани, пођи у Косјерево да се молимо богу. Исти дан крени из Корјенића Мамут Агов су десет Турака у Граово накијем послом, и дођи на дућан Језда Ковачевића. И ту посједај:

— Је ли дома Јаков? — Неко му кажи:

— Није дома, но је данас пошао у Косијерево он и остали сви главари. — Ту су Турци починули готово до смиривања сунашњега. Уто наљези два Црногорца из Цуца, из Липе. И ишли путем и носили накву робу да продавају у Косијерево. Уонолико подигни се један Турчин, па завичи: „Кои ви идете путем? Хајте амо!“ Они се окрени, каде опази Турке, па стани бјежати, а Турци скочи зе њима уз једну страну, запуцај на њи и уби једнога и потрчи и посјеци, а они други утеци. Уто неко завичи: „Што учини, Мамуте, те посјече Црногорца? Бога ми када дођу Граовљани платићеш га главом”. Отоле Мамут побјегни у Корјениће и понеси главу. То ми чусмо у Косијерево, те упута потрчи у Граово нећемо ли застати Мамута. Када ми у Граово, али он пошао. То чуј Цуце и главари цуцки пођи на Цетиње и стани давијати Граовљане пред господаром: „Шта чине Граовљани, те сијеку Црногорце проз Граово”. Ми се договори да нас иде неколико на Цетиње. Пођи ја и поп Шћепан и још десетак људи. Дођи на Цетиње о Ђурђеву дне и приступи господару руци. Неће с нама да збори. Док Филип Ђурашковић:

— Што ви ће, Граовљани, да пресијецате Црногогорце у Граово? Зар ви је мало било оније первије? — Утолико ја рекох:

— Коме то спомињеш перве Црногорце? — Ето тебе, Јакове.

— То није истина, Филипе, ништа, да смо ми Граољани таки, но смо се били што смо кадар били, што нама приговараш, те смо се Турцима предали? А да ку’ ћемо? Дошли сте један само дан те сте се с Турцима побили, па сте исти дан сви побјегли! Знаш, Филипе, ка’ си дошао са Ријечком наијом да се с Турцима бијеш, на један сат прије, Катунска се наија побила с Турцима у Челину, а ви сте дошли са Ријечком наијом и нијесте се даље помакли мимо Умац. И ту сте стали са вашијема барјацима и гледали као се Катунска наија биjе с Турцима. Нијесте наприје помакли. Пошто виђесте да побјегоше Његуши и Чевљани и Цуце доље низ Поље мојој кући, а Турци за њима, не ћесте да причекате да и’ измијените, но упута побјегосте пут Замаћева Ждријела. А није био један добар пушкомет од Умца до Челине да и поможете! — Уто господар завика:

— Оставите разговор! — утоме рече Стеван Перков:

— Ја ти се чудим, Филипе, шта збориш! Немамо им ништа pcћи, Граовљанима, да су рђаво учинили, но су с нас пропали. Ако је рекао онијема из Цуца да иду у Граово? — Утолико поп Шћепан:

— Господаре, могу ли двије ријечи рећи?

Морете, прото.

— Дајте нама неколико Катунске наије. Моремо ударити на Корјениће, и готово све попалити. Ми не жалимо што ћемо се разурити, само нека су Црногорци с нама. Уто господар реци:

— Хајде, прото дома, а ми ћемо ви послати неколико Црногораца и Лазара Пророковића пред њима. — Ми отоле дома. 

Не паса много ево ти нама хабер од Пророковића да идемо њему у Стоспуде на Калац (ту је вода жива), те ја и поп Шћепан и неколико људи пођи у Стоспуде. Ту нађи Лаза Пророковића су неколико војске ће лежи у ладу, те ми ту приступи и пољуби се са Лазом и посједај. У та мах Лазо:

— Ево, прото, Црногораца да се кољемо с Турцима. — Утолико поп:

— Да бог да да нама дођете са срећом! Но наприје да идемо, — Док утолико Лазо:

— Лакше, попе, нијеси погодио како мислиш! — А што нијесам, господине!

— Јето то, попе, одавле ова војска неће се мицати прије но ви Граовљани не окрвавите руку о турску крв. Но, хајте, те ђе посијеците Турке, па ћемо се онда заједно бити с Турцима. Ако ли нећете, слободно вјетујте, другије Турака нећемо тражити но вас. — Пошто то разумјесмо, отоле пођосмо натраг. Што реку: „Црну капу у лијеву руку”, те отоле те дома у Граово, те се договори докле нијесу чули Корјенићи. Пошљи Вука Попова и мога брата Вука и Тура Савина Ковачевића и Гоја Сладојева и још неколико мончади: „Трчите у Корјениће, нећете ли кога ће претући, докле чули нијесу Корјанићи”. Они отоле пођи уз поље. Каде изађи на Бојање Брдо, када јево ти три Турчина е нешто иду у Граово. Утолико срети, назови им помага бог. Они њима одазови. Запитај:

— Ђе идете?

— Идемо нешто до у Граово. — Њих ту поватај и повежи. Не би два сата ево ти е воде три Турчина, те посијеци једнога Вук Попов, једнога мој брат Вук, једнога Ђуро Савин Ковачевић. Отоле понеси главе у Стоспуде пред Пророковићем. Пошто виђеше Црногорци главе турске, рече Пророковић:

— Хајте ви, кои сте и посјекли, носите и’ на Цетиње.—. Отоле на један сат прије но се сунце смири крени Лазо с војском, те доћи у Граовску Ријеку, те ту раздијели војску. Једна пођи да ујутро усвануће удари око Клобука и да сађу на Шеовића Главицу и пред њима пошљи Вука Попова. А једна пођи да удари у Нудо. Ја пред њима и Андро Милошев. Отоле се војска раздвој и пођи. Ујутро пошто свану Вук с овом војском удари за Клобук и привати неколико стоке. Утолико стани пуцати топ с Клобука. Побуни се Корјенићи. Крени Вук да и води низ Доње Клобуке. Виђи Црногорци ону дубодолину па завичи: „Што урадище Граовљани да нас уведу у ову дубодолину, да нас Турци пресијецају“. Поврни се сви на се. Она војска која пође са млом и Андријом у Нудо пошто виђе ђе је уљегла, препаде се. Како стаде топ пуцати с Клобука, сви стадоше, ниједан неће с нама наприје. Но ми, неколико Граовљана, спуштисмо се у Нудо и неколико Бјелица (пред њима Јагош Томашев), па пођоше с нама, те наколике турске куће запали, те бијаху из њих избјежали Турци, те се у боље затворили. И запалисмо два—три млина турска. Пошто се искупише Турци с ону банду воде из Ганчарева и из Ораовца и пристиже Требињана, а виђоше да се ми натраг повратисмо, прикупише се за нама, а ми побјегосмо. Турци та дан попалише село Заслап и Долове код Клобука и Вилусе и повратише се дома. Та дан нико не гину до један Турчин. Црногорци се не окронуше но дома подоше. 

До неколико дана посла господар мајсторе да гради вортицу на Умац у Граово, на једноме кршу. То зачу Али—паша да гради владика вортицу у цареву земљу. Он се за то не чини вјешт. То стаја тако тога љета и с Турцима се не мијешај но пандурај да нама ђе кријући не ударе на стоку. Тога се љета начини вoртица. У отомбру мјесецу исте године пише нама господар да пођемо неколика на Цетиње, те пођи ја и поп Шћепан и Јован Мијајлов Булаић и ЛазарТодоров Андријашевић и Лука Мијатов Вујачић, та на Цетиње, те приступи господару. Господар нама каже:

— Знате, Јакове, што сам вас звао? — Не ми, господаре.

— Ја сам вас звао да идете у Босну, у Травник великоме везиру, кои ће ви дати лијепи начин. И ево ви мога слуге Радована Пипера, кои ће с вама ићи. И писаћу ја везиру за вас. — Утолико ја рекох:

— Господаре, смијемо ли од Али—паше ми у Босну ићи? Каде чује Али—паша свије ће нас метнути утавницу. — Рече господар:

— За то не мисли, Јакове, ништа; ја за вас мислим. — Те ми ту предани три—четири дана. Уто крену Радован, те приступи руци. У онолико ја:

— Господаре, бисмо вас нешто молили! — Шта, Јакове?

Господаре, да ми дате писмено, како ме шаљете ви у Босну, да писмо оставим дома. Ако ме Турци објесе, као и oћe, онда би рекли Црногорци: „Шта је тражио и нашао је. Нијесмо га тамо ни шиљали”. То писмо након мене да изнесе моја вамиља, како сте ми ви послали, да ми вамиља не сстаје под срамотом. — У толико господар даде ми писмо и потписа га својом руком. 

Отоле ми пођи, те доћи у Граово. Ту предани два дана, те ми петина и Радован шести, отoле крени те преко Гацка, те дођи у Босну у Травник. Ту нас везир лијепо прими. И нађоше нама конак у један хан. Лијепо и нама и коњима: доста јести и пити. Ту смо стајали до по Никољудневи. Зовну нас један дан паша на сараје, нас и Радована. И даде мене бурунтију да сам војвода и дијете моје након детета и другу бурунтију да дава Граово 250 талијера харача, 50 талијера да је узимљем, а 200 цару у касу и агама трећину са земље. И плати нама трошак и мене даде један ћурак, а попу Шћепану један бињиш до земље и 50 дуката за трошак. И посла господару, по Радовану, једнога хата зеленога од три године. Ми отоле весело пођи. Каде бисмо на границу од Ерцеговине, рече Радован:

— Хајте, да идемо преко Мостара. — Рекох ја:

Не смијемо, Радоване, богами од Али—паше, — утолико Радован:

— Не бој се, Јакове, ништа. То Али—паша не смије учинити нипошто. — Отоле ми, те у Мостар. Каде дођосмо у Мостар, дођосмо у хан Чинојевића. Таман посједали у одају свиколиси, док ево ти кавазбаше и запита:

— Ко је ође Црногорац Радован Пипер? — Ми му га казасмо:

— Ово је Радован. — Он утолико:

— Заповидио је Али—паша, ви ћете и друге конаке љевше. Утолико Радован пође. Упута се злу сјетисмо и наредисмо да нама донесу ракије. Донијеше ракије, па таман почели пити, докле ево ти уза скале десетак Турака с мушкетима и пред њима Хамет—ага Пузаћ, те сам га лагумовао у Косијерево 1842. Утолико завика:

— Добро дошао, кнеже Јакове! Јесте ли здраво путовали у Босну?

— Здраво вала боrу. — Утолико Хамет—ага поче зборити:

— Мене је послао господар Али—паша, Јакове, да вас причувам (има на вас из Ерцеговине, освакуде давије) да ви не би ко што зла учинио, каде би сте ишли проз чаршију. — Утолико ми:

— Вала богу и Али—паши, каде тако за нас мисли. —

Сјутри дан дозови Али—паша Радована и реци му: „Paдоване, хајде збогом. Реци томе вашему владици: ово су моји људи, иако владика гради воpтицу на царску земљу”. Радован отоле пођи и ево га ђе иде к нама и све нама кажи што му је рекао Али—паша. Имадијасмо двоје мончади, те је кренуло снама из Граова да нама коње гледа, те ми пошљи мончад с коњима у Граово. Када дође покојнога оца коњ у Граово и дође г. Радован, ту сам сву драгу ноћ плакао. А покојна баба, очина мајка: „Немој плакати, Анто, доће Јаков брзо, ако бог да. И доније ће ти нешто лијепо”. Заборавих казати, истога Лазара Тодорова, пошљи Али—паша у Граово са Радованом, да пише често у Мостар шта се ради и долазе ли често Црногорци у Граово. 

Када изађе осми дан, ево ти каваза једнога и каже нам: „Зове вас господар Али—паша”. Ми пођи шњиме на сараје. Уљези у одају и преклонисмо се сва тројица. Сједи Али—паша на диван, па нас погледа. Неће са млом ништа да збори, но поче с попом Шћепаном:

— Добро дошао, прото, из Босне! — Боље вас нашли, господаре! — Јесте ли здраво путовали у Босну?

— Јесмо здраво у здравље ваше. — Уонолико се мало насмија и поче зборити:

— Богме, прото, да сте ви ишли у моје здравље, не бисте ви полазили у Босну. Знаш ли, прото, да сам ја и свога брата убио! Он ћаше да биде господар Ерцеговине, па не дадох ја, а некмо ли да пуштам ономе шљивару из Босне. Нијеси погодио, попе, ни ти ни везир ни владика из Црне Горе, те к њему често идете. Хајте, па сједите. — Отоле се ми поклони и пођи на конак. И стајасмо ту један дан више но мјесец дана, Лијепо нама, не вежу нас, таина имамо доста. Када нас је воља изађемо проз чаршију и шетамо, само иду по неколико с нама. Увече, каде станемо ставати, закључају нас, па они у једну одају спавају, ами у другу. Не даде нама несрећа мировати, но се почесмо договарати да бјежим. Ријешисмо да молимо Али—пашу да нама пушти једнога да пође у Граово да нама донесе што од хаљина и пару коју. Видећи каква је брава, жељели смо, да не би ли нама начинио у Граово Ђона Мијатов кључ да се моремо по ноћи отворити. Ми се моли кавазбаши. Он је перви каваз код Али-паше, а с нама се добро познавао, јер је са млoм ишао господару на Цетиње. Писао ми је Али—паша да пођем шњиме до владике. Исти кавазбаша пође код Али—паше и моли се за нас. И допушти паша да пође један до у Граово, те ми пошљи Луку Мијатова Вујичића, а његов исти брат Ђона, направља пушке и добар је мајстор. И Лука му кажи за браву каква је и Ђона начини кључ. Отоле Лука пођи из Граова упута и донеси наква жена наквије хаљина нама у Мостар, да се Турци што не овизају да смо га другијем послом послали у Граово. Пошто Лука дођи у Мостар, један дан ми пођи сви у чаршију и с нама Турци. Остани сам Лука, те он с онијем кључем обиди одају, када је море затворити и отворити. Пошто ми дођи, све нам насамо кажи да се море одаја овијем кључем отворити слободно, те се ми договори да једну ноћ узмемо доста ракије по вечери. А пије Амет—ага добро ракију и сва му дружина. Ми донеси ракије по вечери и стани пити, да видимо ко ће боље. Али ми четворица све низа се просипљемо, али кријући. Пошто се добро напише, не умјеше изаћи из наше одаје. Не закључаше ни одају. Пошто би један сат по поноћи, отoле кренусмо (то је било уз часне посте 1839), па ми побјегни уз Мостарско Поље. Поп Шћепан сустао, не море ђавољу стопу. Свани нама у Благај. И више не смијемо даље ићи. И почела киша наодити, те ми се прибиј уз један крш. Ту нас нађе један шокац код коза и завика:

— Ко сте ви? — Ми завикасмо: не вичи! Те ја исти њему и шњиме се побратими и дај му три дуката, и закуми га да нас не каже никоме. Он рече: „Не бојте се, ништа слободно”. Отоле нас поведе, те нас остави у једну пећиницу и рече нама: „Сједите ту. Одох ја да вам донесем њеба”. Чујемо је пољем пуцају пушке. Траже нас коњици проз лужине. Уто рече Лука Мијатов:

— Војвода, тако ми бога, ја се бојим од онога шокца да нас не каже некоме, но дај да се одавле премахнемо ђе друто. — Утолико ја рекох:

— Не ће нас проказати. А јесмо ли се шњиме побратимили! — утолико рече Лука:

— Ви троица сјете ође, ја пођох на ону главицу да виђу куда су Турци, куда нас траже. Сад ћу доћи к вама, — уто пође. Не би га за млого, па се међу се разговарамо: „Могао би нас Лука преварити па утећи“. Не би по томе по сата докле изнад нас с главице завика чојек:

— О, куме Јакове! — У томе ми се извирисмо, каде Турци нас опколи, Јолета зазва:

— О, Јакове! — Озивам се: — Кои га зове?

— Ево те зове Заир Тановић из Гацка, но ходи овамо. — У мене и Јована има по пушка мала, па се договорамо да се моремо замијенити. А имамо вишека. У томе завиках:

— Хајде овамо, о куме!

— Немој ме, Јакове, убити.

— Не ћy, ако немаднем су чим. — У томе јопета завика Заир:

— Хајде излази, Јакове, не бој се животу, докле те доведемо Али—паши.

— Је ли истина Заире?

— Јест истина божа ти вјера. Прије но мене посијеку и пет ми рођака не бој се ништа! А видиш и сам да не мореш ту остати да имаш крила. — Уто нас троица изађосмо и дођи међу нама Турци све коњма. Има 150 коњика. 

Отоле нас поведоше Мостарскијем Пољем. Турци се посилили, као да су увaтили, што реку, Марка Краљевића. Разигравају Турци коње по пољу, а пуца кумбура с коња.. Када нас доведоше до Аџине Сове, како се улази у варош, завика Заир Тановић: „Дај, Јакове оружје. Не бој се ништа! Послаћу ти га сину у Граово“. Ја њему дај сребрни нож и сребрну пушку. Отоле нас поведоше уз чаршију, изашло мало и велико, те нас гледају. Доведоше нас на сараје пашине. Уведоше нас у одају, је паша сједи на диван. За млого не проговори ништа. Утолико запита попа Шћепана:

— Попе Шћепо, шта ти ће да бјежите? А није ви рђаво било. Јесте ли имали да једете и пијете? Јесте ли били у гвожђа? — Уонолико поп Шћепан:

— Господаре, имали смо доста јести и пити и у гвожђа нијесмо били. Али наша манита памет! Ко неће из тавнице бјежати? — Дог се паша мало насмија:

— И ја бих, прото, бјежао да ме ко метне у тавницу. Хајте и водите! — Отолте с нама у једну тавницу при земљи, па озгор проз таван. Троjе гвожђа. Мене затвори у једну ногу и на грло метни ми једну алку широку два прста, па ме закључај кључем. Тако исто и проту, а Јована закључаше у једну ногу. Причаше ми отац да је давао за ноћ кријући онијема кои страже по маџарију те по ноћи макни с њега и прота гвожђа само с грла. За петнаест дана шиљи кавазбаши и куми га неће ли нама скинути гвожђа с грла само, и потље нама скиде. Потље тога шћаше кадкад наредити пандурима, те отићи у јутро у његове конаке на каву. И вазде га ћасмо молити и кумити да би израдио код господара Алипаше да нас поведе до границе граовске. 

— Отоле би смо поручили дома. Неко има брата, неко сина од нас троице. Они би дошли да стоје у Клобук код вас у таоце, а ми да пођемо нашијем кућама, да видимо је ли ко жив и да би смо што за харча узели. У томе уздамо се у бога и у вас. Ако неће честити, паша опростити да идемо дома сасвијем, наши ће синови и браћа за нас поћи с вама опета у Мостар да стоје граовски таоци у Мостар, докле год биде воља честитоме Али—паши. У томе рече:

— Јакове, и попе Шћепане, слушајте добро, турске ми вјере и бога кои нас је јаратисао, радићу за вас све што могак. А да мене није било, ка’ сте скоро бјежали, ви бисте упута били објешени. Ја пазим оно, Јакове, када ме посла Али-паша и писа вама да пођете са млом на Цетиње до владике црногорског, и ви пођосте са млом. Ка’ смо се вратили из Црне Горе, ћаше они Андрија Иванов с Црногорцима да ме посијече у вашу кућу, те не дадосте ви Граовљани, но ме испратисте до у Клобук. Мене оно наум пада. Но ви хајте. Не мислите ништа! — Отоле нас поведоше у тавницу. Млото стајасмо те нас више не зва. Сјутрадан по васкрсенију, ево ти кавазбаше к нама и завика: „Скини те им гвожђа“. Утолико скидоше, те ми шњиме, те пред Али—пашу. Утолико Али—паша рече:

— Јакове и попе, јево се моли за вас кавазбаша да пођете до у Клобук и да ће вас јопета довести амо, вас троицу, али ваша браћа да за вас дођу амо да стоје у таоштво. — Отоле ми пођи са кавазбашом преко Ерцеговине, те дођи у Клобук. Поручи поп Шћепан да му дође син Петар у Клобук, а Јован поручи да му дође брат Шћепан за њега, а ја поручи да ми дође брат Живко за ме. Ево ти Петра за попа, а Шћепана за Јована. Питам ја: „Ђе је Живко?“ Они одговарају да Живко неће да дође, но му запријећено с Цетиња да не откупљује никога, а Црногорци знаду да Вук му брат отићи неће, зашто је посјекао Корјениће. Пошто ја то чук, те ја поручи мајци нека ми доведе Анта, сина у Клобук. Та исти дан пође поп Шћепан дома, а ја остадок. Ево ти други дан моје мајке и води сина. Пита ме кавазбаша:

— Је ли ти ово син, Јакове?

— Јест беже. — У томе ја кренух и пођох у Граово. Ја то знам као данас каде остадох с бабом у Клобук. — Ту сам видио Смаил—ary Ченгића и Мујагу Мушовића из Нишића и Заира Тановића из Гацка. Сваки ми дан давау Смаил—ага и кавазбаша гурабија, па ослобађају бабу: „Не бој се, бабо, нећемо ти ништа учинити овоме твоме унуку; баш и да не дође Јаков не бисмо ти га водили у Мостар“. Биjаше покојна баба донијела ракије доста, али нико не пијаше ракије од Турака до Заира Тановића. Све ћаше кријући доћи код покојне бабе те му даваше ракије. Ту сам стајао четири дана. Јево ти пети дан ђе иде покојни отац и покојни стриц Вук. И иде за Јована Мијајлова Милутин Попов Булаић, а за попа исти Петар. Од Андријашевића иде Стеван Радов, од Вучетића Петар Ћираков, од Вујичића Јаков Мијатов. Пошто дођоше у Клобук и дође шњима Јоко Гиљен, перјаник владичин, Смаил—ага рече:

— Ко ти је дошао, Јакове, да иде у Мостар?

— Јево је дошао, бег, за попа Шћепана његов син Петар, а за Јована Мијајлова јево је дошао Милутин Попов Булаић, Од Андријашевића дошао је Стеван Радов, од Byчетића Петар Ћираков, од Вујачића Јаков Мијатов, а за мане, бег, јево мој брат Вук да иде у Мостар, — Утолико рече кавазбаша:

— Не бој се, Јакове, ништа Вуку и ако је посјекао Корјенића. — Заборавих казати донијеше мога стрица Живка, сина у колијевци, да га шиша кавазбаша. Онда се звало као кумство. Отоле они пођоше пут Мостара, а ми пођосмо у Граово 22 априла исте године. Мене је тада било година петнаест. 

Пошто дођссмо у Граово, каже Јоко моме оцу да му Црногорци пријете: „Ти си од своје воље пошао у Травник”. Рече Јоко. Пошто то чуј мој отац шта зборе Црногорци, узми ону књигу из дома те је оставио када је кренуо у Босну, те он и поп Шћепан на Цетиње „Каде дођи на Цетиње —— причаше ми покојни отац — нико од главара црногорскије неће са млом да збори. У једно доба Филип Ђурашковић рече:

—Није ти, Јакове, танак врат! не познава ти се е си стајао у тавницу! — Утолико му рекох:

— Сердаре, да си ми давао, тањи би ми био слободно! А што зборите, Црногорци, да сам од своје воље пошао у Босну то није истина! Јево писмо, па га читајте, је ли ме свој господар послао да идем. — Утолико сердар Миле завика:

— Ми за то знали нијесмо, Јакове, ништа. — Утолико раздвојисмо разговор. Ту бисмо три дана. Трећи дан, зове ме господар, те ја к њему. Приступи му руци. Пита ме:

— Како си Јакове? — Добро вала богу, господаре!

— Ка’ сте дошли из Мостара?

— Дошли у Граово уочи Ђурђевадне.

— Ко оде јепета у Мостар?

— Оде, господаре, мој брат Вук, син попа Марка Булајића и син попа Шћепана и још три Граовљана од три братства.

— Ко долази од Турака с вама из Мостара?

— Долази, Смаил—ага и кавазбаша и Заир Тановић из Гацка и Мујага Мушовић из Нишића и још наквије каваза.

— Чуо сам, Јакове, када сте бјежали, те су вас Турци уватили, да ти је Заир Тановић добро ваљао?

— Господаре, да ту не би Заир Тановић су неколико Гачана, не ћау нас живије доводити у Мостар. — У то господар рече:

— Ти, Јакове, хајде дома и владај се добро с Турцима, нећете ли оне избавити из Мостара, па ћемо се друкчије с Турцима владати. — Приступих му руци. По томе пођосмо у Граово. 

Потље тога пођосмо ја и поп по Петровудне у Мостар и понеси и новца. Има стара пословица: „Празна врећа узгор не море стајати“, те ми око кавазбаше, а кавазбаша око Али-паше, те нас један дан зовну Али-паша на сараје његове.

— Јево, Јакове и попе, моли ми се ови кавазбаша да ви пуштим таоце да иду дома и потписао ми се за вас да више нећете зло чинити, као што сте научили. Но, хајте дома. Немојте да кавазбашу за вас посијечем. Добро знади, прото, да ви није било кавазбаше, а лика ми божјега и ти и Јаков били би сте оба на колац слободно! — Ми се њему преклонисмо и пођосмо. Оне наше искасмо, јер је честити паша допуштио да дома идемо, сви кои смо ође. Ми отоле пођи свикoлици у конаке кавазбашине и приступи му, и ту му благодари што нам је добро учинио. — Уто рече кавазбаша:

— Хајте збогом, Јакове и попе. Имао сам доста муке око вас турске ми вјере и бога, кои ме је јаратисао на ови свијет. Сви кадилуци у Ерцеговину чинили су мазаре на вас и Турци и раја, да вас никада не пушта из Мостара, ако мисли да је Ерцеговина мирна. И Али—паша је мислио тако да уради да није било мене. Но, хајте дома. Но, глај, Јакове, немојте више рђавштине чинити. Ово ви је два пута господар Али—паша опростио што сте чинили, више не море. — Отоле ми пођосмо и кренусмо из Мостара и дођосмо на сами Илиндан у Граово, 20 јулија исте године. 

Од године 1839 до 1842 били смо у миру. У ове двије године давали смо хараче. Ми иг купили и шиљали у Мостар. Али је вазде било чета из Граова. И писао ми толико пута Али—паша да дођем у Мостар, али ишао нијесам, но друге Граовљане шиљао у Мостар, када је каква преша била. Године 1842 у мјесецу јануарију покуписмо хараче и посласмо по попу Шћепану у Мостар. И предај и’ Али-паши. Исти га паша заустави неколико дана да стоји у Мостар. А пиши Али—паша једну књигу у Нишиће Мушовићу, да удари на стоку граовску, а једну пиши Шоботи Авдићу да им удари и да се договори с Мушовићем ка’ ћe. Тако пиши Асан—бегу у Требиње да удари с Корјенићима и Требињанимa дa гpaовску стоку и да се договори с Мушовићем и са Шоботом ка’ ће им ударити тајом да нико не зна. И они се и договори и удари једно јутро са три стране. Удари Мушовић на Пријеку љут на Ковачевића стоку и на Булајића и на наше Вујачића у Пождреље и Радованов Нугао и појави неколико крда стоке Ковачевића. Ковачевићи посијеци три грађанина. И удари на Пождрење на Булајиће и на наше и појави стоку Булајића и посијеци два Булајића и појави и наша два—три крда, а десет крда не појави, но се затворили у метеризе, те и’ обранили. А удари Шабота на Ријечане и Балосаве на Андријашевиће и стоку појави и посјеци три Андријашевића. Лазар Тодоров Андријашевић, предај се упута Турцима. Ова три Андријашевића, те су и’ посјекли, они су се били затворили у метeризе. Зовни и Лазар: „Хоте изађите из метeризе. Не бој те се ништа“. Они послушај свога стрица, те изађи Турцима. У исти мах и’ посијеци Турци. А удари Требињани и Корјенићи на Заслап и Граовац и на Долове и на Вилусе исто јутро и појави сву стоку и поватај робље и посијеци неколика и робље поведи у Мостар. О тота робља и данас има у Ерцеговину, те се од тада није враћало у Граово. То је било на свето Сретеније 1 фебруара 1842. Овога Лазара Тодорова поведи Али—паши у Мостар. Али—паша га није метао у тавницу и пошљи га у Граово са попом Шћепаном. Ово чуј Влада црногорска да jе Лазар завикао своијема синовцима да изађу из метериза да и’ неће Турци посјећи. Пошљи влада перјанике те мушкетај Лазара исте године. Тога су се љета Граовљани с Турцима били. 

Године 1843 види Али-паша да се Граовљани све држе са Црном Гором. Стани Али-пашга купити војску опета да иде на Граово да развали кулу, те је господар начинио на Граово и да посвоји Граово да је његово. Исти господар чуј на Цетиње да Али-паша купи војску да дође на Граово. Господар пође са својом породицом, у мјесецу августу, на Граово да се затвори у кулу на Умац. Поведе са собом сву Катунску наију и Ријечку наију и неколико Бјелопавлића. И дође војска у Граово. Господар са свом господом дође на Умац, Али-паша дође у Корјениће у Ганчарево, а посла војску у Граово. Војска црногорска учини логор подно Поља Граовскога, а турска војска учини логор поврх Поља Граовскога. Један дан мало се побише страже, те ту посијеци Турци два Граовљанина. То чуј везир у Скадар да одоше Црногорци да се бију с Турцима у Граово, те исти паша скадарски нареди те пођи неколико Арбаније, те узми Врањину, једно село, и удри на господареву вoртицу на Блато, зове се Лесендра и прими је и Црногорце кои су у њу стајали посијеци. У њу је било двадесет људи. Чуј то господар на Граово, те он пошљи Ријечку наију дома и по тада стани се описивати са Али-пашом око Грасва и вoртице на Умац. И то му је мало ко знао, само неколико чојека, као Стеван Перков и Новица Церовић. Али су од мене крили да не знам ништа око шта се Али-паша и господар описују. Господар и Али-паша се тада погодили да се господар макне с војском из Граова и да је Граово Али—пашино и да вoртицу развали Али-паша и да да Али—паша господару три хиљаде дуката, тојест маџарије, за вортицу. И на то се помири. Али—паша нареди да се војска миче из Граова. Тако и господар нареди једно јутро да његова војска креће да иде дома. Ја се зачудих што је ово те одоше Црногорци дома, те ја од моје куће крени на Умац, није далеко, једно петнаест минута, мало више. Ја у вортицу господару, каде се наређују да крећу, и почели товарити што је било у вoртицу: муницију и што има друго. Ја се зачудих што се ово чини, па запитах господара:

— Господаре, ђе оде сва ваша војска и ову џебану куда товарите? — Уонолико господар:

— Богме, војвода, да ти право кажем, ја се погодих са Али—пашом око Граова. — У толико ја:

— Како господаре?

— Богме, војвода, Граово оста Али—пашино и да вoртицу развали Али—паша. А што се тиче вас Граовљана, да да вате хараче Али—паши, и агама трећину са земље. Утолико ја се удариг шакама у главу, па закуках:

— А, господаре, шта учини од овога несретнога племена? — Утоме рече:

— Не бој се, војвода, ја за то мислим. Док је моје куће, никада те нећу заборавити, вашу кућу и остале Граовљане.

— И ту бијаше поп Шћепан. Они пођоше преко Рисна, господар и сва господа, на Цетиње, а ја и поп Шћепан остадосмо кукајући по празној воpтици. Јево ти други дан Осман—аге Узуније и носи писмо мене да скупим Граово да вoртицу развалим, да учиним најдоњи камен као најгорьи. Ми поручи за Граовљане, те доћи једно 200 људи. Има стара пословица: „Град градио за седам година; дође врјеме развали га за годину дана”. А и ми Граовљани градисмо вортицу о нашем трошку, а развали смо је за један дан. Господар око вoртице није потрошио но само мајсторе и што је клачина упаљена, а Граово је клак догонило и пржину извадило из Ријеке Граовске и аргате давали. 

Господар је кренуо из Граова на 23 септембра 1843. Од године 1843 стајали смо с Турцима у миру до године 1852 и Шиљали за толико хараче у Мостар. Али—паша ме толико пута звао да дођем у Мостар, али нијесам тамо ходио ниједном од године 1839. Пошто виђе Али—паша да ја нећу више да му идем у Мостар, те Али—паша пиши циркулу у Дубровник да би ме како добавио у Дубровник, па да ме преда турском конзулу у Дубровник и отоле да ме пошаље у Мостар. То је било године 1845. Циркуо пиши у Котор циркулу да добави војводу Јакова и попа Шћепана и Вука попова, да и’ пошље из Котора у Дубровник и то са пандурима. А те године исте бијаше лазарет у Рисан. Граовљани не смијају ићи проз габелу. Била се огласила болес наква у Ерцеговину, па стога учињен лазарет у Рисан. Учинише ко има каква посла у Боку да стои три дана у затвор и да га кале, па трећи дан да иде у пазар, и то да узме биљет да је котомацију остајао у лазарет. То није било само по један чојек да остоји лазарет, но је Аустрија била учињела да нико не иде на пазар од неђеље до неђелье, и то на границу да се народ искупи, па све да и’ прате солдати, док и’ доћерају у Рисан, па и људе и осталу трговину све ућерај у једну авлију. У ту исту авлиjу имаше једна кућа те добра. Ту ћаше јадни народ уљести мало у суво, идући из Граова једно два сахата пута. Један зид имаше те Ришљени ћay донијети што је нама потребито те увече узми. Ујутро, око десет сати, затвори авлију, па нас опета прати до на границу. Те исте године у марту мјесецу дође ми писмо од циркула из Котора да дођем у Котор са попом Шћепаном Ковачевићем и са Вуком поповијем Булаићем, у Рисан да остојимо лазарет и — дођемо у Котор поради некве замине(!). Пошто примих писмо, зовнух Вука и попа те им прочитај писмо. Поп Шћепан не мога отићи, јер бијаше слаб, но ми рече: „Јето, нека иде с тобом мој синовац Андрија Симов“. Ја и Вук и Андрија пођи у Рисан, те нас примише у лазарет, те ми у једну камару. Донијеше доста дрва те наложи ватру у једну оџаклију и донеси да имамо јести и пити, али ми све шиљемо наше новце. Пошто је циркуо чуо у Котор, да смо дошли у лазарет, нареди сердару Водобићу, кои је ту био комесар у Рисан тога пута: „Трећи дан када изађи из лазарета повежи и’ па и’ доведи у Котор да и пошљемо у Дубровник”. Пошто Водобић разуми да ће влада аустринска да и’ преда Турској, тешко му је жао било мога оца, те исти Водобић кажи Мићу Ћатовићу навјеру што ће се учинити од војводе Јакова и реци „Зовни га ноћас по ноћи неће ли како прескочити преко авлије, па нека бјежи у Граово”. Мићо поноћи донеси стубе велике и прислони уз авлиjу и зовни војводу и кажи му да, бјежи, ако море, еће сјутра свезани поћи у Дубровник. Пошто то разуми њих троица, изпењи се на врх авлије. Одонуде Мићо прислонио стубе, те они сађи, а коњи су им остали у авлију, те они побјегни исту ноћ. Ту ноћ биjапше велика киша, и дођоше усвануће у кућу нашу у Граово. Сјутри дан глас проз Рисан: „Утекао војвода из лазарета”. 

Ово до сада што сам за мога оца записао и за остале Граовљане, све сам то очима видио и упантио сам. Нијесам видио када се разговарао са Али-пашом и покојнијем владиком, но ми је он покојник причао и покојни поп Шћепан. А за покојнога ђеда што сам записао, све сам чуо од мога оца и старије људи, кои добро знаду мога ђеда и кои су њиме дружили.

 

 

III. Погибија војводе Јакова и догађаји 1863 године 

 

Ово је сада разура граовска која је била 1853

 

Године 1852 дође покојни књаз Данило из Русије, те га је поставио покојни цар Никола за књаза црногорскога. И дође на Цетиње из Русије 20 јулија, те мој отац пође на Цетиње су четрдес Граовљана. Али су тада били Граовљани! Имали су на себе лијепо ођело. Покојни књаз Данило примио је лијепо Граовљане. Тога пута донесе моме оцу крст из Русије свете Ане и прстен на руку од злата и даде му медаљу од злата образ Милоша Обилића. И донесе крст свете Ане Стевану покојноме Вукотићу и Перу Томову Петровићу. Зовну мога оца и остале Граовљане и међу њима рече:

— Војвода и остали Граовљани, је ли ви мило да ви кажем лијеп глас? — Уонолико завикаше:

— Јест, господару.

— Ви сте Граовљани од данас мои и више Турцима не дајте ништа посада, но те хараче, војвода, што купите од племена, пошљите и’ мене нa Цетиње, — у томе приступише му руци и пођоше весело дома. Исте хараче покупише Граовљани и понесе и’ мој отац и поп Шћепан 8 септембра, те предај своме господару на Цетиње. То чуј влада турска у Мостару и пиши моме оцу да хараче преда Мамуту Кинковићу, кои стајаше на кулу у Бањане. Граовљани отпиши у Мостар да хараче не даду више ни агама са земље ништа, ни да ће више цара признавати. То већ Турска разумље и подаи Корјенићи мазаре влади турској, да им Граовљани не даду ништа са њиховиг земаља. 

Почеше Граовљани сјећи Турке и доносити главе своме господару. Дервиш—паша изађи својском на Гацко у мјесецу новембру. Исти Ђулек, кои је био бимбаша на свијема пандурима, крени са једно 200 Арнаута преко Дуге да пређе у Нишиће, у исто то вријеме поп Лука био је су неколико Црногораца у Дугу, да гледа куда ће окренути својском Дервиш—паша. Дођи му глас из Гацка од војводе попа Богдана Зимоњића: „Попе Лука, нека ти је на знање, јето бимбаше Ђулек-бега су неколико Арнаута сјутра низ Дугу та пређе у Нишиће, но ако мореш, чекај га у Дугу те му удри. То разумље поп Лука, те га дочекај у Дугу и удри му. Али млого није било Црногораца. Они се шњиме побиј у Дугу и посијеци једно 40 Арнаута и истога Ђулек-бега, кои је гонио нешто таина и џебане. Све му узми и њега посијеци и двије му жене зароби и поведи и до у границу господареву. Отоле жене пушти и пошљи и у Нишиће. Ђулек-бегове жене имале су доста и новаца и другије ствари, али поп Лука ништа им узео није тога пута. То чуј Турска, да погину Ђулек-бег и да га посијекоше Црногорци. То је било године 1852. Мало потље тога удари књаз црногорски на Жабљак и објави рат Турској и потеже турску војску на себе.

 

Дервиш-паша виђи да Граовљани неће да долазе. Заповиди владици мостарcкoмa дa пише моме оцу у Граово да се не бои ништа. Јево ти пред божић на пешест дана ђе иде из Мостара од стране владичине један ђакон и шњиме два попа и игуман Теодосије из Косијерева. И носе писмо од владике и од Дервиш-паше у које пише владика моме оцу и свему народу христијанскоме, да пођу на Гацко главари граовски да приступе Дервиш—таши и да војску не Шиље на Граово. И у писмо дава Дервиш—паша вјеру, да се ништа не боје. Владика пише: „Пођите тако били благословени. Ако пошли бог ви дао свако благодатије и вашој ђеци и стоци. И да ви бог да из вашије земаља, што год на њу сијали све ви родило. Ако не пошли били анатеми и овога свијета и онога, ви и ваша породица”. Пошто му прочитах ја исти писмо моме покојноме оцу, мој се отац разљути на писмо, па уонолико: „Лијепо благосиља они Грк, те се тобош зове владика, ако не пођем да пољубим руку Дервиш—паши. Оно кад Овако пише мене и Граовљанима, на њему нема више архијерејства но на овоме моме монку те ме слуша. Оно није прави владика. Ко то зна која је вјера? А ти, Теодосије, што је тебе ћело амо да идеш? Јеси ли могао у манастир стајати и гледати ону цркву што смо ти дали ми Граовљани и Бањани и остали Срби, но си и ти дошао да ме зовеш да ме предаш Дервиш—паши! Ти и владика ка’ бисте ме довели Дервиш—паши да му руку пољубим, ви бисте се онда изашли на виши чин, као бимбаша, владика може бити да би изашао пашом. Добро ми вјеруј, калуђере, да могу с овије што су дошли из Мостара, части ми, ти у кућу не би заноћио“. Утолико завика: „Дајте да вечерамо!“ Донијеше те вечераше. Ту се разговараше сву драгу готово ноћ. Пошто свану пише каве, па отоле подоше и понијеше писмо од мога оца Дервиш—паши у Гацко. „Што ми пишете да ви дођем тамо, да војску не потежем на себе, ја ти тамо доћи нећу чисто, а ти ходи ку си наумио”. Стајало је у писмо. 

Пошто паши дође писмо он ти својском крену пут Бањана, али су били пошли главари бањски паши у Гацко. Не би неколико дана, каде јево трчи једно монче из Бањана и носи писмо од Ђока Радова Миљанића, зета мога оца. И пише да је војска кренула из Гацка и да ћe cјутра на Бањане доћи. И то писмо дође на сами божић ујутру. И ту бијаше сердар Андрија Перовић из Цуца. Утолико рече мој отац сердару:

— Сердаре, јево ја ћу данас поћи с Граовљанима пут Бањана, да виђу ка’ ће војска пут Граова, но ћу ти писати упута, па изађи с Цуцима у ове горе граовске нека се види да има војске. Ја ћу се ође затворити су неколико ове наше мончади у кућу и у пећину, а ти се мореш сваки дан бити и дочекивати им таин те им узимати. И ту би им било доста штете. — Утолико Андрија рече моме оцу:

— Престани, Јакове! Ушто си се завезао и у кога се уздаш, но хајде, те се предај Турцима, е ако имало крену Турци из Граова пут Цуца, ја ћу им се предати. — Утолико мој отац срдито рече:

— Ко да се предава, opjате цуцки!? А да се нијеси оженио од куће Петровића, ти би копао проз оне рупе будаком као ти и отац те копа. — Утолико бијају на ручак па се поијеђаше један на другога. Пође Андрија пут Цуца, а покојни отац пође с Граовљанима на границу од Бањана, на Ријечане. Војска турска учинила око у Бањане у Велимље. Од Велимља нема до Ријечана два ипо сата. Пошто виђоше Граовљани да ће војска на Граово, послаше да бјежи робље пуг Аустрије. Ту на Ријечане наиђосмо су једно 250 Граовљана. Сјутри дан јево ти војске с Велимља и дође поподне на Ријечане. Ту има доста воде, а доста сијена, а војска ћера из Бањанга доста таина живога. Пошто виђоше Турци барјаке наше по једноме брду, одвој се неколико војске те се с нама побише. И дигоше нас те нас гонише до врх Плетене Пандурице. Отоле се Турци поврати натрат и ми се за њима поврати око једно 100 људи. Гони Турке таман до логора турскога до первога мрака и отми турскије седленика низ једну тврђу, једно више од тридес, и посијеци глава турскије шес. Отоле се ми врати у Граово. 

И пиши упута мој отац књазу на Цетиње: „Господаре, јево Турци на Граово, а ви ме, господаре, издадосте!“ Господар њему одговара: „Војвода Јакове, јево Турци одовуде су три бандe нa Црну Гору. Ето тамо Цуца, помоћ ће ви, но се, војвода, не затварај у пећину, но се измакни. Ако Цетиње не начини Граово, Граово неће Цетиње“. Писмо дође моме оцу, и виђе шта господар пише, па ми запријети да не кажујем никоме. „Ако упитају, кажи да ће доћи помоћ од Црне Горе“. Војска турска дође на Граовац, више Поља Граовскога. Наша породица све што је имала свога имућа изван живота, све смо у пећину унијели и још имуће једно тридесет фамиља. И мои се рођаци и стричеви с моијем оцем затворили. Виђе мој отац е се пропада, па ми рече насамо:

— Анто, ујутру ће ође Турци освaнути, но никоме не кажуј да ћеш бјежати, па пошто се добро умрачи бјежи пут Аустрије, да се не ископа сасвијем наша кућа. — Утоме ја рекох:

— Скojием бих образом ја оставио ође моје рођаке и стричеве и тебе старог, па да ми реку остали Граовљани: Да си ваљао не би своју браћу оставио у пећину!“ Joпeта ме закуми и он и мајка да бјежим.

— Кумили, не кумили, бога ми нећу излазити oдовле! Ута исти разговор ево шиље по ноћи гувернатор Мамула из Котора да се не затвара у пећину но да бјежи к њему у Котор, али никако неће да изађе. 

Пошто свану, имаше три сата дневи, јево ти војске низ Граово и учини логор код Умца. Посла Дервиш—паша Мамута Кинковића да излазимо из пећине, да се не боимо ништа животу. Одговори мој отац Мамуту: „Кажи Дервиш-паши нећу излазити слободно“. Пошто разумље да неће излазити, нареди топове, те стадоше гађати нашу кућу. Перви дан пукло је на нашу кућу топова седамдесет и пет, али мало ђе могаше кућу пробити. За три дана преносили су топове на сваку банду те гађали. За четири дана што бисмо узатвору, ниђе пушке не чусмо око Поља Граова да заметнуше боја c Tурцима! Знали смо да су се смели Граовљани око робља и стоке, но се надасмо да ће доћи једно 600 Цуца да изметну барем по пушку и да и’ Турци виде по онијем брдима. До један дан, кад ћемо ми изаћи из пећине, побише се Граовљани у Церово Ждријело с Турцима. Ту су посјекли Граовљани једно двадес глава турскије и погини ту два Ковачевића. Пошто виђи Дервиш—паша да се нећемо предати никако, нареди на два сата поподне те удари башибозлук, то јест ерцеговачки Турци и Арнаути, на кулу покојнога брата мога оца, шњиме је било затворено четрнаест другова. А на кућу нашу удари низам. Кидисаше, не узмичу, докле дођоше до зида од куће, али се опета мало повратише. Они те су ударили на кућу Живкову, све вичу: „Предај се Живко“. и познавамо Корјениће по збору. Није од наше куће једно непуно сто крока. Ута исти мах запали се кућа. Ми гледамо проз мазгале ка’ ће побјећи к нама у пећину, како смо се договорили кад им биде невольа да бјеже к нама у пећину. Кућа изгорје, а из куће нико не побјеже. У томе сви промислисмо да се предаше Турцима. Онда Турци на кућу нашу довукоше велике бале сламе и сијена и све предасе скута гоне и то у сами мрак. Проз мазгале од куће не море се ништа виђети. Наша кућа бијаше покриваа штицом стрижевом. На сред куће наше бијаше учињена једна диванана и она покривена штицом. Иста штица састављена с кућом навише. Диванана бијаше висока од земље два боја. Ону сламу и сијено доћераше код диванане, па запалише. Увати ватра диванану а од диванане привати кућа навише. Штица сува привати као лучевина. Пошто се кућа запали, ми онда побјегосмо у пећину. Мој покојни отац поради виђела у пећину унио толико товара луча, па проз пећину наложисмо, а Турци принијеше сијено по волат, а волат се држи са вратима од пећине, Турци издвора по волат сву драгу ноћ мећи сијено, а дим сувише у пећину! Из ове наше пећине љети вазда бије студен вјетар и љети се не море пред њу стати, а зими никада вјетра из ње нема. Ми у њу уљегосмо и рањенике унијели. Они кои су погинули изгорјеше у кућу. За четири дана и четири ноћи не спавали, поцрњели од праха од пушака. Увати дим за очи свакога. Не знаде ђе кои иде, стаде јека од рањеника и од осталије. Сваки се уватио руком за очи. Не зна ђе је кои. Врата од пећине осташе сама. Вичем покојноме Вуку попову: „Вуче, осташе врата од пећине сама; ca’ ће нас ође поклати“. Ја и Вук пођи на врата, метни неколико камења предасе и стани метати из пушака. Али не да дим очи отворити, но како мећу сијено под волат, па они дим улази у пећину, а наложило се толико ватара у пећину па се не види ништа. Покојни Вук не мога за млого да стои но се поврати доље у пећину. Ја сам остадок. Ту сам сву ноћ сам стајао на вратима. Пошто свану дозивају корјенићки Турци, по имену Бего Алин Шеовић. Озивам се ја. Он ме пита:

— Кои си ти? — Ја му одговарам:

— Јево Анто. — У томе дође покојни Вук, па се стаде с Бегом разговарати. Бего виче:

— Вуче, реците Јакову, нека излази из пећине на божу вјеру. Нека се не бои ништа. Ево му брата Живка међу нама и Граовљани су се остали предали, божа му вјера. И заробили су Мирка Петровића под Острог. Он ту никако не море остати, — Све ово каже Вук моме оцу. Иста остала дружина Виче:

— Војвода, дај да излазимо, када су Живка с дружином приватили. Ево четири дана се бисмо из пећине, па нама неби никакве помоћи, што су ти обећали Црногорци. Утоме покојни отац рече:

— Оће ли ми Дервиш—паша послати писмо његово да нама неће ништа учинити, па ћемо изаћи свикoлици. — Покојни Вук све каже Бегу шта војвода збори. Турци вичу: „Нека пошаље Војвода двa oтoле да пођу Дервиш—паши на Умац, па ако да бурунтију да се не боје животу ништа, аколи не да, божја му вјера јопет ћемо оба довести да ви дођy у пећину. Покојни отац пошљи свога зета Ђока Радова из Бањана кои се с нама затворио и свога једнога синовца Јована Радова, те они пођи паши и кажи. Не би неколико еве ти и’ е иду оба и све кажу шта им је паша рекао и давају писмо моме оцу. Ја прочитах писмо. Писмо изговара да му је слободно да се не бои. Паша пише ако му је воља да ће му допуштити да иде куде хоће. И питамо: „Виђасте ли Живка и дружину му!” — Они кажу да их нијесу виђали, али су им каживали да су под чадорима. Утоме ја рекох: „Богами се боим преварит ће Дервиш—паша”. Али се свакоме додиала мука. Почеше да излазе, а узех писмо пашино при себе. Имадијах тридесет и пет маџарија у злато те то узех. И узех диплому мога оца те му је дошла са крстом, и метнух све у један ћемер, па га опасах испод кошуље. Ордене мога оца: медаљу и крст и прстен од злата оставиг. Мислио сам, ако ме не посијеку, но ђе пођосмо у свијет, дако поможе ово писмо из Русије. У томе изађосмо сви и изнијесмо рањенике. Ја најпотоњи изађох пред пећину. Како кои излази не море сунце да погледа, но се сваки држи за очи. Све се Ерцеговци—Турци нaчeтили кои ће прије кога посјећи. Уколико ја изађох, дог ево ти једнога официра турскога па ме увати за руку и поведе. У томе промислих да оће да ме сијеку. У томе завика Бего Алин:

— Хајде Анто, с тијем мулазимом да речеш Живку да излази из оне пећине. У томе се зачудик, па не вјерујем ништа, но пођох шњиме. Онамо кућа изгорјела. Виђу нема ништа. Он ме наводи на једну малу пећину и каже ми један Турчин: „Ту су утекли“, и јево ти једнога бимбаше ђе носи око десет ока праха и носи миљће да тисне доље у јаму да и’ изгори, те га ја моли да не тура, јер ће они изаћи. Ја и’ зовни: „Излазите, али сви погорјесте. Oће да ви туре прах да вас лагумају”. Утолико изађоше свикoлици до једнога. Он бијаше изгорио. Ту није било пећине да је ико знао, но је била при земљи мала припећница и ту покојни стриц Живко мало сволтао и начинио врата, те је ту метао своје потребе. Ту су сви утекли како се кућа запалила. Она је била на два тавана. Пошто се слегла кућа, они се волат угриј и стани су мучити. Један је био најкрадњи до краја, па од муке стао копати земљу. Утолико му се укажи јама доње и кажи оној осталюј дружини: „Ево се амо указала јама”. Они у невиђелици прокопај како се могу увући и тури камен доље да виде колико је дубока, и види да нема више од једнога боја дубоко, те они један за другијем сви уљези. Један је изгорио ту ђе су били утекли. Пошто они изађоше поведоше нас у војску. Мене и стрица ми и још четири уведоше под један чадор. Мене упута поведи Дервиш-паши. Пита ме паша:

— Ђе су твога оца ордени? — Ја му одговорим:

— Остали су у пећину. Они мене поведи у пећину, каде пуна пећина војске и износе ствари из пећине. — Ја на скрињу мога оца, кад је развалили те све из ње однијели, а остали ордењи, те их ја кријући узми и метни у њедра. Покажем онијема: „Oђе су били мога оца ордењи, па и’ је неко понио“. И умије један нашки, те они мене поведи Дервиш-паши. И они кажу да нијесу ништа нашли, те они мене опета поведи у пећину да тражим. Ми у пећину тражи овамо, онамо; што нема нема, те изведоше ме из пећине, па ме добро свезаше, па поведоше. Када бисмо близу табора, онда ме пребраше свега и нађоше диплому и паре те сам имао при себе, па узеше, а мене одведоше под чадор ђе ми је био стриц. Не водише ме Дервиш-паши. Ту сам био код стрица дана осам, али нас помало везау. Не бијаше толике муке. Једну ноћ око поноћи бијаху поспали, кад ево ти низами, па ме пробудише, па ме добро свезаше. Изведоше ме пред чадор. Онда помислих оће да ме сијеку. Ту се алалих с покојније стрицем. Отоле ме поведоше про чадорје и носе свијећу. Доведоше ме под један чадор. Отворише чадор, каде под чадор покојни мој отац сједи сам. Није свезан. Ту ме уведоше и оставише ме код покојнога мога оца, али ни једнога не вежу. Страже стоје око чадора, а једнога му дали низaма, те шњиме сједи под чадор и нашки збори. И доносе му ручку и вечери лијепо јело: меса и ориза и дали му један страмац и јорган. Има пића доста. Шиљу из Аустрије Срби. Не сметају доносити ко коме оће и доносау често. Нико не бијаше млого гладан.

 

Један дан јево ти четири низама те ме поведоше код Дервиш—паше и сједи код њега Мамут Кинковић те му томачи. Пита Дервиш—паша:

— Умијеш и књигу прочитати? — У томе помислих да речем не умијем, али знам да ће му Кинковић казати да умијем. И казах да умијем. Пита ме ђе сам учио. Ја каже:

— У њемачку земљу. — Утолико Кинковић:

— Чему лажеш, Анто? А нијеси но на Цетиње! — Утолико ми даде паша да му прочитам једно писмо, које пише Раде Савов Кривокапић из Цуца и сердар Андрија Перовић. Овако писмо изговара: „Дервиш—паши, царскоме већилу кои иде и царске земље обилази. И чули смо да сте примили војводу Јакова и његову дружину, кои су пушку окренули на честитога цара. Молимо вас, ту има једно монче. Никола Лисов, из нашега мјеста, кои је био у пећину с војводом Јаковом. То је монче војвода силом затворио са собом у пећину, но вас молимо да га нама пуштите. Ако узмислите ићи наприје, ми на вас пушке окретати нећемо. Утолико мене Мамут:

— Видин Анто, како Црногорци пишу, да ако честити паша крене наприје, да неће на њега пушке опалити, а твој отац кои је царска раја била вазде, па окрену пушку на цара. — Уто ја рекох:

— Виђу, Мамуте. — Утолико ево ти једнога Цуце и носи писмо од Стевана Перовића из Цуца, сина сердара Андрије, те га је исте године поставио покојни књаз Данило да је сенат. Он води два солдата турска, које су били уватили Граовљани и довели иг истоме Стевану у Трешњево, не би ли кога, роба које је заробио Дервиш—паша, за њих извадили из робства. И питао је Стеван:

— Куд ми водите, Граовљани, ова два Турчина?

— Водимо ти, господаре Стеване, не би ли кога роба за њи извадио, које је заробио Дервиш—паша, — Утолико Стеван:

— 0, тога, Граовљани, нема збора, но и ваља послати у Граово. — У томе они одговори:

— Да смо знали како ће бити, ми бисмо и посјекли. Утоме Мамут:

— Ево Видин Анто, што су људи! Како Црногорци вpћy Турке које су Граовљани довели, а ти, Анто, царска си раја, па си ономадне посјекао Турчина. — У томе ме поведоше код оца под чадор. Пита ме отац:

— Шта те зва Дервиш—паша? — Ја му све казивам како сам читао писмо од сердара Андрије и Рада Савова, те моле Дервиш—пашу да им пушти Николу Лисова и пишу да си га ти силом уставио да се затвори са тобом. И кажем му како је послао Стеван два Турчина Дервиш—паши, које су му били довели Граовљани не би ли oдoвле кога роба откупили. Утоме покојни отац уздану, па рече толико: „А нека и’ богу одговарали и своме господару".

Сјутри дан зове паша мене и њега, те ми пред чадор. Ту се преклони. Сједи Мамут Кинковић код њега под чадор. Виче Мамут:

— Јакове, кога ћемо узети од ове твоје дружине, да га паша пошаље у Њемачку да понесе писмо, да дођу Граовљани да се предаду честитоме паши, па да се одовле војска миче? — Виче мој отац:

— Коме паша заповиди, та ће и поћи.

— Oћемо ли послати твога зета Ђока Радова из Бањана, те се стобом био затворио? — Виче мој отац:

— Морете и њега послати. — Каже паши турски Мамут. Паша упута посла за Ђока. Јево ти ће га воде. Пита га Мамут:

— Ђоко да пођеш у Њемачку. Заповиједа паша да зовеш Граовљане, да дође неколико људи да се преклоне Дервиш—паши и да ће упута мицати војску из Граова и да дођете упута амо. Ако не дођеш, твој ће таст за тебе одговарати. — Ђоко рече:

— Ja ћу поћи и јопета доћи, да кажем или ће доћи или неће. Паша нареди да га испрате до страже турске и да пређе слободно. И потеже паша и даде му седам дуката. Отоле он пођи, а ми пођосмо са стражом под чадор. Ту исту ноћ бјеше велико вријеме и немаше мјесеца, па побјегоше два Граовљанина испод чадора и утекоше. — Ђоко сјутри дан не дође, те мене другу ноћ преведи код покојнога Вука попова под чадор. Код њега и’ бијаше још четири, те нас увече повезаше све у конопе: руке наопако а што боље стегли. По сву драгу ноћ мучи се у конопе. Кад нас ујутро дријеше не моремо прсте да савијемо. Ту нас је у Граово умрло на муке осам и мој стриц Живко.

Стајали смо у Граово свезани откa су нас примили до 14 фебруара. Тада крену војска и топови. Велики бијаше сниjer. Чисто бијаше на Граовац бој чоjечки. Ту смо ноћили на снијегу без никаква покрива, а удари велика киша. Ту смо ноћили три ноћи. Отоле нас поведоше пут Клобука. Moj jeдан рођак нешто бијаше рђав, те га ту посјекоше. Ка’ нас доведоше у Клобук, метнуше нас у једну избу под стражом. И ту смо били четири дана. Ту су нас највише мучили. Каде кренусмо у мене биjay нови опанци. Послао ми и’ бијаше један из Аустрије. То ми и’ јутро узеше; остах у чарапе, с нама бијаше један солдат у затвор те бјеше побјегао из Apбаније, али бјеше у наше хаљине, па га нико не познаваше. Нашки лијепо збори, па ми каже насамо: „Чуо сам е се ови солдати разговарају да је наредио Дервиш—паша да посијеку војводу Јакова“. Уто нас поведоше све свезане једног за другог у конопе. Пошто нас изведоше из града једно по сата, ту ми оца посјекоше. И ту познадох једнога Корјенића па га закумуг богом да рече попу Ристу Кујачићу да га укопа. Поп га је укопао код Аранђеловске цркве. 

Та дан нас поведоше до на Арсланагића Мост. Ту има десет—петнаес кућа турскије и ту ноћисмо у једну избу ђе говеда леже. И та дан и ту ноћ ништа не једосмо. Отоле нас поведоше у Требиње. Нема више но два сата од Арсланагићa Моста до Требиња. Доведоше нас у Требиње и метнуше нас у једну при земљи одају, али није сасвијем ружна. Конопе макoше с нас, и чувају (нас) солдати и донијеше нама љеба те доста. Ту ноћисмо. Само мене метнуше у гвожђа, заједно са покојнијем Вуком поповијем. Сјутри дан мене шапће они Турчин што је с нама: ”Чини ми се на Турцима да ће Вука посјећи”. Сјутри дан вече, око поноћи, ево ти низама па Вука отворише од мене из гвожђа, па га некуд поведоше. Гори свијећа међу нама, а стража стои на врата. У једно доба јево ће га носе, па га донијеше код мене, па га опета са млом затворише, колико да је од своје умро. Пошто свану она стража каже турски да је један у тавници умро. Јево ти једнога мулазима са неколико ришћанина да га понесу. Дође шњима игуман из Косјерова, па уљезе међу нама и донесе на једну плочу ватре, те метни тамјана, те нас окади и донесе нама један талијер љеба. Понијеше покојнога Вука и тамо га укопаше. Другу ноћ тако исто поведоше Николу Лисова, те га удавише па га опета донијеше међу нама, колико да је од своје умро. У Требиње бисмо шес дана и ту нама један још умрије. 

Отоле нас поведоше свезане. И крену с нама једно по табора низама, те на конак у Жабицу, близу Љубиња, те ту ноћи. Дај нама помало сјерчана љеба. Ујутро поведоше нас, Али један наш друг не могаше да иде, те га ту притуци и закопај га у једну гомилу. Отоле нас поведоше и дођосмо у варош Љубиње. Ту мало починусмо и дадоше нама и ту сјерчана љеба, те једосмо, па нас отоле поведоше и дођосмо рано у Столац. Изведоше нас горје у град у једну одају, те лијепу, сву изнутра бојадисану. Тоје било на саме бијеле покладе. Ту, у Стоцу, стајау неке Бјелице из Црне Горе. Име једноме бијаше Станоје. Они су стајали прије тога код мога покојнога оца, и носе нама ориза на пилав и приганица и доста вина и ракије. Пита Станоје:

– Је ли ође син војводе Јакова? — Они ме кажују, па се са млом пољуби, па заплака као мало дијете. Питам ја њега:

— Бога ти, кои си ти по имену? — Он виче:

— За ме, Анто не познаваш? Ја сам Станоје Бјелица, кои сам код твога оца становао. Твој ми је отац доста ваљао, ваљало му на они свијет. — Ми се ту шњиме разговарај сву нoћ. Доста јести и пити, повезани нијесмо. Мислимо неће нас даље одовле водити. При злу нашему ође није ружно. Кад би смо све ође стајали док би нас подавили! Ујутро пошто огрије сунце јево ти солдата. Отоле нас поведоше, али не вежу но идемо лагано. Други нас јузбаша прати, а они оста у Стоцу. Отоле све лагано све почивајући, нагона нема, докле нас доведоше у мостарску тавницу. Донијеше мене нова гвожђа те су ковали за мога покојнога оца, када су чули да је уваћен, те ме закључај. У гвожђима бијаше ока седамлаест, а на остале метнуше мала гвожђа. Ми уз једне скале те у једну одају каде ту бањски главари и пивски и дробњачки. На одају имаду два—три прозора. Мислим при јаду када ме доведоше код њих да се барем разговарамо! Утолико јево ти једнога па подиже један калпак, те ми сви низ једне стубе са и доље и унијеше свијећу па јопета заклопише. 

У ту тавницу све биjау кости од људи. Прозора нема никаква. Велики глиб у њу и смрад. Турише нама мало љеба и воде доље под волат. Што реку: „Богу дај душе, а бог је неће“. Те лежимо, ту све чинимо. Јево ти трећи дан онога те је најстари на тавницу. Сађе доље, и то бијаше Арнаут, зовијаше се Асан Чауш именом. Ми га ту куми и моли неће ли мало прозора отворити да се само види, и да се ови јади очисте и да излазимо ђе друго поради себе. Он нама рече: „Радићу код паше да ви се мало види". Отоле пође. Јево ти га други дан, води једнога мајстора и три—четири накве сјеромаке те тавницу очисти. Изнијеше они глиб из тавнице и проби нама прозор један мали. Удари веријаде на прозор. Нареди стражару ђе ћемо излазити поради себе. При злу како нам бјеше, учини нам добро. Али ништа немамо за што купити. Бањани и Дробњаци имаду пара па добављају, те пецијау каву више нас. И пиће и дувана добављају. Не сметају им купити, а зајмљаваше им владика мостарски и трговци мостарски, а нама нико ништа. Не могу нас Дробњаци и Пивљани и исти Бањани видети колико ђавола, но нас куну: „Све нам је ово с вас Граовљани и с војводе Јакова. Оњеговој души”. 

Ја моли онога од тавнице да одем у неђељу у цркву, те ми допуштише, те мене поведи у неђељу у цркву с гвожђима. Ја у цркву те престој летурђију. Пошто изађи из цркве, замоли оне кои ме чувају да одем код владике, те ме он поведи код њега, Приступи му у одају те метаниши пред њим са гвожђима, те га пољуби у руку. Сједи код владике Милован Караџић из Дробњака и Новица Маловић. Бијају дошли из тавнице код владике. Питај Владика:

— Ко је ово? — Они му кажу:

— Ово је син војводе Јакова из Граова. — Мене каже Владика:

— Како ти је име?

Име ми је Анто.

— Знаш ли, Анто, када ја дођох у кућу вашу да купим милостињу, па твој отац рече онијема вашијема поповима да ми не даду ништа. Исти они ваш прото рече: „Нијеси ми ти мој архијереј, но владика на Цетињу“.

— Знам, господине.

— Па, Анто, ка’ сам му скоро шиљао писмо по моме ђакону да се преда Дервиш—паши, па ми твој отац одговори: „Па ја да се склоним на владичино писмо да идем да му руку пољубим. То није прави владика. Ја га добро познавам”. Утолико ја рекох:

— Господине, ја у томе нијесам ништа крив што сте се ви и мој отац прегонили, но сам ја дошао к вама да ми помогнете да ми се ова велика гвожђа макну с моjие нога, а друга лакша нека метну. Има нас у тавници још живије петнаест, да би сте нам штoгoћ позајмили, као другијема што зајмате, па ако будемо живи и платићемо, зато помријесмо о глади. О ономе што нама давају не моремо живјети. — У томе ми одговори:

— Немаш се зашто молити. Ја дати не могу, нити ћy се молити да ти скину гвожђа. — У томе ми рече Новица Маловић:

— Анто, нико ти није крив, но криви мртва оца! — Утоме ја изађох из одаје што реку: „Узек црну капу у лијеву руку!“ Отоле пандури са млом пут тавнице, а тавница је таман код Неретве. Каде пуштали оне остале па сједе код воде и накве несретне аљине перу. Питају:

— Oће ли ти скинути гвожђа? Шта рече владика? И oће ли нама што зајмити, као овијема другијема? — Ja кажем:

— Не ђаводнио, ни зајмити ни скинути гвожђа — па сједох код воде и стадох се умивати. Утолико ево ти једнота Турчина, па пита:

— Је ли овђе син војводе Јакова? — Они ме кажују: — То је син војводин. — Утолико запита:

— Како си, Анто? — Ја одговорим:

— Ево видиш како сам.

— Зар ме не познаваш, Анто?

— Не ја. Окле познавам!

— Ја сам Биједић из Корјенића. Доста сам у твоју кућу изио соли и њеба с твоијем оцем. — Ја зборим:

— Може бити. — Пита ме:

— Имаш ли што да арчиш у тавницу? — Ја одговарам:

— Немој се Турчине, ругати! Али ти је запало па можеш! —

— Не ругам турске ми вјере! — Утолико пође. Кад јево га домало и дава ми талијера дванаест. „На ти ово, Анто, па ако бидеш жив и платићеш. Ако ли не будеш, да су ти просте овога и онога свијета. Ја новце узех, а он пође. Утоме нас поведоше у тавницу. Пошто уљегосмо упута посласмо за дуван и два—три мала чибука и три—четири земљане симсије и за мало ракије, те се упута мало разговори. Тако стајасмо до 25 марча. 

Ево ти једно јутро онога истога Шабана Чауша са пандурима, па ме зове да изадем горје на калпак, те ја уз једне скале те изађи горје пред њиме. Завика те ми скинуше гвожа. Рече: „Хајде са млом, зове те паша“. У томе промислих: ово ме воде да ме објесе, али туре у Неретву, те ја ш њиме, те пред пашом. Биjаше нови дошао паша. Пита терџоман:

— Јеси ли ти син Јаковов?

— Јесам.

— Ево ти је дошло од честитога нашега цара да идете дома, ти и остали кои су с тобом у тавницу. — Ја промислих ово ме нешто куша паша што ћу рећи. У онолико рекох ја:

— Немам куде ићи у Граово. Што сам имао све ми је Дервиш—паша узео са његовом војском. Немам куде ићи, но јако на голу подину. — Утолико терџеман:

— Имаш Куде у здравље царево. Честити паша заповиједа да идеш. Ти ћеш онје јопета добро бити, само немој бити рђав чојек као ти отац. — Утолико ме поведоше у другу одају, те пописа колико нас има свакоме име и презиме, па нас поведоше у тавницу. Ја све кажи што је и како је. Исти чауш нареди да излазимо из тавнице, али два не могу да изађу. Уто наредише носила те ону двојицу на носила изнијеше, те нас уведоше у један хан, у једну одају, босе и голе. У томе почеше Срби мостарски долазити и понешто доносити, те нас преобукоше и оно све с нас турише. 

Сјутри дан јево ти једнога Србина мостарскога и зовну ме у његову кућу да ме почасти. И све ми каже како се Турци корјенички и требињски договарају: „Валај нека не мисли Анто да ће доћи жив у Граово. Трсићемо га као му оца”. Утолико ја му рекох:

— А куда ћемо ићи у Граово но куда смо и дошли? — Он мене виче:

— Хајде у консула аустринскога, па га моли да идете на Метковиће, па ће те од доље вапором аустринскијем у Боку Которску. — Ја му кажем:

— Ја не знам ђе стои консуо аустрински. — Он мене виче:

— Хајде са млом. — Ја шњиме пођи код консула. Пита консуо лијепо нашки онога кои је с нама дошао:

— Ко ти је ово? — Он му све каже ко сам и окле сам. — Па што је дошао код мене? — Ови Србин каже:

— Дошао је, господине, богу и вама. Њима је паша допуштио да иду дома и да им да пратиоце Турске, да и’ прате до Граова, а он каже да не смије шњима ићи, е ће га ђе удавити, као му и оца и другије млого, па ће рећи да је своје воље умро. Он те моли да одете код паше, да паша допушти да иду на Метковиће, па ћe oтoле вашом земљом на свој вилајет. — Утолико он рече да ће за то радити код паше, но нека дође сјутра, Отоле ми пођосмо је су они остали. Сjyтри дан опета идем са својом мајком у консула, Питамо је ли дома. Кажу да није, ама ће доћи брзо “но сјете ође докле дође”, те ја и мајка уљези у одају његову. Дочека нас његова жена, па нама начини мјесто. И пита ми мајку:

Је ли ово син твој?

— Јест, госпођо.

— А имаш ли још кога?

— Немам ни једнога. — Али збори лијепо нашки. Све јој мајка моја каже што је и како је и како су нас Турци мучили и ђе су јој домаћина посјекли и друге остале.

— Но, госпођо, моли свога домаћина да нас не шиљу куда смо дошли, е ми син жив долазити неће на оне изгорелине у Граово. — Утолико ево ти консула и каже да неморе ништа учинити, но да идемо куда смо и дошли. Утолико моја мајка паде пред њим:

— Нећу, господине, никада да иде у Граово куда смо дошли, но смо воли ође сви самријети но ићи куда смо дошли. — Утолико жена шњиме замлого збораше талијански, али му срдито збори. Утолико консуо мене запита ђе су ми оца посјекли? Он записа оца, па Вука попова и Николу Лисова и још млоге, па и’ свије пописа, па отоле упута пође у паше. Ми ту сједи. Донесе му госпођа каве и ракије. Ту се мајка ш њоме разговара. Утолико ево ти консула и весео: “Јево, баба, да ти уватим муштулук! Допуштено је да идете на Метковиће”. Утолико приступи мајка и ја руци му, али се недаде пољубит. Ми отале пођи ђе су они остали, те им кажи да ћемо на Метковиће. Ту се обеселише. Та исти дан умријеше нама два: мој исти један рођак и један Булајић. Сјутри дан ево ти монка консулова и каже да ћемо до мало кренути, те ја и мајка ми, те у консула да му благодаримо. Приступи му и благодари му. Утолико потеже и даде ми мајци двадесет фјорина. Утолико ја му рекох:

— Нешто биг вас молио, господине, а не смијем. — Одговара:

— Збори!

— Бог и ви учиниcтe нaмa добро које ћу ви вазда благодарити, докле бидем жив. Ми ви не моремо измирити, но нека ви бог измири и свој цар. Молим да би сте с нама послали овога вашега монка до на Метковиће да нас испрати. — Утолико рече:

— Да ћу ви гa. — Ми отоле на конак је су они наши. Домало ево је доведоше товареће коње свакому да јаше, а мене под седлом. Отоле крени. Има једно сто низама и један јузбаша и они момак консулов. Зову га Јован Владичин. Сестра је владичина за њиме, па се по томе зове. Отоле крени лагано Мостарскијем Пољем почивајући, те на конак с десне банде Неретве, како се иде на Метковиће у једне лијепе куће, не знам како се зову. Ту ноћи и лијепо нам је било, те сјутри дан у Метковиће. Дође лађа с ону банду воде и један официр аустрински те нас пописа колико нас има. Ја исти дај биљет монку консулову да смо прешли здраво. Отоле преосмо на ону банду воде, те у једну кућу при земљи и прострли доста сламе и један котао велики кува се говеђега меса. Јево ти медига ђе дође и ту сву драгу ноћ престаја међу нама. Он нам све давај јуве, али меса мало, а jуве доста. Ту смо преданили два дана. Отоле уљегосмо у једну брацијеру те низ Неретву, ђе улази Неретва у море. Нестаде вјетра. Ту смо били два дана у тој брацијери. Имасмо мало и муке у њој од глади. Јево ти трећи дан вапор послао гувернатор Мамуле из Котора да нас привате, те ми у вапор, те у Рисан. Уљези сви у шпедао, сви до мене и моје вамиље; ми одосмо у покојнога Мића Ћатовића. 

Ту смо били један мјесец дана. Ту умријеше два Граовљанина, кои су били у Мостар. А медиг је сваки дан долазио код нас да види како смо и давао нама медижине, и дође један дан циркуо из Котора, те нас гледа, и даде свакоме по десет фиорина, а мене даде сто фиорина. 

Отоле смо пошли у Граово, али идући одовуде, знам да нема ништа у Граово но само гола подина. Каде наљези прео Драгаља сврни у једну бутигу, те узми једну земљану пињату у што ћемо готовити. Заборавих казати за оно сто фиорина те ми је дао циркуо, шта сам учинио ка’ сам кренуо из Рисна. Узесмо на себе по нешто, на своју фамиљу. Каде дођох у Поље Граово нема ниђе ништа, све изгорјело, никога нема до жена, те по пољу туже и кукају, као им је и куку било. Нађи покојнога Сава Бакоча, те га ја питам:

— Да немаш Саво окле један чадор? — Он ми каже:

— Имам, нема неколико дана да сам га купио и дао за њега плета петнаест. — Саво ми га донесе и дај му плета петнаест, те га побиј под кућу, те ми је изгорјела и ту уљези с вамиљом и ту стој све љето у њему. Тога љета посла покојни књаз Данило попа Пера Матановића и Лазара Влаовића кои данас стоји у Русију. И донијеше новце те је послала славна Русија да се да робљу граовском. И стимаше куће граовске колико је која ваљала. Али новаца не имадијау да даду народу колико је коме штете, но учинише рачун по штети, те ме допаде талијера 250. И исти покојни Мићо Ћатовић донеси ми конат колико му је мој отац остао дужан. Нађе се конта осам стотина талијера. У ово осам стотина улази у рачун триста талијера праха и олова и шиба наквије. Биjаше у њега купио и љеба сувога што је био узео у затвор, те ја њему на то исто мјесто дај талијера 250. Али што се тиче куће Ћатовића, нико нама није боље ваљао, но кућа Ћатовића. Ка’ смо дошли из Мостара на голу подину, покојни Мићо Ћатовић није ништа устезао што ми немамо ништа, но све што нам је потреба давао је без ријечи. Наша је кућа заортачила с кућом Ћатовића када ми је ђед погинуо. Отада и до данас. 

Заборавих казати када се ми Граовљани побисмо са Дервиш—пашом на Ријечане, код паше су били главари Бањски: Поп Крсто Копривица и Лимун Баћовић и Пајо Милошев и Зеко Огњеновић и Шћепан Сарић и Ђуро Кнежевић. Онда и’ је свије повезао једног за другог и повео пут. Мостара. Ка’ су и’ водили проз Требиње поп је био најпрви и били су га зауздали те га водили. Исти поп отишао је Дервиш—паши најперви у Гацко те га је срио. Ето шта је дочекао од Дервиш—паше. 

 

 

IV. Догађаји прије битке на Граховцу и о бици 

Бој на Зупце је био 1858. Писа војвода Лука покојноме књазу Данилу да је војска на Зупце. Књаз Данилю пошљи војводу Радоњића са Катунском наијом на Зупце. Дође војвода Радоњић у Граово са Црногорцима да пређе преко Беговије Корита у Зупце у мјесецу фебруару. Али војска не мога прећи од великог снијега. Аустрија не да преко његове земље, те мене војвода Радоњић изазови на банду и рече ми овако:

— Војвода Анто, ви се познаваcте са главарима кривошискијем. Пиши им неће ли нас пуштати да пређемо преко Прасе у Крушевице, а oтoле ћемо у Зупце. — Ја пиши Митру Крстову Самарџићу и Милану Радојичићу и осталиiема главарима. И све им пиши што је и како је. Они упута одговори: „Нека војска прође преко Милојева Дола, само нека зађу од вoртице на Црквицу да и’ не гледају”. Тако су и учинили и прешли. Они ту неколика дана стајали брез боја. Јелан су се дан жестоко побили од самога јутра докле се умрачило. Могла није војска турска ни мало помаћи. Та исти дан удари ми Граовљани на Корјениће и Бањани и поп Лука кои је био у Бањане, су неколико Црногораца, и удри на Корјениће и попали неколико кућа у Корјенићe, a види се дим ђе горе Корјенићи. Корјенићи исти су били пошли на Зупце, готово сви. Пошто виђи потрчи пут Корјенића. И сви требињани препани се и они потрчи своијема кућама. Пото виђе Салик—паша да Црногорцима та дан не мога ништа, но предвече посјекоше му једно двадес глава турскије, а виђи да му неко удари с плећа на Корјениће, те Салик-паша пошто се умрачи с војском пођи пут Требиња. Остани мегдан црногорски. 

Те исте зиме стајало је неколико Арнаута на границу у Нудолу и један бимбаша, и то Apaнaут. Ја исти те зиме све сам био на границу и чинио сам стражу. Гаврило Попов из Клобука је мене често долазио кријући и све ме за њих кажује. И каже ми да би се рад био састати ови бимбаша са млом, те ја реци Гаврилу попову нека изађе да се састанемо. Гаврило је пошао и све му казао. Јево ти ђе иду код Клобука баш у кућу Гаврилову, те ми се ту састани и о свачему дај разговор. Пошто га мало разумљех, стадох га питати:

— Зашто честити цар пушта Граово Црној Гори? Граово њему вреди ође близу Аустрије више но толико племена од Ерцеговине. Да цар начини на Граово неколике вортице, онда би сва Ерцеговина стајала у миру. И све да вам долази што се тиче горње Ерцеговине преко Граова из Аустрије, а ви сте ш њоме у одношају од граница што се тиче Босне и Ерцеговине до Граова — Он мене запита:

— Јеси ли ти томе задовољан да се начине турске вoртице на Граово?

— То се зна да бих. Какву ће ми корист учинити Црна Гора? — Утоме ми рече да ће радити и казати та мислимо код Салик—паше. Отоле се раздвојисмо у лијепу љубав. Отоле пођи ја упутa кoд гoc. књаза Данила и све му кажи како сам се ш њиме разговарао. И рекох господару:

— Чини ми се, господаре, како виђу на њему, да бих могао навући неколико турске војске на Граово да осветим мога оца с вашом помоћи. — Уто ми рече покојни књаз Данило:

— Војвода, у Турака је данас велика пулитика! Они ће се што овизати. Утоме нећете ништа доспjети што мислите. Али у томе, кажем ти право и чисто ка’ би ти то учинио, да умамиш неколико војске, с помоћи божјом наша би била. Тебе и свему твоме, тојест породици био би углед лијепи међу свијема Црногорцима и у даљна мјеста свједочанства, но нећете у томе умљети. — Утоме му рекох:

— Господаре, ако учиним немој ме кривити ништа. —

— Нећу, Анто, но те пољубити из свега срца као свога пријатеља, као и што смо. Отоле пођох у Граово. Ја упута пошљи за Гаврила, попова и све му кажи. Те ја пошљи писмо на Салик—пашу у Требиње да пошље његова чојека да се ш њиме састанем и да желим да сам божи и царски, не то ја само, но све племе граовско. Гаврило му понеси писмо. Паша разуми шта му пишем и ш њиме се Гаврило разговарао млого у конат мене и предани Гаврило неколико дана у Требиње. И јево ти ђе иде Гаврило и долази к мене и каже ми да ће паша послати његова бимбашу, кои ће се са млом разговарати и донијети писмо од паше мене. 

Не би неколико дана јево ти писмо од Гаврила да је дошао бимбаша, “и носи ти писмо од паше, но дођи мојој кући”. Ја узми једно монче те за Клобук кући Гавриловој, те ја у кућу у једну одају. Он сједи и његов тержоман. Скочи бимбаша и ту се рукуј и дава ми упута писмо од паше, те ми сједи. Прочитај ја писмо. Паша ми пише да је примио моје писмо у којем желим бити божји и царски, не то ја, но све племе граовско. „Ево ти шаљем мога бимбашу" (Заборавио сам како му име бијаше). „Како се гоћ ш њиме разговориш и останеш од конта све ће онако бити у здравље царско”. По томе се стадосмо разговарати. Он мене каже да му је паша рекао да се побунила Ерцеговина, као Зупци и Бањани и све до Гацка, па му неће дати доћи с војском на Граово. У томе му ја рекох:

— Је ли ваш цар у миру с царем аустринскијем? — Тержоман одговара:

— Јест. — Утоме ја:

— Па зато је ласно што ће Вукаловић учинити, каде ти паша дође с војском на Граово. Има једна стара вортица на Граово, те је градио владика црногорски на царску земљу, те је Али—паша развалио. Морете вoртицу начинити за дана петнаест. Подумијента није разваљена, а камен је вас готов и клак. Ријека тече проз поље граовско, никада не мајка. А нема од Умца до границе Ћесарове више но по сата. Што се тиче за војску море ти доћи све из Рисна за један дан ближе, но из Дубровника у Требиње. А што су се побунили бањани и Опутна Рудина до Билеће за то паша нека не мисли слободно. Војвода Баћовић, по имену Јован, он ми је исти рођак, а за сердара бањског моја је иста сестра. Када им кажем што је и како је, пушке на вас неће пуцати но ће једва дочекати да дођете на Граово. Само кажи Кадри-паши нека Ерцеговаца не води млого са собом. Ови се крајеви никада не би одметали од цара и царскога милитара, но све од Ерцеговаца. Мој отац са Граовљанима није се никада одметао од цара, но све од ерцеговачкије Турака, те су сваке зулуме чинили то цар не заповиједа. — И све му тержоман каже што зборим. Утолико бимбаша рече:

— Куда је најљевше да војска дође на Граово? — Ja му кажем, најпрече му је преко Корјенића. Нека пође зором из Требиња море стићи у граовску границу, а сјутри дан рано у Граово сами. Утолико бимбаша ми каже да ваља да ја сретем пашу у Корјениће су неколико Граовљана. Ја му одговарам:

— Не треба да ја долазим у Корјениће, а послаћу неколика кнеза да га сретну у Корјениће. Што се тиче мене ја бих дошао, али се бојим да се народ не препане, па да стане бјежати, но ћу ја све племе искупити и све им казати да се нико не бои, но свак да стоји у миру у здравље царево. А казаћу народу да ћу послати неколика чојека да га сретну у Корјениће. — И то му све тержоман каже што збори. Одговара мене тержоман:

— Бимбаша каже све је добро то. По њему је послао паша неколико новаца да ти дам. — Утолико ја промислих да ме што не куша. Ја одговарам:

— Не треба мене новаца прије но дође паша с војском на Граово, али тада треба донијети. Када је новаца све се море учинити. Један чобан чува толико стоке, па носи соли у руци и сва стока за њим иде. Тако и народ иде за поглавицом те народом влада. А има новаца све за њим трче као стока за чобаном. — Утолико бимбаша каже ми да је задовољан с моје банде и све ће паши казати. „И писаће ти ка’ ће кренути, само ради да Зупци и Бањани више по сада не чине квара у Ерцеговину, а друго ће све бити како ви желите”. И све ми тержоман каже. Ја му одговарам нека ништа за то не мисли, само нека Ерцеговаца—Турака што манье води са собом, е ће се народ од Турака ерцеговскије препанути, због јада које су им задавали о’ толико година. Утолико он одговара да за то не мисли ништа. Отоле се раздвојисмо. Он пође пут Требиња, а ја пођох у Граово. 

Ја пиши упута покојноме књазу Данилу све што је и како је и да пошље свјесна чојека у Граово да пође у Зупце војводи Луци и у Бањане војводи Баћовићу и Ђоку Радову да нипошто у Турке не тичу. Пошто је господар покојни разумио писмо, у исти мах посла Пека Павловића, тада бијаше перјаник, те пође у Зупце код војводе Луке. И све му каже како заповиједа господар, па отоле у Бањане код војводе Баћовића и све му кажи да у Турску нипошто ни тичу без њихова великога грдила. 

То је тако трајало неколико неђеље. Пре Ђурђевдан на једно 15 дана додоше ми од паше четири бурунтије на кнезове старе у Граово: од мога братства на Глигора Тодорова; од Булајића на Милоша Лучина; од Ковачевића на Андрију Симова; од Миловића на Јова Миркова. У бурунтије писаше свакоме једнако, да царске хараче давају. Што су до сада зла учинили да честити цар све опрашћа и да давају агама агинско и да му за то упута одговоре. Ја њима ништа казивао нијесам, но сам начинио од олова четри мура. Свакоме сам име потписао и писмо од њихове банде написао овако: „Салик—паши царскоме већилу кои иде по царској заповиједи да царску земљу обилази. Примили смо ваше писмо и разумјели да се царској милости покоравамо и да давамо царске хараче и агама агинско. Ми смо божи и царски. Све ћемо давати што цар заповиједа. Али, честити пашо, ми смо близу границе црногорске, па смо од њих на велику муку. Но, честити пашто, ако мислиш да је Граово царско и ми да бидемо царска раја, дођите с војском на Граово и да Граово утврдите воpтицама. Тако ћемо моћи од Црногораца живјети, а за то се уздамо у бога и у вас. Ми кнезови од стране Граовске потпишујемо се са своиема муровима: Кнез Глигор Даковић, кнез Милош Булајић, кнез Андрија Ковачевић, Кнез Јово Миловић”. Ја та писма пошљи на Гаврила Попова у Корјениће да их пошље у Требиње. 

Потље тога не паса пет дана, докле мене дотрча један Бањанин и каза да је војска из Билеће осванула у Копривице. И вас народ бањски бјежи. Ја пиши упута покојноме књазу Данилу на Цетиње. Ја узми неколико мончади те ја у Бањане, али не кажујем никоме, но пиши Салик—паши књигу: „Шта учини? Зар нијесмо па рекли да не идете прео Бањана но да дођете с војском прео Корјенића у Граово и да ћете ми писати ка’ ћете кренути да вас сретемо и да кажем народу да се не буни. Како тако изненада да дођете у Бањане? Заборавих казати то јутро бијаше узео неколико стоке бањске и пиши му ја да стоку врати мене. Паша одговара: „Истина је да сам ти рекао да ћу преко Корјенића, али нијесу могли топови прећи. Реци народу да се не буни. Нека се ништа не боје слободно. А ја ћу ова неколико дана саћи на Граово“. Ја отоле пошљи писмо упута на Цетиње покојноме књазу: „Ево војске до три дана на Граово“. 

Отоле је пођи пут Граова. У путу пани ми коњ подамлом, те сломиј ногу на два комада. Отоле ме понесу у Граово. Каде послао господар попа Матановића и војводу Петра Вујовића у Граово. Ја им кажем: „Ево војске турске у Бањане. Ова ће два дана у Граово“. Предани ја у Граово један дан. Дође глас да је војска турска дошла у границу граовску. Из Граова ме понијеше на носила у Рисан да се видам. Салик—паша и Верих—паша дођи с војском на Граовац, окле се море виђети Поље Граовско. Паше виђи неколико војске по брдима црногорске, те се ту војска турска ушанчи. Утолико приспи са Цетиња покојни војвода Мирко су 5000 војске. И побиј се на два дана пред Спасов дан и погини та дан доста и Турака и Црногораца. Пошто виђи Верих—паша и Салик—паша да не могу ништа учињети, на Спасов дан пошто сваки крени својском пут Клобука да иде у Требиње, те Црногорци за њима, те им отми четири кумпаре и четири топа и све чадорје и сву муницију и што је било таина за војском и посијеци Турака око 2000. На Гаровцу није било више Турака од 8000. Што је било ерцеговачкије Турака побјегли су поноћи са Дедагом Ченгићем, по ноћи на освит сриједе, и погини Вериз—паша и посијеци га Спасоје Мићов Вучетић из Граова. А пјева се у пјесми да га је посјекао Илија Ђуканов Звицер из Цуца. Ово је све овако било слободно. 

Покојни књаз Данило даровао је све главаре црногорске, кои су били на Граовац. Сенатима кои су били на Граовац дао је свакоме по стотину талијера у злато. Што се мене тиче, не добих једнога крајцера, што рече Приморац, ни ордена никаква, иако сам, како сам и казао у вишеиментовано писмо, око овога радио готово три ипо пуна мјесеца, докле се сврши на Граовац. Састајао сам се са Турцима и шиљао Гаврила попова Кујачића у Требиње и у Мостар толико пута на мој трошак. Има стара пословица ерцеговачка: „Тешко ногам под манитом главом, чисту злату на каљаву врату, а јунаку у братству нејаку”. 

 

V Додатак 

Што се тиче Граовљана доста и’ је јада убило са сваке стране: једно од Турака, друго од Црногораца и од Аустрије. Никоме нијесу били прави. Исти су Граовљани сјекли Црногорце, али сврх себе. Дођи да му узме оно што има живо, па се бранили сврх себе, али никада главу црногорску понијели нијесу на градове турске. Тојест у Мостар, али Требиње, али на Град нишићки као што су имали обичај Црногорци, те су један другога сјекли и носили главе у Мостар и Скадар. 1853, како сам казао, писа Дервиш—паша Граовљанима: „Ево сам ви вашег владаоца од Граова уватио и његова сина и брата и остале кои су били ш њиме”. Граовљани су одговорили: „Ми ти се нећемо предати, иако си нама нашега старјешину примио, војводу Јакова”. 

1847 године каде пође почивши господар владика, Тодор Мушикин из Пипера бијаше сенат, а посла његова два брата с Пиперима у Скадар, те примише дарове од везира скадарскога, како пјесма владичина каже. 

Те исте године пође Маркиша Пламенац, перјаник владичин, са своијем синовцем попом Илијом, кои је данас Министар војни, и потегоше војску на границу од Арбаније. Тога је пута погинуло 40 Црногораца, док су Турке повратили натраг и тада се ранио од кумпаре покојни Ђoрђије Петровић, кои је заповиједао с војском црногорском.

 1853 преда се готово половину Пипера и примише дарове у Скадар, и наки главари из Бјелопавлића као Стеван Ђикнић.

 

Причао ми је покојни мој отац, колико је он запазио и што му је причао његов отац, када су Турци ударали на Црну Гору, вазде је било некије главра да не буду вјерни своме отачанству до саме куће Вукотића на Чево. Она је вазде била вјерна своме отачнaству и своијема господарима. Кућа Гувернадуровића, пошто се свети Петар преставио, била је против куће Петровића. И тога времена најбоље је тежила кућа Вукотића за кућу Петровића, тојест покојни Стеван Перков Вукотић. Покојни ми Стеван све ћаше причати о кући Гувернадуровића. 

Када се Ерцеговина разурила те је пребјегла у Црну Гору, највише је Ерцеговаца стајало у округу граовскоме. Ерцеговци имали су доста муке за три године: што су имали живога све им пропаде. Имали су доста муке од свашта: од босотиње и голотиње и о’ глади. Истина, давала је славна Русија жита, али им је у то све било. И за три године не нађе се Ерцеговца да оде Турцима од малога до великога, но су доста муке подносили, што не би други. Мене се чини, море им се рећи да су јуначки чинили. 

Саво Мартиновић у његову пјесму каже да је сердар Андрија ударио на Турке 1853 на Граову и поп Перо Мартиновић и да су доста посјекли Турака до Клобука и узели четири топа, те су кулу нашу Турци ш њима разбили. Али по свему томе топове је Дервиш—паша довезао из Граова у Мостар. Што се тиче попа Пера, када су Турци кренули из Граова, било је неколико Граовљана те су пристали за Турцима до врх Букове Продоли и били се острага, и посијеци неколика Турчина. Исти сердар Матановић посјеци једнога. Али сердар Андрија с Цуцама није допирао у бој, но ми се чини да је био у Рисан сашао да од боја почине. Како сам казао у вишеименовато писмо, Дервиш—паша с воjском и топовима три је ноћи ноћио на Граовац, али ја не чук за три ноћи ниђе да пуче пушке цуцке на Граовац. 

1852 сви Ерцеговци дадоше оружје, до самије Зубаца. У мјесецу новембру 1852 пиши главари зубачкије моме оцу писмо у Граово оће ли дати оружје али не. Мој је отац њима отписао упута: „Оружје не дајте. Нећемо га ни ми Граовљани дати”. Тако су и учињели, дали га нијесу. Мој је отац Зупце слободио; није као сердар Перовић да рече моме оцу да се преда, да иде на Гацко Дервиш—паши. Граовљанима је исти Милош Средановић донио писмо од главара зубачкије. 

Ми смо се од стране, наша породица, звали Вујачићи. То ми је један стари наш причао: Остала жена удовица млада са нејаком ђецом, а домаћин јој умро, а била је жена млого крута, а погледа мрка, па викали: „Каква је, налик вучице!“ По том смо се прозвали Вујачићи. Мој се отац прозвао Даковић и причаше: „Зваћу се Даковић, зашто Граово Дако насели”. 

И ово ми је причао мој покојни отац: „Једном сједим код покојнога владике, па он пребира накве старе књиге, тојест рукописе, и нађе писмо једно старинско: нека се зна како ја Дако Сладојев населих Граово, и потписах своме владици на Цетињу сваке године два товара масла и 24 дуката, и да је Граово од Катунске наије (Заборавих али у вријеме владике Василија, али владике Данила). Господар писмо прочита и запита:

— Има ли, Јакове, ко данас од те породице у Граово?

— Има, господаре.

— Ако, Јакове?

— Ја, господаре, — То је било пошто се Умац развалио 1843“. И ово ми је причао покојни отац (заборавио сам): „По тада двије али три године дођи Ковалевски из Русије на Цетиње, и реци покојноме господару:

— Влада турска тужи се на вас, да Граово неће да слуша Али—пашу. Али—паша пише војводи у Граово да му дође као његови остали подајници из Ерцеговине, па му неће да долази. А ви сте и Али—паша уговор учинили године 1843 те се вортица на Граово развалила. А исти ви је Али—паша писао и по томе се састали у Дубровник и писмо учинили да Граово остане турско. — Исти покојни господар владика одговори:

— Што се тиче Граова ту ја немам посла. А поручићу за војводу Јакова па па ти питај што не слуша како се рекло, — Прича покојни отац: — Ево писмо да идем на Цетиње, те ја отоле на Цетиње. Кад дођох на Цетиње рече ми господар:

— Поћи, Јакове, те се јави господину Ковалевскoмe. — Те ја ономе. Пита ме:

— Окле си? — Ја му кажем:

— Из Граова.

— Је си ли ти војвода Јаков?

— Јесам, господине. — У томе рече г. Ковалевски:

— Жали се Турска и протестира да ви нећете да сте покорни Али—паши, кои заповиједа са Ерцеговином, но се дружите са Црном Гором. А вама је познато, војвода, како се умирио владика са Али—пашом у Дубровник, и Али-паша платио владици Умац, те је на њега вортицу начинио и ви сте остали турски да давате агама агинско и цару царево, — У томе ја рекох:

— Истина је господине, ја сам тада био у Дубровник када су се побратимили. Ево писмо у мене што су ми га тада дали, да давам агама агинско и царске хараче, и да Турчин не суди у Граову ни Црногорац, но ми по себе. А што се тиче да ја имам посла са Црном Гором и своијем сербскијем господаром, то ме од њега нико одбити не може. Наши стари, када су се населили у Граово, његовијема старијема, тојест нашега господара, потписали су да су божји и његови. Отада ја сам вазда Турцима давао, али су ође наши стари долазили, те се преклињали богу и светој госпођи и нашега господара његовијема старијема и њихову руку љубили. — У томе Ковалевски удари ме руком по рамену. Ово ми је причао све, мој покојни отац. 

Заборавих казати, како сам иментовао у вишеречено писмо, када је свети Петар излазио у Граово и брегадијер руски године 1807 те је дао атестат брегадијер руски Граовљанима и Бањанима и Зубцима, да га је покојни отац покојноме господару владици године 1844 да га прочита и да ће му га упута дати. Али је и данас тамо. То ми је причао. 

Читао сам моме оцу толико писама. Пише му Али—паша да начини једну вортицу добру на врх Поља Граовскога, како се иде у Корјениће, на врх једне главице. Та се главица зове Звек. Отоле се море виђети све Граово и Корјенићи управ до Требиња. И да да Али—паша коме оцу, да нико не зна, по триста маџарија златније и да начини једну вортицу у Рудине нишићке код Убла Ријечанског, зове се Будетина Градина. Али ту Будетину Градину покојни мој ђед Перо купио је са земљом у Нишића и та је градина на ту земљу. За њу му је дава триста маџарија и да Граовљани ништа бадава не работају, но да им се све плаћа и није тио дати. И то му је давао, када је у Бањане начинио вортицу у Велемље. Од Велемља нема до Будетине Градине више но два сата, од Будетине Градине до Омутића нема више но два сата ипо. Од Омутића до Трубјеле нема више но сат ипо. Од Трубјеле се види Поље Нишићко, и то све да запријечи чете црногорске да не четују у Ерцеговини. И ово знам нема с Плоче, те се зове Стреканица, како сам и прије имантовао са границе аустринске до у Поље Граово но мало, море острагуша од границе аустринске у поље да дотури. А давала је влада аустринска те млого да пробије лијепи пут у Поље како могу кола ићи и није тио примити. Иста Аустрија је моме оцу говорила: „Граница нека стои ђе је, само да се народ не пати”. Мој им је отац одговорио: „Ја за то благодарим Аустрији, ја и све племе, али, што се тиче пута, о томе не треба зборити”. Потље тога влада Аустринска толико пута ћаше поноћи метнути бандијере таман до поља, све по кршима, те ујутро освани, а Граовљани и удaн све испресијецај. То се толико пута догађало. 

Године 1848 ускочи из Кривошија Милан Радојчић, кои је био предводитель пред Кривошијанима 1869 и Новак Матов Вучуровић за годину 1848, када је била буна у Боки. Године 1849 изаде г. Гувернатор Мамуле на Драгаљ па утолико изађи на границу окле се море виђети Граово. Покојни отац отиђе на границу су неколика чојека да се јави Мамулу. Он рече Милану и Новаку:

— Хајте и ви, али немојте да вас види гувернатур прије но бих ја вас зовнуо, те они на Плочу. И пита покојни отац море ли приступити гувернатору. Одговори нека дође, те покојни отац и протопоп поп Шћепан су неколика приступи му и преклони му се. Исти гувернатур пита мога оца:

— Како си војвода?

— Добро вала богу.

— Како се владаш с Турцима?

— Добро. Што је њихово давам им.

— То ми је мило, војвода, да се лијепо владаш ође на границу и недај рђавијема људима међу вас. С рђава чојека, војвода, не море поштеному доћи ништа.

— Ваша еселенца? Бик ви нешто рекао да би сте ми опростили.

— А то, војвода?

— Ође је у Граово прешао Милан Радоичић из Кривошија и Новак Матов Вучуровић исто из Кривошија, кои су нешто валили вашему суду, да би се ваша еселенција смиловала да им опростите што су учинили до сада. — Утолико Мамула:

— Војвода, не могу им опростити, но нека се преклоне суду, па суд како осуди, — утолико мој отац рече:

— Ваша еселенција има од Рисна до све границе, вашега цара и мога цара има пет сати. Ово је све било турско као Граово и све су Кривошијани и Леденичани отели ш њиховом великом муком. Што се тиче вашега цара, једнога му солдата није погинуло, нити им је дао никакве помоћи ни војском ни другом каквом потребом. На то исто поље Дврсно толика су пута Турци ударали на Кривошијане и сви су се грдни повраћали. И данас је божје и вашега цара, па им морете у здравље вашега цара овога пута опростити. — Утолико не проговори ништа за млого. Уједно доба рече:

— А ђе су та два чојека, Јакове?

 — Ево и’ господине у овоме кршу ђе су се сакрили.

— Зовни и’ нека дођу. — Ја пошљи те дођоше. Приступише и пред њим клекнуше на кољена. Уто рече им те са дигоше и пођоше ш њиме у Котор, те  шњиме у твaницу. И не стајаше више но два месеца и осташе слободни. Да тако не прими и Мамуле, да и је влада увaтила, најмање би стајали по шес година. 

Има стара пословица ерцеговачка: „Окле ти, бабо паре? Богме синко отуде и одовуде“. И мој покојни отац да је био као неки што и данас има, оставио би лијеп замотуљак, али могу чисто рећи да се не стидим. Што је ђе стекао све је потрошио са браћом Србима, како сам иментовао за покојнога Мића Ћатовића. Друге не иментујем. 

Oћy peћи за Пиву у Ерцеговину. У Пиву нема земље турске, тако ми кажују, до само један читлук Смаил—аге Ченгића. Али није ни чудо, отоле се није ни мицао. 1863, пошто се помири наш господар књаз Никола са портом турском, Пива оста турска, и Дедага Ченгић наста на свијема Ерцеговцима, кои примају хајлуке да су под његову заповијед и да им он дава хајлуке из царске касе. И метну Лазара Сочицу на свијема Пивљанима да је главар и на пандурима јузбаша. И стадоше се градити куле проз Пиву. Исти Сочица не рече никада Влади турској што ће оволике грађевине кроз Пиву. Али му се не чудим ни мало када је имао памети. Има стара пословица ерцеговачка: „Један рекао, ја бих ваздуги дан броио туђе злато“. Запитај га други: „За што би броио туђе злато, бестио? — За то манитове, од злата ништа ми рукама наудити неће, но ће нешто остати при рукама“. Исти ми је Лазар причао: „Један Арнаут био код Дедате и примао хајлуке. И не давао му Дедага за једну годину ништа. Он толико пута молио Дедагу да му плати хајлуке мјесечне. Он му све обећавао, а не давао ништа, те исти Арнаут промисли: „А да идем данас. Ако ми и не да ја ћу умријети, али ће и Дедага Ченгић”. Он њему пред чадор и преклони му се. Пита га Дедага:

— Што си дошао?

— Дошао, бег, да ми платиш хајлук. — Уто му Дедага реци:

— Платићу ти ова три дана. — Исти Арнаут реци:

— Одовле не излазим прије но ми платиш. — Уто Дедага завика:

— Макни те га! — Они га пандури, тојест, Турци, стани изгонити. Утолико извади кубуру, те му не ужди. Пошто виђи да га не убиј побјегни. Исти Турци толико не трчи, те Лазар за њим, те га убиј, јаднога Арнаута.

Лазар је из Пиве прије буне на двије године дошао. И контају га људи да има најмање од пет хиљада до десет хиљада дуката у злату. 1863 није имао ни хиљаду талијера и то од наква калудера.